Vreme. Hoćete da koriste vreme poslaničke grupe?

Ne, neću da koristim sad.

Gospođa Janković je zapravo govorila o amandmanu, dakle, o svom amandmanu.
Na član 30, takođe, amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li neko želi reč? Gospodin Božidar Delić. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, suština ovog amandmana gotovo se poklapa sa ovim što je rekla gospođa Janković, radi se o tome da se u članu 30. stav 2. menja i da se za potrebe obezbeđivanja sredstava finansiranja stambenih potreba profesionalnih pripadnika Vojske formira budžetski fond.        
Takođe, imali smo mnogo kontakata sa penzionisanim pripadnicima Vojske. Svi znamo da Vojsku i Ministarstvo opterećuje veliki broj nerešenih stambenih pitanja. Nekada se govorilo o cifri od preko 15.000 takvih slučajeva. Verovatno samo Ministarstvo ne može da iznese i da reši taj problem. Pitanje je da li taj problem može da reši i cela država, pa je upravo zbog toga potrebno da se kao početni korak formira taj budžetski fond.
Objašnjenja da će se to učiniti kada se za to steknu uslovi mislim da nisu u redu. Potrebno je makar da ta odredba stoji i to mišljenje koje je ovde dala Vlada, pa, kada se steknu uslovi da onda praktično počne da funkcioniše taj budžetski fond, ali ne tada da menjamo zakonske odredbe zbog toga što su se, eto, stekli materijalni uslovi.
Ako ostane ovako kako je rečeno i kako je rekla i gospođa Janković – onda se to praktično nikada neće desiti.
Sada želim da govorim o jednom drugom problemu, ali hoću da koristim i vreme poslaničke grupe. Koristim priliku zato što je gospodin ministar tu i zato što govorimo o setu vojnih zakona.
Želim da upoznam i gospodina ministra i narodne poslanike da, dok mi ovde govorimo o setu vojnih zakona, ispred Vlade Srbije štrajkuje glađu, već tri dana, odnosno stupio je u štrajk glađu Boban Stingić, ratni vojni invalid druge kategorije 100%.
Hoću kratko nešto da kažem o njemu – da je 1992. godine, kada je situacija u bivšoj Jugoslaviji kulminirala, prošao svu onu golgotu Artiljerijskog školskog centra u Zadru i Sarajevu; da je tri meseca pre roka unapređen u čin vodnika i da je odmah poslat u borbena dejstva u reon Mostara i Nevesinja. Kada se 19. maja Vojska povukla sa teritorije BiH on je jednostavno zaboravljen, a pored njegovog imena je stajalo da je ''nestao u akciji“. On je u to vreme imao 19 godina. Godine 1992. ranjen je dva puta, a 1999. godine na KiM je ranjen treći put i zato je invalid 100%.
Prvi put u štrajk glađu je stupio 28. januara 2008. godine, ispred Ministarstva odbrane. Tada je, sada ako treba mogu ovde i imena da pominjem, ali mislim da to nije bitno, iz kabineta ministra odbrane sa njim obavljen razgovor. Rečeno mu je – da bude strpljiv i da će njegov problem biti rešen za tri do četiri meseca. Evo, prošle su dve godine. Sada taj isti čovek štrajkuje ispred Vlade.
Kako mi da govorimo o tome da reformišemo Vojsku, da vodimo računa o ljudima, govorimo o odlikovanjima, govorimo o zaslužnim ljudima i zaslužnim vojnicima, kada evo primoravamo jednog čoveka, koji je sve dao ovoj državi, da mora štrajkom glađu da traži svoja prava?
Jutros je bio pozvan, da li iz kabineta predsednika ili kabineta ministara, ne znam.
(Dragan Šutanovac sa mesta: Šta traži?)
Šta traži? Traži da mu se odredi nadoknada na osnovu invalidnosti, odnosno po osnovu ranjavanja. Vi ste ovo dobili, gospodine.
Gospodine ministre, ja ću vam pročitati šta on traži, a vi, takođe, imate sve ove podatke. Vi na kraju krajeva, gospodine ministre, treba svakako tom čoveku da odgovorite, makar i negativno.
Predsednik Republike mu je u ovom mesecu dva puta odgovorio – jednom kabinet predsednik, drugi put vojni kabinet predsednika. U oba dopisa stoji da ste vi jedini nadležni za to i da su dokumenta, znači, i ovo pismo koje ja držim u ruci, upućeni vama na nadležnost.
Jednostavno, u periodu od 20 meseci, kao pripadnik ove naše vojske, iako je bio u Vojsci Republike Srpske, ovde je trebalo da prima platu. Nije primao dve trećine plate, jer nije bio nigde ni postavljen. U njegovom dosijeu nema dokumenata da je bio ranjavan.
Znači, apsolutno, ovo o čemu govorim, a ljudi iz Ministarstva to imaju i da imaju želje mogli bi ovaj problem i te kako brzo da reše.
Pogledajte samo vaše dopise iz Ministarstva odbrane, kada već hoćete, gospodine ministre, ovo je naprosto smešno. Dana 12. februara 2008. godine upućuje se dopis Vojnoj pošti 7572 Banjaluka i traži se od nje da se dostave podaci da li se on u to vreme nalazio tamo i da li su mu isplaćene prinadležnosti.
Zatim, drugi dopis šaljete sekretarijatu Ministarstva, odnosno vaša Uprava za kadrove, a treći dopis šaljete Opštoj bolnici Nevesinje da vam dostave podatke o ranjavanju. Te podatke niste imali, jer vam je dostavio taj imenovani invalid. Četvrti dopis šaljete svom računovodstvenom centru Ministarstva odbrane da vam oni dostave te podatke. Kakvo je to rukovođenje, gospodine ministre, ako ste pre dve godine uputili te dopise, verovatno da su vaše potčinjene organizacijske jedinice morale da vam na to odgovore, pa je trebalo da zaključite taj predmet i da obavestite tog vojnog invalida, kao što je obećano 2008. godine, šta ste učinili.

Zahvaljujem. Gospodine ministre, izvolite.

Žao mi je što ne pročitate celu istinu, nisam ja nadležan za bolnicu u Nevesinju da bih dobio odgovor od njih, niti od vojne pošte koja je negde u Banjaluci. Kao što ste rekli, to je bilo 1992. godine. Gde ste vi bili tada, gospodine Deliću, 1992. godine? Kako je moguće da jedan vojnik doživi to sve u vremenu dok ste vi vodili Vojsku i d se nigde ne vodi da je bio ranjavan? Kakva je to priča u kojoj se sada ja okrivljujem, 17 godina nakon tog događaja, zato što u dosijeu koji smo nasledili iz vremena kada ste vi vodili Vojsku, ne postoji da je on, čovek, bio ranjavan.
Ono što niste rekli, a odlično znam slučaj Stingić, on je bio ranjavan i na Kosovu, za to je dobio novac kao prinadležnost i rešeno mu je stambeno pitanje kroz kredit. Tu je mnogo bolja situacija nego kod drugih ljudi koji su bili ranjavani. To što sada vrše politički pritisak da mu se isplati nešto od pre 17 godina, nema ni pravni osnov, pošto niste ostavili ništa dokumentovano da se to dokaže. U Nevesinju, navodno, gde je on ležao u bolnici, možda jeste, nisu nam dostavili te podatke. Naprosto, da bismo nekom pomogli mora da postoji formalno-pravni osnov.
Njemu formalno-pravno zbog toga ne može da se pomogne više od onoga što je već učinjeno, a verujte mi, mislim, ne bih želeo da iznosim neistinu, dobiću informaciju u roku od pola sata, da je dva miliona dinara dobio na ime odštete za ranjavanje.
Ako vas zanima taj slučaj i vi, i svi drugi, dođite u Ministarstvo, nije problem, ali nemojte iznositi ovde kako mi sada ovu situaciju nećemo da rešimo i da pomognemo. Naprosto, to je neistina. Kao što je neistina da nećemo da pomognemo ljudima koji su beskućnici.
A da vam kažem jednu stvar, ne postoji profesionalni pripadnik Vojske Srbije koji je u penziji ili koji je aktivan koji ne prima prinadležnosti zato što nema stan. Zašto je nečiji izbor da živi u kasarni, to ja ne znam. Takozvani uvećani troškovi stanovanja mogu da budu čak i do 200 evra za one koji nemaju stan, a zbog čega oni izaberu da žive u takozvanoj "žici" to ne znam. Naprosto, to je činjenica i činjenica je da ljudi koji žive u kasarni nemaju toliku prinadležnost. Imaju, recimo, oko 6.500, kao što je činjenica da plaćaju 1.500 dinara mesečno i da im ostane još 4.500 ili 5.000 zbog toga što žive u kasarni na ime svoje penzije ili plate. Zbog čega je njihov izbor da tako žive, zaista ne znam.
Znam da je u vremenu kada se dešavao egzodus to bila privilegija i tačno je da ima ljudi koji tako žive 18 godina, i tačno je da ima ljudi, koji, što kažu, na jedan toalet ide više porodica. Nije tačno da država o njima ne brine. Svi oni dobijaju određena finansijska sredstva sa kojima mogu da iznajme stan, možda ne u centru Novog Sada i zasigurno ne u centru Beograda, ali nisu ni oni svi došli iz centra Zagreba.
Naprosto, žao mi je, država ne može da pomogne stambeno apsolutno sve koji su došli, jer ne postoji taj stambeni fond koji to može da izdrži. Vi to, gospodine generale, ne poslaniče, generale, znate odlično! Znate odlično da svi koji rade u Vojsci, a nemaju rešeno stambeno pitanje ili su penzioneri, dobijaju na uvećane troškove stanovanja i da je to privilegija koju u državi imaju isključivo i jedino profesionalni pripadnici Vojske Srbije, i niko više.
Zato kada se danas priča o beskućnicima mora ozbiljno da se uzme ta tema u razmatranje. Vi ste, gospođo Janković, psiholog. Da vidimo psihološki zbog čega ljudi koji su došli, ne znam, iz Titove Korenice moraju da žive na Banjici u krugu Vojne akademije. Naprosto, meni treba objašnjenje. Ne mogu da razumem, ako neko može da dobije za porodicu 150 evra, da ne želi da se izmesti i da živi u Žarkovu, u tom istom Žarkovu gde živi ne znam koliko hiljada Beograđana, da ne kažem stotinama godina. I u čemu je razlika između njih ili, recimo, pripadnika policije koji nemaju pravo na UTS, koji nemaju uvećane troškove stanovanja, i nikada se ne bune i ne izađu na ulicu da kažu – mi smo beskućnici. Ne želim da govorim o drugima koji se razmeštaju po Srbiji i koji nemaju tu mogućnost.
Dakle, ne postoji forma, beskućnik je onaj kome Vojska nije na trajni način rešila stambeno pitanje tako što mu je dala stan. Ali svako od njih dobija određenu prinadležnost u odnosu na godine staža, u odnosu na porodicu kolika je, da li mu porodica radi, ne radi, da li mu je žena zaposlena ili nije. Kažem, svako od njih, a skoro je kod mene bio jedan oficir koji, takođe, potražuje stan i ima četvoro dece, na Karaburmi plaća stan 200 evra, nešto manje, a dobija UTS od nas 200 evra.
Praktično mu Vlada, država, vi građani plaćate stan. Nemamo mogućnost da im to damo. To košta Srbiju, reći ću vam, otprilike, a mogu da vam izvadim i tačan podatak, recimo, godišnje oko 25 miliona evra.
Dakle, 25 miliona evra budžetskih sredstava se izdvaja, i daću vam precizan podatak, da ne pogrešim, uzmite ovo sa određenom dozom slobodno sumnje, za one kojima nije rešeno trajno stambeno pitanje. A zašto nije rešeno? Zato što je ''ogromna količina'' pripadnika JNA, a kasnije valjda i Vojske Jugoslavije, došla u Srbiju; ''ogromna količina'' je došla u Srbiju iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, pa čak i iz Crne Gore i Makedonije. Naprosto, nemoguće je izdržati taj veliki pritisak.
I nije se to desilo u mom mandatu i nije se desilo u mandatu Vlade pre mene, taj problem postoji više decenija, i voleo bih da se prema tom problemu svi odnosimo na isti način – da vidimo na koji način možemo da pomognemo.
Podsetiću vas da je Izvršno veće Vojvodine izbeglim licima omogućavalo da praktično za 6.000 evra kupe domaćinstvo u Vojvodini i da Izvršno veće da 3.000 evra, a da to izbeglo lice participira sa 25 evra mesečno, da ima praktično domaćinstvo, kuću, okućnicu, ne znam šta sve ne.
Imamo danas stanove koje ponudimo i za koje se niko ne prijavi. Postoje stanovi koje Vojska Srbije ima, nudi ih i ne prijavljuju se. Zašto? Zato što svi očekuju da mogu da dobiju stan u centru Novog Sada ili u užem centru Beograda, ili eventualno u Nišu. U Zaječar niko neće da ide i to je cela istina. Nemam nikakav problem da pogledam u oči sve te ljude koji kažu da nemaju rešeno stambeno pitanje, da ih pitam od kada, zašto i koliko su novca u međuvremenu od države dobili zbog toga što nemaju rešeno stambeno pitanje.
Podsetiću, u Gadžinom Hanu je prosečna plata 150 evra ili 14.000 dinara, a toliko dobijaju oni oficiri i podoficiri što imaju nezaposlenu ženu i za dete kao dodatak. Prema tome, ne postoje te optužbe o kojima pričate.
Mislim da je žalosno to što pričate da ja treba da pijem i da plaćam kaznu. Inače, gospođo Janković, ne pijem!! Ako me vidite nekada da pijem nešto u kafani, slobodno mi se obratite, častiću i vas. (Aplauz.)

Replika, gospodin Božidar Delić. Mislite da niste dobro shvaćeni, osnov za repliku, da vas ministar nije dobro razumeo? Imate reč, izvolite.

Gospodine ministre, poznato je meni da vi u to vreme niste bili ministar. Međutim, vi ste ministar danas i nasledili ste, na kraju krajeva, i sve obaveze iz tog perioda. Pretpostavimo da je tačno sve što ste rekli, ali treba da znate da je u to vreme taj čovek imao 19 godina, i da je tada završio srednju školu.
Pitali ste me gde sam ja bio, ja sam u to vreme bio tamo, negde, na tim prostorima i, takođe, sam ostao bez plate. Nisam mogao da se žalim jer je ta naredba napisana samo u jednom primerku i nikome nije bila dostupna. Kasnije je to svima rešeno.
Međutim, vi ste dužni ako ste dobili jedan takav zahtev, vaše ministarstvo, još 2008. godine, da u roku od tri meseca pozovete gospodina Stingića pa da mu kažete – sve obaveze prema vama država je regulisala. Gospodine ministre, još nešto, što mene jako vređa, rekli ste – ako je ranjen?! Čovek je tri puta ranjen i invalid je 100%!!
Što se tiče Kosova i Metohije, pošto ste pominjali, i ja sam tada bio na Kosovu i Metohiji komandant i sigurno vam se neće javiti nijedan moj vojnik i tražiti neke prinadležnosti, osim ovih rezervista, vezano za Kuršumliju, koji su greškom Vlade i Ministarstva odbrane, bili isplaćeni a posle toga se javilo možda 30 ili 40 hiljada rezervista, ali nijedan moj rezervista neće reći da nije primio dnevnice jer su ih svi primili.
I nijedan moj rezervista i nijedan moj vojnik, onaj koji je bio pod mojom komandom, neće vam se javiti da nije rešio neko pitanje, a vi ste ipak ministar odbrane i vi ipak treba da se pobrinete za ovo pitanje jer je to sramota i za ovu državu i za vaše ministarstvo – da čovek koji je stopostotni invalid, evo, već treću noć spava na ulici. (Aplauz.)

Gospodin ministar.

Čim pređete na politiku odmah ste ostrašćeni i pričate nešto što ne postoji. Tačno je da su svi rezervisti dobili prinadležnosti za svoje dane i dnevnice, kako se to već zove. Lično sam delegacijama koje su dolazile u Ministarstvo pokazivao njihove potpise da su taj novac dobili. Ne mešam tu dve stvari. Jedna je stvar rezervisti, a druga je stvar Stingić koji je dobio novac na ime ranjavanja na Kosovu i Metohiji.
Ono što je bitna, šta god ja nasledio, ja moram da radim u skladu sa zakonom, i ne samo ja, nadam se i vi i svi mi ovde zajedno, i cela Vlada. Iako je ranjen, i kad god da je ranjen, naprosto, istekao je vremenski rok i nema mogućnosti da naplati to. Znači, 17 godina je prošlo od tada, a pri tom, što je još gore, ne postoji materijalni dokaz – gde, kad i kako.
Ne kažem ja, ljudi, nisam ja tog čoveka oterao u rat, pa mu sad rekao – nećemo da isplatimo, svi koji imaju dokaze i kojima smo dužni mi isplaćujemo sve što smo dužni u meri u kojoj možemo, ali svima!
On, čovek, traži nešto što, naprosto, ne može niko da mu isplati, ko god sedeo na ovom mestu neće moći to da reši na način na koji on to želi, a cela priča je ta što on za ranjavanje u Bosni nije dobio neku prinadležnost a za ranjavanje na Kosovu i Metohiji jeste. Onda je on došao do zaključka da mu se duguje i za to u Bosni. Možda mu se i duguje, ali ne može da se utvrdi.
Ako se utvrdi, ne može da se isplati jer je zakonski rok prošao. Stvar je i suviše jasna i jednostavna, jeste životna, ali postoje stvari u kojima je zakonska regulativa takva da ne može da se drugačije postupi. Inače, vrlo dobro znam taj slučaj i svi koji pišu, apsolutno svi dobijaju odgovore. Znam koji je general pričao sa njim. Slobodno možete da kažete, znate i vi te ljude. Ako mi kažete da su to nečasni ljudi koji su pričali sa njim, onda bi to bio vrhunac licemerja. S njim su razgovarali ljudi koji su vrlo verzirani i, takođe, bili u ratovima, ratovali, imaju medalje za hrabrost i tako dalje. Dakle, nije ništa sporno po tom pitanju.