Pre svega, želim da izrazim svoje iznenađenje što sam jedina, u ime poslaničke grupe ''Napred, Srbijo'', podnela amandman i time omogućila svima nama da govorimo o, mislim, jednoj od najvažnijih tačaka ovog dnevnog reda. Zaista sam srećna što sam to uradila, jer mislim da je nestrpljenje kojim se u ovoj skupštinskoj sali broje sekundi dok poslanici govore, ali se ne štede na isti način i sredstva u Vladi kada ih troši, stvar koja treba da zabrine sve nas.
Gospođo predsednice, molim vas da me ne upozoravate ako u temi o kreditu MMF-a za budžet budem govorila malo i o proceduri donošenja samih akata. Nažalost, osećam se prilično zanemarenom i zloupotrebljenom kao poslanik, kao i mnoge moje kolege, jer se Skupština poslednjih dana ponaša kao istureni organ Vlade, organ uprave u sastavu.
Zaista mi je žao što to moram da konstatujem, ali po tome ko je predlagač dnevnog reda, čije tačke dnevnog reda dolaze na raspravu i izglasavaju se, ko pravi dnevni red, koliko tačaka ima dnevni red, koliko imamo vremena da se za taj dnevni red pripremimo, zaista govori o potpunom obesmišljavanju skupštinskog rada, do te mere da je nama čak i scenario postao da bude metod za štednju vremena i neobaveštavanje javnosti o stavovima po određenim amandmanima.
Da li treba da ima mišljenja Odbora, da li na Odboru treba da se raspravljaju stvari, da li će se okupiti većina na Odboru, da li opozicija uopšte zna gde će ići delegacija (npr. u Holandiju)? Neko to ne mora ni da zna, u zadnjem trenutku se obaveštava Odbor da neko negde treba da ide.
Zaista sam vrlo nezadovoljna što smo došli do takve situacije da je vreme i gledanje na sat i proračun koliko će trajati rasprava, kad će se završiti, postalo važnije od same suštine zakona koji ovde, u stvari, uređuju živote svih nas.
Ovaj zakon zaista jeste takav. Na dnevnom redu koji ste nam 21. poslali za sednicu koja je zakazana za 26. nalaze se 53 tačke dnevnog reda koje treba spremati u petak, subotu i nedelju. Da li smo porodični ljudi, da li imamo obaveza, imamo li fizičkih mogućnosti da to uradimo - nije važno. Kad zakon dođe u Skupštinu, on je inače negde već raspravljen, odobren ili tome slično.
Meni ste kao poslaniku dali do znanja da, kad podnesem amandman, pa ga Vlada usvoji, kao što je bilo reči sa prošlim zakonom koji je značio zaduživanje kod komercijalnih banaka, 90 miliona evra za budžetski deficit, kad mi već usvojite amandman, šta imam da se javljam i obrazlažem šta je u amandmanu bilo sadržano.
Prošlog puta, to je bilo 29. jula, morala sam ubeđivanjem da imam poslovničko pravo, jer mi amandman nije odbačen nego usvojen, i da je u pitanju procedura ne glasanja nego rasprave, izboriti da uopšte govorim o amandmanu koji smo, kao poslanička grupa, dostavili.
E, pa, ovog puta Vlada kaže - kad već nećete da ćutite nego obrazlažete, sada vam i odbijamo amandman, sa obrazloženjem da je rešenje koje je sadržano u amandmanu već, u stvari, u zakonu i napisano.
Naime, pošto se zadužujemo kod MMF-a pod povoljnim uslovima od trenutno 0,26% kamate, ja sam, da prepričam amandman, podnela u ime poslaničke grupe rešenje kojim će se raniji skupi i nepovoljniji krediti zameniti ovim koji je povoljan. Koji bi dobronameran čovek i dobronamerna vlada odbila takav amandman, sem one koja ga jeste odbila, iako je i u obrazloženju data konstatacija da ovaj nazovikredit, a kažu i da nije kredit, nije uslovljen nikakvim posebnim uslovima koje Vlada treba da ispuni i, naprotiv, da može da posluži za otplatu ranijih kredita, odnosno refinansiranje postojećih obaveza.
Poučeni primerom iz 2001. godine, kada je novoodobreni kredit iskorišćen gotovo u punoj meri da bi se otplatile obaveze, u stvari, za ponovno vraćanje u MMF i da se oni koji su poverioci u Međunarodnom fondu namire našim novim obavezama, podnosim amandman u kojem kažem, pogotovo u obrazloženju, da je potrebno kredit, koji košta 4,75% euribora plus 1% od ukupne vrednosti kredita troškova za povlačenje kredita i plus marže...
Znači, on na godišnjem nivou košta 6% plus jednokratnih 1% povlačenja.
Taj prethodni je uzet od komercijalnih banaka i kažem da on treba sada da bude zamenjen ovim jeftinim, jer privreda u kojoj treba razvijati proizvodnju mora da dođe do kredita kod poslovnih, tih komercijalnih banaka, čime bi se, ovim refinansiranjem, tih 90 miliona evra zaista i oslobodilo da kredite koristi privreda.
Naša vrla vlada, mišljenje potpisuje baš gospodin Cvetković, kaže: ''Kako je preporuka Fonda da se članice prilikom odlučivanja o upotrebi primljenih sredstava rukovode ciljem da se u uslovima svetske krize obezbedi redovno servisiranje finansijskih obaveza prema inostranstvu, što podrazumeva i refinansiranje postojećeg duga povoljnijim sredstvima dobijenim po osnovu opšte i posebne alokacije specijalnih prava vučenja, dopuna člana 3. koja je predložena amandmanom je suvišna''.
Vlada zaboravlja da kredit od 90 miliona evra, koji je ovde izglasan, jeste u evrima. Ali, da li ga tretira Vlada, Narodna banka ili oni koji upućuju koje će se ino-obaveze refinansirati, ove kredite uzete od banaka sa sedištem u zemlji, ino-obavezama? To ne mogu iz ovoga da procenim, iako je obaveza u evrima, ali su to banke Alfabank Srbija, Vojvođanska banka Novi Sad i Pireus banka Beograd.
Da bi izbegli sumnju da će ovim novim kreditom od MMF-a, povoljnim, biti refinansirana neka obaveza koja dospeva od MMF-a, tražili smo da ono što kažete da se podrazumeva bude i eksplicitno navedeno. Ne, odbija se sa obrazloženjem, čak uvredljivim, javno da kažem, jer kaže: Predlogom zakona se uređuju obaveze Republike Srbije prema MMF-u, a ne budžetski deficit, odnosno dug Republike Srbije, tako da predmet Predloga zakona nije, ono što mi tražimo, da se utvrde prioriteti za refinansiranje duga, odnosno da se skupi krediti zamene jeftinim.
Ovo je uvredljivo za one koji znaju šta je rečenica u srpskom jeziku. Ako kaže ''Predlog zakona ne tretira budžetski deficit'', a upravo se ova sredstva dobijaju za pokriće budžetskog deficita, ne razumem kako je gospodin Cvetković pristao da potpiše ovakvo obrazloženje. Znači, sredstva jesu za pokriće deficita, ali ne tretiraju budžetski deficit kao materija koja se uređuje ovim zakonom.
Ta vrsta arogancije u kojoj se pokazuje odbijanje i onih dobrih saveta i pomoći opozicije jeste u sklopu opšteg odbijanja da bilo ko u ovoj Srbiji pomogne da se nešto desi nabolje, ne odvajamo se na one koji uređuju naše živote i na nas koji treba da trpimo i zavisimo od dobre volje onih koji odlučuju kako ćemo mi živeti. Uz to se koristi neistinita tvrdnja, da nije reč o sredstvima koja su naša obaveza.
Tvrdim da je reč o sredstvima koja su obaveza Republike Srbije, jer se i prethodni kredit, od tri milijarde, od čega je povučena tranša od 767,9 miliona evra, nalazi kao stavka jedan na pregledu srednjoročnog i dugoročnog duga Republike Srbije, o kojem se nije pričalo u ovom domu, nego negde na nekom drugom mestu, ali će se kamata za vraćanje ovog duga i anuiteti tražiti preko ovog budžeta.
Jer, sigurno neće Narodna banka, koja pravi troškove svojom monetarnom politikom i emisijom hartija od vrednosti, imati zaradu kojom će pokriti troškove kredita koji je ovde evidentiran.
Znači, nemojmo se lagati da ovo nisu obaveze koje građani treba da izmire.
Iako su političari zaduženi da donose dobre vesti građanima i da dižu optimizam, to ne znači da može da se laže i da ekonomisti treba svoj autoritet i znanje da upotrebe da potkrepe laži onih koji žele da donesu dobre vesti, ali koje su šuplje.
Ono na čemu insistiram i što mora u ovom trenutku da se zna, Vlada Srbije mora da vodi računa o svom javnom dugu, o mogućnostima da se on vraća i zloupotreba statistike ovde slabo može da pomogne.
Ako je u EU za godinu dana ostalo bez posla 3,2 miliona ljudi i ako ta brojka iznosi 22 miliona nezaposlenih, od čega je 15 miliona u evrozoni, i ako je stopa nezaposlenosti narasla sa 7,2 na 9,4, i ako se Evropa zabrinula i rekla ovako - 10% onih koji ne rade i koji nemaju šta da izgube, u svakom trenutku su potencijalna opasnost za smenu režima i promenu vlasti.
Upozoravam Vladu, i to je prvenstveni razlog zašto ovako pričam o kreditima, da je u ovoj brojci od 9,4 nezaposlenih - 20% mlađih od 25 godina, i da to jeste osnovni razlog za porast kriminala, nasilja, ekstremizma i svih negativnih pojava.
Složićemo se da se nasilje ne stvara na sportskom terenu. Tamo odlaze ljudi koji su tome skloni iz mnogo dubljih razloga. To što nema posla, to što se ne ulaže u proizvodnju, to što se finansira i ukupnom politikom podstiče finansijski sektor, koji je još Kejns svojevremeno zvao kockarnicom, nije rešenje za ovu zemlju. I nemojte da se neko usuđuje da upoređuje zaduživanje uopšte sa onim o čemu danas pričamo, kao novim kreditom od Ruske Federacije.
Znači, ono što jeste pravo zaduživanje, to je zaduživanje za investiranje, i to u infrastrukturu, to su dugovi kojima ćemo se uvek i rado zadužiti - privlačenje produktivnih investicija. U tom smislu Rusi i samo deo od nameravanog kredita daju za budžetski deficit, priča se o tih 200 miliona, a ostatak će biti upravo u precizno definisane infrastrukturne projekte. U tome je razlika, za one koji tu razliku ne prepoznaju. Zašto je ne prepoznaju?
U vreme najvećih privatizacija, u vreme najvećih priliva, u vreme kiše novca koji je dolazio u ovu zemlju, mi smo pozatvarali fabrike i napravili ovolike dugove. Od 2007. godine se strahuje da ćemo upasti u dužničku krizu.
Treba praviti razliku kada se i za šta uzima kredit i treba znati da onaj ko nije stavio pod kontrolu državni novac, a ima makar u dve, u Agenciji za privatizaciju i u Direktoratu za civilno vazduhoplovstvo, gde su cifre 500 miliona prihodovanih para na račun države, i u Agenciji šest do sedam milijardi naplaćenih sredstava, od čega je ministar Dinkić rekao da je ostalo samo 760 miliona, dovoljan su razlog da odbijemo bilo koju vrstu novog zaduživanja.
Jer, nije siromah onaj koji nema, nego onaj koji ima previše želja da potroši i ko ne zna da se prostre prema guberu.