Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne znam o kakvoj praksi je reč kada se obrazlažu predlozi zakoni iz oblasti pravosuđa.
Uz dužno poštovanje, gospođo Malović, prema vama kao dami, ne mogu da razumem da vi svoju funkciju ministra shvatate kao pukog čitača tuđeg teksta.
Svi poslanici u ovoj skupštini umeju da pročitaju obrazloženje svakog predloga zakona koji dođe u proceduru Narodne skupštine. Od vas ne očekujemo da čitate, to umemo i sami, nego da nas ubedite argumentima da to što piše u predlogu zakona zaista predstavlja najbolje moguće rešenje u datoj oblasti. Međutim, vi to ne činite. Zadovoljavate se time, kad god dođete u Narodnu skupštinu, da, gotovo ne dižući pogled, pročitate nešto što je neko drugi napisao.
Mislim da to nije dobra praksa i da odudara od neke dobre parlamentarne tradicije. Da je makar ono što piše u obrazloženju Predlogu zakona o Pravosudnoj akademiji, o kojoj ste najviše govorili, tačno, i ne bi bio toliki problem, ali nije tačno.
Pogledajte, gospođo Malović, prvo, potpuno je pogrešno naveden ustavni osnov za donošenje zakona o Pravosudnoj akademiji. Kaže – ustavni osnov za donošenje zakona o Pravosudnoj akademiji sadržan je u odredbama člana 97. tačke 2. i 17. Ustava Republike Srbije, prema kojima Republika Srbije uređuje i obezbeđuje slobode i prava građana, postupak pred sudovima i drugim državnim organima, kao i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom.
Objasnite mi kakve veze ima delatnost Pravosudne akademije s ostvarivanjem i zaštitom prava i sloboda građana, a pogotovo kakve ima veze s postupkom pred sudovima i drugim državnim organima?
Nema nikakve veze. Pravosudna akademija nije sud, Pravosudna akademija nije tužilaštvo, Pravosudna akademija nije ni organ uprave i nema nikakvog osnova pozivati se na član 97. kao razlog za donošenje zakona o Pravosudnoj akademiji.
Dalje, gospođo Malović, pomenuli ste jednu sintagmu koju često koristi vladajuća koalicija, a to je da pravosudne zakone često treba donositi, menjati, usklađivati s evropskim standardima, da bi se obezbedilo pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku.
Gospođo Malović, vi ste ministar pravde za sve građane Republike Srbije, i za one koji podržavaju ovu vladu, i za one koji je ne podržavaju.
Između ostalog, želim da vas podsetim da se upravo u ovom trenutku krši pravo i na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku jednom državljaninu Republike Srbije čiji ste vi ministar pravde, a u pitanju je predsednik SRS-a Vojislav Šešelj, kome se od 2003. godine sudi u Haškom tribunalu, a još uvek se ne zna kada će suđenje biti okončano, iako je već sada kraj oktobra 2009. godine. Bilo bi dobro da vi, kao ministar pravde, ili neki drugi državni organ podignete svoj glas protiv činjenice da se jednom državljaninu Republike Srbije krši to pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku.
Imamo osnovanih razloga da sumnjamo da će pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku biti uskraćeno i dr Radovanu Karadžiću. Bilo bi dobro da se zainteresujete i za taj predmet. Ne vredi da se apstraktno zalažete za pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku a da ne vodite računa o živim ljudima, na čijim primerima se drastično gazi to elementarno pravno načelo.
Gospođo Malović, još jedna primedba. Kažete da treba doneti zakon o Pravosudnoj akademiji zato što je to međunarodni pravni standard.
U obrazloženju Predloga zakona ste naveli neke međunarodne dokumente iz kojih, navodno, proizilazi obaveza da donesemo zakon o Pravosudnoj akademiji.
Pogledajte iz koje godine datiraju ti dokumenti – Osnovni principi koji se tiču nezavisnosti pravosuđa, usvojeni od strane UN 1985. godine, Preporuka Saveta Evrope, da ne čitam sve, Evropska povelja o statusu sudija, Evropska deklaracija br. 1 Konsultativnog saveta evropskih sudija i Deklaracija br. 4 Konsultativnog saveta evropskih sudija o početnoj i stalnoj obuci. Sve su to dokumenti iz 2001. i 2003. godine.
Poslaničku grupu SRS-a zanima kako je moguće da sada odjedanput ovo postaje međunarodni standard, a nije bio standard 2001. godine kada ste pristupili prvoj nazovireformi srpskog pravosuđa? Kako to da nije bio standard 2008. godine, kada ste, takođe, doneli set pravosudnih zakona, nego je odjedanput postao pravosudni standard krajem 2009. godine?
Još nešto, zaista ne možemo da razumemo kako zamišljate pravnu sigurnost u jednoj državi u kojoj se, bukvalno, svake godine nekoliko puta menjaju zakoni kojima se regulišu sudski i drugi pravni postupci, položaj suda, sudija, javnih tužilaca itd. Nema, gospođo Malović nijednog studenta koji studira na bilo kom pravnom fakultetu u Srbiji kome je jasno kako izgleda pravosudni sistem RS.
Zamislite da se Zakon o ministarstvima, koji se, između ostalog, primenjuje i na vaše ministarstvo, donosi nekoliko puta u toku godine. Kako biste se vi osećali kao državni funkcioner? Sigurno vam ne bi bilo prijatno. Zamislite kako se oseća sudija koji strepi kakvu novinu će neki pametnjaković da smisli u nekom novom predlogu zakona.
Uopšte niste dosledni. Kad god predlažete neki zakon iz oblasti pravosuđa, kažete – ovo je sada kompletno, usklađeno s evropskim standardima, nema mana, nema nedostataka, ovo je reformski zakon itd. Ne prođe nekoliko meseci, vi pristupate izmenama i dopunama.
Da li vas obavezuje ono što ste rekli pre šest meseci, da je konačno završeno s reformom pravosuđa, da su zakoni savršeni, efektni, da su se svi saglasili s tim predlozima zakona, i domaći i međunarodni činioci, i da sada samo ostaje da se ti zakoni sprovedu u delo? Sada kada je došlo vreme da se zakoni primene, predlažete nam izmene zakona o uređenju sudova, o sudijama, o javnim tužiocima itd. i unosite kao novinu u naš pravni sistem neku pravosudnu akademiju.
Zaista sam se trudio, gospođo Malović, da shvatim šta ste ovim predlogom zakona hteli da kažete, ali verujte mi, nisam uspeo.
Prvo, neshvatljivo mi je da osnivate jednu instituciju a da uopšte ne navodite šta je njena delatnost. Dakle, u članu 1. navodite predmet zakona, u članu 2 – cilj osnivanja Akademije, u članu 3 – status Akademije itd. Kada osnivate neku instituciju, valjda je primarna stvar da definišete čime se ta institucija bavi. U ovom predlogu zakona toga nema.
Kažete: ''Cilj osnivanja Akademije jeste da obezbedi'', pazite formulaciju, ''profesionalno, nezavisno, nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja''. Da li to znači da ako ova skupština ne usvoji Predlog zakona, u Srbiji neće biti profesionalnog, nezavisnog, nepristrasnog i efikasnog obavljanja sudijske i tužilačke funkcije, jer ovde piše da je Pravosudna akademija ta koja treba to da obezbedi? Znači, ako nema Pravosudne akademije nema ničega od ovoga što ste naveli? Kako je to moguće?
Valjda se kvalitetnim zakonima iz oblasti pravosuđa obezbeđuje profesionalnost, nezavisnost, nepristrasnost i efikasnost u obavljanju sudijske i tužilačke funkcije, a ne nekom pravosudnom akademijom. Razumeo bih da ste rekli – Pravosudna akademija doprinosi, ali da ona sama po sebi obezbeđuje, to znači da je naš pravosudni sistem u velikoj krizi.
Budući da još uvek nemamo formiranu Pravosudnu akademiju, nemamo ni profesionalno, ni nezavisno, ni nepristrasno, ni efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije, a imaćemo ukoliko usvojite ovaj predlog zakona.
U članu 3. kažete da će se na Pravosudnu akademiju primenjivati odredbe zakona kojima se uređuju javne službe. Iz samog naziva, gospođo Malović, kada se jedna institucija naziva – akademija, valjda je to obrazovna institucija, valjda ona nekoga edukuje, valjda daje doprinos po pitanju nekog znanja, u ovom slučaju, pravničkog znanja. Kako je moguće da se na Pravosudnu akademiju ne primenjuje Zakon, recimo, o viskom obrazovanju, a ovde pominjete mnoge institucije koje postoje u sistemu visokog obrazovanja, ocenjivanje, komisije, mentore, ispite itd.?
Sada imate sve te institute, ali primenjuje se Zakon o javnim službama. Znači, na Pravosudnu akademiju primenjivaće se isti zakoni koji se primenjuju na komunalna preduzeća, na centre za socijalni rad itd. Baš bih voleo da vidim kako će ta pravosudna akademija da funkcioniše.
Dalje, u članu 6. kažete – organi akademije su Upravni odbor, direktor i Programski savet. Pravosudna akademija, gospođo Malović, to ste vi napisali u Predlogu zakonu, pre svega će da posluje sredstvima iz budžeta RS, i to ne malim sredstvima. Postoje ozbiljne indicije da se Pravosudna akademija formira samo zato da bi se neko udomio u njoj, jer, priznaćete, lakše je predavati na Pravosudnoj akademiji nego ispunjavati normu u nekom sudu. Da li je tako?
Nije mi jasno gde vam se denu nadzorni odbor? Ko će da kontroliše kako se to troše budžetska sredstva u Pravosudnoj akademiji? Vi ste predvideli plate za predavače i mentore, predvideli ste da koriste početne obuke, da se primaju u radni odnos u Pravosudnoj akademiji, da ostvaruju zaradu, a ko će to sve da kontroliše? Neće niko i moguće su brojne zloupotrebe.
U članu 8. kažete – predsednik Upravnog odbora, između ostalog, predstavlja Akademiju i podnosi godišnji izveštaj o radu Akademije Visokom savetu sudstva, Državnom veću tužilaca i Vladi.
Prvo, ne razumem kakva je razlika između predstavljanja Akademije, koje treba da obavlja predsednik Upravnog odbora, i zastupanja Akademije, koje treba da ostvaruje direktor. Valjda je u našem pravnom sistemu standard da onaj ko predstavlja istovremeno i zastupa. Ne, kod vas direktor zastupa, a predsednik Upravnog odbora predstavlja. Voleo bih da mi objasnite u čemu je razlika i kako mislite da u praksi razdvojite ove dve funkcije.
Dalje, gde vam se dede Narodna skupština u ovom godišnjem izveštaju?
Narodna skupština, gospođo Malović, osniva Pravosudnu akademiju i Narodna skupština, putem budžeta, obezbeđuje finansiranje Pravosudne akademije, ali se Narodnoj skupštini ne podnosi godišnji izveštaj. Šta ima Narodna skupština da se petlja u to šta se dešava u Pravosudnoj akademiji? Tu je VSS u krnjem sastavu, tu je Državno veće tužilaca u krnjem sastavu i tu je Vlada, i tu se priča završava.
Narodna skupština, mesto gde se javno raspravlja o svim društvenim problemima, i to pred očima cele Srbije, nema šta da se pita o tome kako funkcioniše Pravosudna akademija.
U članu 9, kako se bira direktor Akademije od strane Upravnog odbora, kaže se – Upravni odbor bira i razrešava direktora Akademije.
Pa, čistačicu, gospođo Malović, u opštinu ne možete da primite a da ne raspišete konkurs, a vi ćete direktora Pravosudne akademije da birate bez konkursa. Po kojim kriterijumima, kako je moguće?
Vi ste rekli, kada ste donosili Zakon o državnim službenicima, da nema više politizacije ni državne uprave, ni pravosuđa, nego svi na konkurs, pa ko ispunjava uslove, biće postavljen. Sada će direktor Pravosudne akademije biti postavljen, odnosno imenovan mimo konkursa. Zamislite kakve su sve zloupotrebe moguće u praksi.
Evo kako radi Upravni odbor kako ste ga vi koncipirali. Kaže se – Upravi odbor održava dve sednice godišnje. Pazite, dve sednice godišnje, a pogledajte nadležnosti Upravnog odbora u članu 9, skoro čitava jedna stranica, odnosno obavlja čitav niz važnih poslova. Praktično, po vašoj koncepciji, Upravni odbor je najvažniji organ u Pravosudnoj akademiji. Koliko puta se sastaje? Najmanje dva puta godišnje.
Kako mislite da Upravni odbor odgovori svojim zadacima ako se sastaje najmanje dva puta godišnje?
Direktor Akademije je, po vama, gospođo Malović, izvršni organ Akademije. Kako je moguće da termin „izvršni“ primenjujete na jednog subjekta koji, u stvari, obavlja poslovodne funkcije u jednoj instituciji? Od kada je direktor bilo gde izvršni organ? Valjda je organ poslovođenja, valjda je poslovodni organ. Vlada je izvršni organ. Ne može direktor da bude izvršni organ, jer onda znači – ako imate izvršni organ, morate da imate zakonodavni organ u Pravosudnoj akademiji, i sudski organ, a nemate ga. Dakle, upotrebili ste potpuno neadekvatnu terminologiju.
U članu 14. se kaže da direktor zastupa Akademiju. Sada se ponovo vraćamo na onaj problem – da predsednik Upravnog odbora predstavlja Akademiju, a da je direktor zastupa. Objasnite mi, gospođo Malović, meni i ostalim poslanicima, u čemu je razlika između predstavljanja i zastupanja?
Kako mislite, ako u praksi zaživi ovaj zakon, da razdvojite te dve funkcije? Da li će onda predsednik Upravnog odbora da kaže direktoru – ti samo zastupaš Akademiju, a ja je predstavljam? Direktor će da kaže predsedniku Upravnog odbora – ne, ja zastupam Akademiju, a ti je samo predstavljaš.
Valjda je elementarni princip u našem pravnom sistemu, i u svim pravnim sistemima da onaj ko predstavlja, taj i zastupa, i obrnuto. Koliko ja znam, vi po prvi put razdvajate funkciju predstavljanja od funkcije zastupanja.
Nešto bih rekao, gospođo Malović, o jednom nonsensu. Prvi mentori i predavači na ovoj vašoj pravosudnoj akademiji biće ljudi koji nemaju završenu Pravosudnu akademiju. Sada zamislite da na nekom pravnom fakultetu redovni profesor bude neko ko uopšte nije završio pravni fakultet. Da li je to moguće? Nije moguće, a ovde će biti moguće. Ovde će biti moguće da neko druge podučava, a sam nije završio nikakvu pravosudnu akademiju.
Sada se postavlja još jedno pitanje. Ovo pitam ne toliko zbog narodnih poslanika, već zbog sudija, zamenika javnih tužilaca, zbog javnih tužilaca i, uopšte, zbog svih ljudi koji studiraju na bilo kom pravnom fakultetu u Republici Srbiji. Ako čitate ovaj predlog zakona, ispada da nije dovoljno da ste završili pravni fakultet. Nije čak dovoljno ako ste na pravnom fakultetu magistrirali ili doktorirali. Nije, čak, dovoljno ako ste položili pravosudni ispit. Sad morate da završite i nekakvu pravosudnu akademiju.
Pazite kakav je to nonsens i kakvo degradiranje našeg pravničkog visokog obrazovanja! Sada ćete terati ljude koji su završili pravni fakultet, koji su položili pravosudni ispit i koji, verovatno, imaju određeni broj godina radnog iskustva, da polažu prijemni ispit za Pravosudnu akademiju. Čak kaže da ste predvideli neki test ličnosti.
Šta to znači? To znači da vi sumnjate u elementarnu inteligenciju ljudi koji sutra treba da budu sudije i javni tužioci u Republici Srbiji.
Do koje mere ponižavate sudije i javne tužioce! Čemu onda pravni fakulteti? Čemu onda poslediplomske studije? Čemu Zakon o visokom obrazovanju, čemu pravosudni ispit, ako neko pored svega toga još mora da polaže i prijemni ispit za Pravosudnu akademiju?
Ko će tamo da ga ispituje? Neko ko nije završio Pravosudnu akademiju. To je jedan začaran krug potpunog besmisla.
U članu 23. kažete šta je cilj obuke sudija i tužilaca – obuka sudija i tužilaca je organizovano sticanje, pod brojem jedan je sticanje, pa onda usavršavanje praktičnih i teorijskih znanja.
Ako neko, gospođo Malović, tek na Pravosudnoj akademiji treba da stiče praktična i teorijska znanja, teško nama, teško pravosudnom sistemu Republike Srbije, teško građanima kojima će da sude ove sudije. Valjda se na pravnom fakultetu stiču i praktična i teorijska znanja. Eventualno, na toj pravosudnoj akademiji mogu da se obnavljaju neka znanja.
Recimo, može da se stavlja akcenat na praktičan deo pravničkog znanja, ali da se tek na Akademiji stiču znanja – to znači da mi više nemamo pravne fakultete u Republici Srbiji. To znači da je naš sistem visokog pravničkog obrazovanja u totalnoj krizi.
U članu 28. predvideli ste – da bi neko bio primljen na početnu obuku, morao bi da ima položen pravosudni ispit, da ispunjava opšte uslove za rad u državnim organima i da ima položen prijemni ispit za početnu obuku. Znači, nije dovoljno što ste položili pravosudni ispit.
Vi znate, gospođo Malović, koliko je pravosudni ispit delikatan i složen i koliko tu ima stvarnih pravničkih predmeta. Neko se mučio da završi, dve ili tri godine, pripravničku praksu u sudu, u tužilaštvu ili nekoj drugoj instituciji, da položi pravosudni ispit, i to sada nije dovoljno – sada moraš da polažeš prijemni ispit. To bi značilo kao da neko sada završi bilo koji fakultet, a onda polaže prijemni ispit da ga prime u osnovnu školu. Gde tu logika?
Kako se ocenjuje na prijemnom ispitu? Usmeni i pismeni deo ocenjuju se od jedan do 10.
Gospođo Malović, u obrazovnom sistemu Republike Srbije nemate takav raspon ocena. Gde se ocenjuje od jedan do 10? Da li se ocenjuje u osnovnim školama? Ne.
Da li se ocenjuje u srednjim školama – ne. Da li se ocenjuje na fakultetima? Ne. Gde se ocenjuje i gde je taj raspon od jedan do 10? Zamislite kakve zloupotrebe u praksi mogu da se jave prilikom tolikog raspona u ocenjivanju?

Dvadeset minuta.
Reč ima narodni poslanik Vučeta Tošković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Napred Srbijo.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o Pravosudnoj akademiji, koji predstavlja blagi plagijat, gotovo od reči do reči, makedonskog zakona iz 2006. godine, jedan je od lošijih zakonskih predloga i neće uspeti da reguliše mnogobrojne probleme u ovoj oblasti, kao ni da doprinese cilju koji je sam predlagač odredio u članu 22. ovog predloga, tj. da obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno, efikasno obavljanje sudske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja.
Razlog je taj što zakon nije rađen po uzoru na zemlje koje imaju uređeno stanje u pravosuđu i visokokvalitetno obučene nosioce pravosudnih funkcija i sudsko i tužilačko osoblje, već po uzoru na makedonski zakon, zakon zemlje koja, uzgred rečeno, ne može da se pohvali stanjem u svom pravosuđu.
Zbog čega se predlagaču zakona učinilo da je baš ovaj makedonski zakon najbolje rešenje, a ne rešenje neke zemlje koja je ovakav zakon donela mnogo ranije i ispravila brojne nedostatke koji se javljaju prilikom primenjivanja zakona u praksi, ostaje nejasno.
Čak su i propisi kojima se ova oblast reguliše u bivšim republikama SFRJ bolji od makedonske verzije, iz razloga što su doneti ranije, imali su nekoliko izmena i dopuna i sveobuhvatni su, regulišu i obuku za advokate, advokatske pripravnike. Ostaje nejasno zašto se predlagač nije koristio ovim propisima prilikom izrade Predloga. Možda zato što je dobar deo ovih propisa u formi podzakonskih akata. Sve u svemu, moglo se i trebalo je kopirati neko sretnije rešenje u ovoj oblasti, kada se već guši svaka dobra ideja koja pronikne u ovom društvu i koja pokušava da implementira dobar stav, s posebnošću koju nosi ovo telo i ovaj narod, a a priori se uzima kao dobro sve što dolazi izvan granica ove zemlje.
Ovoj oblasti se mora pristupiti s velikom pažnjom i uzeti u obzir veliki broj zakonskih i podzakonskih akata koji je regulišu, sve usaglasiti i doneti propise na temelju kojih bi se sutra stvorili, pre svega, kvalitetni pravnici, u vidu budućih sudija, tužilaca i advokata.
Pored toga što zakon ima niz nedostataka i propusta u svojim odredbama, od svojih ideja i ciljeva da obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno i efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije, on dodatno komplikuje, birokratizuje postojeće stanje i donosi nove visoke troškove za građane Srbije, a, na kraju krajeva, obesmišljava i samu pravosudnu akademiju. Nedostaci Predloga zakona odnose se i na to da se njime moralo i moglo regulisati i uskladiti čitavo zakonodavstvo koje se odnosi na pravosuđe, a dobijen je jedan propis koji nije u skladu sa mnogim zakonima u ovoj oblasti, Zakonom o sudijama, Zakonom o tužilaštvu, Zakonom o polaganju pravosudnih ispita.
Što se tiče propusta, nije uopšte regulisano pitanje vezano za obuku advokata pripravnika, sudijskih i tužilačkih pomoćnika. Ne govori ništa o obuci kandidata za sudije i zamenike tužilaca.
Veoma je važno napomenuti propust predlagača zakona da posebno propiše obuku kandidata za sudije, zamenike sudija i tužilaca. Naime, neophodno je izdvojiti oblast koja će se baviti obukom kandidata za sudije i zamenike tužilaca, jer je predlagač konfuzno regulisao ovu oblast. Iako se u delu zakona pod br. III – Obuka sudija i tužilaca, govori o tome, ostaje nejasno da li je to obuka samo za sudije i tužioce ili za početnu obuku mogu konkurisati npr. advokati, pravnici s položenim pravosudnim ispitom, već kako je sam predlagač napisao kriterijume u članu 28, jer se po članu 28. ovog predloga radi o početnoj obuci kandidata za sudijske zamenike i tužioce, a ne o obuci za sudije i tužioce.
Imajući u vidu sve ovo, neophodno je napraviti jasnu distinkciju u ovom zakonu između obuke kandidata za sudije i tužioce i obuke samih sudija i tužilaca. Što se tiče rasporeda članova u ovom predlogu zakona, neophodno je krenuti od samog početka, pa posle uvodnih odredaba i odredaba o delatnosti i organizaciji Pravosudne akademije treba staviti odredbe o obuci pripravnika, zatim pomoćnika, onda kandidata, pa tek onda sudija i tužilaca.
Imajući u vidu da je smisao zakona da dovede do nepristrasnog izbora sudija i tužilaca, sam predlagač, u članu 40, obesmišljava ovaj zakon, tako što, pre svega, na nejasan način određuje prava i obaveze kandidata, daje mogućnost Visokom savetu sudstva, odnosno Državnom veću tužilaca da predlože i kandidate koji nisu završili početnu obuku.
Pre svega, zakon treba da se bavi pripravnicima koji treba da polažu pravosudni ispit, jer upravo u tom momentu počinje obuka za budućeg sudiju, tužioca, advokata, pa se tako s ozbiljnom i iskrenom reformom pravosuđa može krenuti od početka, kako bismo dobili što kvalitetniji kadar budućih nosilaca pravosudnih funkcija.
U ovaj zakon moraju se uneti jasne odredbe o pripravnicima i detaljnije regulisati ova oblast, uskladiti se sa zakonom o polaganju pravosudnih ispita. Kao pravilnike o polaganju pravosudnih ispita trebalo bi odrediti koliki fond časova su pripravnici dužni da pohađaju u Pravosudnoj akademiji da bi mogli da polože pravosudni ispit, te propisati što jasnije programe obuke pripravnika.
Ovim zakonom treba dozvoliti i advokatskim pripravnicima obuku na Pravosudnoj akademiji, jer advokatura čini specifičan deo pravosudnog sistema i država bi u većoj meri trebalo da ima sluha za ova zanimanja. Kako ovaj zakon treba da doprinese boljem pravosuđu, u njega je trebalo uneti i odredbe koje se odnose na obuku i usavršavanje advokata, advokature kao delatnosti od javnog interesa, koja predstavlja specifičan i neophodan deo pravosudnog sistema.
Ovim problemom je moguće pristupiti sa dva aspekta. Prvi je – dozvoliti kako početnu, tako i stalnu obuku advokata na pravosudnoj akademiji, te dozvoliti advokatima, preko Advokatske komore, da participiraju u radu Pravosudne akademije kao mentori i predavači, ali i u predstavničkim telima, ili im dozvoliti osnivanje advokatske akademije, što je lošije rešenje.
Predlagač u članu 40. reguliše prava i obaveze korisnika početne obuke, te dovodi u pitanje ovaj zakonski predlog. Jer, imajući u vidu ovaj član, postavlja se pitanje – koji je smisao Pravosudne akademije? To što je neko dobio uverenje o završenoj obuci, jedino može biti uslov da korisnik ove obuke postane kandidat za sudiju, odnosno tužioca, te se mora uskladiti sa zakonom koji propisuje opšte uslove za sudije, odnosno tužioce.
Potpuno su nejasni st. 8. i 9. ovog člana, gde se kaže – Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca dužno je da prilikom predlaganja kandidata za izbor sudije prekršajnog ili osnovnog suda, odnosno zamenika osnovnog javnog tužioca, predloži kandidata koji je završio početnu obuku u Akademiji, a prema ostvarenom uspehu na početnoj obuci.
Šta biva s Visokim savetom sudstva i Visokim većem tužilaca? Ne predlaže kandidata koji završava početnu obuku. Ovaj stav treba regulisati tako da je moguće predložiti samo kandidata koji je završio početnu obuku, a prema uspehu ostvarenom na početnoj obuci, kako ne bi bilo zloupotrebe od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca i, na kraju krajeva, kako se ne bi obesmislio ceo ovaj zakonski predlog o Pravosudnoj akademiji.
''Ukoliko među prijavljenim kandidatima nema kandidata koji su završili početnu obuku, Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca može predložiti kandidata koji ispunjava opšte uslove za izbor.''
Ovaj stav treba izbaciti, jer ostaje nejasno čemu uopšte obuka ako nije obavezna prilikom izbora za sudiju i tužioca? Jer, ukoliko menjamo postojeći sistem i tražimo bolje rešenje, ukoliko verujemo u to bolje rešenje, moramo ga postaviti kao jedino, a ne dozvoliti alternativu i samim tim obesmisliti kako zakonski predlog, tako i Pravosudnu akademiju.
Dalje, veoma je nejasan i sam stav 7, u kome se kaže: "Po završenoj početnoj obuci, kandidat je dužan da konkuriše...". Ovaj stav se mora precizirati i bolje razraditi, jer ostaje nejasno šta je sankcija ako on tu svoju dužnost ne izvrši. Ako nema sankcija, da li je uopšte potrebno i navoditi ovaj član? Na kraju krajeva, zašto bi neko prošao veoma težak, trnovit put do sudije i tužioca, a da na kraju ne konkuriše za to mestu?
Ovaj zakonski predlog ne unosi novine u pogledu izbora sudija ili zamenika. I dalje Visoki savet sudija i Državno veće tužilaca samo predlažu, a Skupština bira, što otvara prostor mnogim političkim zloupotrebama, pa se tako stiče slika da predlagač nije imao nameru da korenito menja ovu oblast i utiče na izbor sudija i tužilaca po stručnosti, već po opredeljenju, po kozmetičkom ulepšavanju ove oblasti, kojim ne postiže cilj koji nema alternativu, a to je izbor sudija i tužioca isključivo po stručnosti.
Takođe je nejasan stav 11, u kome se kaže da će se uzeti u obzir činjenica da neko ni posle tri godine po završetku početne obuke nije izabran za sudiju ili tužioca. Ostaje nejasno da li je to što čeka dugo prednost ili mana, to što mu obuka zastareva. Mora se konkretno reći da kandidat koji čeka tri godine ima prednost u odnosu na druge, i obrnuto.
Član 1. nije dovoljno preciziran. U podnaslovu stoji – Predmet zakona, pa on mora biti preciznije utvrđen i mora da sadrži sve ono najvažnije o čemu ovaj zakon govori, odnosno reguliše. Član 1. glasi – ovim zakonom se osniva Pravosudna akademija i uređuje se njen status, delatnost, organi upravljanja i finansiranje, kao i početna i stalna obuka sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, obuka sudijskih i tužilačkih pomoćnika i pripravnika i obuka sudskog i tužilačkog osoblja.
Iza reči "finansiranje", trebalo bi da stoji: "obuka sudijskih i tužilačkih pripravnika i pomoćnika, zatim kandidata, pa sudija i javnih tužilaca, sudsko i tužilačko osoblje".
Kada se već govori da je u pitanju regulisanje obuke pomoćnika i osoblja, onda o toj obuci treba nešto reći u samom zakonu. Treba reći da je cilj Akademije i da organizuje i sprovede što profesionalniju obuku kandidata za sudije i tužioce, kao i obuku za sudije i tužioce.
U članu 43. govori se o stalnoj obuci, koja može biti dobrovoljna i obavezna, pa se, između ostalog, navodi da je ona obavezna za sudije i tužioce koji se prvi put biraju na tu funkciju, a nisu pohađali početnu obuku.
U članu 44. i 45. se dalje govori o opštoj i posebnoj stalnoj obuci, pa se posebno razrađuje stalna obuka koja je obavezna za sudije i tužioce koji se prvi put biraju na tu funkciju. Treba jasno naglasiti da su u okviru posebne obuke, u stvari, razrađuje obavezna obuka za sudije i tužioce koji se prvi put biraju na tu funkciju i nisu završili početnu obuku. Vezano za prijemni ispit za pripravnike, u članu 49, veoma je diskutabilno kako će biti testirani ovi kandidati, kako će se uzeti u obzir da se kandidati ne mogu proveravati u stručnom znanju ukoliko zasnivaju radni odnos kao pripravnici.
Ukoliko želimo da obezbedimo profesionalno, nezavisno, efikasno, nepristrasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije i stručno i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja, neophodno je urediti ovu oblast mnogo ozbiljnije, sa više znanja i energije, uporedne prakse i jednim širim pogledom, tako da dobijemo sveobuhvatno bolji zakon od ovog koji je nam je ponuđen. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić, predsednik Poslaničke grupe Nova Srbija. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, razmišljao sam da li uopšte na ovu temu da diskutujem, pošto nisam pravnik, ali slušajući sve ovo šta se događa u pravosuđu i prateći ove zakone i nastupe pojedinih ljudi iz pravosuđa, rešio sam da kažem par reči o nečemu što nije moja struka, jer ste vi u pravosuđu to tako zamrsili, zakukuljili i zamumuljili da ni sami ne znate kako da izađete iz ovog vrzinog kola.
Stalno donosimo zakone, stalno pričamo o zakonima. Stalno kažemo – EU nameće, približavamo se Evropi, donosimo nove zakone itd., a sve je više problema u Srbiji. Sve je više nerešenih sporova, sve je više veoma teških krivičnih dela za koje niko, za veliki broj njih, ne odgovara.
Sada izlazimo s jednim paketom zakona o kome se priča puno, najavljuje se puno, očekuje se puno, ali ne očekujem ništa bitnije, smatrajući da će sve ovo, što je i diskusija mojih prethodnika, neka izlaganja, pokazala, napraviti opet neko vrzino kolo, da se ništa ozbiljno neće dogoditi u pravosuđu, kao što se ni prethodnih godina nije događalo. Očekivao sam da se u pravosuđu, koje je temelj jedne države, postave stvarno zdravi temelji.
Mi ne možemo doći, gospođo ministarka, u Parlament i reći – ovo je stav EU, ovo su zakoni koji nas približavaju EU. Lično, smatram da pravosuđe u EU nije nikakvo. To sada pokazuje zakon, to pokazuju njihovi zakoni, Tužilaštvo i Sud koji su u Hagu. Ako je to vama vodilja u pravosuđu, onda teško nama.
Čuli smo ovde od mojih prethodnika da imamo sporove po šest-sedam godina. Ljudi tamo leže, ništa im se ne sudi. Prekine se spor kad neko okrene nekoga i kaže – prekini, a nastavi se kada mu neko naloži – nastavi. Oni koji su pravili jade i velike probleme, uzmimo primer Kosova, Haradinaja, Čekua, mnoge, oslobođeni su optužbe. Zašto? Zato što je nekom bio interes da oni budu oslobođeni; okrenuo je broj telefona i rekao.
Neki kod nas ovde, za koje je bilo indicija da budu optuženi, postali su kao bubice, ne smeju da pisnu i niko ih ne dira, a drugi odgovaraju za deset puta manja dela. Neke ne sme niko da dira, zato što su postali poslušni, a svi oni koji su bili dostojanstveni, koji su izašli argumentovano da se brane, oni su stradali i osuđeni na debele robije, kako to naš narod kaže. To je činjenica.
Sada se ubrzava proces suđenja Karadžiću. Zašto? Čoveku se ne da mogućnost da se pripremi za odbranu. Kako u Srbiji da očekujemo nešto bolje kada već godinama u našem pravosuđu ljudi koji sede u vrhu vlasti i bave se pravom imaju svoje kancelarije, i to dobro razrađene, koje rade odlično?
Ne možemo sada reći da je sudstvo nepristrasno ako najbolji prijatelj sedi pored vas, na primer, u ministarstvu, a njegov najbolji drug ima lanac advokatskih kancelarija. Svi se otimaju, kažu – idi, bre, kod njega, sve će biti rešeno, završeno, stopiraće se to.
Videli ste onaj spor u „Sartidu“, trajao je godinama i na kraju je sve zastarelo. Nema dokumentacije, nema papira, nema ugovora, nema ništa. Sve je nestalo iz Vlade, i to je veoma loše.
Sada očekujemo da se desi nešto radikalno, naravno, u pravosuđu. Ali, dabogda da će se dogoditi s jednom ovakvom organizacijom kakva je.
Gospodo iz vladajuće koalicije, nemojte samo aplaudirati. Vi čujete da se pomene EU i odmah aplaudirate. Jesam za Evropsku uniju. Ponavljam, Nova Srbija je za EU. Borili smo se za promene i bili na čelu te borbe za promene, ali nemojmo kao mače u vareniku, dajte prvo da vidimo o čemu se radi, kako i šta nas to očekuje.
Vi ovde raspravljate o nizu problema koji su bili, a mi ćemo ih, tobož, sada sve razrešiti ovim setom zakona. I posle svega ovoga, bojim se da će se dogoditi nešto protiv čega ne možemo da se borimo, da se ne napravi partijsko pravosuđe. Toga se izuzetno bojim.
Dobar znak da će biti partijsko pravosuđe i da će se skloniti čestite, dobre i prave sudije, koji rade odgovorno svoj posao, to je ova pravosudna akademija.
Zamislite sada polaganje pravosudnog ispita. Kako sad može da se buni jedan čestiti i dobar sudija a ne položi prijemni? Može da ne položi prijemni, jer vidite ko će biti članovi Upravnog odbora, da Vlada imenuje preko 30%.
I, kakav je to način, o čemu smo govorili, da čovek koji je doktor nauka, magistar, koji je završio postdiplomske studije, koji ima toliko radnog iskustva, sada mora da polaže neki prijemni ispit, da sedi kod nekoga i da mu on kaže – daću ti zeleno svetlo, ili neću? Ili će neko od političara dati spisak – pustite ove da prođu, tu nema nikakvih problema. U to sumnjam, poučen velikim iskustvom, i smatram da to nije dobro.
Prema tome, imamo niz sporova koji se godinama nisu rešavali. Sad krećete u jednu akciju – borba protiv nasilja. Toliko se to forsira i priča o tome, a neki nasilnici, koje znam godinama, ništa nisu nikada odgovarali u sudskim sporovima. Imaju dobre pare, mame i tate, nađu dobre advokate i uvek se to završavalo oslobađajućim presudama ili nekim malim kaznicama, sem ako se taj spor ne završi ubistvom na kraju.
Pre neki dan ste videli u Čačku pucnjavu, itd. Šta se događa? Zar neki mlad čovek ne može da bude zaustavljen u nekom sudskom sporu, da bude osuđen? Bolje to nego da tera do kraja, dok nekom ne prevrši, ne prelije i dok ne dođe do ubistva, ili pokušaja ubistva itd.
Za sve to je krivo pravosuđe. Zašto? Policija uradi svoj posao, uradi istražne radnje, privede čoveka, znaju svi da je narkodiler, završe sve poslove, a on pre dođe kući nego oni što su ga oni odveli. Okrene advokata telefonom, on dođe i sve za minut pozavršava.
Sećam se, da ne nabrajam sada ovde, koji su sporovi bili dok sam bio član Vlade, kada su odgovorni ljudi u pravosuđu radili protiv interesa Vlade i ogromna su budžetska sredstva potrošili. Zašto?
Zato što su imali veliki autoritet da preko advokata, koji su bili u sprezi sa sudijama, završe sudske procese, koji su koštali ovu državu preko 30 miliona evra. Oni su to lepo podelili i svi se obezbedili, zbrinuli se i sve završili, a država je morala iz budžeta da plati ogromne pare.
To se događa baš zbog ovoga o čemu sam sada govorio. Velika povezanost vlasti i sudstva. To nije dobro, gospođo Malović. To ne vodi dobrom. Ne možemo raditi tako da čovek koji je danas ministar pravde, ili obavlja najviše funkcije, sutra postaje advokat, vodi svoje kancelarije, vodi sporove. Njegovih pola ljudi je ostalo u ministarstvu, sudije koje je on imenovao; telefoni rade i sve se završava onako kako to godinama i teče. Ovaj jadan narod šta će, odraše ga od plaćanja, a oni da izađu iz ovoga nikako ne mogu. Prema tome, treba veza, treba protekcija, treba politička podrška da bi se nešto završilo.
Isto je i u finansijama. Danas ne možete dobiti ozbiljan kredit ako nemate podršku iz vladajućeg vrha. Zamislite da odete u banku i imate fantastičan projekat, sve ste u pravu, sve ste skockali, sve ste sredili, a direktor vas pozove i u četiri oka kaže – jeste sjajno, sve je dobro, ali, brate, ako ti dam kredit, nisam više ovde. Okrenuo me taj i taj i rekao.
Znam kada su najviši političari okretali telefon za neke teške kriminalce da se puste. To se i sada događa, uvek se događalo i događaće se. Moramo se protiv toga izboriti. Nikakve akademije nam neće doneti boljitak u pravosuđu.
U pravosuđu, vi kao ministar, sa strankom iz koje dolazite, morate neke stvari očistiti oko sebe, objasniti da ne mogu da postoje partijski sudovi. Ne može neko da dobije krivičnu prijavu od današnjeg premijera zato što je probio zakon o budžetu. Zašto? Desile su se elementarne nepogode, on je probio zakon o budžetu i dobio je krivičnu prijavu.
Gospođo ministarko, kako vi sada trošite sredstva kada ste probili zakon o budžetu do plafona? Ništa niko ne odgovara. Što ne radite rebalans? Da li će neko iz ove vlade dobiti krivičnu prijavu? Da li je moguće da se probije budžet toliko i da idemo dalje, teramo, uzimamo kredite, krpimo, ubacujemo?
Mi ovde nemamo pojma, samo čujemo u ''Jutarnjem programu'' – danas stiže milijarda, sutra pola milijarde, tri milijarde, četiri milijarde.
Samo nas bombardujete ciframa, a mi pojma nemamo. Posle, naravno, vladajuća koalicija, šta će jadni, ovi ljudi sede tu, dođu, dovedete ih, kao jutros, da glasaju i to izglasaju. Sve usvoje i ozakone. Idu kući ljudi da ne bi imali problema. Naravno, oni moraju sve to da ozvaniče.
Da li postoji osnova za krivično delo prevare? Na primer, kada neko izađe na TV-u, visoki državni funkcioner, i kaže – svi građani Srbije dobiće po hiljadu evra; stanite u red i upišite se, donesite lične karte, matične brojeve i sve to završite. Kad sve to završe, onda kaže – puj pike, ne važi. Ide kući.
Da li je to klasična prevara? Da li postoji veća prevara nego prevariti pet miliona ljudi koji će da stanu u red i danima da se upisuju, uz direktan prenos, uz intervjue, uz praćenje medija, a sutra taj kaže – znate šta, ja sam se šalio?! Što ste mi verovali? Eto, poigrao sam se s narodom, pet miliona ljudi prevario.
Tako će da prevari i za stanove. Jutros slušam, državni sekretar Homen iznosi – prodao je jedan stan u centru Beograda, celu zgradu, po 10 puta prodao sve stanove, sve je overio u sudu, sve, ima i pečat. Svi su u pravu i sad jadan narod došao da izgine. Ko je jači, on uleće u stan, a oni slabiji ostaše na stepeništu.
Prema tome, učinite nešto. Da li je moguće da isti ljudi varaju za te stanove po 10 godina, po pet godina, da im daju ljudi krivične prijave? Neki imaju po sto krivičnih prijava. Niko ne reaguje. Sve dobri advokati srede, sve stave u fijoku, sve sklone, a oni i dalje varaju i još dobijaju i medije, još se i brane, objašnjavaju – pa dobro, šta ima veze? Prodali smo deset puta jedno isto i nema nikakvih problema.
Da li verujete da sada, na primer, mnoge firme koje drže neki tajkuni, koji su uradili niz krivičnih dela, ne plaćaju nikom ništa, varaju narod, daju lažnu dokumentaciju, papire, lažne garancije itd. Koliko ljudi danas potražuje, da ne nabrajam sad ovde, da se neko ne bi uvredio?! Jedan, na primer, koga znam, duguje samo jednom delu poverilaca 400 miliona evra i dobri advokati to uvek srede, završe, i nikom ništa. Niko ne može čoveku da kaže – da li si normalan, upropasti državu, sutra to neko mora da pokrije.
Da ne pričam o onima koji prevare jadne seljake, otkupe malinu, otkupe jagodu, otkupe višnju, otkupe šljivu, ništa ne plaćaju. Zar treba da nam mafijaši izvoze voće? Najveći ološ i šljam, dileri droge, koji imaju pare da daju za otkup, oni rade izvoz i zato je sve i propalo.
Znate kako je to bedno kada se uveče postroje kamioni, traktorske prikolice, dovezli ljudi ono što su ubrali, spremili, a on naiđe sav nabusit, a kasni i dođe tek oko deset uveče, i kaže – znaš šta, u pola cene; ako hoćete, ako nećete, bacite to. Onda svi, jadni, kud će, šta će, moraju to da urade. Ti prevaranti svake godine to rade, ljudi ih utužuju, prijavljuju i sve se to zaustavlja; dobri advokati završe posao, i nikom ništa.
Prema tome, da li sudovi mogu da odrade svoj posao blagovremeno, onako kako treba, u skladu sa zakonom, i da li je pravda ista za sve?
Mene niko nije kao ministra utužio, a onda me Đilas već nekoliko puta utužio ovih dana. Šta god kažete, on vas utuži, ne smete ništa da kažete, samo da aplaudirate i da kažete da je on najbolji, on je genije. On je najveći genije u državi, sa 11 zaposlenih je napravio stotine miliona evra prometa. Bravo, genije, treba da držiš i ti neku akademiju, kao što je ova pravosudna akademija. Predložio bih da napravimo jednu akademiju ''Đilas'', da i on obuči ovaj narod kako da radi biznis, kako da zaradi.
Moramo nešto menjati, ako može, moramo nešto podesiti da se radi drugačije, a da to da i rezultate. Prema tome, molim vas, ako možete da tu nešto uradite, da udaljite neke ljude iz pravosuđa koji godinama prave probleme i sede tu. Konkretno, mogu vam nekad i reći, ako vas interesuje. Ne može jedan sudija, predsednik suda, sada je sudija jednog okružnog suda, i njegova dama s kojom vanbračno živi, koja ima najcenjeniju advokatsku kancelariju, da rade kako rade. Svi sporovi koji dođu u sud, svi idu kod nje. Ona ne mora ni da se pojavi na sudu; šalje neku decu tamo samo da odnesu cedulju i kažu – poslao nas Mika, Žika, a oni kažu – hvala lepo, sve će biti u redu, nemojte ništa da brinete, samo spremite lovu. Prema tome, tu nešto mora da se uradi, ako može.
Stoga je ova pravosudna akademija ponižavajuća za pravnika. Ovo je najveće poniženje i degradacija pravnog fakulteta, određenih institucija koje godinama postoje u oblasti obrazovanja. Da sam profesor pravnog fakulteta, toliko bih se razočarao, osećao bih se poniženim da neko sedne sutra u neku komisiju i mom najboljem studentu, ili najboljem sudiji kaže – nisi položio prijemni. Šta će on, jadan, nije položio, i propade čovek, ne može više da sudi.
Prema tome, lepo je neko smislio da se uradi u pravosuđu negativna selekcija, da se podobni stave tamo gde treba da dođu, da možda odrade neke poslove, a ne stručni, ne kvalitetni. Zamislite nekoga ko završi fakultet, ko završi postdiplomske, položi pravosudni ispit, ko je sve uradio, ko je vrhunski sudija, i sada treba da ide na neku proveru, da mu neko ponovo kaže – sedi ovde da te malo preslišamo, da vidimo da li si za dalje ili ćeš da otpadneš u ovom izboru. To je bruka, to je ponižavajuće i to niste smeli da dozvolite.
Od vas sam očekivao mnogo, gospođo ministarka, očekivao sam da će neko kome ste se možda zamerili, ne vi lično, nego neko od političara, sada biti kažnjen. Ali, šta ćete, ipak ovo nisu neke promene od kojih se očekuje mnogo.
Nadam se da ova vlast, ova koalicija neće dugo trajati i da ćemo imati priliku da se pravosuđe stavi na noge. Kako ste počeli, očekivao sam od vas mnogo, a nisam očekivao da izađete i da branite ovu partijsku, kako bih je nazvao, pravosudnu akademiju i još neke stvari ovde koje ne vode na dobro.
Nemojte da našem sudiji bude uzor ni EU, ni Haški tribunal, nego da budu uzor naše čestite sudije, koje su godinama sudile i delile pravdu, reskirale svoj život i svoje zdravlje da bi isterali nešto do kraja, da im budu uzor čestiti i pošteni pravnici, koji su ovu državu stavljali godinama na noge i doveli je u status koji je imala, kada je bila cenjena i poštovana, a ne neki koji su korumpirani, koji su u Evropi, da nam budu uzor.
Nemojte da nam bude uzor Karla del Ponte, pa da sada kažemo – znate, naše tužilaštvo ima da bude kao ona. Onda smo svi propali u paketu.
Prema tome, lično sam razočaran i smatram da ovo nije dobro za Srbiju. Kako može da se ne poštuje Ustav u Srbiji? Kako može da se ne poštuje
Prostorni plan Republike Srbije, koji je usvojen u ovom parlamentu? Kako može predsednik neke države, evo, danas je bio sa gospođom Đukić, da dođe na naše medije i da kaže – finansiram autoput taj i taj, a vi imate strategiju razvoja saobraćaja, vi imate prostorni plan.
(Predsednik: Vreme.)
To nije tamo, ali nema veze što nije tamo, čovek je rekao. Prema tome, pravo mora da bude na prvom mestu…

 Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Gospodin Vlatko Ratković. Izvolite.

Zahvaljujem. Gospođo predsednice, uvažena ministarka, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, neko od mojih prethodnika je govorio o tome da pravosuđe u Srbiji uživa izuzetno malu podršku javnosti, govorio je o nekih pet-šest procenata i naveo jednu sumornu statistiku broja zastarelih krivičnih predmeta u građanskim stvarima; mislim da je naveo dužinu trajanja postupka kao najveći problem.
Upravo su to razlozi, a mislim da su i kolege koje su do sada govorile, i iz opozicionih poslaničkih grupa, dale jednu izuzetnu argumentaciju da ovakav zakon treba da bude donet.
Dakle, naša intencija da reformišemo pravosudni sistem, koju smo krenuli ove godine donošenjem čitavog niza zakona iz oblasti organizacije sudstva, sudova i tužilaštva, i ta naša namera neće biti zaokružena ukoliko ne usvojimo ovako važan zakon kao što je zakon o Pravosudnoj akademiji.
Stručnost, osposobljenost i dostojnost su karakteristike jednog sudije, odnosno nosioca pravosudne funkcije, dakle, i sudije, i tužioca, i njihovih zamenika.
Osposobljenost, kao jedna od referenci, da upotrebim taj izraz, koju mora da poseduje nosilac pravosudne funkcije, između ostalog se stiče i kroz obuku, odnosno osposobljavanje.
Cilj ovog zakona, dame i gospodo, jeste da normativno uredi obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Kroz obuku se usavršavaju prethodno stečena znanja, bilo na fakultetu, bilo u pravosudnoj praksi. Opet, sudija ili tužilac sa stalno usavršavanim znanjem, kroz razne vidove koje propisuje i normira ovaj zakon, sigurno će kvalitetnije voditi predmet koji mu bude dodeljen i, na kraju krajeva, princip pravde i pravičnosti, princip suđenja u razumnom roku, biće lakše ostvarljiv nego da nemamo ovaj zakon.
Dakle, nije toliko relevantno što se ovaj zakon i ova rešenja koja imamo pred nama oslanjaju na određene dokumente, i OEBS-a, i Strategije Vlade Srbije, i relevantnih dokumenata međunarodnih organizacija. Ovde je bitno istaći da je neophodno stalno usavršavanje nosilaca pravosudnih funkcija. Kao i svakoj drugoj profesiji, tako i u ovoj, i sudije, i tužioci, i njihovi zamenici, ali, isto tako, i administrativno osoblje, moraju da budu u jednom konstantnom procesu usavršavanja, sticanja novih znanja i primene prava u praksi.
Ono što je, takođe, važno istaći, jeste da status Akademije, kako ga definiše Predlog ovog zakona, uspostavlja institucionalno vezu između Pravosudne akademije, Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva pravde, ali i Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, kao organa koji su, po Ustavu, garanti nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija, odnosno samostalnosti javnih tužilaca.
Dakle, upravo suprotno onome što smo čuli od pojedinih govornika u dosadašnjem toku rasprave, ovaj zakon će onemogućiti, odnosno eliminisati mogućnost bilo kakvog političkog uticaja i uticaja političkih stranaka na tokove u pravosuđu, bilo da se radi o samom vođenju sporova, bilo o personalnim rešenjima.
Delatnost Akademije je jasno definisana Predlogom ovog zakona i ona nije samo obučavanje sudija, tužilaca i njihovih zamenika, kao i administrativnih radnika u pravosuđu. Važan aspekt je i uspostavljanje saradnje s domaćim i stranim međunarodnim institucijama, organizacijama i udruženjima. Jedan aspekt je i izdavanje publikacija istraživačke i dokumentacione delatnosti i formiranje informacionih centara.
Kolege su već govorile o različitim nivoima obuke, o početnoj i stalnoj obuci. Istakao bih da se ovde, na prvom mestu, radi o pravu nosilaca pravosudnih funkcija na njihovo usavršavanje, a ne na nametanje, na nekakve normativne i zakonske obaveze za pohađanje Pravosudne akademije.
Čitav set ovih zakona, a naročito zakon o Pravosudnoj akademiji, prvenstveno govorim o ovom zakonu, s obzirom na to da ovih preostalih pet zakona predstavljaju izmene i dopune već postojećih zakona i oni se oslanjaju i razrađuju pojedine norme zakona koje smo već usvojili, sigurno će da doprinese reformi našeg pravosuđa, reformi koju smo mi, tj. Narodna skupština, ova vlada i ovo ministarstvo koje vodi gospođa Malović, započeli pre godinu i po dana, usvajanjem čitavog niza zakona.
Zakon o Pravosudnoj akademiji nam je neophodan. On omogućava i pruža mogućnost sudijama, tužiocima, njihovim zamenicima i administrativnom osoblju da se konstantno i neprestano usavršavaju. Oni se moraju usavršavati, moraju sticati nova znanja, kako bi građani, zbog kojih se i donose ovi zakoni, imali dostupnost pravdi, kako bi pravda bila jednaka za sve.
Kao član DS-a, kao poslanik Poslaničkog kluba ZES-a, podržavam ovaj zakonski projekat i želim da izrazim zadovoljstvo što se ovaj zakon našao pred nama. Mi njime, praktično, zaokružujemo set ovih tzv. organizacionih zakona koji se tiču pravosuđa. Naravno da je pred nama još veliki posao, i pred ministarkom pravde i pred Vladom Srbije, koji se tiče novog zakona, zakonika o parničnom postupku, zakona o notarima i još nekoliko zakona.
U svakom slučaju, zakon o Pravosudnoj akademiji nam je neophodan. Čuli smo i od predstavnika opozicionih stranaka da oni pozdravljaju donošenje ovog zakona i da će, eventualno, pokušati da ga koriguju kroz amandmansku proceduru.
Ono što treba da je jedna konstanta i kriterijum, to je stalno i neprestano usavršavanje nosilaca pravosudnih funkcija. Ako tako budemo radili, ako naši pravosudni organi budu sledili ovu intenciju, koju sadrži i ovaj zakon, kao i zakoni koje smo doneli, sigurno je da nećemo imati na hiljade zastarelih krivičnih predmeta, a parnični postupci neće trajati po pet, deset ili više godina. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko ne javlja od predsednika i predstavnika poslaničkih grupa, obaveštavam da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, s redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe – ZES, Nova Srbija, Napred Srbijo, DS i SRS, a reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Gospođo predsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo, danas govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, o Predlogu zakona o dopuni Zakona o sudijama, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala i Predlogu zakona o Pravosudnoj akademiji.
Kao čovek koji se profesionalno bavi advokaturom, hoću da pozdravim napor Ministarstva pravde da s ovim setom zakona izađe pred poslanike Republike Srbije i da pokušavamo da i dalje popravljamo situaciju u društvu i situaciju u pravosuđu.
Hteo bih da se s nekoliko reči osvrnem na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Smatram da je dobro što se ovim predlogom izmena i dopuna Zakona vrše određene promene u smislu nadležnosti za suđenje za krivična dela, bez obzira na visinu zaprećene kazne, i to posebno krivična dela koja se izdvajaju po svojoj ozbiljnosti. To su krivična dela obljube nad nemoćnim licem, obljuba zloupotrebom položaja, otmica, trgovina maloletnim licima radi usvojenja, nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi i primena mita. Takođe, ovim predlogom zakona definisano je da će Viši sud biti nadležan za sporove zbog povrede zabrane govora mržnje, zaštite prava na privatni život, odnosno prava na lični zapis i propuštanje objavljivanja informacija, za sve one sporove iz Zakona o javnom informisanju.
Još jedna dobra stvar, po mojoj oceni, jeste to što je, s obzirom na to da je izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku značajno proširena primena skraćenog krivičnog postupka, predloženo odlučivanje po žalbi u skraćenom postupku, da za to bude nadležan Apelacioni, umesto Višeg suda, jer će doći do većeg ujednačavanja sudske prakse u drugostepenom postupku.
Sada bih se osvrnuo na ono što je bila centralna tema svih poslanika koji su do sada govorili, a to je Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji. Možemo da se pitamo da li smo zadovoljni situacijom, dosadašnjom situacijom, uopšte, u pravosuđu u Srbiji. Ne govorim o poslednjih godinu dana, nego o poslednjih nekoliko desetina godina.
Bio sam u prilici da se, pre više od 24 godine, kao diplomirani pravnik, kao advokatski pripravnik, suočim s problemima u pravosuđu. Evo, tek sada smo svedoci da dolazimo do takve organizacione i svake druge reforme pravosudnog sistema koja treba da uspostavi sistem i za ubuduće. Mislim da nam je svima važno da, osim organizacionih stvari, materijalnih uslova, svi oni koji su na odgovornim funkcijama u pravosuđu raspolažu dovoljnim stručnim znanjima i da se ti ljudi koji obavljaju tako značajne funkcije stalno usavršavaju, a da to ne zavisi samo od volje ili posebnog angažmana pojedinaca, koji su do sada bili u prilici da se samostalno usavršavaju, već da, ustanovljenjem Pravosudne akademije, i institucionalno postavljamo uslove za ljude koji hoće da se usavršavaju, da imaju instituciju gde bi to na adekvatan način mogli da čine.
Ovde na neki način imamo početnike, s jedne strane, koji su završetkom pravnog fakulteta, bez obzira na to kakvo akademsko znanje stekli, da li su samo diplomirani pravnici ili doktori prava, u poziciji da prilaze onim praktičnim znanjima koja treba da doprinesu da jedan diplomirani pravnik bude i dobar sudija, dobar javni tužilac, odnosno zamenik javnog tužioca.
Za to je potrebno osmišljeno raditi, za to je potrebno ustanoviti jednu ovakvu instituciju, definisati delatnost koja je definisana u Predlogu zakona i na onaj način na koji do sada to nije urađeno, a očigledno predstavlja problem u dosadašnjem vršenju funkcije celog pravosuđa. Na neki način, stvaraju se uslovi da budemo u prilici da stalno unapređujemo pravosuđe i ljude koji su angažovani u pravosuđu.
Činjenica je da je u ovom periodu od kako se bavim advokaturom, u poslednjih 25 godina, mnogo propisa promenjeno. Bio sam u prilici da su mi, u porodičnoj advokatskoj kancelariji, i deda i otac bili advokati i da, oslanjajući se jedni na druge, učimo jedni od drugih na koji način treba raditi i na koji način da ona, mahom teoretska, znanja do kojih smo došli na Pravnom fakultetu pretvaramo u praksu.
Mislim da je u Predlogu zakona na adekvatan način definisana delatnost Akademije, gde je dobar deo zakon posvećen samoj organizaciji sprovođenja odluke o regulisanju organizacije sprovođenja obuke. Međutim, delatnost Akademije treba da obuhvati i uspostavljanje saradnje s domaćim, stranim i međunarodnim institucijama, organizacijama i udruženjima, kao i izdavanje publikacija istraživačke i dokumentacione poslove preko dokumentacionog i informacionog centra.
Svi mi koji smo se bavili advokaturom znamo koliko je potrebno imati instituciju na kojoj možemo da stignemo do određenih saznanja na osnovu kojih će se bolje suditi, bolje obavljati tužilačka funkcija, ali i da čitava armija mladih diplomiranih pravnika koji pretenduju da se bave pravosuđem bude u prilici da nauči na koji način da teoretska znanja primeni u praksi.
Velika je stvar jednog diplomiranog pravnika osposobiti da bude dobar tužilac i dobar sudija. Upravo je cilj osnivanja Akademije obezbeđivanje profesionalnog, nezavisnog, nepristrasnog i efikasnog obavljanja sudijske i tužilačke funkcije i efikasno obavljanje poslova sudskog i tužilačkog osoblja, jer ni samu delatnost sudije ili tužioca nije moguće efikasno obavljati bez znanja i maksimalne profesionalizacije osoblja koji treba da ih prati u radu.
Stalna obuka sudija i tužilaca predviđena je, načelno, kao dobrovoljna, izuzev kada je drugim zakonima predviđena kao obavezna. Svi mi dobro znamo da je obavezna obuka sudija predviđena Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica i Porodičnim zakonom.
U pogledu određenih stvari s kojima se srećemo u praksi, a to su promena specijalizacije, bitne izmene propisa, uvođenje novih tehnika rada i uklanjanje nedostataka u radu sudija i tužilaca, upravo to opravdava ono što je predviđeno u predlogu zakona, da se za takve slučajeve omogući i pravično propiše obavezna obuka sudija i tužilaca.
U pogledu posebnog programa stalne obuke za sudije i tužioce koji su prvi put izabrani na trogodišnji mandat, činjenica je da je smisao ove obuke da se sudijama i zamenicima javnih tužilaca koji se biraju prvi put na funkciju olakša i omogući brže uključivanje u rad. Činjenica je da je, u pogledu svih onih tela koja treba da budu aktivna u radu Pravosudne akademije, izuzetan uticaj onih koji imaju najbogatiju i najveću praksu. To su iskusne sudije i iskusni tužioci.
Ukoliko pogledamo predlog zakonskih rešenja, videćemo da je upravo struka dobila prioritet, da su oni koji najviše mogu da nauče one druge kojima je potrebna obuka ti koji su predviđeni da učestvuju i u programskim telima i u Upravnom odboru, na način da što kvalitetnije radi Pravosudna akademija.
Kao poslanik Poslaničke grupe ZES-a, predlažem svim kolegama da, bez obzira na to koliko budemo u prilici da amandmanima i ova dobra zakonska rešenja, eventualno, još unapredimo, u danu za glasanje podržimo ceo ovaj set pravosudnih zakona.