Zahvaljujem. Reč ima gospodin Čotrić.

Za razliku od našeg fudbalskog reprezentativca Krasića, koji igra odlično i vrlo je precizan, njegov prezimenjak ovde u Skupštini sve promaši. I ne samo to, nego i tim koji predvodi i ostali igrači su takođe bili vrlo neprecizni u diskusiji vezano za odredbe ovog zakona.
Ukratko, kada se radi o pripadnicima srpskog naroda koji žive u Bugarskoj i Grčkoj, što je predmet ovog amandmana, zaista nema Srba u te dve zemlje koji žive tamo kao autohtono stanovništvo. Nema ih već vekovima. Živeli jesu u srednjem veku, ali ih već nekoliko vekova nema. I kada govorimo o Srbima u Bugarskoj i Grčkoj, onda možemo da govorimo samo o Srbima koji idu tamo na pijacu ''Ilinci'' ili u ''Metro'' da nešto kupe. Kada iz Niša odu tamo, borave nekoliko sati. To su jedini pripadnici našeg naroda u Bugarskoj. U Grčkoj možda malo duže borave preko leta, kada su na godišnjem odmoru.
Kada ste govorili o ćirilici, zaista je za svaku pohvalu napor Ministarstva da se sačuva to naše pismo, ali ne vidim kakve veze ima... Kada ste već pomenuli reč "galimatijas", onda je galimatijas to o čemu ste govorili. Kakve veze imaju natpisi u Knez Mihailovoj sa nadležnostima Ministarstva za dijasporu?
Slažem se da bi država trebalo više da učini, ali preko drugih nadležnih institucija, da se očuva naše pismo, pogotovo u centralnim gradskim ulicama, ali nemojte da sprečavate napore da se zaista pomogne svima koji žele u dijaspori da pišu na ćirilici, što Ministarstvo čini pomažući im.
Nemojmo da budemo kratkog pamćenja. Pre nego što je formirano Ministarstvo za dijasporu, postojalo je Ministarstvo za Srbe izvan Srbije. Od 1997. do 2000. godine član SRS je bio na čelu tog ministarstva, dakle više od tri godine, i tada uopšte nije bilo reči o zakonu. Čovek na čelu tog ministarstva ništa nije radio.
Da vam ispričam. Kada sam, posle jedne posete Srbima u Rumuniji otišao kod njega da ga zamolim za pomoć za srpske škole u Đerdapskoj klisuri, u Belobreški, koje su u očajnom stanju, on je već dve godine bio ministar, kaže on meni - pa, da li je moguće da žive Srbi u Rumuniji, to nisam znao.
Eto kako je bio uspešan ministar. Čovek je radio tako da niko živi u dijaspori nije znao ni da on postoji, a kamoli da je ministar i da nešto radi. Kada sam ga pitao da li može Ministarstvo za Srbe izvan Srbije da izdvoji neka sredstva da se pomogne srpskom školstvu u Rumuniji, kaže - ne možemo, 70% budžeta smo dali za borbe bikova na Grmečkoj koridi. To je u vaše vreme bila osnovna delatnost ministarstva koje je trebalo da se bavi statusom i pravima našeg naroda u rasejanju.
Kada je reč o ćirilici i latinici, pa vaš predsednik gospodin Šešelj je sve svoje knjige objavljivao na latinici. Čak sam ja bio recenzent nekih od njih. To su "Knjige za lomaču", "Veleizdajnički proces", "Hajka na jeretika". Sve su objavljivane 80-ih godina. Gospodin Šešelj ih je sam i pisao i umnožavao i prodavao, a izgleda da ih je sam i čitao u to vreme.
Zaista me čudi toliko nepoznavanje prilika u dijaspori. I gospodin Krasić je na neki način sve više pripadnik dijaspore, pošto više vremena provodi u Hagu nego u Beogradu, tako da bi ova pitanja trebalo da poznaje malo bolje.

Reč ima gospodin Krasić, replika.

Lako mi je da vam kažem. Nema tu bog zna šta ni da se demantuje, pošto je ovo bilo sve nepovezano, ali radi javnosti da kažem.         Srpska radikalna stranka je učestvovala u vlasti od 24. marta 1998. do 25. oktobra 2000. godine. Samo da preciziram ove stvari.
I još jedna stvar, za koju mislim da je vrlo važna. Kada treba da se opredelite između Čotrića i knjiga u čijem objavljivanju je i on učestvovao, a pisali su ih naučnici, ipak se opredeljujem za knjige koje su pisali naučnici. Nekako mi je to pouzdanije. A malopre sam se, verujte, tresao dok je Kenan pričao ovde. Jer, da se ostvarilo ono Vukovo, Kenan ne bi, jadnik, mogao ni da pritisne ovo dugme.

Gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, i ovaj zakon, a i onaj prethodni, o kome smo danas diskutovali po amandmanima, Zakon o odlikovanjima, podrazumeva, pored nekog pravničkog znanja, i elementarno poznavanje istorije.
I ministar Milan Marković, a evo sada i gospodin Čotrić, kolektivni član DS-a, izgleda, istoriju slabo poznaju. Čuli smo od Milana Markovića danas kako je Orden takovskog krsta zamenjen Karađorđevom zvezdom 1876. godine, kada je, zamislite, srpski vladar bio knez Milan Obrenović. Jedan Obrenović je zamenio Takovski krst, koji podseća na njegovog rođaka, Karađorđevom zvezdom? Dakle, zaista je dramatično nepoznavanje istorije.
Sada se uveravamo da ni gospodinu Čotriću istorija nije baš jača strana. Gospodine Čotriću, Srbi su na teritoriju današnje Bugarske došli pre Bugara. Bugari su, pročitajte istoriju, tatarsko-mongolsko pleme, a slovenske osobine, slovensku kulturu i slovenski jezik nisu imali ni od koga drugog da prime nego od Srba. Čitajte malo Konstantina Porfirogenita. Pročitajte u njegovom delu "De administrando imperio" (O upravljanju carstvom) ko je prvi došao na te prostore.
Znam da su vama iz SPO poštapalica Vojislav Šešelj i Haški tribunal. Ali, samo da vam kažem nešto - da nije promenio dlaku, u Hagu bi se našao vaš predsednik. U optužnici protiv Vojislava Šešelja pominje se i Vuk Drašković. Pitajte njega kojom cenom je platio to što danas on nije u Haškom tribunalu. I nemojte vi iz SPO stalno nekome da delite moralne lekcije. Vrlo ste mala stranka i na izborima ne možete da dobijete nijednog poslanika sem da parazitirate na leđima DS-a. Vi ste u Srbiji poslednji koji može nekome da deli moralne i političke lekcije.
Dakle, uzmite malo istoriju, pročitajte nešto, saznajte nešto, pa onda diskutujte sa narodnim poslanicima SRS-a. Kao što vidite, mi smo se za ovu raspravu, a i za raspravu o Zakonu o odlikovanjima, vrlo temeljno pripremili. Ponavljam, ta rasprava, pored pravničkog znanja i te kako podrazumeva poznavanje istorije. Nažalost, gospodine Čotriću, vi se, sem u aforizme, ne razumete ni u pravo ni u istoriju.

Gospodin Čotrić ima reč.

Ova pitanja koja se odnose na postojanje pripadnika našeg naroda u nekim susednim zemljama je gradivo koje se uči u 3. razredu osnovne škole. Tako da vi to, očigledno, ne znate ni na tom nivou, a meni je to jako dobro poznata materija.
Davno pre vas sam čitao Konstantina Porfirogenita i nemojmo da se upuštamo u tu raspravu, da se pozivamo sada na tog vizantijskog istoričara. Bitne su činjenice sada, da li sada postoje pripadnici našeg naroda kao autohtono stanovništvo u susednoj Bugarskoj.
Više puta sam bio u Bugarskoj, imao kontakte sa predstavnicima naše ambasade u Sofiji i pokušavali smo na sve moguće načine da osnujemo neku organizaciju od pripadnika srpskog naroda, ali to su ljudi koji su se doselili u Bugarsku zbog posla u poslednjih 10 ili 15 godina. To su uglavnom poslovni ljudi, koji nisu bili zainteresovani za angažovanje na planu očuvanja nacionalne posebnosti. Tako da je činjenica to, a ne ono što je pre nekoliko vekova pisao u svom delu Konstantin Porfirogenit.

Gospodine Martinoviću, možete govoriti samo u okviru vremena poslaničke grupe. Nema osnova za repliku.

Gospodine Čotriću, očigledno ne znate šta znači pojam autohtoni narod. Autohton je onaj narod čija je teritorija.
Ponavljam, Srbi su na teritoriju današnje Bugarske došli pre Bugara. Istorijska hronologija vam to pokazuje. Bugari, gospodine Čotriću, na teritoriji današnje Bugarske, uopšte na Balkan, nisu došli kao slovenski narod. Oni su slovenizirani. Došli su kao tatarsko, odnosno mongolsko pleme, a slovenski jezik i hrišćanstvo primili su jer su došli na teritoriju koju je nastanjivao srpski narod.
Ima još nešto. Vi, gospodine Čotriću, izgleda da priznajete kada neka država nad pripadnicima jednog naroda izvrši genocid. To što je danas malo Srba u Bugarskoj, jeste posledica fizičkog genocida, duhovnog genocida i asimilacije. Pa sad vi kažete – znate, Srbi nisu autohtoni narod. A zapitajte se šta je posledica toga, odnosno ko je do toga doveo.
Srbi su apsolutno autohtoni narod - ne u Bugarskoj, nego na celom Balkanu. Kažete da ste čitali Konstantina Porfirogenita. Onda su vam, izgleda, te stranice u kojima govori o doseljavanju Srba na Balkan bile umazane jogurtom. Možda ste jeli burek i jogurt, pa vam je jogurt kanuo na tu stranicu, pa niste uspeli da pročitate.
Morate da uzmete delo od korica do korica i videćete iz dela Konstantina Porfirogenita da su jedina dva južnoslovenska, uopšte slovenska naroda koja su došla na Balkan, bili Srbi i Hrvati. Koji Hrvati? Čakavci, oni koji su bili na primorju. Vuk Karadžić u knjizi "Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona" kaže da su jedini pravi Hrvati čakavci. Oni su, kaže, ostaci Porfirogenitovijeh Hrvata, a svi ostali su bili Srbi.
Nažalost, tragedija istorije je tragedija delimično i nas kao naroda - što su od Srba nastajali Makedonci, Crnogorci, evo sad ovi prave Vojvođane itd. Ali su to sve Srbi, autohtoni od sedmog veka i u Bugarskoj, i u današnjoj Makedoniji, i u današnjoj Srbiji, i u današnjoj Crnoj Gori, i u BiH, i u Hrvatskoj. Ako je verovati Konstantinu Porfirogenitu, negde do reke Cetine.