Reč ima gospodin Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da na samom početku, s obzirom na to da je reč o članu 1, na koji su dati neki amandmani, mogu da udenem određeno pitanje koje je važno u smislu kako se tretira deo dijaspore koji tamo živi i radi, a zapravo su državljani Republike Srbije. U ranijem vremenu se govorilo da su to ljudi na privremenom radu u inostranstvu. Verovatno takva formulacija ne može više da stoji.
Molim samo, ako mi dozvolite, da koristim vreme poslaničke grupe. Zahvaljujem.
Ovo pitanje je veoma značajno sa određenog aspekta i pokušaću to da objasnim. Nije stvar pozicionog ili opozicionog ukazivanja na problem. Ovo je opšti problem, koji se tiče, pre svega, nerazvijenih delova Srbije, koji pogađa po više osnova, a mislim da određen tretman ove kategorije ljudi dodatno doprinosi osiromašenju ili sužavanju određenih normi u smislu davanja tim sredinama za njihovo opstajanje.
U istočnoj Srbiji je naročito prisutno da se u mnogim opštinama gotovo trećina stanovništva nalazi u zapadnim zemljama, gde žive i rade, i koje po ovom zakonu tretiramo kao dijasporu. Na primer, Petrovac na Mlavi od 46.000 stanovnika ima nekih 12.000-13.000 ljudi koji rade tamo. Opština Negotin takođe ima više hiljada, možda je broj tamo čak i veći. Svilajnac, Gradište, južnije u onom istočnom delu itd.
Ova kategorija dijaspore je diskutabilna u smislu onoga što jeste status tih ljudi koji dodatno i povratno doprinosi određenom statusu, rekao bih nepovoljnom, tim lokalnim zajednicama odakle potiču.
Veliki deo tih ljudi vrlo često dolazi svojim kućama, možda svake druge-treće sedmice ili mesečno. Oni veoma veliki novac ulažu u našu državu, naročito tamo u svojim sredinama. Plaćaju apsolutno sve obaveze i poreze kao i ostali građani koji žive ovde u državi Srbiji, dobar deo njih ima decu koja idu u školu ovde kod nas, a država participira u delu njihovog školovanja po određenim funkcijama koje zakon uslovljava, što ih apsolutno stavlja u istu kategoriju kao i građane koji ovde žive i rade.
Ti građani, koji pripadaju tom korpusu dijaspore, koriste medicinske usluge čak mnogo češće u našoj sredini, jer je to neuporedivo jeftinije i isplativije nego da se leče tamo. Sve administrativne usluge, na primer u opštini ili drugim organima države ili lokalnim organima, koriste u istoj meri kao i ostali građani koji su ovde.
U svojim mesnim zajednicama učestvuju u komunalnoj izgradnji kroz učestvovanje u samodoprinosima ili kroz lične priloge. Recimo, opština iz koje ja dolazim, Petrovac na Mlavi, poznata je po tome da su građani u mesnim zajednicama učestvovali sa više stotina hiljada evra u izgradnji infrastrukture na toj teritoriji, a veliki deo tog novca su dali ti ljudi koji rade na Zapadu.
Zašto je sada ovo važno? Zato što se kao osnov za određivanje normativa i standarda u smislu ostvarivanja prava lokalne zajednice uzima onaj broj stanovnika koji živi i radi ovde u našim sredinama, a ti građani koji su državljani Republike Srbije a rade na Zapadu, koji u jednakoj meri koriste sve ovo u našoj sredini i ulažu novac, ne tretiraju se kao naši građani i to se ne uzima kao reper.
Na primer, kada se određuje iznos koje lokalne samouprave ostvaruju iz budžeta Republike Srbije, reč je o transferima, onda se transferi ostvaruju na osnovu onog broja stanovnika, bez ovih ljudi koji žive na Zapadu, odnosno koji trenutno tamo rade.
Konkretno u opštini Petrovac na Mlavi, umesto 46.000 ljudi broj se umanjuje za 12.000-13.000 i spušta na 33.000, što znatno umanjuje transferna sredstva iako funkcije lokalne samouprave ostaju i dalje u istom onom obimu.
Dozvoliću sebi da o ovom pitanju ponovo diskutujem, sa istim argumentima i još možda nekim dodatnim, vrlo brzo, kada na dnevnom redu budemo imali zakon o smanjenju broja zaposlenih u lokalnim samoupravama. Recimo, tu će se gledati i broj zaposlenih u lokalnim samoupravama prema broju stanovnika, gde (prema nezvaničnim podacima, jer nismo još proučili predlog zakona) mislim da na 1.000 stanovnika mogu biti zaposlena četiri izvršioca u lokalnoj administraciji.
I broj lekara se određuje prema broju stanovnika koji živi tamo, a rekosmo malopre da znatan broj tih ljudi koji živi i radi na Zapadu dolazi da koristi medicinske usluge ovde kod nas. Takođe, kada se određuju sredstva iz NIP ili neke investicije, jedan od kriterijuma je i broj stanovnika, pa se i tu uskraćujemo.
Na jednoj strani imamo priču o ravnomernom regionalnom razvoju, o podsticaju nerazvijenih sredina, a zapravo ovakvim pristupom neprekidno uskraćujemo mogućnost da te sredine napreduju i da dobiju bar ono što im sleduje po onom stvarnom broju stanovnika koji imaju. Time se dodatno doprinosi migracijama i odlasku tih ljudi u veće centre.
Kako neki podaci govore, i studenti koji studiraju u Beogradu i drugim većim univerzitetskim centrima računaće se kao stanovnici koji ne žive tamo odakle dolaze, tako da to dodatno uvećava potencijal tih većih sredina u ostvarivanju onih prava za koja se bore ova siromašna područja, odnosno opštine.
Zamolio bih gospodina ministra da se, kada se razmatraju ovakvi aspekti, koji se ne tiču samo ovog zakona nego i drugih zakonskih rešenja i standarda i normi, aktivno uključi u pripremu određenih odluka, normi, normativa, zakona itd, kojim se neće sredine o kojima govorimo dodatno oštetiti i onemogućiti da koliko-toliko drže korak sa drugim sredinama koje su mnogo razvijenije.
Znam da se ovakvo posmatranje, da ti ljudi nisu praktično stanovnici naše države, da su oni u pravom smislu pripadnici dijaspore, kao što su na primer naši građani, državljani koji su nekada to bili, pa su otišli, jer su i oni dijaspora, ali oni su opet neka druga, posebna kategorija, u pravom smislu dijaspora, možda brani time da su to određeni standardi u zapadnoevropskim zemljama ili u EU.
To možda i odgovara pojedinim zapadnim zemljama, kao što su Nemačka, Francuska, Italija, gde radi i živi ogroman broj ljudi iz Male Azije i Istočne Evrope.
Po tom osnovu, oni po tim standardima ostvaruju određena svoja prava, a mi se uskraćujemo za ista ta prava, ne na međudržavnom nivou, nego unutar svoje države.
Slažem se da moramo da poštujemo te standarde, koji su važeći u Evropi kojoj i mi težimo, ali unutar naše zemlje možemo da činimo određene izuzetke, bar u onom delu koji će omogućiti da ostvarimo one prinadležnosti koje proizilaze iz onog broja ljudi i stanovnika koji žive u našim sredinama i koji stvarno tamo i ulažu svoja sredstva i imaju decu i koji koriste određene usluge i funkcije države i lokalne samouprave u tim sredinama.
U protivnom, ako buduća strategija ne uključi rešavanje ovih pitanja na pravi način, mislim da veštački gradimo jednu priču, koja će učiniti da vremenom te sredine još više osiromaše, i u onome što je materijalna osnova i u broju stanovnika.

Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica-Vojić Marković i Nikola Lazić.
Gospođa Donka Banović želi reč. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedniče.
Gospodine ministre, znate li kako bi se sa dve reči mogao opisati ovaj vaš predlog zakona? Kao uobličena praznina. Jeste, vi ste nama u Skupštinu poslali jednu uobličenu prazninu.
To je zakon koji, ovakav kakav je, neće nimalo doprineti rešavanju svih onih problema s kojima se suočavaju građani Srbije koji žive u dijaspori i u zemljama u regionu. Ovaj zakon uopšte ne obećava da će rešiti ijedan od tih problema, a moje kolege poslanici su već govorili o svim tim nagomilanim problemima sa kojima se suočavaju naši građani.
Kada je bila rasprava u načelu, poslanici DSS su vam predlagali da ovaj zakon povučete iz procedure, da neka rešenja budu potpuno drugačija i da ga ozbiljno pripremite.
Ovaj amandman na član 1. Predloga zakona je jedan u nizu amandmana gde DSS predlaže da u ovom trenutku ne idete ka stvaranju Skupštine Srba u dijaspori i Srba u regionu. Zašto? Zato što je ovo potpuno nepripremljeno.
Dakle, vi i u ovom zakonu, a mi to svi znamo, govorite o tome da ne postoji nikakva evidencija o tome koliko Srba u kojoj državi živi. Od 2004. godine se govori o tome kako Ministarstvo za dijasporu radi na tom problemu. Mi i u ovom zakonu, gde vi govorite o tome da treba da se krene u ozbiljno vođenje evidencije, vidimo da se tu nije odmaklo.
U obrazloženju kažete da će Skupština dijaspore i Srba u regionu biti noseća institucija novog odnosa matične države prema dijaspori i Srbima u regionu, a pri tom matična država ne zna koliko Srba živi u kojoj državi. Ovde govorimo da je to dva do četiri miliona.
Dalje, ovaj zakon apsolutno ne definiše način na koji će se birati delegati, budući članovi te skupštine. Ko će ih birati i na koji način? U julu smo mi ovde imali Predlog zakona Republike Srbije o izboru nacionalnih saveta.
To ministarstvo je do u detalje razradilo čak dve varijante, dva različita načina izbora skupština nacionalnih saveta nacionalnih manjina u Srbiji. Vi se niste potrudili, čak niste ni rekli koliki je mandat te skupštine.
Znam da ste prihvatili neke amandmane koji vam, da kažem, spasavaju čast. Kada ste videli amandman, onda ste videli da ste prilično neozbiljno ovo pripremili, da ne predviđate ni mandat, dakle da li bi taj delegat bio delegat dve, četiri godine itd.
Znači, neki amandmani koje ste prihvatili su vam spasili obraz. Međutim, mi smatramo da Skupština ne sme da se formira na ovaj način i da bi trebalo da odustanete u ovom trenutku od tog rešenja.

Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Aleksandra Janković i Zoran Krasić.
Gospodin Krasić želi reč. Izvolite.

Mogu li Aleksandri da dam prednost?

Možete.

Hvala, gospodine Krasiću. Tako izgleda tradicionalan srpski pristup - žene imaju prednost, tretiraju se kao dame, sa dostojanstvom i uvažavanjem.
Član 2. menja se i glasi: "U ovom zakonu:
''Nova Srbija'' smatra da se termin "dijaspora" odnosi na one pripadnike našeg naroda u inostranstvu koji su u višegeneracijskom iseljenju, te je teško dijasporom smatrati onaj deo naroda koji je na privremenom radu, a dolazi u Republiku Srbiju više puta godišnje i na taj način učestvuje u svim oblicima društvenog života u Srbiji.
Jako je, u stvari, važno ovo izostavljanje Grčke, Bugarske i Austrije. Paradoksalno je da reč "dijaspora" (rasuto seme) jeste grčkog porekla i označava pripadnike jednog naroda koji žive odvojeno od matice. Ta reč grčkog porekla je ovde tako tretirana da je upravo zanemaren srpski narod u Grčkoj.
Možete mi reći da je to istorija, ali Srbi su se u Grčku doselili u 7. veku, za vreme cara Iraklija, kako je zabeležio Konstantin Porfirogenit, u okolinu Soluna, i po njima se čitava oblast nazvala Servia. Kasnije su se Srbi iz Grčke kretali ka severu, a kao večne tragove ostavili su svoje hramove na Svetoj gori i poluostrvu Atos. Na Krf su se doselili početkom prošlog veka i nastanili se u brdima iznad Ipsosa. Tamo i danas ima Tomića, Andrića, Petrovića, Srbosa, koji međutim ne govore jezik svoje otadžbine.
Početkom 20. veka Solun je, pored Krfa, postao druga srpska kuća u Grčkoj jer se u njemu smestila komanda srpske vojske, kraljevski štab i Srpska pravoslavna crkva, koja je osnovala školu i groblje. Po završetku Drugog svetskog rata izvestan broj monarhista (obratite pažnju, gospodo iz SPO) iz Srbije potražuje utočište u ovoj zemlji, mada ona nije bila njihova konačna destinacija.
Srbi koji su zasnovali porodice u prvoj polovini 20. veka vremenom su se raselili iz Soluna i okoline širom poluostrva. Danas npr. mnogobrojna porodica Karadžić živi na Peloponezu, a Serbosa ima na Rodosu. Nažalost, potomci ovih Srba više ne govore maternji jezik.
Kada je 90-ih godina 20. veka počela kriza u SFRJ, dolazi do masovnije migracije srpskog stanovništva u Grčku. Po procenama naših sunarodnika, u ovoj zemlji živi između osam i deset hiljada Srba, i to pretežno u Solunu, Patri, Paraliji, Katerini i na ostrvima Kritu, Rodosu i Krfu. To su srpske i srpsko-grčke porodice, studenti, određeni broj privremeno zaposlenih u grčkim kompanijama, ali uglavnom ljudi srednjeg i visokog obrazovanja. Vrh je da ove podatke čitam iz knjige koju ste nam vi, gospodine ministre, poklonili i koja se zove "Položaj i perspektive srpskog naroda u zemljama okruženja". Što ste napisali da Srbi jesu vrlo važan faktor u Grčkoj kada ih tamo niste uvrstili?
Da li je zaista moguće da je političko opredeljenje ono što diktira prihvatanje amandmana? Mislim da bi, kao čovek koji je slične duhovne orijentacije (a to bi trebalo da bude kao čovek koji je monarhista, osim ako se i to nije promenilo), trebalo da uvažite ove argumente.
Kao argumente, opet ću vam čitati vašu publikaciju o situaciji sa Srbima u Bugarskoj. Teritorije u savremenoj Bugarskoj oko Sukova, Pernika, Velbužda, Rilskog manastira, Melnika, Petriča i dalje ka Grčkoj, seriji mesta na obalama Egejskog mora, izgubile su bugarsko ime i svest, iako je bilo feudalno društvo, a plemensko i rodovsko nije postojalo.
Ime Srb koriste za sebe kada se predstavljaju strancima, piše za Bugare Hans Deršman. U 16. veku je zabeležio ovu pojavu i dodao da je Niš u Srbiji, Bugari su oko Jedrena, a narod između ova dva grada smatra se Srbima i govori srpskim jezikom. Opet ih je, po procenama, negde oko stotinak hiljada. Ako je to beznačajno, onda zaista nemamo o čemu da razgovaramo, a ako je značajno, onda bi bio red da usvojite jedan od amandmana ove nacionalno svesne opozicije.

Zahvaljujem. Gospodin Zoran Krasić ima reč.

Amandman stvarno jeste identičan, međutim ja bih na malo drugačiji način objasnio kompletnu problematiku ne samo ovog teksta predloga zakona, nego mora da se shvati da svojim naslovom ovaj zakon asocira na mnogo krupnije i ozbiljnije teme. O čemu se radi? Ovo nije samo puko definisanje šta je dijaspora, a šta su Srbi u regionu. Mislim da je osnovni problem ovog predloga zakona što je pokušao nešto da uredi na potpuno pogrešan način. U prvih nekoliko članova vi gotovo da ne pravite neophodnu, nužnu i potrebnu razliku u pojmovnom definisanju nečega što je materija ovoga zakona.
Konkretno, u članu 2. vašeg predloga zakona govorite o državljanima Republike Srbije, pripadnicima srpskog naroda, i potpuno pogrešno to stavljate u kontekst dijaspore, a vezujući dijasporu za puko iseljeništvo. Tu je osnovni problem. Sve nadalje jeste izvlačenje iz ovog pojmovnog galimatijasa. Da bi pre svega građanima bilo jasno, jer i ovaj prenos ima nekog smisla ukoliko građani mogu da čuju o čemu se zapravo radi kada je u pitanju ovaj predlog zakona, pokušaću da to objasnim na jedan drugačiji način, i naravno, molim vas da vreme uračunate od stranke, jer ovo za dva minuta nije moguće da se objasni.
Vidite, srpski narod na Balkanu se nalazi u jednom vrlo čudnom položaju. Što piše u Prijepolju – za Zapad smo Istok, za Istok smo Zapad, sudar civilizacija, sudar religija, spajanje i svi problemi koji zadese Evropu prvo se reflektuju na ovom prostoru.
Srbi su bili narod na nekoj teritoriji. U jednom periodu su bili čak nešto ispod nacionalne manjine. To se pre svega odnosi na ovu novu državu Hrvatsku. Znate i sami da je tamo Tuđman planirao već 1989. godine da Srbe svede na nešto ispod 2%, jer je to ipak neki kriterijum koji primenjuje Savet Evrope. Nije se libio da čak i putem oružanog sukoba, rata, proterivanjem, etničkim čišćenjem nastavi onaj genocid koji nije završen do 1945. godine.
Srbi su sa svog etničkog prostora otišli, odlazili su generacijama, godinama, i tek je pod pritiskom međunarodne zajednice Tuđman doneo taj ustavni zakon i Srbe sveo na nacionalnu manjinu u Hrvatskoj. Mi nemamo prava, gospodine Srećkoviću - niti ja, niti vi, niti naša deca - da prihvatimo to stanje koje je nastalo nasilnim putem. To je jedna stvar.
Moram da vas podsetim da smo nekada živeli u mnogo većoj državi i da su svi narodi koji su živeli na teritoriji bivše SFRJ zadovoljavali, pre svega, onaj kriterijum - svaki narod u svojoj državi. To je rastureno po nalogu sa Zapada - da bi se izazvala i kontrolisala kriza.
I danas se kontroliše kriza. Vidite šta se radi u Butmiru. Vidite šta radi ovaj Gruevski, sadašnji predsednik vlade Republike Makedonije, Đelićev savetnik iz 2001. godine. On je prihvatio čak i granicu sa nepostojećom državom. Samo da vas podsetim, 2001. godine, kada je Božidar Đelić bio ministar finansija, on je bio njegov savetnik. Vidite kakva su ta vaša prijateljstva kada je u pitanju ovo što su nam uvezli iz inostranstva da vodi državu.
Pre nekoliko dana ste napravili jednu strašno veliku grešku, gde ste pokazali da vi, u stvari, ovu materiju ne znate. Kada se otvorila dilema oko položaja Srba u Bugarskoj, vi ste rekli - trenutno nisu autohtoni narod. Ne želim uopšte to da komentarišem. To je skandal, bruka i sramota.
Gospodine Srećkoviću, zar je moguće da se Tito više borio za Srbe u Bugarskoj nego ova nova vlast? Za vreme komunizma svi problemi sa Bugarskom i Todorom Živkovom su bili upravo zbog nasilne asimilacije i nepriznavanja prava Srba kao nacionalne manjine u Bugarskoj.
Vi prelazite preko knjige koju ste finansirali kao ministarstvo. Čime se vi rukovodite? Trenutnim interesima porodice Drašković? Nemojte, molim vas. Kad god je to bilo opredeljenje SPO, SPO je nestajao. Gde vam je Senić, gde su vam ovi drugi? Ne možemo da vam poverujemo u to. U šta da verujemo? U ono što su naučnici napisali u knjizi koju ste finansirali vi kao ministarstvo, ili u ono što pročitate, a što vam je neko od vaših državnih sekretara napisao? Ne prihvatamo to.
Zbog ekonomskih i političkih razloga stvarno imamo veliki broj naših sunarodnika u inostranstvu, ali imamo i prvu, drugu, treću i petu i šestu generaciju iseljenika. I ne možemo tretirati pitanje Srba u Hrvatskoj na isti način kao pitanje Srba u Čikagu. Čikago nije rodna teritorija etničkih Srba, a Knin jeste, oduvek.
Mi ne možemo da štitimo Srbe u Čikagu od genocida američke administracije. Zašto? Tamo se desila neka asimilacija, ali to je jedan veliki lonac za topljenje. Pretpostavljam da znate, čak su i Amerikanci osetili svoj feler te anglosaksonske civilizacijske i kulturne matrice, pa i oni finansiraju male nacionalne zajednice da neguju svoju tradiciju, da imaju vezu sa svojom maticom, kako bi oplemenili tako duhovno siromašno američko društvo.
Zato su tamo te nacionalne zajednice vrlo cenjene i zato pripadnici svih nacionalnih zajednica imaju potrebu da ostvare neki kolektivitet, neku svoju specifičnost.
Koja je prva specifičnost? Pa, prvo što definiše jednu naciju, a to je jezik. Vi ste u vaš predlog zakona stavili da treba da se neguje ćirilica. Je l' se vi šetate Knez Mihailovom i ulicama ovde u Beogradu? Gde vam je ćirilica, gospodine Srećkoviću? ''Blu blu'' - kažite mi koja je to srpska reč? Gde vam je ćirilica u Knez Mihailovoj?
Sada negujemo ćirilicu sa našim ljudima koji žive 20-30-50 godina u inostranstvu i njihovom decom koja su se tamo rodila, da bi oni očuvali jezik, finansiramo školu na maternjem jeziku, a u centru Beograda je engleski jezik. Pogledajte bilborde - ne možete da nađete sa ćirilicom ni da tražite. Da li ste uveli neku specijalnu taksu? Da li ste nešto preduzeli? Ne. Nećete da vršite diskriminaciju. Kod vas je zaštita ćirilice i srpskog jezika diskriminacija.
Treba da budete presrećni što su poslanici SRS uopšte uzeli ovaj materijal u ruke. Vi ćete da nametnete ćirilicu Srbima u Australiji, a ne možete u centru Beograda. I sad mi treba da vam verujemo.
Nemojte da shvatite da je ovo naš jedini problem. Zapamtite, u Evropi postoji veliki broj naroda koji imaju slične probleme, ali ne tako izražene kao što je naš srpski problem. Mađari takođe imaju veliki problem jer su rasejani u nekoliko država. Da ne pričam o nekim drugim državama, da se ne bi sad pokrenula neka rasprava itd. Nije mi cilj nikakvo poistovećivanje. Ali, moramo da napravimo razliku. Na šta mislite kad kažete u zakonu "srpsko poreklo", na šta mislite kad kažete "državljanin Republike Srbije"?
Osnova ovog zakona jeste da ova država pokaže, kako vi to volite da kažete - "određenu dozu pozitivne diskriminacije prema tim našim sunarodnicima u inostranstvu". To je poenta. Šta je nama cilj? Da tim našim ljudima, koji žele da sačuvaju ćirilicu, srpski jezik, srpsku muziku, srpsku tradiciju itd., omogućimo i olakšamo da to ostvare.
Ako je naš državljanin, istu zaštitu ima kao i svaki državljanin iz centra Beograda ili Šarene bukve. Kad je neko državljanin, onda je princip jednakosti. Svaki državljanin Republike Srbije ima tretman građanina. Ono što je naša dijaspora, što se preselilo pre dvesta godina, pa treća, četvrta, peta generacija, ukoliko ima naše državljanstvo, on je ravnopravni građanin ove republike.
Ukoliko nema naše državljanstvo, a evidentno je poreklo i on želi da sačuva tragove tog svog porekla, tu treba mi da pomognemo. A ne sa skupštinama i savetima koji odgovaraju delegatskom sistemu po monarhističkim principima - jednom se izabere delegat, pa jedino smrt može da mu prekine mandat. Šta će vam tolike institucije? Vi ste od svega napravili institucije. Kao što Čerčil reče - ako hoćeš da se nešto ne reši, ti napravi komisiju. Trpate ovog jadnog predsednika svuda – i za ''Puteve'' i za BIA i za VOA itd., pa sada i u dijasporu. Ne može, nije on visoki predstavnik UNHCR za BiH, nije on Lajčak.
Lajčak se razume i u boju, i u grb, i u zastavu, i u muziku, u sve se razume. Boris Tadić nije visoki predstavnik pa da mora u sve, po zadatku, da se razume. Ili Pedi Ešdaun. On čak i zabrani nekome da se bavi politikom. Čim krene neko u Bosni da kritikuje UN i NATO, Pedi Ešdaun odmah promeni celu skupštinu - ne možete više da se bavite politikom i kraj priče. Nemojte od Borisa da pravite to, ne želi on to. Svaki normalan čovek bi bežao od toga.
O tome se radi. U našem neposrednom okruženju se dešavaju procesi asimilacije. Videli ste i sami šta se desilo, recimo u Mađarskoj, Sent Andreja i taj kraj koji je bio prepoznatljiv itd. Videli ste i sami, po podacima, koliko tu sad ima ljudi koji se izjašnjavaju da su srpskog porekla, da su Srbi. Ali bez obzira koji je to broj koji se izjasni, mi kao država treba da pružimo ruku.
Stičem utisak da je ovaj zakon više bio potreban da bi se, pre svega, definisao posao i nadležnost tog ministarstva. Tu se u potpunosti s vama slažem - u postojećim propisima nadležnost vašeg ministarstva nije definisana, osim Zakonom o ministarstvima, Zakonom o Vladi itd. Ali suštinski, vama fale materijalno-pravne odredbe da nešto radite.
Međutim, ovde nema upravnog postupka, to je problem. Nema dvostepenosti, nema mogućnosti vođenja upravnog spora. Onda se postavlja pitanje kakav je to državni organ - da li je savetodavni, konsultativni, nešto što održava neku vezu, prva instanca kada se dođe ovde, nešto organizovano itd.
I mislim da je dobro da ne postajete neka institucija. Jer, ako postanete neka institucija, državni organ, onda sve ovo ode u propast.
Činjenica je da veliki broj naših ljudi, pre svega na privremenom radu u inostranstvu, sve što zarade tamo, zbog nostalgije, zbog obaveza prema roditeljima i deci, prenose ta sredstva ovde, grade velelepne kuće, kupuju nešto itd. I činjenica je da devizne rezerve države pre svega drže ti ljudi. Procene su bile nekada dve, a sada da otprilike pet milijardi evra svake godine preko tih uplata dođe u ovu našu zemlju. I to je dobro. To ne treba sprečavati, to treba omogućiti itd.
Ali, to će da dolazi nezavisno od Saveta, Skupštine ili bilo čega, jer je to elementarna potreba za život. Onaj ko radi u Francuskoj i jedva nalazi vremena da se odmori koliko-toliko, hoće što više da zaradi da bi uživao, kako to obično kažu - u penziji, ulaže ovde.
Znate kako je u tom kraju prema Negotinu. Tu se prave soliteri sa liftovima unutra. Dve-tri generacije se ne vraćaju, a babe i dede spavaju u onim pomoćnim objektima, kako su i navikli. Zamrznuto je veliko bogatstvo, maltene bačena para. Ali, ne treba država to ni da menja, u krajnjem slučaju. To je lični izbor čoveka i to treba poštovati. Treba omogućiti i stvoriti uslove.
Još jedan aspekt ovog zakona postoji, moram to da kažem. Imamo situaciju da izbeglica postane dijaspora. Zbog čega? Imamo puno ljudi koji su sa teritorije bivše Republike Hrvatske ili BiH otišli negde u inostranstvo, srpskog su porekla. Bili su prvo izbeglice, a sada su dijaspora, sa gledišta Srbije.
Srbija jeste matica svih Srba. Ne može to niko da nam ospori, nema prava niko to da nam osporava. Zašto? Jer sa nazivom Srbija ne postoji nijedna druga država. I naravno da mi želimo da pružimo pomoć svakome ko ima srpsko poreklo i ko se izjašnjava da je Srbin.
Nekada je glavni kriterijum za definisanje nacije bio jezik, a danas je to lični izbor svakog pojedinca. Tako da je moguće da se, zbog dobrih odnosa naše SPC, u centru Francuske, oko Bordoa, jedan deo Francuza proglasi da su Srbi.
Moguće je da se u Teksasu, tamo gde su neki naši manastiri, neki Amerikanci proglase Srbima, kao što su se u Japanu neki proglasili. Ali, tako je to danas, ljudi. Ne treba mi to ni da menjamo niti da sputavamo niti bilo šta da radimo.
Tako to ide. Koliko ima ljudi koji s ponosom ističu – ja sam Srbin. Da vam ne pričam o deci nekih ljudi koji su sa majicama Ratka Mladića iz Beograda išli do Hitroa i s ponosom ih pokazivali iako su znali da će neko da ih uhapsi – a oni Englezi koji vole da budu Srbi.
Sve to treba poštovati. Mi, po svim pokazateljima, imamo negativnu demografsku sliku. Ona nije naša trenutna situacija, to je trend od 1980. godine. To mora da se zna. Od 1980. godine imamo pad i moramo nešto da uradimo. Moramo da pomognemo tim ljudima tamo, ali dajte, molim vas, da ta pomoć bude...
Nemojte da idemo prema dijaspori kao Ljuba Mihajlović i Komercijalna banka. Osamdeset i neke godine otvarali filijale, skupljali ušteđevinu naših ljudi koji su na privremenom radu u inostranstvu, prebacivali ovde itd.
Ali ja stičem utisak ovde - kako se promeni vlast, oni bi hteli da uspostave odnose sa Srbima u inostranstvu da bi uzeli pare. Sećate se Borke Vučić, gospođo Đukić? Ona je bila na čelu jedne, hajde da kažem - institucije dijaspore, pa su skupili pare posle NATO agresije da se obnove mostovi. Je l' tako bilo? Pa došao Dinkić pa pokupio pare. Je l' tako? Mislim da ste tek prošle godine uspeli da pritiskate, vi iz SPS, da se te pare vrate dijaspori.
Otklonite to kao stil ponašanja, pa ćete imati i drugačiji odnos ljudi iz dijaspore. Al' ako idu takvi šerifi kao Dinkić i Labus... Mislim da beše četiri ili pet miliona maraka, je l' tako? Pa smo podnosili tri godine amandmane da uđe u budžet, da se vrati. Pa su bile i sudske presude zbog stečaja neke banke, da sad ne ulazim u te detalje.
Molim vas, to je negativna pojava. Iz najplemenitijih razloga su ljudi u inostranstvu skupili pare da bi se obnovilo ono što su porušili oni u čijim su sad državama - NATO zlikovci, što mi šapuću.
Znači, naš odnos treba da se promeni. I drugo nešto - manite više ta udruženja, aman. Svi hrlite u ta udruženja, svi svojatate ta udruženja.
Dobro su oni i živi više od vas. Ne konkretno od SPO, nego od svih. Svi zapeli za ta udruženja, svi da ostvare neki primat. Obezbedili ste jedan broj ljudi u tim udruženjima koji samo gledaju kako da prođe kroz Ustav ili zakon mogućnost da se oni izaberu za poslanike ovde i da oni predstavljaju dijasporu.
Nemojte to da radite, za živu glavu. Saslušajte me. Sve države koje su to uradile, napravile su grešku. Nemojte kao primer da uzimate Francusku, Italiju i ove druge. Oni se drugačije bore za to što mi kažemo ''dijaspora''. Oni se bore preko jezika, Frankofonije itd. Englezi imaju taj svoj Komonvelt itd. Ne možemo mi da se upoređujemo s njima.
Čim pomislite da se s njima upoređujemo, napravili smo grešku. Mali smo, moramo potpuno drugačije da se organizujemo i da štitimo ovo što je naše i po čemu se prepoznajemo.
Znači, cenim to što volite ćirilicu u Engleskoj, ali vas osuđujem što vam je mrska ćirilica u Beogradu. To morate da znate.
Na još jednu stvar da vam samo skrenem pažnju. Sećate se onog Gorana Svilanovića. Nekada je bio ministar inostranih poslova. On je poznat po nekoliko stvari. Prva stvar, ukinuo je tajnu komunikaciju između ambasade i ministarstva. Dok mu je bila ona Maja, to su sve radili faksom. Kaže - ne treba tajna komunikacija, to ćemo faksom; Amerikanci i Englezi ionako sve znaju.
Bio je poznat i po drugoj stvari. Godine 2001, da bi se oni pokazali ko su i šta su, on organizuje neki kamp da dođu deca iz dijaspore. Bila deca desetak dana, koliko je to bilo, i otišla. Onda pitali Svilanovića - dobro, kako je to sa tom našom decom iz Evrope? Kaže - sve četnici. Kako četnici? Kaže - samo pevaju narodne pesme, stavili šajkače i kokarde; kakav bre „Red “, to ih uopšte ne interesuje; Rade Jorović, Guča - to njih interesuje. E, ako je tako, vodite računa.
Ma, kao i sva deca. Vidite, kad je Partizan igrao u Americi, šta je bio naš nacionalni ponos na terenu? Naša deca iz nekog kluba u narodnoj nošnji igrala narodno kolo. Prelepa slika. Što biste to menjali? Ko je vas ovlastio to da menjate?
Ljudi, čuvajte ono što ovaj narod karakteriše, što ovaj narod voli. Manite to. Videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu. Nemojte to da radite. I odmaknite se od para. Gde god je para, tu je svađa.
I ovi saveti vam ništa ne vrede. Vi ćete da obezbedite neki uticaj? Znate i sami ko je ranije držao tu našu dijasporu. Sve je držala Državna bezbednost. Ko zna šta je sve ostalo tamo? Pa to je razlog što ne žele da komuniciraju na otvoreniji način sa organima Republike Srbije.
A setite se koliko ih je puta neka lokalna vlast prevarila. Uloži pare, otvori pogon, pa se onda nakači predsednik opštine, pa načelnik okruga, pa šef policije, pa ovaj, pa onaj. To je glavni problem. Nije problem ni ćirilica, nije problem ni narodno kolo. Problem je što onaj ko vrši vlast, zloupotrebljava vlast.
Pokušali smo da vam pomognemo nekim amandmanima, ali verujte, ovaj zakon je apsolutno nemoguće popraviti. Ovaj zakon nema dušu, i to je njegov osnovni problem. Ovaj zakon ima brojeve članova, mehanički napisan tekst, ali se duša izgubila.