Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre svega moram da kažem da je prepodnevno angažovanje Liberalno-demokratske partije oko ovog zakona koji je pred nama bilo upućeno ka tome da se zaštiti javni interes, da se zaštiti zakonitost u ovoj skupštini.
Pokušali smo, zaista, na sve načine da skrenemo pažnju i vama, gospođo predsednice, a i samom ministru kao predstavniku vlasti da je potpuno necelishodno, potpuno nenormalno donositi zakon kada već postoji Zakon o eksproprijaciji, odnosno donositi lex specialis, i to samo za jednog privrednog subjekta, koji nije u većinskom vlasništvu Republike Srbije.
Zbog toga moram da kažem da ovaj zakon koji je pred nama, a to je zakon o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11, protiv kog, naravno, LDP nema ništa... Naravno da smo za to da se izgradi gasovod, kao što je normalno da smo za to da postoji „Južni tok“ koji će prolaziti kroz Srbiju, ali sve u skladu sa javnim interesom Srbije, da Srbija ima interes od toga, i građani i građanke Srbije.
Mi imamo Zakon o eksproprijaciji, koji u članu 2. utvrđuje šta je opšti interes i kaže – opšti interes za eksproprijaciju nepokretnosti utvrđuje se ovim zakonom ili odlukom Vlade, koja je u saglasnosti sa Zakonom o eksproprijaciji. Imamo član 8, na koji se i sam predlagač poziva. I sam predlagač pozivajući se na član 8. kaže da se eksproprijacija može vršiti za potrebe Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, opštine itd. ako u zakonu nije drugačije određeno, kao i privrednih društava koja su osnovana od strane javnih preduzeća i za potrebe privrednih društava sa većinskim državnim kapitalom.
Zbog toga je bilo neophodno donositi ovaj lex specialis, pošto preduzeće AD „Jugorosgas“ kojem se daje pravo na eksproprijaciju zemljišta u dužini od, koliko sam shvatio, 166 kilometara, prema makedonskoj granici, nije u većinskom vlasništvu Republike Srbije.
Takođe imamo član 70, o kome se, gospodine Škundriću, vi malopre niste izjasnili. Pokušavao sam pre podne da dobijem reč, ali predsednica Skupštine mi nije dala tada priliku da to kažem. Gospodin Čedomir Jovanović je govorio šta je opšti interes u članu 70. Kaže ovako – prava na nepokretnosti u državnoj i društvenoj svojini mogu se rešenjem opštinske uprave oduzeti ili ograničiti, preneti na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj, državnoj svojini i ako to zahteva opšti interes. Opšti interes iz stava 1. ovog člana utvrđuje se na način koji je zakonom određen za eksproprijaciju nepokretnosti.
Mislim da ovde takođe leži suština, ali moram da se vratim na firmu koja je dobila pravo na eksproprijaciju ove zemlje, AD „Jugorosgas“, za koje u obrazloženju koje je poslato poslanicima greškom stoji da je osnivanjem Srbija imala, odnosno „Srbijagas“ - 25%. Tu je zaboravljena jedna činjenica, da je osnivanjem 1996. godine firma „Jugorosgas“ bila 50% u vlasništvu ruskog „Gasproma“, 50% u vlasništvu što „Srbijagasa“, što ostalih srpskih firmi.
Šta se desilo u međuvremenu? U međuvremenu „Progresgas trejding“ pokušava da proda svoj udeo, koji je tada bio 25%, u „Jugorosgasu“ i po pravu preče kupovine dogovara se sa „Srbijagasom“. Ovde pred sobom imam dokumenta, a pretpostavljam da i vi imate, mada ste u odgovoru koji ste nam dali u toku 2008. godine rekli da takav dopis nikada nije stigao u Ministarstvo energetike i rudarstva.
Znači, 13. maj 2005. godine, sednica Naftne industrije Srbije, Upravni odbor, potpisano od predsednika Upravnog odbora i doneta je odluka – odobrava se zaključenje ugovora o kupovini akcija „Progresgas trejdinga“ Beograd na iznos od 4.800.000 dolara. U tački 5 – za realizaciju ove odluke i za zaključenje ugovora o kupovini akcija sa „Progresgas trejdingom“ i „Beobankom“ u stečaju zadužuje se Milutin M. Prodanović, diplomirani mašinski inženjer, tada direktor NIS „Energogasa“. Dostavljeno: 1. Ministarstvu rudarstva i energetike.
U pismu, odnosno u odgovoru na naše poslaničko pitanje koji ste nam uputili, gospodine Škundriću, u toku 2008. godine naveli ste da tako nešto nikada nije stiglo u Ministarstvo energetike. I tada sam na Odboru za industriju pokušao da vam kažem zbog čega nije stiglo. Zato što je taj ko je bio ovlašćen da sprovede odluku Upravnog odbora NIS-a i da 25% od „Progresgas trejdinga“ kupi „Srbijagas“ u međuvremenu postao pomoćnik ministra energetike. Pošto nije izvršio svoju obavezu za koju je bio zadužen, verovatno je taj dopis sklonio, ali to je, kao što sam vam i onda rekao, za neke druge organe, koji to treba da istraže.
Dalje, imamo odluku skupštine AD „Jugorosgasa“ održane u Moskvi 7. juna 2005. godine, potpisao je zamenik predsednika skupštine „Jugorosgasa“, gospodin Željko Popović. Kaže ovako – prihvata se informacija da je Upravni odbor NIS-a doneo odluku o povećanju uloga Naftne industrije Srbije u kapitalu „Jugorosgasa“; odobrava se zaključenje ugovora o kupovini akcija „Progresgas trejdinga“ i „Beobanke“ u stečaju od strane Naftne industrije Srbije.
Nakon toga nastaje tajac. Nakon toga niko iz Vlade, odnosno sama Vlada ne reaguje, jer NIS nije mogao bez odluke Vlade da izvrši ovu kupovinu. Prolazi zakonom predviđeni rok u kome je moglo da se interveniše, odnosno da se kupi, ponavljam, za 4.800.000 dolara 25% jedne firme koja u međuvremenu postaje posrednik u kupovini gasa između Srbije i Rusije.
Šta dobija tim posredništvom? Sada ću vam pokazati finansijski izveštaj za 2006. godinu: „Jugorosgas“, Zmaj Jovina 8-10, 11000 Beograd, gubitak u 2006. godini, dok nisu bili posrednici, preko trista miliona dinara. Ovde imam godišnji finansijski izveštaj za 2008. godinu iste te firme, koja je u međuvremenu postala posrednik – kada se odbije porez, profit je dve milijarde dinara, dvadeset miliona evra.
Mi smo u prethodnom periodu pokušavali, a vi to dobro znate, da vam ukažemo na sve one koje su doveli do tog propusta. Spomenuo sam vam malopre gospodina Prodanovića, čoveka koji je bio zadužen ispred Upravnog odbora NIS-a da sprovede ovu odluku, tada direktora „Energogasa“, koji je prešao da radi u Ministarstvo energetike. Bio je jedno vreme i vaš pomoćnik, jednom je došao na Odbor za industriju i više nije smeo da se pojavi.
To je osoba koja je u toku 2006. i 2007. godine davala različite izjave. Prva izjava je bila da je krivica zbog toga što nije kupljeno 25% u „Jugorosgasu“, odnosno tih 25% „Progresgas trejdinga“, na Vladi. Kada je postao pomoćnik ministra izjavio je da je krivica do Upravnog odbora NIS-a.
Šta se dešavalo u međuvremenu? Smenjen je direktor „Srbijagasa“, odnosno predsednik Upravnog odbora, mislim da je bio direktor „Srbijagasa“, gospodin Miloš Tomić i doveden je novi čovek iz G17 plus, Miloš Milanković. Taj dopis sam tokom prošle godine podelio novinarima i vi ste upoznati sa tim njegovim obaveštenjem koje je dao tada ministru Naumovu (dok je Naumov bio ministar energetike), gde je on ovako upoznao ministra – nije bilo pritisaka za uvođenje posrednika u prometu gasa. Takođe, uvođenje posrednika je u interesu „Gasproma“. To je naveo Milanković u svom dopisu, i da nije bilo pritisaka sa ruske strane za sklapanje nepovoljnijeg ugovora od postojećeg. Sklapanje ugovora sa „Jugorosgasom“ obrazlože se ekonomskim razlozima i, pazite sad ovo, zaštitom velikog ulaganja „Gasproma“ u kapitalne energetske objekte u Srbiji.
U to vreme taj Milanković je bio direktor „Srbijagasa“ i imao je platu tri hiljade evra. U to isto vreme je bio pomoćnik, odnosno potpredsednik „Jugorosgasa“, firme o kojoj sada pričamo. Tamo je imao platu devet hiljada evra.
I tada sam postavio pitanja i sada postavljam pitanje – kako može direktor „Srbijagasa“ da bude u firmi delegiran, u skladu sa pravilima koja važe u ovoj zemlji, u firmi gde ima tri puta veću platu? Čije interese će braniti? Kao što nije branio ni gospodin Milanković, ne verujem da će iko.
Šta se dešava dalje? Jedanaesti januar 2006. godine, sastanak kome prisustvuju: Vojislav Koštunica, tada premijer, Miroljub Labus, tada potpredsednik Vlade, Mlađan Dinkić, ministar finansija u Vladi, Predrag Bubalo, ministar privrede u Vladi, Vladimir Naumov, ministar rudarstva i energetike u Vladi, zapisnik je vodila Zorana Milanović, savetnik za energetiku potpredsednika Vlade. Između ostalog, gospodine Škundriću, na tom sastanku se raspravljalo o starom dugu koji Srbija ima prema Rusiji. Različite cifre su ovde navođene. U principu je bilo oko dvesta miliona evra. Govorilo se o puštanju u funkciju podzemnog skladišta „Banatski dvor“, ali isto tako i o statusu mešovitog preduzeća „Jugorosgas“.
Tada su svi ovi ljudi, koji su bili najodgovorniji u zemlji, prihvatili konstataciju da Vlada nije reagovala, nije sprovela odluku Upravnog odbora NIS-a i da je vlasništvo nad 25% „Progresgas trejdinga“ u „Jugorosgasu“ prešlo u ruke firme koja se zove „Centreks“.
Sedište je u Beču, kontroliše je „Gasprom“, pošto je to ćerka firma „Gasproma“. U ranijem periodu smo spominjali ko je sve u toj firmi i ko ima kakve veze sa tom firmom. Takođe se govorilo i o izgradnji magistralnog gasovoda Niš - Dimitrovgrad itd.
Hteo sam, između ostalog, da vas pitam (onog dana mi niko nije odgovorio, kada je tu bio ministar) da li ste ijedan jedini put kada ste razgovarali sa ruskom stranom ili sad kada je bio ruski predsednik Medvedev postavili pitanje zbog čega Rusija taj dug za gas ne otpiše Srbiji? Godine 2003. Đelić se hvalio da je to rešeno, pa nije bilo tako. Sada je 2009. godina, koliki je naš dug prema Rusiji za gas? Taj stari dug, koji Rusi nikako da nam otpišu, iako imamo tako dobre odnose sa njima?
Godine 2006, 20. januara, predsednik Upravnog odbora „Srbijagasa“ Svetislav Krstić, tada član vaše partije, konstatuje i prihvata informaciju o aktivnostima na usaglašavanju poslovanja i organizovanja „Jugorosgasa“; prihvata da je prešlo na „Central energy and Gas“, Vijena, odnosno Beč, Austrija itd. iz grupe „Gaspromnjeft“ Moskva.
Imamo veliki problem. Firma „Jugorosgas“, koja u vlasništvu ima 25% svega, odnosno 25% udela ima Srbija, ostvaruje godišnje, videli smo po ovom izveštaju iz 2008. godine potpuno jasno, da ne licitiramo, profit od dve milijarde, kada se odbije porez. Ko je odgovoran, gospodine Škundriću, za to što je uveden posrednik, što tog posrednika više ne možemo da kontrolišemo, jer imamo svega 25%? Ko je odgovoran za to što od tih dvadeset miliona, kada je već morao biti uveden posrednik ili je neko odavde intervenisao, za to što od tih dvadeset miliona evra, ili dve milijarde, imamo samo 25%, odnosno „Srbijagas“, a nemamo 50%?
Moram dalje da navedem da smo mi vama, gospođo predsednice, 20. oktobra 2008. godine, kao Poslanička grupa LDP, uputili pismo, dostavili vam dokumente koji pokazuju da je Srbija ratifikovanjem sporazuma o saradnji u oblasti naftne i gasne industrije sa Ruskom Federacijom, koji smo uradili u toku 2008. godine... Pre toga, pre nego što smo poslali, spomenuli smo vam i upozorili vas da mi već imamo sporazum sa istom državom, koji je potpisan 1996. godine i koji je na snazi narednih 25 godina.
Gospodine Škundriću, vi dobro znate, kada je 1996. godine potpisan sporazum sa Ruskom Federacijom i osnovan „Jugorosgas“, „Jugorosgas“ je dobio koncesiju na 25 godina. Šta da uradi? Da gasifikuje jug Srbije. Da li je gasifikovan jedan santimetar dole od strane „Jugorosgasa“? Nije. Vi sada očekujete da ćemo poverovati da će neko ko 13 godina nije ništa uradio po tom pitanju, ko je beležio gubitke dok nije postao posrednik, sada, nakon ovoga što uradimo u ovoj skupštinskoj sali, odnosno što vladajuća većina podrži... A nadam se da neće, zbog svoje savesti, jer, pod jedan, krši se zakon.
Vi veoma dobro znate da je trebalo da urade gasifikaciju dole. Ništa nisu uradili. Sada treba da im verujemo da će uraditi, sada kada na grbači građana Srbije...
Ne želim da zvuči patetično, govorili smo i prošle godine, ukinite posrednika i nećete morati da dižete cenu gasa 60%, koliko je podignuta. Znači, na grbači građana Srbije neko zarađuje 20.000.000 evra godišnje.
Znam da je opasno to što mi pričamo, nekom zadiremo u džep, ali je to u interesu građana Srbije. Znači, građani Srbije, jedna firma dobija dvadeset miliona evra godišnje zato što je posrednik, posrednik koji je uveden 2006. godine. Moram da podsetim, 2001. godine je posrednika ukinula Vlada Zorana Đinđića. Pre toga posrednik je bio „Progresgas trejding“ Mirka Marjanovića. Ali, da vam kažem, tada je provizija bila 0,2%. Sada je provizija 5%. To neko plaća. Plaćaju građani Srbije.
Gospodine Škundriću, hteo sam da vam kažem još nešto. O tome je govorio predsednik LDP, predsednik našeg poslaničkog kluba. Tiče se direktno vas, odnosno rešenja o davanju saglasnosti za ulaganje kapitala Javnog preduzeća „Srbijagas“ Novi Sad, koje je donela Vlada.
Hoću da mi objasnite kako sada funkcioniše Vlada. Ako Vladi nije bilo dovoljno vreme koje je predviđeno zakonom 2005. godine... Znam da tada niste bili u njoj, ali verovatno, kao što volite da kažete, doći će sutra neki novi ministar, i pre vas je bio, znači, Vlada funkcioniše po određenim principima.
Ako stigne predlog „Srbijagasa“, kao što je stigao predlog NIS-a 2005. godine, da se otkupi 25% i Vlada ćuti i prođe rok, kako je moguće da se sada na zahtev „Srbijagasa“ u roku od dva dana Vlada sastane i donese odluku da daje saglasnost na odluku o sticanju običnih akcija pete emisije, bez javne ponude, radi povećanja osnovnog kapitala „Informatike“ AD Beograd, koju je doneo Upravni odbor JP „Srbijagas“ na sednici od 15. septembra?
Građani Srbije, 15. septembra „Srbijagas“ donosi odluku, a već 17. reaguje Vlada. Koji je to interes da „Srbijagas“, koji je gubitaš, jedan od najvećih gubitaša među javnim preduzećima, ima interes da kupi za tri miliona evra beogradsku „Informatiku“, a pre četiri godine nije bio interes da se za 4,8 miliona dolara kupi 25% učešća u „Jugorosgasu“?
Sve vreme pokušavamo da zaštitimo javni interes. Suština je da oni koji u određenim momentima odlučuju o ovoj državi očito štite svoje interese, lične, partijske. Nažalost, mogu da kažem da neki u ovim slučajevima više štite interese druge države nego svoje države.
Liberalno-demokratska partija nikako ne može da podrži ovaj zakon, ali nije ni poenta u tom podržavanju. Liberalno-demokratska partija vas moli da još jednom razmislite, da prvo izvršite promene Zakona o eksproprijaciji, da sve uradimo u skladu sa zakonom.
Nismo protiv partnerstva sa Rusijom, ali smo protiv partnerstva sa bilo kojom zemljom ukoliko joj nešto poklanjamo, ukoliko nešto ne radimo u skladu sa zakonom i, što je najvažnije, ukoliko nešto radimo protiv građana Srbije, odnosno protiv države Srbije.
Znam da se slažete sa ovim što sam rekao, bar što se tiče ove poslednje tri stvari, da imamo tu isti interes. Zbog toga vas molim da se na Vladi dogovorite i povučete ovo iz procedure, da prvo govorimo o Zakonu o eksproprijaciji, pa da onda radimo ovako nešto. Smejaće nam se svi, a niko ne voli da za partnera ima onoga ko je spreman da bez ikakvog pogovora da sve što se od njega traži, mnogo toga. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Maraš.
Reč ima narodni poslanik Stefan Zankov.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoju diskusiju ću posvetiti Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu, a kolege iz moje poslaničke grupe će govoriti o ostalim zakonskim predlozima koji se nalaze u ovoj grupi predloga zakona.
Kada uporedite Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu sa osnovnim tekstom Zakona o rudarstvu vrlo lako može da se utvrdi motivacija Vlade Srbije da sa ovakvim predlogom uopšte dođe pred Narodnu skupštinu. Dakle, osnovni cilj koji treba da postigne Zakon o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu, koliko god se vi trudili da to negirate, jeste zatvaranje većine, ako ne i svih rudnika sa podzemnom eksploatacijom u Srbiji. Svi članovi Predloga zakona, osim 16. i 17. člana, praktično služe da ovo o čemu govorim maskiraju raznim tekstualnim izmenama koje, ukoliko se zakon usvoji, neće imati apsolutno nikakav značaj i, s druge strane, da Predlog zakona ne bi bio sačinjen od samo ova dva nepopularna člana, već da ih bude, pro forme, dvadesetak.
Sve ovo treba posmatrati u aktuelnom trenutku i u sklopu velikih pritisaka MMF-a da se sa budžeta „skine“ svaki korisnik državnih subvencija, pa i rudnici sa podzemnom eksploatacijom, koji bez državnih subvencija mogu samo da zatvore kapije.
Sve ove tvrdnje izlaze na videlo kada se dođe, recimo, i do obrazloženja Predloga zakona, gde se na vrlo karakterističan način provlači priča o novcu koji bi Vlada uštedela ako bi se zatvorili rudnici sa podzemnom eksploatacijom.
Apsurdno je i cinično kada kažete da su razlozi zbog kojih se predlaže donošenje zakona „potreba bližeg i preciznijeg uređivanja uslova i načina eksploatacije rudnog blaga“ itd., da sada ne čitam vaše obrazloženje. Pitam vas, gde je to bliže i preciznije uređivanje uslova i načina eksploatacije rudnog blaga? Nema, sve je to maska. Dakle, centralna tema ovog predloga je zatvaranje rudnika. Ako ne prihvatite naše amandmane, sve ostale izmene osnovnog teksta zakona, bile one dobre ili loše (da kažemo da postoji i neka dobra) padaju u vodu.
Predložene izmene važećeg zakona su uglavnom, kao što sam rekao, do izmena člana 47. važećeg zakona, skretanje pažnje sa osnovnog problema u ovom predlogu, dakle, prosto usklađivanje sa zakonima koji su u međuvremenu stupili na snagu. Na primer, u celom tekstu se reči „zaštita na radu“, u skladu sa Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, menjaju u „bezbednost i zdravlje na radu“; dalje, reči „saglasnost ministarstva“ menjaju se u „akt ministarstva“ itd. Do usaglašavanja svojinsko-obligacionih odnosa ne postoji obaveza dokazivanja vlasništva nad parcelama eksploatacionog polja pre eksploatacije polja zbog mogućnosti eventualne eksproprijacije u korist javnih preduzeća koja eksploatišu mineralne sirovine.
Važećim zakonom u članu 13. je precizirano da eksploataciju mineralnih sirovina može da obavlja privredno društvo, preduzeće, odnosno pravno lice. Nelogično je dodavati i preduzetnika kada je poznato da je samo izrada dokumentacije potrebne za dobijanje eksploatacionog prava, bez troškova istraživanja i troškova otkupa zemljišta, stostruko veća od troškova osnivanja preduzeća. Postavlja se osnovno pitanje – zbog čega ili zbog koga ovo radite?
Zanimljivo je da se preduzetnik ovim predlogom zakona stavlja u povlašćen položaj u odnosu na ostale privredne subjekte. Članom 22. za iste prekršaje predviđene su višestruko manje kazne za preduzetnike u odnosu na kazne predviđene za preduzeće. Za iste prekršaje preduzeće se kažnjava u rasponu od 300.000 do 3.000.000 dinara, a preduzetnik od 50.000 do 500.000 dinara ili, u drugom slučaju, preduzeće se kažnjava u rasponu od 100.000 do 2.000.000 dinara, a preduzetnik od 5.000 do 200.000 dinara. Jasno je da je nedopustivo ovoliko favorizovanje jedne vrste privrednih subjekata u odnosu na druge.
Interesantan je i predlog da se naknada za podzemnu eksploataciju svih vrsta uglja smanjuje sa jedan na 0,5%. Postavlja se pitanje ko će plaćati tu naknadu ako se zatvore ili zatvaraju rudnici sa podzemnom eksploatacijom uglja, što želite, nesporno je, ovim predlogom zakona da uradite?
Apsurdno je da tehničku kontrolu projekta vrši isto pravno lice koje ju je izradilo, jer se time obesmišljava tehnička kontrola. Ukoliko se za bilo koji nivo projektovanja, u bilo kojoj branši, u bilo kojoj državi, predviđa tehnička kontrola projekta, nikada to ne radi pravno lice koje je izradilo projekat.
Određeni broj članova predviđa izmene u načinu dobijanja odobrenja za početak eksploatacije mineralnih sirovina kao, na primer, definisanje zaštitnog prostora oko eksploatacionog polja, što je potpuno nebitno jer se sa sigurnošću može tvrditi da se neće dozvoliti otvaranje novih rudnika sa podzemnom eksploatacijom uglja kada je zadatak i cilj Vlade od 2001. godine zatvaranje rudnika sa podzemnom eksploatacijom uglja pod plaštom neprofitabilnosti, a u stvari, više pod pritiskom MMF-a, kao u Ukrajini, Rumuniji, Bugarskoj itd. gde su zatvoreni određeni rudnici uglja, a znamo da takvi rudnici svuda u svetu posluju uz subvencije svojih država.
Konačno, najbitnija u predlogu izmena Zakona o rudarstvu jeste izmena u članu 47. osnovnog zakona gde se u stavu 1. briše poslednja rečenica, koja predviđa izradu glavnog projekta za zatvaranje rudnika, ali sa mogućnošću ponovnog otvaranja rudnika. U datom, nepovoljnom momentu rudnici mogu da se konzerviraju, da tako kažem, do stvaranja pogodnih uslova da se ponovo otvore, to nije sporno, ali Vlada ovom izmenom to praktično neće više dozvoliti. Znači, kada se rudnici jednom zatvore, zatvoreni su i – gotovo.
Dalje, predlaže se dodavanje novog člana 47a u kojem se konačno jasno vidi kako da se zatvore rudnici sa, rekao bih, tragikomičnim rešenjima u tačkama od 1. do 6, gde se, na primer, predviđa rešavanje problema lokalnih zajednica nastalih zatvaranjem rudnika. Sada samo razrađujete ovu tezu za koju tvrdim da je ključna – zatvaranje rudnika koji su locirani na tim teritorijama.
Kako se to može rešiti kada se zna da svi rudnici zapošljavaju veliki broj ljudi u tim opštinama, pa bi zatvaranje rudnika dovelo do velikog broja socijalnih slučajeva i drugih brojnih problema u lokalnim zajednicama, kojih ova vlada kao da nije svesna?
Jedna od tačaka u ovom članu predviđa rešavanje problema viška zaposlenih u skladu sa zakonom. Postavlja se pitanje – kojim zakonom ste u nekom od hiljadu slučajeva kada ste otpuštali ljude to rešili na neki način?
Da li je to možda vaše rešenje kada vaš direktor Nacionalne službe za zapošljavanje kaže – spremni smo da dočekamo činovnike iz državne uprave i lokalnih samouprava. Gde je tu rešenje? Nikakvo rešenje tu ne postoji.
Iskustvo nam govori da je od hiljadu radnika iz javnog preduzeća rudnika sa podzemnom eksploatacijom koji su 2005. godine uzeli socijalni program i otišli iz preduzeća novi posao našlo ili otvorilo privatne firme samo pedesetak radnika.
Svi ostali su na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje, ili sede i čekaju možda još deset godina do penzije, jer u tim godinama niko neće da ih primi na posao. To je, valjda, to vaše rešenje.
Na kraju, tu su još izmene kaznenih odredaba, koje takođe ne rešavaju ništa bitno za opstanak rudnika, što je po meni suštinsko pitanje, i s druge strane, ništa bitno za prevazilaženje problema koji bi nastali zatvaranjem rudnika.
Svi rudnici sa podzemnom eksploatacijom uglja su izuzetno stari, neki i preko sto godina, i jasno je da bez konkretnog ulaganja Vlade, bez novih investicija u postojeće rudnike nijedan neće moći još dugo da opstane. Postavlja se opravdano pitanje da li ste svesni uslova u kojima se radi u ovim rudnicima, ekstremno teških i opasnih po zdravlje i život ljudi?
Da vas podsetim, devedesetih godina Vlada Srbije je procenila da treba sačuvati ove rudnike sa podzemnom eksploatacijom uglja, jer su bili jedan od bitnih faktora i za očuvanje socijalnog mira, pa je 1992. godine doneta odluka o pripajanju svih rudnika Javnom preduzeću „Elektroprivreda Srbije“, kako bi prevazišli problem plasmana uglja, investicija i isplate zarada. U tom periodu nije bilo nekih većih problema što se tiče isplate zarada, izdvajanja sredstava za investicije, uplate doprinosa za PIO i doprinosa za zdravstvo, naravno u okviru mogućnosti države u tim teškim vremenima. Čak je u jednom periodu rudnicima određen novac od dva kilovata po svakom strujnom brojilu, da bi se to ubrzo ukinulo zbog velikog pritiska javnosti.
Veliki problemi u rudnicima sa podzemnom eksploatacijom uglja su počeli sa dolaskom nove vlasti posle 2000. godine, koja je pod pritiskom MMF-a samo čekala politički pogodan trenutak da krene sa zatvaranjem ovih rudnika. Konačno, 3. jula 2003. godine, sa dolaskom Kori Udovički, bivšeg savetnika u MMF-u, novog ministra za rudarstvo i energetiku, svi rudnici sa podzemnom eksploatacijom uglja izbačeni su iz sastava Javnog preduzeća „Elektroprivreda Srbije“ i ostavljeni na milost i nemilost surovom procesu privatizacije koji, imajući u vidu kako je kod nas sproveden, a da ne pričam ko su bili nazovikupci, oni ne bi mogli da prežive. Sindikat rudara je tada počeo generalni štrajk svih zaposlenih, koji nije uspeo.
Danas preživljavaju i rudnici i rudari, koji bez uplaćenih doprinosa za PIO ne mogu da odu u penziju; radnici koji su stekli uslove ne mogu da odu u penziju jer nikome praktično nisu uplaćeni doprinosi i to se rešava ad hok, doprinosi za PIO; doprinosi za zdravstvo nisu uplaćeni verovatno od 2004. godine, pa je posledica bila da po novoj odluci Vlade svi zaposleni u Javnom preduzeću za podzemnu eksploataciju uglja nisu imali overene zdravstvene knjižice od 1. jula do 3. avgusta 2009. godine, tj. nisu imali osnovno pravo da se leče. Sramota je da oni koji svakodnevno rizikuju život i silaze na više stotina metara ispod zemlje nisu imali čitav mesec pravo na zdravstvenu zaštitu.
Ono što sada sledi rudnicima jeste neizvesna borba za državne subvencije od 1. januara 2010. godine, što za njih praktično znači borbu za goli opstanak. Bez subvencija posledice će biti katastrofalne, a posledica je ugrožavanje socijalne egzistencije, sa članovima porodica, preko 20.000 građana Srbije.
U svim evropskim zemljama rudnici su se zatvarali na osnovu konkretnih zakona o zatvaranju rudnika, a ovim predlogom se predviđa zatvaranje na osnovu programa koji sačinjava javno preduzeće u čijem sastavu posluje rudnik.
Dakle, zatvaranje rudnika je veoma osetljivo pitanje. S obzirom na to da se naši rudnici nalaze u krajevima gde su praktično jedini privredni subjekti, njihovo zatvaranje izazvalo bi i migracije stanovništva, pa je nedopustivo da se zatvaraju samo na osnovu programa javnog preduzeća, a ne na osnovu ozbiljnije rasprave i, eventualno zakona, u Skupštini.
Šta je uopšte posledica, odnosno alternativa zatvorenim rudnicima? Uvoz uglja, koji je već uzeo maha. Neka oni koji vode Srbiju dobro izračunaju šta se više isplati, da li da pomognu našim rudarima, našim građanima, da ljudi zarade za život svojih porodica ili da trošimo devize za uvoz uglja, sa desetinama hiljada gladnih iz rudarskih porodica?
U periodu nestašice gasa i velikih hladnoća Vlada je vršila pritisak da se proizvede što više uglja. Tada se Vlada setila ovih rudnika i rudara, kako bi se sprečili nemiri, i tada su mnogi iz Vlade potencirali opstanak rudnika kao sigurnih preduzeća koja obezbeđuju energent kako za grejanje domaćinstava u velikim gradovima, tako i za proizvodnju struje u termoelektranama.
Napominjem da su rudnici državna firma, čiji je osnivač Vlada, i da bi država, to posebno potenciram, trebalo domaćinski da se ophodi prema svakom svom preduzeću, a ne da godinama dozvoljava uvoz uglja, čime se direktno ugrožava plasman domaćeg uglja, da dozvoljava mnogima da se usput obogate, jer taj ugalj nije jeftiniji, a da, s druge strane, pokušava da, suprotno od nekih drugih energenata, cenom uglja kupuje socijalni mir.
Dakle, potpuni haos. Vladino ponašanje je bez ikakve strategije kada su ovi rudnici u pitanju. Ne interesuje vas. Samo da nestanu, uz što manje medijske halabuke. Dakle, tiho gašenje. Zato se to provlači na ovakav način, kroz ovaj predlog zakona.
Srpska napredna stranka je podnela amandmane na ovaj predlog zakona. Dva amandmana, na 16. i 17. član, od životne su važnosti za rudare. Ostali ispravljaju neke nelogičnosti koje smo uočili. Posebno apelujem na sve poslanike da glasaju za ova dva ključna amandmana, da zajedno sprečimo mogućnost zatvaranja ne samo rudnika, već i nekih opština – Boljevac, Despotovac, možda Zaječar, ako se tako može reći, jer, u neku ruku, ovo će biti nastavak priče iz zakona o maksimalnom broju zaposlenih u republičkoj i lokalnoj administraciji, poznatijeg kao zakon o otpuštanjima, pa će onda da dođu na red zdravstvo, prosveta i drugi.
Zato vas pozivam da pokušamo da presečemo ovo. Sa naše strane ćemo učiniti sve da do toga, posebno na ovako surov način, bez ikakvog ekonomskog i socijalnog plana za rudare, po ko zna koji put, ne dođe. Hvala najlepše.

Zahvaljujem. Gospodin Milan Lapčević ima reč.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, mi imamo vrlo retko priliku u ovom parlamentu da pri razmatranju određenog zakona ministar koji predlaže taj zakon, iz ministarstva koje je kreator određenog zakona, bude prisutan pri odbrani tog zakona. Vrlo često imamo slučajeve da ministar opšte prakse, gospodin Milosavljević, predstavlja sve zakone, sve zakone brani, tako da ovo možete shvatiti kao pohvalu zbog toga što one zakone koje je izradilo vaše ministarstvo vi predstavljate u ovom parlamentu i branite ih na neki način, odnosno slušate primedbe i sugestije narodnih poslanika vezane za zakonske predloge.
Međutim, kako je jutros počela rasprava, zaista se može reći da ovaj predlog zakona, pre svega mislim na utvrđivanje javnog interesa za MG-11, na neki način devalvira čitavu ovu priču i ovu moju konstataciju koja vam ide u prilog. Dakle, to je jedna očigledno dobra želja, jedna dobra namera da se kroz utvrđivanje javnog interesa sprovede gasifikacija jugoistočne Srbije i na taj način podigne ekonomski standard tog stanovništva, da i to stanovništvo dobije, uslovno rečeno, jedan jeftiniji, bolji energent i da se kroz korišćenje tog energenta podigne razvoj čitavog regiona, ali mi ulazimo u jednu besmislenu i bespredmetnu prepodnevnu raspravu oko toga da li je ovaj predlog zakona poslat u skupštinsku proceduru u skladu sa Ustavom, u skladu sa drugim zakonima, pre svega Zakonom o eksproprijaciji, i gubimo nekoliko sati u raspravi i prepucavanju oko toga da li je to u redu ili nije.
Očigledno je da je zakonski osnov za donošenje ovog zakona prilično tanak, ali ja neću ovog puta u raspravi ulaziti u tu materiju, to je Zakonodavni odbor morao na vreme da procesuira, da skupštinska većina na vreme obezbedi kvorum, i da kaže da li ovaj zakon ispunjava uslove da dođe u skupštinsku proceduru, te ni obrazloženje predsednice parlamenta da nije obavezno da se Zakonodavni odbor izjasni o svakom zakonu zaista ne može da bude opravdanje zašto Zakonodavni odbor nije to uradio na vreme. Ja ću govoriti o tome da je zaista interes čitave jugoistočne Srbije da se proces gasifikacije nastavi.
Neću ulaziti u to da li je to trebalo da se uradi ranije, sigurno da jeste. Zašto nije? Odgovor na to pitanje verovatno mogu davati mnogi ministri, mnogi funkcioneri u mnogim prethodnim vladama, od devedeset neke pa nadalje.
Vi ste ovde pri obrazlaganju ovog zakona rekli da je interes opština jugoistočne Srbije da što pre dobiju gas jer bi to značilo i veće interesovanje investitora za to područje, za investiranje u to područje, a značilo bi i jeftiniji energent i za stanovništvo, i za privredu i za toplane koje greju gradove. Verovatno bi posao oko gasifikacije čitave jugoistočne Srbije bio prepušten, ili bar trebalo tako da bude, firmama koje su registrovane na tom području. To bi bio još jedan podsticaj za unapređenje životnog standarda ljudi u tom najnerazvijenijem delu Srbije.
Što se tiče investicija i investiranja, nažalost, od kada je formirana ova vlada u ovoj zemlji investicije značajno padaju, pa se, za razliku od 2007. i 2006. godine kada smo imali po četiri-pet milijardi direktnih stranih investicija, predviđa da će u ovoj godini biti oko petsto miliona i jako su male šanse da se ta cifra pređe. To je očigledan i dovoljno jasan pokazatelj kolika je sposobnost čitave Vlade, čitave vladajuće koalicije da zemlju Srbiju učine atraktivnijom za strana ulaganja pre svega, ali i za domaća naravno.
Dovoljan dokaz za to je i izlaganje predsednika Vlade gospodina Cvetkovića, koji je pre neki dan na forumu ekonomista rekao da će naš bruto društveni proizvod naredne godine biti veći za 1,5%. Za razliku od ove godine, kada će realni pad biti 5%, a možda i 6%, podsetiću vas da je za prethodnu godinu rast bruto društvenog proizvoda bio 6,5%, pa kada uporedite rast i pad dolazi se do realnog pada od 11,5%.
Nemam nameru da verujem u to što je gospodin Cvetković rekao, ali bih hteo prosto da prokomentarišem njegov poziv investitorima da ulažu u Srbiju, jer je to atraktivno područje, jer su tu niži porezi, veća mogućnost za profit, a u istom danu u ovom parlamentu potpredsednik Vlade gospodin Dinkić, zadužen za ekonomski razvoj ove zemlje, a znamo kakav je ekonomski razvoj poslednjih godina, od kada je on ministar za taj razvoj, kaže da su silne procedure koje važe za dobijanje građevinskih dozvola stavile Srbiju na zadnje mesto po brzini dobijanja građevinskih dozvola. Onda se nameće logično pitanje kako ćemo mi te silne investitore koji hrle na naša vrata da ubedimo da grade u Srbiji, ako smo po brzini davanja dozvole zadnji u svetu?
Brojni su primeri za to. I ovakav predlog zakona, koji otvara polemiku da li je ustavan ili nije, da li je u skladu sa drugim zakonima, pre svega Zakonom o eksproprijaciji, ili ne, jeste još jedan pokazatelj da čak i dobra namera „Jugorosgasa“, ili, ako hoćete, većinskog vlasnika ili ruske države, da uloži novac u gasifikaciju jugoistočne Srbije, pošto je očigledno da ova država, videli smo to prethodnih desetak ili 15 godina, nema dovoljno svog novca da ulaže u gasifikaciju Srbije, ni ta dobra namera tog stranog ulagača ne može da se sprovede na jedan kvalitetan i brz način, a da ne dođe do polemike, do gubljenja vremena oko toga da li je potrebno izvršiti tu gasifikaciju.
Jer, očigledno, ovaj predlog zakona ima manjkavosti ili, bolje rečeno, pravni osnov za njegovo donošenje je vrlo tanak.
U svakom slučaju, pozdravljam nameru predlagača da se iz ove situacije izađe i da se omogući gasifikacija čitavog juga Srbije, jer će to verovatno pomoći da tamo ožive investicije i da se poveća životni standard.
Što se tiče cene energenata, koja je takođe pomenuta u vašem obrazlaganju, samo kratak komentar – prošle godine u oktobru cena gasa je povećana za 60% i sada je cena za domaćinstva oko 34 ili 35 dinara. Tada je to pravdano visokim cenama energenata na svetskom tržištu. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, to je na neki način i logično, ali ako se uzme u obzir da je tada cena gasa bila 435 dolara, u jednom trenutku 455 dolara za hiljadu kubika, može se prihvatiti da je povećanje na 34 dinara opravdano, ali se ne može prihvatiti činjenica da je ta cena već godinu dana aktuelna, iako je cena gasa drastično pala, pa sada iznosi oko 275 ili 280 dolara, a bila je 220. Ako preračunate kolika je razlika između uvozne i maloprodajne cene, dođe se na otprilike 1:1, odnosno duplo je veća maloprodajna cena od uvozne.
Postavlja se logično pitanje – iznošene su činjenice da je „Srbijagas“ gubitaš, da ima mnogo dugova i da kao firma posluje negativno – ako je već tolika razlika između uvozne i maloprodajne cene, gde se slivaju silni novci od razlike u ceni? Da li to ide na prevelika sponzorstva koja „Srbijagas“ kao gubitaš sebi dopušta da daje sportskim klubovima i za neke druge manifestacije? Jedan podatak je meni dostupan: da „Srbijagas“ izdvaja stotinak miliona dinara za finansiranje Košarkaškog kluba „Vojvodina“. Ne znam da li su bilo koja sredstva data za neke druge namene i u druge krajeve Srbije, ali ovo znam kao podatak.
Prošle godine, početkom ove godine je puno polemike u javnosti, naročito u Nišu i jugoistočnoj Srbiji, izazvala izjava gospodina Bajatovića da će gasovod „Južni tok“ proći nekom drugom trasom, a ne onom koja je određena Prostornim planom Republike Srbije. Tada ste i vi bili gost u Nišu i obećali ste da ćete se založiti da što pre bude izrađena studija izvodljivosti i opravdanosti prolaska „Južnog toka“.
Pitam vas u ovom trenutku – dokle se sa time stiglo, pošto su neki rokovi bili vezivani za jesen ove godine? Jesen je duboko odmakla, pa me interesuje da li se radi studija o izgradnji „Južnog toka“? Dokle je ona stigla? Ko je radi? Da li će to biti objektivna studija? Na koji način je izabrana institucija ili ustanova koja će izraditi tu studiju? Sva ta pitanja koja su vezana za „Južni tok“ su nama iz Niša i jugoistočne Srbije veoma interesantna. Imali smo prilike da u prethodnom periodu dobijamo silna obećanja, a da realizacije ima jako malo.
Što se tiče druga dva zakonska predloga, izmena Zakona o rudarstvu i o cevovodnom transportu, rudarstvo je jedna od veoma važnih grana u svakoj zemlji, pa bi tako trebalo da bude i u zemlji Srbiji. Istorija kaže da je Srbija zabeležila svoj prvi značajniji ekonomski procvat i napredak baš u vreme otvaranja rudnika u 12. i 13. veku, za vreme vladavine kralja Uroša i kralja Milutina, koji se mogu smatrati inicijatorima i osnivačima rudarske industrije u Srbiji.
Članom 5. ovog zakona je predviđeno da se određena sredstva koja se prikupljaju od naknade za iskopanu rudu slivaju u budžet Republike Srbije, a da Vlada Republike Srbije svake godine pravi program podsticaja i ulaganja u rudarstvo, kao i sredstva kojima će se otklanjati štetne posledice izazvane eksploatacijom na određenim područjima. Međutim, tu nije precizirano kolika će ta sredstva biti. Imajući u vidu iskustva iz ranijih godina, kada se skoro ništa ili vrlo malo ulagalo u rudnike u smislu podsticaja istraživanja na novim lokacijama, unapređenja rudarske tehnologije, modernizacije i slično, mi iz Demokratske stranke Srbije smatramo da je neophodno da ta sredstva budu preciznije određena i da budu značajnija.
Ovako, u situaciji opšte besparice, bojimo se da će sva sredstva koja budu prikupljena na ovaj način otići u potrošnju, kao što odlaze u potrošnju i sva ona sredstva koja se sliju u budžet Republike Srbije, pa i ona koja se ne sliju, što uzimamo kao zajmove od komercijalnih banaka i od drugih država kako bismo popunili rupe u budžetu, jer Vlada nema nameru da smanjuje sopstvene troškove, nema nameru da smanjuje sopstvena ministarstva. Ima nameru da živi komotno, a da od svih drugih traži da budu štedljivi.
Takođe, u članovima 8. i 9. je predviđeno da se dozvole za eksploataciju na određenim područjima dobijaju od Ministarstva rudarstva i energetike i da za to postoji određena procedura, s tim što ta procedura neće biti ista za one subjekte koji se vode kao javna preduzeća ili koji su u državnom vlasništvu i za one druge, koji nisu u državnom vlasništvu, odnosno koji su u privatnom ili većinskom privatnom vlasništvu. Za dobijanje dozvole za eksploataciju ti subjekti moraće da prođu nekakvu drugačiju, komplikovaniju proceduru i da dostave dokaz o kupovini zemljišta ili dokaz o vlasništvu nad zemljištem. To će, naravno, u situaciji kakva je u Srbiji znatno usporiti taj proces i dovesti u neravnopravan položaj ona preduzeća i firme koje žele da, kao privatna, plaćajući naravno obaveze prema državi, vrše eksploataciju rude na određenom području.
Što se tiče zakona o cevovodnom transportu, to je tehnički zakon, koji treba da reguliše određena pitanja iz oblasti cevovodnog transporta, pre svega gasifikacije i unutrašnjih instalacija u domaćinstvima.
Ono što je nama zapalo za oko kao nešto što nije logično jeste činjenica da podzakonska akta i propisi koji treba da prate ovaj zakonski predlog i da omoguće njegovu punu primenu treba da budu doneseni, prema Predlogu ovog zakona, za dve godine, a da energetski subjekti, odnosno firme koje se bave transportom nafte, gasa i praćenjem transporta treba da usaglase svoje poslovanje sa ovim zakonom u roku od četiri, odnosno pet godina. Mislimo da je to predugačak rok. Ako je interes da što veći broj domaćinstava bude priključen na gas, ako je interes da se što veći deo Srbije gasifikuje i da upotreba tog energenta bude što bezbednija, onda je valjda logično i normalno da nateramo i energetske subjekte da što pre usklade svoje poslovanje sa ovim zakonom i da primene sve mere bezbednosti kako ne bismo imali neželjene efekte.
U svakom slučaju, što se tiče ovog zakona, on je više tehničke prirode. Nemamo suštinskih zamerki na njega.
Sve u svemu, kao rezime mogu reći da imamo razumevanja za donošenje ovih zakona. Oni će u određenoj meri pomoći i razjasniti neke nedoumice, ali naravno, ima i puno stvari koje mogu biti preciznije i konkretnije. Tu ću samo ispraviti mog kolegu gospodina Pastora, koji je rekao da niko od poslanika ili poslaničkih grupa nije predložio uvođenje veće rente za eksploataciju nafte i gasa. Poslanička grupa DSS je predložila da tu renta bude ne 3%, kako je predviđeno zakonom, već 5%, jer smatramo da se radi o visokoprofitabilnoj delatnosti i da ta sredstva treba da budu delimično raspoređena i opštinama u kojima se vrši eksploatacija, ali i da se sliju u zajednički fond, koji bi predviđao mere zaštite životne sredine i otklanjanje štetnih posledica izazvanih eksploatacijom.
U svakom slučaju, u zavisnosti od prihvatanja i neprihvatanja amandmana, naš stav će biti vidljiv u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospodin Sreto Perić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi u SRS ne sumnjamo u vaše iskrene namere, ali imajući u vidu jučerašnji i današnji dan, sigurno će posle ove rasprave ostati gorak ukus. Očigledno je da ste juče prihvatili da predstavljate neki zakon za koji nije bilo unapred dogovoreno da to budete vi ispred Vlade; vaši saradnici su se juče pojavili u jednom momentu pa su naknadno izašli, ali to (i danas su isti prisutni, kada se raspravlja o drugim zakonima) nije mnogo bitno za ovu raspravu.
Ova dva predloga zakona, mislim na Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11 i Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o udruživanju u Zajednicu jugoslovenske elektroprivrede, na najbolji mogući način pokazuju neefikasnost svih vlada od 5. oktobra, odnosno 24. januara 2001. godine pa do danas.
Kritike i primedbe koje ću uputiti ne odnose se na vas kao Petra Škundrića, profesora univerziteta, već kao čoveka koji zastupa određeno ministarstvo u Vladi Republike Srbije. Postoje ovde prethodna pitanja, za koja vi ne snosite punu odgovornost, ali vaše ranije kolege i Vlada u celini svakako da.
Ali, šta reći, poštovani građani Srbije, kada u danu za odgovaranje na poslanička pitanja, a sednica je inače zakazana u skladu sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine, premijer kaže: „Da, mi ćemo usvojiti zakon o nadležnosti autonomne pokrajine, a onda, ko je nezadovoljan, neka se žali Ustavnom sudu“.
Danas smo imali od strane predsednika Skupštine – „Skupština raspravlja i odlučuje“, misleći, pri tome, da za ona javljanja po Poslovniku uputi narodne poslanike da prihvate raspravu, pa onda u danu za glasanje možemo doneti drugačiju odluku. Ovo sam razumeo kao poziv poslanicima skupštinske većine, koji ne treba danas da prave nijedan problem, ali u danu za glasanje mogu da glasaju i drugačije. Onda se objektivno postavlja pitanje zbog čega bi se uopšte održavala sednica, pa da na kraju skupštinska većina glasa drugačije, kad se vi uvek unapred o tome dogovorite?
Možda je danas trebalo najviše govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu, ali ono što se dešavalo u prepodnevnom delu današnjeg zasedanja svakako otvara jednu posebnu raspravu.
Možda u ovom momentu ne bi trebalo da podsećam i ističem šta je to eksproprijacija, da danas i vi, gospodine ministre, u jednom momentu niste rekli – mi smo imali i drugačiju mogućnost, Vlada je mogla da utvrdi javni interes i nismo morali ni da predlažemo ovaj zakon Skupštini.
Šta ste vi imali nameru, da testirate narodne poslanike ili da se uverite u ispravnost vašeg predloga?
Danas smo čuli ovde i zamerke upućene nekim vlasnicima ili velikim kompanijama koje ostvaruju dobar profit. Poslanici SRS nikada do sada nisu bili, niti će u narednom periodu biti protiv velikog profita, protiv uspešnih privrednika i privrednih subjekata, ali najmanje pod dva uslova: prvi jeste da je to u skladu sa zakonom i, drugi, da se ne koristi poseban monopolski položaj na tržištu.
Ovde neke stvari nisu dobro određene. Umesto da se radujemo, bar mi iz SRS, naš cilj bavljenja politikom i jeste da omogućimo bolji ambijent i vlasnicima privrednih subjekata i svim građanima Srbije, bez obzira na to da li izlaze na izbore i kada izađu na izbore kojoj političkoj stranci daju poverenje, da se radujemo ovom zakonu o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11...
Dva su razloga, ali, po nama, sasvim ozbiljna i prihvatljiva: prvi, što se vrši eksproprijacija u ime jedne ruske firme, ruskog subjekta i, drugi, zato što će građani južne Srbije dobiti nešto što do sada nisu imali, pogotovo treba da se setimo problema u prošloj godini, vezanih za snabdevanje gasom.
Vi ste dozvolili – ne vidim vašu veliku odgovornost, gospodine ministre, pre današnjeg dana, danas ste možda mogli drugačije da reagujete – da na taj predlog padne jedna ružna senka. Vi ne morate ni da znate ovo, ali kolege narodni poslanici koji sede danas ovde znaju da smo 18. marta ove godine usvojili, odnosno da ste vi glasali za Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji i da je narodni poslanik gospodin Zoran Krasić, da ne kažem kao po običaju, predvideo određeni problem i da smo onda imali onakvu izjavu predstavnika Vlade, u tom momentu državnog sekretara Ministarstva finansija. Zbog čega smo onda donosili taj zakon, ako ovo nismo otklonili?
Pre svega, mi se zalažemo za poštovanje zakona. Znate, javni interes postoji mnogo puta, ali ne možemo, ako je u okviru važećeg pravnog sistema države Srbije nešto predviđeno, ne možemo biti protiv toga, bez obzira na onaj interes. Danas smo ovde mogli da čujemo da nešto nije ni važno, ali ostvarićemo neki interes. Uvek moramo da se pridržavamo slova zakona. Jer, kako vi, gospodo iz Vlade, očekujete da vam lokalna administracija ili predsednici opština poštuju zakon o ograničenju broja zaposlenih, ako vi ne poštujete one zakone koje je donela ova skupština? Vi ste tu našli mehanizam, a mehanizam je transfer sredstva i vi ćete na taj način da kaznite one koji se ne pridržavaju, ali vašim merama štednje, racionalizacijom i svim drugim došli smo u poziciju da građani u Srbiji sve teže i teže žive.
Gospodine ministre, rekao sam da ovde postoji odgovornost svih vlada, uključujući i ovu u kojoj ste vi, čiji ste vi član. Ovaj zakon je donet 1996. godine; danas je 2009. godina. Šta je od 2001. godine, zbog čega ovo do sada nije bilo na dnevnom redu i da kompletnu proceduru oko ovog završimo – danas obezbeđena sredstva, kako ste vi rekli, hajmo sada u fizičku realizaciju tog projekta, odnosno da sprovedemo taj zakon. Ali, ne, mi radimo ad hok, od slučaja do slučaja ili kad obezbedimo dobar interes za Srbe. Neko je ovde rekao – ne zastupam ruski interes, ne zastupam ne znam ni ja čiji. Očigledno ne zastupa, zastupa svoj interes. Nema mnogo veze sa vama, ali morate se boriti da se ovo više ne dešava i ne ponavlja.
Kada sam rekao eksproprijacija, moram da vam kažem da pojedini građani u Srbiji eksproprijaciju doživljavaju skoro kao i prisilno oduzimanje zemljišta, jer je bilo zloupotrebe, a eksproprijacija je, svakako, prinudno oduzimanje uz određenu pravičnu i tržišnu naknadu.
Malo mi nije jasno kako 166 kilometara magistralnog gasovoda, a potrebno je izvršiti eksproprijaciju samo na 0,5 hektara. Postoji potpuna, postoji delimična, verovatno mislite na onu delimičnu. Ovde bih vas, da ne kažem, zamolio, ali moram u ime tih građana i vlasnika poseda i zemljišta nad kojim će se sprovoditi eksproprijacija... I ako se radi o privremenoj i nepotpunoj, ona može da traje najduže do tri godine. Ne treba uvek koristiti taj zakonski maksimum, nego u što kraćem vremenskom periodu završiti određene radnje. Bar je vama lako, gospodine ministre – pozovete Mrku, on sve završi pre roka i onda ćemo mi pomoći našim građanima u južnom delu Srbije da pretrpe što manje štete od ovoga.
Naravno, Ustav je ovde bio izričit i potpuno jasan i rekao je da se jemči pravo na nepokretnostima. Da se sada ne podsećamo šta sve spada u nepokretnosti, ali to je pravo na imovinu i slobode građana. Rekao je da samo u dva slučaja može da se uzima ili oduzima nepokretnost: u slučaju sprovođenja eksproprijacije, kada postoji javni interes, i u slučaju izmirivanja obaveza po osnovu poreskih zaduženja. Ovde nije taj slučaj, nego jedan drugi.
Kad mi pošaljemo poruku našim partnerima, kad pošaljemo poruku drugim vladama koliko nam je potrebno da bismo određeni sporazum realizovali, a ovde se radi o sporazumu iz 1996. godine, onda šaljemo veoma lošu, negativnu poruku o spremnosti i sposobnosti bilo koje vlade do sada, a posebno od 2000. godine, da nismo spremni, jer se mi samo deklarativno zalažemo – otvorili smo vrata, želimo da dođe strani kapital, želimo da ekonomsku krizu na efikasniji način prebrodimo. Moguće je, ukoliko bude stranih investicija, ali kad vide ljudi koliko je potrebno vremena do konačne realizacije, odustaju.
Ovaj put neću da govorim, to će neko od mojih kolega reći, o procentima koji se uzimaju za obezbeđenje određenih dozvola za realizaciju određenih projekata. To je nešto o čemu ne želim da govorim.
Slična je situacija i sa ovim Predlogom zakonom o prestanku važenja Zakona o udruživanju u Zajednicu jugoslovenske elektroprivrede. Niko ovde nije pozvan da nešto uloži, ali mnogo vremena nam je potrebno da odradimo određene stvari. Da sad ne ulazimo u to, o tome ćemo najmanje govoriti.
U članu 5. Predloga zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju kažete da će ovaj zakon stupiti na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Kao pravnik, moram da intervenišem na određen način, zato što je član 196. stav 4. Ustava predvideo način objavljivanja i stupanja na snagu. Istina, rečeno je da u određenim slučajevima... Opšti rok za stupanje na snagu je osam dana od dana objavljivanja.
Predviđeno je, takođe, da može da bude i u kraćem roku, ali ako je proteklo 13 godina od usvajanja Sporazuma do današnjeg dana, ne vidim ozbiljnih razloga da se krši taj princip. Iako nerado, pozvaću se, recimo, na vrlo drage reči jednog od potpredsednika Narodne skupštine „Pravilima se ne može prigovarati“. Hajmo malo da budemo dosledni, da poštujemo zakonske odredbe koje kažu kad stupaju određeni zakonski propisi na snagu.
Posebnu pažnju zaslužuje i komentar zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu. I vi, ministre, kao i ja, svako u Srbiji kada hoće da kaže kako je nešto teško, kako je njegovo zanimanje teško, on kaže – radim kao rudar, ili rudarski posao; pozivamo se na to. Morate da shvatite, iako je naš stav prema ovim promenama Zakona dosta negativan, da mi nismo protiv izmena i dopuna Zakona o rudarstvu, izmene su potrebne, ali se plašim... Ono što ste vi naveli u obrazloženju ovog zakona, da, to stoji; to je ono što ste vi možda mogli da uočite, ali ne treba zaboraviti i druge stvari.
Zbog čega se predlažu ove izmene i dopune? Ono što piše u obrazloženju, to je vaš stav. Kada ne bismo gledali malo dublje, kada se ne bismo prisećali šta je ova vlada bila spremna dosad sve da uradi, onda bismo mogli da kažemo – da, to je u redu. Ali, imajući u vidu naknade koje ste vi predvideli, a ja ću posle komentarisati i uporediti ih sa zemljama u okruženju, valjda je to prirodno, da tako malo pogledamo, nisam siguran da cilj jeste ono što vi navodite u obrazloženju, nego, čini mi se, kreditna zaduženja koja je ova vlada do sada pravila, a na ime krpljenja rupe u budžetu.
Moram vas podsetiti da je ruski kredit oko 350.000.000 evra. Ovo su sve krediti koji su uzeti ili koji treba da budu realizovani u toku ove godine, a za krpljenje, kako bi naš narod rekao, rupa u budžetu za 2009. godinu: Svetska banka - 140.000.000 evra, Evropska unija - 200.000.000 evra, komercijalni krediti su uzeti otprilike pre dva-tri meseca (Alfa banka, Vojvođanska banka i Pireus banka) i iznose oko 90.000.000 evra, što ukupno iznosi 780.000.000 evra. Ako se ima u vidu da Ministarstvo finansija preko Uprave za trezor emituje državne zapise koji takođe služe popuni državne kase, to je 500.000.000 otprilike, onda se lako da izračunati da je to 1.280.000.000 evra.
Onda ja i Poslanička grupa SRS pomislimo da smanjenje takse na eksploataciju minerala otvara apetite kod onih koji su zainteresovani da kupuju rudno bogatstvo, odnosno eksploataciju i istražna prava, jer vide vrlo laku i brzu zaradu. Rudna blaga i bogatstva, koja se u principu eksploatišu iz zemlje, ja doživljavam kao čovečiju utrobu. Kad čovek dođe u situaciju da prodaje svoje organe, onda to ukazuje da nije baš dobro, da se ne vodi ispravno ova država.
Kakva nam je situacija u rudarstvu u Srbiji? Ono je svedeno uglavnom na proizvodnju uglja, rude bakra, olova, cinka, nafte, gasa, kao i najrasprostranjenijih sirovina za proizvodnju građevinskih materijala. Proizvodnja uglja odvija se na kopovima Kolubara i Kostolac, rudniku Kovin i u rudnicima sa podzemnom eksploatacijom uglja u okviru Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja u Resavici. Proizvodnja uglja, lignita na kopovima Kolubare i Kostolca je najznačajnija sa stanovišta energetske stabilnosti zemlje, jer predstavlja oko 97% eksploatacije uglja.
Kada je u pitanju naknada, imamo nekoliko različitih procenata i iznosa: za nemetalične sirovine za dobijanje građevinskog materijala (laporac, krečnjak, glina, pesak, šljunak, tehničko-građevinski i arhitektonsko-građevinski kamen) – ovde ste rekli da se određuje u dinarskom iznosu po toni iskopane mineralne sirovine. Potpuno neprecizno i sa stanovišta Srpske radikalne stranke neprihvatljivo.
U sledećem stavu ste rekli da o tome odluku donosi Vlada. Mislim da to nije u redu, pogotovo kad imamo u vidu da skoro svaka opština ima takve ili slične, nazovimo ih - rudnike i da bi to trebalo da bude određeno na drugi način. Vodili ste računa o vrstama minerala, ali niste vodili računa o destinacijama, o lokacijama. Nije isto ako se to eksploatiše u nerazvijenim i razvijenim opštinama.
Ne možemo prihvatiti ni ovu mogućnost privatizacije rudnika, odnosno eksploatacije mineralnih sirovina, gde se sad pored pravnog lica (vreme ne dozvoljava da malo opširnije ovo komentarišem) uvodi i preduzetnik. Ipak moram da vas vratim na to da ovde govorimo o rudnicima; to je jedna ozbiljna privredna aktivnost i preduzetnici... osim ako se nema u vidu da to postanu oni koji su već više od pola Srbije kupili i privatizovali. Onda je to nešto drugo, ako vi imate takvu nameru. Ne verujem da ste vi takav čovek, ali ništa ne treba isključiti.
Vi znate i oni koji su iščitavali ovaj zakon znaju koje su predviđene naknade za eksploataciju u našem predlogu zakona, a ja moram samo da vas podsetim kako to izgleda u okruženju, kao što sam i rekao da ću da učinim. Rudarske takse („rudarske“ je konvencionalan izraz) različite su širom sveta i zavise od poreske politike, ali, recimo: Republika Srpska 3,3 - 4%; Federacija BiH 2 - 4%; Hrvatska - ranije 2,6% do 2008. godine, sada je 6% mineralna voda, 7,5% šljunak, 9% arhitektonski kamen i 10% nafta. U Rusiji je to oko 4% za ugalj, 5,5% radioaktivne sirovine, 6% nemetali, 7,5% mineralna voda, 8% boksit i 17,5% nafta i gas. U Kanadi je to od 10 do 18 procenata.
Onda se postavlja pitanje da li smo mi država u kojoj su mineralna bogatstva neograničena ili smo previše bogati. Odgovor je – ni jedno ni drugo. Pogotovo treba imati u vidu da mineralna bogatstva nisu obnovljivi resursi. Istina, kod nas u Srbiji nisu ni skromni.
Pogotovo treba imati u vidu i mi zameramo, gospodine ministre, što se nijednom rečju u zakonu o izmenama i dopunama Zakona ne vidi i ne pominje, a znate da se radi o stotinama miliona rezervi lignita na području Kosova i Metohije...
(Predsednik: Gospodine Periću, hoćete li da privedete kraju?)
Samo još jednu rečenicu, da završim misao. Ako smo glasali za Ustav, ako smo prihvatili onu preambulu, onda moramo i u zakonskim predlozima koji stižu ovde da kažemo da ćemo uvek bezrezervno čuvati teritoriju Kosova i Metohije u okviru Srbije. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem. Da li gospođa Branka Karavidić želi reč? Da. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, predstavnici Vlade i kolege poslanici, s obzirom na to da dolazim iz Majdanpeka, ja bih najveći deo svog izlaganja posvetila upravo ovim izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu.
Primećujemo neke dobre stvari u ovom zakonu gde se na precizniji način uređuju uslovi eksploatacije rudnog blaga, gde se podstiče razvoj rudarstva, gde se sprečavaju i otklanjaju štetne posledice nastale eksploatacijom mineralnih sirovina i zatvaranjem rudnika. Ovim zakonom će se omogućiti i efikasnija naplata naknade za korišćenje mineralnih sirovina, što je izuzetno bitno kad su u pitanju lokalne sredine u kojima se rudnici nalaze.
Ovaj predlog izmena Zakona omogućiće ostvarivanje potpunije kontrole poslovanja preduzeća koja obavljaju tu delatnost i izdavanje rudarskih licenci od strane Ministarstva.
Pooštravaće se sankcije za vršenje eksploatacije suprotno odredbama Zakona o rudarstvu.
Predlažu se izmene kojima se svim privrednim subjektima omogućuje aktivnost pod jednakim uslovima, a ujedno se obezbeđuje i zaštita svih oblika svojine, shodno Ustavu Republike Srbije.
Određene su i nove osnove po kojima se određuje visina i način plaćanja naknade za eksploataciju mineralnih sirovina. Valja istaći smanjenje naknade sa 4% na 1% od prihoda za eksploataciju sirovina koje su nastale kao rezultat eksploatacije i prerade mineralnih sirovina.
Odricanjem od dela ukupnih prihoda od eksploatacije tehnogenih sirovina država stimuliše potencijalne investitore, a ujedno bi se rešilo i veoma problematično pitanje flotacijskih jalovišta, što bi u krajnjoj liniji doprinelo unapređenju životne sredine.
Napravljena je, sa dobrim razlogom, razlika u visini naknade kada je u pitanju površinska i podzemna eksploatacija uglja, s obzirom na težinu i dodatne troškove vezane za podzemnu eksploataciju uglja.
Predlog izmena ovog zakona predlaže da Vlada donosi program kojim se utvrđuju uslovi i način korišćenja sredstava za podsticaj razvoja rudarstva i, što je vrlo bitno, programom bi se propisivale mere za otklanjanje štetnih posledica nastalih rudarenjem, o kojima do sada niko nije vodio računa.
Novina uspostavljena ovim predlogom zakona je obaveza preduzeća da redovno dostavljaju godišnje izveštaje o poslovanju, na osnovu kojih bi se pratila realizacija rudarskih radova i tako vršila kontrola naplate za korišćenje mineralnih sirovina.
Predlaže se da javna preduzeća pre trajne obustave rudarskih aktivnosti moraju raditi poseban program pre zatvaranja rudnika, na koji Vlada daje saglasnost. Na taj način bi se rešila socijalna i ekološka pitanja vezana za trajnu obustavu rada u rudnicima, a to bi se direktno odnosilo na sredine u kojima se rudnici nalaze. S obzirom na to da su mineralne sirovine potrošno bogatstvo i da do toga mora doći, odnosno do zatvaranja rudnika, neophodan je i planiran pristup uticajima koje zatvaranje rudnika može imati na društvo i na zajednicu uopšte.
Sredstva za realizaciju programa obezbeđuju se iz republičkog budžeta i dodatnih izvora.
Uređuje se i pitanje bezbednosti zdravlja na radu i time se usklađuje sa drugim važećim zakonima.
Neke kaznene odredbe su usklađene sa izmenama zakona, a dodaju se i nove tačke kojima se proširuju slučajevi u kojima se smatra da je preduzeće učinilo privredni prekršaj. Uvodi se, takođe, i prekršaj odgovornosti preduzetnika.
Iskoristila bih priliku i svoju diskusiju delimično fokusirala na prethodni zakon, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu, koji je usvojen 2006. godine. Naime, usvajanjem tog zakona prestao je da važi, nakon isteka od godinu dana, Zakon o plaćanju ili o usmeravanju sredstava naknade za korišćenje dobara od opšteg interesa u proizvodnji električne energije i proizvodnji nafte i gasa.
S obzirom na to da je prethodnim izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu prestao da važi taj zakon, mislim da su izmene i dopune Zakona o rudarstvu koje su trenutno na dnevnom redu prava prilika da se lokalnim upravama vrate ukinute naknade, koje bi im omogućile da u ovom teškom vremenu, u vremenu ekonomske krize, lakše funkcionišu.
Odredbama ovog zakona, sada nevažećeg, određivale su se obaveze preduzeća koja obavljaju proizvodnju električne energije, površinsku eksploataciju uglja i proizvodnju nafte i gasa prema sredinama na čijoj se teritoriji nalaze.
Visina naknade je zavisila od proizvodnje, recimo, kilovat-časa kada je u pitanju proizvodnja električne energije, bilo u hidroelektranama ili u termoelektranama; zavisila je od proizvedene tone uglja na površinskom kopu za potrebe termoelektrana, a takođe i od ostvarenog prihoda prodajom nafte i gasa.
Napominjem da je ovu naknadu od 1990. godine koristilo više od 30 opština u Srbiji. Sredstva ostvarena od naknade koristila su se za finansiranje i izgradnju objekata i izvođenje radova radi sprečavanja i otklanjanja štetnih posledica izvedenih radova na izgradnji hidroelektrana, termoelektrana ili otvaranja eksploatacionih polja i štetnih posledica korišćenja istih.
Pomenuta sredstva usmeravala su se opštinama na čijoj se teritoriji vršilo iskorišćavanje dobara. Konkretno, kada je u pitanju kraj iz koga dolazim, to je Borski okrug, od četiri opštine, tri opštine su bile korisnici takozvane rente.
Izvinjavam se što se malo vraćam unazad, 1991. godine osnovan je tzv. Fond rente i tada je otvoren poseban račun fonda na koji je Hidroelektrana „Đerdap“ uplaćivala naknadu ovim opštinama. Sporazumom o raspodeli naknade za korišćenje vode u proizvodnji električne energije u Hidroelektrani „Đerdap“ opštine potpisnice sporazuma (među kojima je i moja opština), znači Kladovo, Majdanpek, Golubac, Grocka, Bela Crkva, utvrdile su učesnike i raspodelu sredstava naknade prema površini, prema vrsti zemljišta, u zavisnosti od toga da li je poljoprivredno. Naravno, uzet je u obzir i slučaj Donjeg Milanovca, gde je celo jedno naselje preseljeno nekoliko kilometara nizvodno.
Tada je opština Majdanpek izgubila 860 hektara svoje površine. Naravno, ovo nije podatak koji sam izmislila, to je podatak Republičkog geodetskog zavoda i Službe za katastar opštine Majdanpek. Najveću štetu u mojoj opštini pretrpelo je naselje Donji Milanovac – 61% njegove površine bio je obuhvaćen ovim.
Da bih ilustrovala gubitak koji od 2007. godine naša opština trpi, izneću samo par cifara: recimo, za 2005. godinu, kada je budžet opštine Majdanpek iznosio 227.000.000, iz sredstava rente opština Majdanpek je dobijala 18.630.000 dinara. Za 2004. godinu, od 121.000.000 dinara u budžetu renta je 8.549.000.
Valja napomenuti da su se sredstva rente koristila isključivo za potrebe mesnih zajednica koje su teritorijalno ili na bilo koji drugi način bile oštećene izgradnjom Hidroelektrane „Đerdap“. Ona su se koristila za sanaciju klizišta, za izgradnju neophodne infrastrukture, za vodovod, kanalizaciju, lokalne puteve itd.
Iz svega navedenog može se zaključiti da je ova naknada predstavljala za nekada bogatu i naprednu opštinu kao što je Majdanpek, sada devlastiranu i siromašnu, značajan izvor prihoda.
Isti problem imaju naše susedne opštine, koje trpe posledice prestanka važenja gore navedenog zakona. Sve naše lokalne uprave u okruženju su reagovale.
Reagovali smo na različite načine: neke su tražile uvećanje kompenzacionog transfera; neke su pokretale inicijativu za izmenu Zakona o rudarstvu donoseći na svojim lokalnim skupštinama upravo takvu odluku; neke su inicirale donošenje posebnog zakona kojim bi bili obuhvaćeni i drugi vidovi ustupljenih naknada.
Izmene i dopune Zakona o rudarstvu koje su danas na dnevnom redu prava su prilika da se prihvatanjem amandmana ovo pitanje reguliše, na zadovoljstvo preko 30 lokalnih uprava u Srbiji. Neću da ponavljam ono što je rekao kolega Stamenković, da su mnoge lokalne uprave dale podršku upravo ovom amandmanu.
Međutim, u razgovoru sa predstavnicima Ministarstva na Odboru za industriju rečeno je da pomenuti problem povratka plaćanja rente nije predmet ovog zakona. Upućivali su nas na Ministarstvo za poljoprivredu, koje trenutno radi zakon o vodama. Pitali smo se među sobom da li bi možda zakon o energetici pokrio ovo o čemu sam sada govorila.
Ako ova tema nije predmet koji uređuje ovaj zakon, pretpostavljam i gotovo sam sigurna da će predstavnici Ministarstva pomoći u realizaciji inicijative nas poslanika iz grupe ZES (a ima ih i iz drugih poslaničkih grupa) da pronađemo pravu adresu i da našu inicijativu pretočimo u predlog zakona.

Zahvaljujem. Gospodin ministar ima reč.