Velika je korist što danas imamo ovu tačku dnevnog reda. Naravno, vratiću se baš na ono što je tačka dnevnog reda i što su moji prethodnici pričali ne odudara od ovoga što je na dnevnom redu, možda je jedan širi kontekst i pogled na ekonomsku i finansijsku situaciju u zemlji, ali želim ipak da se vratim na ono što je Predlog zakona i što je obuhvaćeno ovim amandmanom, s obzirom da smo u raspravi u pojedinostima.
Dobro je što se ovakav predlog zakona nalazi na dnevnom redu zato što, ako mogu tako da kažem, u istoriji je ovo četvrti ili peti put da se ovakav tip zaduženja pojavljuje uopšte u praksi. Na bazi ovog predloga zakona vidimo bogatstvo ideja kako može da se dođe do zaduženja.
Do sada poznati oblici zaduživanja su, pričam o legalnim oblicima zaduživanja, kada Narodna skupština ratifikuje neki sporazum gde smo se kao država direktno zadužili od neke države, MMF-a, Svetske banke ili bilo koje međunarodne bankarske organizacije.
Drugi oblik zaduživanja, doduše nije direktni već indirektni, jeste ono što često radimo u ovoj skupštini, a to je - donosimo zakon o izdavanju garancije ili kontragarancije, gde Republika Srbija garantuje za neko zaduživanje nekog od javnih preduzeća na republičkom nivou ili čak lokalne samouprave.
Treći oblik, gde se stvarno zadužujemo da bismo trošili nešto što nemamo, a nadamo se da ćemo u budućnosti da imamo, pa da možemo da vratimo, jeste emisija hartija od vrednosti, gde država obezbeđuje sredstva da bi premostila tekuće budžetske probleme i velike rupe koje se javljaju zato što nisu usaglašeni prihodi i rashodi u budžetu.
Sada dolazimo na ovaj oblik zaduživanja, vrlo specifičan. Kako rekoše predlagači, oni su ovaj zakon morali da pripreme i da predlože Narodnoj skupštini samo zato što postoji Zakon o javnom dugu. Da ne postoji Zakon o javnom dugu i da nije propisano našim propisima o budžetskom sistemu da se za svako zaduživanje Republike Srbije pita Narodna skupština i da ona odlučuje o tome u formi zakona, onda oni nas ne bi čak ni pitali.
U koju grupu zakona spada ovaj predloženi zakon? Moram zbog gledalaca da pročitam kako glasi, to je Predlog zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije prema MMF-u po osnovu korišćenja sredstava alokacije specijalnih prava vučenja odobrenih rezolucijama Odbora guvernera, i da to sve svedem na datum - 1. oktobar 2009. godine.
U suštini, ovde se ništa ne ratifikuje niti potvrđuje, jer takvog sporazuma i nema, već je ovaj zakon u suštini forma gde Republika Srbija jednostrano daje izjavu da će po osnovu članstva u MMF-u iskoristiti to pravo koje se garantuje svim članicama, a to u prevodu, sa stanjem od pre desetak dana, znači da Republika Srbija može od MMF-a da se zaduži, da podigne kredit od nekih 420 miliona evra (taj iznos je promenljiv) i da je kamatna stopa za korišćenje sredstava negde oko 0,29%.
Kada se to stavi u neki kontekst, onda se stvarno kaže da su to najjeftinija sredstva. Međutim, i ta najjeftinija sredstva mogu da budu vrlo skupa. Ovo pričam zbog javnosti. Kada vi za koji dan izglasate ovaj zakon, znajte da po ovom zakonu nećete moći da zadužite Republiku Srbiju ni za jedan evro, iz jednog prostog razloga - što ovo nije obuhvaćeno budžetom za ovu godinu.
Ove koji izražavaju zebnju zbog toga što nije do sada urađen rebalans budžeta, samo da malo poučim - rebalans budžeta će verovatno da se uradi u toku decembra, jer će onda videti koliko su potrošili više nego što je Narodna skupština odobrila. Pa da ne bi tri puta menjali budžet do kraja godine, oni će jedanput to da promene. Inače, oni sada vrlo slobodno troše van okvira onoga što je Narodna skupština u Zakonu o budžetu propisala.
Tako da ovi podaci, za tri kvartala ove godine, koliko je prekoračena potrošnja, a samim tim i zaduživanje, treba samo uslovno da se prihvate, iz jednog prostog razloga, što ova vlada računa da ima 126 plus pola glasa i to im je sasvim dovoljno da vrlo uspešno vladaju i sve mogu da legalizuju šta urade u toku ove godine. Apsolutno sve mogu da legalizuju zato što imaju, jeste - vrlo tesnu većinu, ali 10.000 evra Čanku, 10.000 evra Batiću, 10.000 ovome, onome i taj zakon prolazi.
Vidite, zahvaljujući takvom jednom vidu - hajde, ne mogu da kažem da je koferče, nego kovertić - sve postaje legalno u ovoj zemlji. Naravno da je sve to daleko od legalnog, ali takvi su legitimni predstavnici naroda, takvi su. Mi to ovde znamo, znamo kako se završava sa zakonima, znamo kako se obezbeđuje većina, znamo kako preko noći sve može da postane zakonito.
Znači, nemojte da se plašite. Ovaj zakon, i kada ga budete usvojili, možete da realizujete tek sledeće godine. Doduše, predlagač zakona je rekao da ovo služi kao zlatna rezerva. Ako puknu svi ovi sistemi zaduživanja na koje vi računate, onda će da se aktivira ovaj sistem. Ali, i za ovaj sistem, upravo zbog onog Zakona o javnom dugu i Zakona o budžetskom sistemu, sve to mora da se iskaže u budžetu Republike Srbije. Ako nigde drugde, onda baš na pozicijama gde su članovi 3. ili 4, gde se iskazuje stanje javnog duga i obaveze koje postoje za Republiku Srbiju.
Odmah da vam skrenem pažnju. Ako mislite da trošite sredstva po ovom zakonu i po osnovu članstva u MMF-u u toku 2009. godine, ne bih vam to preporučivao. Iz jednog prostog razloga, što niste čak ni sagledavali za ovu godinu takvu jednu vrstu mogućnosti. Te, ukoliko uđe ovo u rebalans, znajte da ste u velikim problemima, tako da onih 126 i po ne pomaže.
Ne pomaže. Ne pomaže ni Radovanović, pa i ako ga promenite sa ovom ženom koja je trenutno okružni javni tužilac u Beogradu, ta Zaga, kako je zovu, mada je niko i ne zna, ali ne pomaže vam. Sada vama ništa više ne pomaže. Sve je jasno, sve je transparentno. Svako gurne ruku u džep i vidi kakva je stvarnost i šta se sve dešava.
Sad moram da proširim malo ovu temu, pa da kažem da su, nažalost, naša ekonomija i naše finansije u katastrofalnom stanju. Naš finansijski sistem drže stranci. Osnova finansijskog sistema nalazi se u bankarskom sistemu i osiguravajućim društvima. Mi tu gotovo da nemamo ili su simbolično zastupljene domaće firme ili domaći kapital.
Imate prilike s vremena na vreme da čitate neke periodične izveštaje koliko banke izvlače dobit iz Republike Srbije, pa ste imali prilike, za prošlu godinu, da čujete da su to nekoliko stotina miliona evra. Skoro je objavljen neki podatak za pola godine, to je preko 140 miliona evra. Znači, Srbija je zlatna koka za bankare.
E, sad, tamo gde cveta bankarski sistem, građanima se loše piše. Zašto se loše piše?
Zamolio bih svakog građanina Republike Srbije da se, ako može, u sledećih deset minuta preispita šta radi od privrede u njegovom mestu. Mislim da je lakše da se preispita šta radi, nego da nabraja šta sve ne radi. Jer, ono što ne radi, da vam ne pričam, znate i sami - to je opustošeno.
Moram da razočaram građane. Svi smo mi krivi, svi smo mi saučesnici. Ne zato što smo verovali u zapadnu demokratiju, neki su verovali u NATO, u tekovine, ali znajte, Srbija je primljena u Savet Evrope za vreme vanrednog stanja. To je nešto šizofreno, to se nikada nije desilo. Za to što firme ne rade, mi smo krivi. Jer, kad je komšija izgubio posao, pa je hteo da štrajkuje, da demonstrira, mi mu nismo dali podršku, nego smo mu rekli - baš me briga, njega je pogodilo, mene neće da snađe. E, vidite, ta meca zaigra vrlo brzo i na druga vrata.
Evo vam priča o Rakovici. Ne znam koliko desetina hiljada radnih mesta je ukinuto. Ljudi su otišli na ulicu, snalaze se po buvljacima. Svako je neki mikrokosmos, gleda kako da zakrpi kraj sa krajem. U krpljenju tog kraja sa krajem, izgubio se kolektivitet. Izgubio se uopšte jedan duh borbe za životom i sada dolazimo u situaciju da samo konstatujemo loše rezultate, a svi smo se nadali da će biti mnogo bolje.
Svi smo verovali onim reklamama, sećate se Vlahovića – ''početak za imetak''. Sećate se one reklame - nova kola, novi stan, letovanje, viza, putujemo.
Setite se Borisa Tadića tokom onih izbornih kampanja, ispred nekih ambasada. Kaže - šta radite ovde? Čekamo šengen. Nemate potrebe da se sekirate, samo glasajte za mene, za predsednika, to se sutra skida i odmah idemo na beli šengen. Koliko je prošlo od kada je izabran za predsednika? Ništa. Ali sad više o tom belom šengenu niko ni ne razmišlja u Srbiji. Sad su ljudi shvatili ono što smo im pričali pre šest-sedam godina – džabe šengen kada nemaš pare. I tako je.
Pitanje je kako da se izađe iz ove situacije. Očigledno sa ovom vladom i sa ovom konstelacijom snaga političkih stranaka koje vode ovu državu, pa ma koliko to sektorski posmatrali, pošto su oni izdelili resore po feudima, očigledno da nema perspektive i nema izlaza.
Nema izlaza. Zašto nema izlaza? Pre nekoliko dana na TV kažu - pojavio se neki čovek koji je gradio neke stanove pa je 10, 17 puta jedan isti stan prodao. Naravno, prevario je verovatno devet ili 16 kupaca, u zavisnosti od toga koliko je puta prodao isti stan. Sada pametni advokati kažu - treba da uvedemo evidenciju ugovora, da se ne bi desilo da jedan stan može više puta da se prodaje. Pa još da dobije i pečat opštinskog suda, gde se overavaju potpisi. Promašeno. To ne može da zaustavi.
Pre godinu dana ste imali aferu elite. Nešto što liči na Dafinu i Jezdu. Niko osim Odbora za finansije nije hteo čak ni da razgovara s tim ljudima, a strašna sredstva su u pitanju. Kad država ne funkcioniše, kada na objektivan, nepristrastan način ne primenjuje propise, onda imate rasulo, onda niko nikome ne veruje.
Verujte, danas se kod građana ustalilo mišljenje da, ako je čovek na vlasti, on treba da kraducka pomalo i da je to potpuno normalno. Vrlo je nenormalno ako se kaže da je čovek na vlasti a ništa nije ukrao. Nažalost, to se desilo u Srbiji. Tako se danas u Srbiji rezonuje. Tako se razmišlja – daj da drpim nešto, da obezbedim tu neku moju egzistenciju i da budem lep.
Vidite, u svim državama zaduživanje se računa kao nešto negativno, kao nešto loše. Kada država donosi neki zakon i kaže - mi se zadužujemo kod te države ili kod MMF-a za od pet evra pa na gore, nije bitno koliko, to znači da država saopštava i inostranstvu i svojim građanima da je u strašno velikim problemima, da ne može da reši te probleme ni smanjivanjem troškova, ni unutrašnjim rezervama, niti ima viziju kako da se krene napred. A zahvaljujući medijima, u Srbiji se ministri finansija cene po tome koliko su zadužili državu. Što su više zadužili državu, to su više uspešni.
Da vas podsetim kako je to bilo pre 20 i nešto godina, kada su se izdavale one tzv. menice sa bankarskim avalom, pa su služile kao sredstvo plaćanja, pa su tako finansijski direktori bili vrlo sposobni. Ode do banke, zaduži se, uzme tu menicu, obezbedi pare, isplate se plate, kaže - vrlo uspešan finansijski direktor. I tako gura jedno dve godine, a posle toga firma nestane.
Kako može da bude uspešan, po vrednosnim kriterijumima, u Srbiji čovek koji nas zadužuje? Valjda uspešan treba da bude čovek koji nam otvara radna mesta, koji zapošljava, koji socijalnu politiku sa budžeta i iz države seli u platu, u radni odnos, u aktivnost pojedinca.
Kod nas je sve obrnuto. Kod nas se dešava i druga vrsta zloupotrebe. Država navodno ima svoje neke fondove za razvoj. Nije ni bitno kako se oni zovu, i pri ministarstvima i van ministarstava itd. Sedam posto uzima onaj koji obezbeđuje vezu. Pa izračunajte na tri-četiri miliona dinara koliko je neko uzeo samo zato što je on pozvao ministra, on pozvao nekoga u tom fondu za razvoj, on je omogućio da se podigne kredit. Godinu dana se ne otplaćuje, a onda ide neka skromna kamatna stopa i on računa - veliki posao je završio.
I onda se i to ministarstvo hvali kako je veliki posao završilo. Koji posao? Isplatili su proviziju, uzeli proviziju oni koji su posrednici, zaboravili onoga koji se zadužio. Da li on sutra može i da razvija taj posao ili ne, ali on je saučestvovao u tome što se zove korupcija.
Kako mi možemo da izađemo iz ove situacije sa takvim načinom razmišljanja? Nemoguće je. Vidite, kada se priča o zaduživanju, svi ministri ovde, ne gospodin Srećković, on nikad o tome nije ni pričao, ali svi ovi ministri koji se bave ekonomskim i finansijskim poslovima u Vladi, svi dolaze ovde i kažu - mi ne možemo da obezbedimo iz tekućeg priliva sredstva za finansiranje javne potrošnje i moramo da se zadužimo, a moramo da se zadužimo da bismo obezbedili sredstva za obrazovanje, zdravstvo, penzije, socijalnu politiku.
I to će svaki ministar finansija da vam kaže. Da li je to baš tako? A onda imamo 15 agencija, pa nekih drugih paradržavnih organa, pa za 400% povećan broj zaposlenih u državnoj službi za ovih devet godina, pa imamo sijaset troškova zato što je neko hteo da oponaša EU i u organizacionoj strukturi.
Onda se postavlja pitanje – koga mi finansiramo tim zaduživanjem? Mi finansiramo zaduživanjem. Znači, mi se zadužujemo da bismo obezbedili sredstva da finansiramo - koga? Onoga što je nepotrebni trošak u ovoj državi, a to nisu ni penzioneri, niti zdravstvo, niti obrazovanje, niti socijalna politika, nego se zadužujemo da bismo omogućili prostor da se zaposle oni o kojima je pričao Todorović, oni o kojima su pričali ovi drugi poslanici itd.
A ko su ti? To su vaši kadrovi. Molim vas, 2000. godine u Skupštini je radilo manje od sto ljudi, njih 78. Koliko ih danas radi? Neću da kažem, predsednik Skupštine ima da kaže. Kažite mi koji je opravdani razlog da se poveća taj broj zaposlenih? Nema ga, apsolutno. Koji je opravdani razlog da se nekoliko puta poveća broj zaposlenih u državnoj administraciji? Nema ga.
Pazite, Šutanovac je uzeo otpremninu da ne radi u državnoj službi, on je opasan po državnu službu. Treba da ga pomere iz državne službe, a vi ga vraćate za ministra odbrane. I kakva će Vojska da bude?
Ljudi, čovek napuni 65 godina života i po definiciji je izgubio opštu radnu sposobnost, odlazi u penziju. Kod Rasima Ljajića imate dete palog borca, 70 i nešto godina radi čovek. Hajde da ne pričamo o potpredsedniku Vlade i toj čuvenoj familiji, znate i sami. Čime se to pravda? Voljom naroda. Narod će da seče vene zbog Krkobabića? Hajde molim vas. O čemu pričamo?
Koliko je zaposleno radnika u proizvodnji? Nema podatka. A kako rade butici nekog ministra po Beogradu? Pa ne sme da uđe inspekcija rada, ne sme da uđe poreska inspekcija, ne sme niko da uđe jer se zna ko stoji iza toga. Pa zamislite koja šizofrenija je zavladala Srbijom. Pre nekoliko dana, pompezna vest - Rasim Ljajić formirao stranku. Prva tačka njegovog programa je da se svi zaposle. Koga on kritikuje? Pa on kritikuje sebe, on je devet godina bio ministar za rad i socijalnu politiku. To u Srbiji prolazi samo zahvaljujući medijima.
A šta rade mediji? Skoči Đilas u vodu da vadi novinara, oni - škljoc. Pre neki dan deca se nešto pobunila, on - blago tati, blago mami. Pa, zar televizija ide gde god on ide? To nije zloupotreba dece? Rasim Ljajić stavio ono žuto šeširče, obilazi gradilište. Cela Srbija bespravna gradnja. A on se lepo slika tamo - da, da zaštitićemo radnike, jeste pao zid u centru, zaštitićemo to. Čuo za neko dete tamo u Beloj Palanci, da ne može... Ministarstvo će da kupi polovni auto za njega, samo da - škljoc.
Da li smo rešili problem? Nismo. Šta se rešilo? Drži vodu dok majstori odu, to je ta izreka. A da li je Srbija sada u situaciji da može da bira ''drži vodu dok majstori odu'' ili traži nešto temeljno, korenito, sa poznatim sistemom vrednosti, da svako može da poveruje u državu i organe vlasti šta budu sprovodili? Nema šanse.
Bečki sporazum o bankarskom sistemu, garantuje se bankama da će 2009. godine da izvuku istu dobit kao što su to uradili 2008. godine. Pa ako ne mogu na tržištu da obezbede, onda će država da emituje hartije od vrednosti i onda ćemo mi svi kao poreski obveznici preko budžeta da finansiramo kamatu i proviziju i zaradu banaka iz inostranstva. Što je pos'o! Za to ti ne treba nikakva škola.
Za takav posao samo treba da budeš elementarno opredeljen da bi te možda opisao Ivo Andrić u nekoj od svojih knjiga. Ima jedna asocijacija za zla vremena, koji caruju tada. Ali to se predstavlja kao vrednost. To je problem.
I sad smo došli u ovu situaciju da se navodno pregovara sa MMF-om, nema nikakvog sporazuma, to je neki dugoročni program, neko zaduživanje. Videćemo šta će iz toga da izađe, istrčaće tu još puno stvari. Ali nepogrešivo znam, ceo taj aranžman ne odnosi se na zaduživanje države i budžeta, nego nekoliko tajkuna koji su pukli u ovoj zemlji i država treba da bude garant da ti tajkuni neće da puknu još više.
Sećate se onoga što je povukao tri banke zbog prekomernog investiranja u nekretnine? Juče sam gledao televiziju. Zamislite, Dulić se pojavio u Beču na nekom sastanku i kaže - pozivamo strane investitore da investiraju u Srbiju, svaka investicija je prihvatljiva i svaka će biti odobrena.
Onda nije ni čudo što je u Rakovici bespravno sagrađena asfaltna baza koja truje. Doneto je rešenje o rušenju, ali ko sme da ruši? Ovde je, znači, sistem ''zgrabi''. Uspešan si ako zgrabiš. Najuspešniji si ministar ako si obezbedio pare. Ko će to da vrati? Ma, šta me briga ko će to da vrati.
Poštovani građani Republike Srbije, malo razmislite o tome i nemojte nikada da kažete - šta me briga ko će to da vrati. Nikad nemojte to da kažete. Hajde malo tante za kukuriku da bude, da vidimo ko šta radi, koliko radi.
Da li je nužno zaduživanje? Vidite kako se dijabolično vodi politika kod nas? Mlađan Dinkić, MMF i okruženje nevladinog sektora koje se bavi finansijama i ekonomijom kažu - mi sa penzijama moramo nešto da uradimo. Pa sad pričaju 16 varijanti, da se smanji ono što država pokriva. A država mora da pokrije. Zašto? Zato što je država garant i po tom osnovu mora uvek ima da obezbeđena sredstva za isplatu penzija.
MMF kaže – znate šta, mi to kad pogledamo onako makroekonomski, pa kad pogledamo nivo javne potrošnje, pa broj stanovnika, pa potencijale, pa ovo, pa ono, to treba da se smanji. To u prevodu znači - treba malo da pobijete penzionere, da smanjite malo, da ne mogu više ni u kontejneru da traže robu.
E sad, ja bih svakog penzionera i svakog ko ne radi zamolio da postavi pitanje predsedniku Vlade (on je, faktički, najodgovorniji) – kako može jedna porodica da organizuje život sa mesečnim prihodima od 20 hiljada, 30 hiljada, 40 hiljada?
Ovi koji stanuju malo dalje od Beograda već me psuju i kažu da je to veliki iznos. Za njihovo mesto jeste veliki iznos, ali vam tvrdim da ni za taj iznos ljudi ne mogu da organizuju svoj život ukoliko imaju dva deteta na školovanju, a da ne pričam o drugim stvarima.
Sad da vidim koja ćete odlikovanja da date. Odlikovanja za trpljenje? Za veliku količinu tolerantnosti i za trpljivost koju pokazuju građani Republike Srbije sve očekujući – biće bolje. Ili još neki što kažu - dobro, da se stegnemo još malo, samo da nas ne bombarduju ovi iz NATO. Ma, nemojte da se sekirate, pa NATO je prijatelj sa ovima, neće oni da bombarduju njih. Sad su njihovi na vlasti. Kad nisu bili njihovi na vlasti, oni su bombardovali. Sad su došli njihovi. Sad njihove bombe imaju oči. Ne mogu da promaše. Zna se teritorija.
Znači, to je naš problem. Naš problem je neodgovorna vlada i moram da kažem kolegama poslanicima skupštinske većine da su krivi jer podržavaju sve i svašta što dolazi od Mirka Cvetkovića i ovih visokoumnih ministara. Sve to sagledavajte kritički. Narod vas je poslao ovde da kritički gledate te predloge, a ne da po svaku cenu podržavate sve što dolazi kao predlog Vlade Republike Srbije.
Mi za ovaj predlog zakona nećemo da glasamo, ali vam skrećemo pažnju da vodite računa, čekamo vas i kod rebalansa i kod budžeta za sledeću godinu. Pamtimo i ovaj predlog zakona i one prethodne i znamo koje ćete vrlo brzo da ponudite. Sve to pamtimo, registrujemo i podsećamo.
