Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, saradnice u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa SPS-JS  ne idealizuje rešenja iz ovog zakona, niti smatra da će se ovim zakonom rešiti sva pitanja i svi problemi vezani za ravnopravnost polova. Mi nemamo iluziju o tome da jedan zakon, koji je proevropski i koji je svakako iskorak napred u ovoj oblasti, niti jedna deklaracija takvog karaktera, mogu da poprave stvari u Srbiji, koje su, nažalost, sasvim drugačije od onoga što bi se želelo ili kako bi trebalo da bude.
Tradicionalno, postoji jedna svest, uopšte, u životu danas u Srbiji i potrebno je dugo dugo godina da, sveobuhvatnim aktivnostima na mnogim poljima, promenimo tu svest i dođemo do drugačijeg odnosa između polova i do položaja žene kakav se očekuje u savremenoj civilizaciji.
Sam zakon pripada, kao što je rečeno, antidiskriminatornoj grupi i uređuje Ustavom zajemčeno pravo na ravnopravnost polova. To je osnova i temelj.
U našem pravnom sistemu takav nije postojao do sada i dobro je da ga danas razmatramo. Nadam se da ćemo ga i doneti.
Takođe je važno da je to i jedan korak u onoj proceduri u procesu evropskih integracija kojima težimo, to je jedan od uslova. Najvažnije, čini mi se, za nas iz Poslaničke grupe SPS-JS-a je da je donošenje ovakvog zakona jedna stepenica, naravno, uzlazna, u onom pravcu i ka jednom cilju, a to je civilizacijski iskorak, da ostvarimo položaj žene drugačiji nego što je danas.
Takvu politiku je kreirala i Vlada, donošenjem Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žene i unapređenje rodne ravnopravnosti, u februaru ove godine. Ovo je sada drugi korak u tom pravcu.
Sva istraživanja i sve analize u svim segmentima naše stvarnosti govore da još dugo moramo da radimo na ovom planu. Ipak, to ne znači da treba da dignemo ruke od toga, imajući u vidu veoma loše stanje u nekim sferama života i rada naših građana, da postoje ogromne teškoće u ekonomskoj situaciji, u onome što je finansijska kriza; mi zaista moramo da stvaramo uporedo pretpostavke i na ovom polju.
Zakon je koncipiran kroz nekoliko odeljaka i u priličnoj meri je sveobuhvatan.
U prvom delu su načela, zapravo, osnovne odredbe, gde su istaknuta važna načela koja predstavljaju temelj rešavanja pitanja ravnopravnosti polova, kao što je – poštovanje međunarodnih standarda i ugovora, politika jednakih mogućnosti, pitanje diskriminacije itd.
U drugom odeljku je reč o zapošljavanju i zdravstvenoj zaštiti. Mislim da je bilo dosta govora i polemike nedavno, kada smo usvajali Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja.
U članu 26. stav 2. tog zakona piše – da zajednica života iz stava 1. ovog člana mora postojati u momentu unošenja polnih ćelija, odnosno embriona u telo žene. Tu postoji rešenje u kom se kaže da, izuzetno, pravo na lečenje neplodnosti postupcima BMPO ima i punoletna, poslovno sposobna žena, koja sama živi i ispunjava neke druge opšte uslove iz ovog člana, uz sporazumnu saglasnost ministra nadležnog za zdravlje i ministra nadležnog za porodične odnose.
Dakle, tim prethodnim zakonom, kroz ovaj član, ostavlja se pravo ministrima da, možda, svojim subjektivnim stavom ili poimanjem problema reše sudbinska pitanja koja se tiču elementarnih prava žene, a to je – pravo rađanja, pravo koje je stečeno Bogom, da tako kažem, ili je priroda time obdarila.
Bračna zajednica, u pravom smislu bračna, ili vanbračna, ne može da ograniči pravo žene na rađanje, koja u nekim posebnim slučajevima možda ima razloga da se podvrgne ovakvoj vrsti lečenja, vantelesnom oplođenju, a da, u krajnjoj liniji, ne postoji partner koga ona poznaje. Dakle, i u tom zakonu imamo problematiku ravnopravnosti žena i ostvarivanja njenih elementarnih prava.
U ovom zakonu, takođe, u odeljku – porodični odnosi, govori se o rađanju, o tome da svako lice u generativnom dobu ima pravo na zdravstvenu zaštitu i na planiranje porodice, bez obzira na pol. Pri tom se, u ovakvoj diskusiji, gde sam pomenuo i prethodan kontekst, postavlja pitanje – šta je porodica i u kojoj formi se ona poima i podrazumeva?
U stavu 2. se kaže – partneri su ravnopravni u planiranju broja dece itd., što čini da je ovaj član u okviru tradicionalnog načina shvatanja određenih pojmova, kao što je institut braka ili porodice, kojim se ne vrši izjednačavanje polova.
Razumemo, mi poslanici iz SPS-JS-a, da su to veoma složena pitanja, da su veoma značajna i da se mogu analizirati, posmatrati sa više aspekata. Tu su i sociološki aspekti, tu su i drugi, i pitanje tradicije i shvatanja, i onoga što jeste naša stvarnost, ali moramo da bijemo žestoku bitku u onom pravcu da ostvarimo jednako pravo kako za muškarca, tako i za ženu. Time zapravo, treba poći od sebe, posredno, bijemo bitku za ostvarivanje prava svoje majke i svojih kćerki, svoje dece, bilo da su dečaci ili devojčice, sutradan, kada dođu u situaciju da se bore za svoja prava.
Kada je reč o onome što je uloga u obrazovanju, kulturi i sportu, naša poslanička grupa smatra da je potrebno mnogo više vaspitno-obrazovnih sadržaja udenuti u programe, počev od predškolskih ustanova, preko osnovnog i srednjeg obrazovanja, pa nadalje, znači, na svim nivoima.
Posebna je priča kada je reč o medijima, koji zaista nisu na odgovarajućem nivou, ne samo u ovom pitanju, nego i u mnogim drugim pitanjima, ali to je posebna priča. Svedoci smo raznih zabavnih emisija na TV, tzv. rijaliti šoua, „Trenutak istine“ i neki drugi, gde se razne banalnosti emituju i prosto se navlači publika da krvožedno posmatra takve banalnosti, koje destruktivno deluju i koje ne neguju prave sisteme vrednosti.
Da li smo na TV imali skoro, na primer, neki rijaliti šou koji populariše znanje, lepo vaspitanje, velika dostignuća u sportu ili u učenju naših osmogodišnjaka, mislim na decu koja pohađaju osnovnu školu, ili srednjoškolaca, ili studenata? Nemamo takve primere, takva vredna deca, koja su vredna poštovanja i koja treba da budu podstaknuta od strane društva i podržana, ostaju anonimna, a postaju popularni samo oni koji su u toj dekadentnoj ravni, ili čak ispod toga, oni postaju idoli.
Naša poslanička grupa ima veoma oštar stav o tom pitanju i mislimo da u medijima treba postaviti drugačiju politiku, koja treba da da sasvim druge rezultate.
Kada je u pitanju politički javni život, i naša poslanička grupa smatra da ne može u zakonu deklarativno da stoji nešto čime se vrši apel na one subjekte koji treba određena pitanja da reše, ili to ostaje na preporuci. A šta ako se preporuka ne izvrši, odnosno ne uvaži taj apel? Koje su posledice?
Sudska zaštita kroz građansko-pravnu zaštitu je prilično dobro rešena, nadzor nad primenom ovog zakona, takođe. Možda možemo da se pridružimo mišljenju da je kaznena politika isuviše blaga. Ovaj zakon je u pojedinim delovima deklarativan i definiše pojedina pitanja nedovoljno jasno, ali mislim da se kroz amandmane može popraviti.
Kada je reč o porodičnim odnosima, svedoci smo da zaista ima mnogo nasilja u porodici. Smatramo da kaznena politika za izvršena krivična dela u ovom delu mora da bude mnogo stroža i sasvim drugačija. U situaciji smo da svakodnevno vidimo žene i decu koji su bez zaštite, koji su žrtve nasilja, a da to ostaje samo na jednoj konstataciji da nemamo pravovremeno delovanje državnih organa koji treba da to spreče, a na kraju, kada treba da se kazne takve pojave, to nije na odgovarajućem nivou.
Potrebno je još mnogo vremena za formiranje drugačijeg vrednosnog sistema u Srbiji, za izgrađivanje drugačije svesti, kojom bi zaživela suštinska ravnopravnost polova. Jednostavno, to je naša stvarnost i za to niko nije kriv.
Ali, društvo je pred sebe postavilo visoke ciljeve i, u smislu daljeg napretka, mora da na svim poljima povede odlučnu borbu za postavljanje drugačijih relacija, odnosa u kojima bi ljudi bili ravnopravni, a kad kažem – ljudi, mislim i na žene, svakako.
Ipak, ovaj zakon je jedan od veoma značajnih iskoraka u dostizanju ciljeva koje imamo pred sobom i zbog toga će SPS-JS sa zadovoljstvom glasati njega. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik, gospođa Milica Vojić-Marković.

Hvala. Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je Predlog zakona koji je već davno trebalo da bude usvojen, jer je nekoliko verzija ovog zakona kružilo, čak je jedna od njih urađena na Odboru za rodnu ravnopravnost ove skupštine. Bio je u proceduri i nije došao do poslanika u sali.
Jednostavno, prva verzija koja se zvanično nalazi pred nama je ova. Meni je vrlo žao, zato što mi se čini da su predlozi koji su bili u opticaju pre ovoga bili kvalitetniji. Reći ću i zbog čega.
Ovo je naša ustavna obaveza i naša međunarodna obaveza. Treba da usvojimo ovaj zakon, jer smo potpisnici mnogih međunarodnih dokumenata koji su obuhvatili ovu oblast. Zbog toga je vrlo problematično što se tek danas, kao 23. tačka ove sednice, našao pred nama ovaj zakon.
Naravno, ideja rodne ravnopravnosti u Srbiji nije nova. I u ono vreme socijalizma se govorilo i zagovarala se rodna ravnopravnost, pa i polna ravnopravnost. No, onda su došle te čuvene 90-te godine i akteri tih 90-tih godina su ponovo aktuelni na političkoj sceni. Kažu da će promovisati svoje vrednosti. Toga se kao žena naročito plašim, jer su te 90-te godine i te kako unazadile društveni položaj svih građana u ovoj Srbiji, pa i položaj žena, jer su i te kako doprineli tome da se Srbija kao društvo, i moralno, i ekonomski, i socijalno, potpuno slomi.
Od 2000. godine, naovamo, jako se mnogo govori o ljudskim pravima i slobodama, pa, u okviru toga i van toga, i o rodnoj ravnopravnosti i o politici jednakih mogućnosti, ali mi se čini da su činjenice neumoljive, ako se pogledaju istraživanja koja su radili Ju-En-Di-Pi i ostali akteri na našoj sceni.
Ako se pogledaju rezultati tih istraživanja, vidi se da je položaj žene prilično nepovoljan u poređenju s muškarcima, ali i prilično nepovoljan u odnosu na onaj položaj koji je žena imala do 2000. godine, odnosno do devedesetih, naročito.
Taj položaj se može pratiti naročito ako se pogledaju neke vrlo važne oblasti, neki vrlo važni aspekti, kao što su, recimo, politički život, tržište rada. Vidim da se zakon bavi upravo tim aspektima i zbog toga ga treba pohvaliti.
Ako se pogleda politički život i učešće žene u vlasti, vidi se da je danas, 2009. godine, prilično nisko, da se taj položaj popravio u odnosu na onu 2000. godinu, kada je u Parlamentu bilo negde 10,8% žena, jer je danas taj procenat nešto iznad 20%, skoro 21%. Ne mogu da zanemarim da su se u međuvremenu dogodile i neke važne stvari, kao što je izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika 2004, kada je demokratska vlast odlučila da se ta izmena odnosi na to da se na listama za izbore narodnih poslanika nađe 30% manje zastupljenog pola. Kada se govori o lokalnom nivou, iste izmene Zakona su doprinele da se procenat žena na lokalu koje se bave politikom i učestvuju u vlasti znatno popravi, sa 7%, na 21%.
Da pređem na drugi aspekt, to je tržište rada. I gospodin ministar je govorio o tome, to je aspekt koji ne možemo da zanemarimo, jer i te kako doprinosi tom nepovoljnom položaju koji žena ima u društvu. Kada govorimo o njemu do devedesetih, žene su u ukupnom procentu radne snage bile zastupljene sa 70%. Tih devedesetih godina, zastupljenost žena je pala na 58%.
Danas nemamo tako jasne podatke, ali se smatra da je još niža, s obzirom na neke okolnosti koje su se dešavale u tom periodu privatizacije, tranzicije, restrukturiranja i slično.
Istakla sam da je sve ovo doprinelo da se položaj žene drastično pogorša i u odnosu na ono što je ona bila do devedesetih, položaj koji je imala do devedesetih godina, ali i ono što je bila u poređenju s muškarcima. Ako se posmatra, recimo, ekonomska aktivnost žena, onda se uočava da žene imaju relativno nisko učešće u aktivnom stanovništvu. Stopa zaposlenosti je mnogo niža u odnosu na stopu zaposlenosti muškaraca. Recimo, 44% su žene, 64% su muškarci. Stopa nezaposlenosti je znatno viša u odnosu na muškarce, 24:16, i kod žena je zanimljivo to što raste dugoročna nezaposlenost, što nije najčešće slučaj s muškarcima.
Kada je u pitanju tržište rada, osim mladih i onih koji imaju vrlo nisko obrazovanje, žene su u najtežem položaju. Zbog toga što ipak nešto moraju da rade za svoju porodicu, one najčešće rade u oblasti sive ekonomije. One na tržište rada ulaze pod nejednakim uslovima, u proseku, duže čekaju na posao od muškarca, pre gube posao od muškarca, i to bez obzira na stepen stručne spreme, čak i ako imaju viši stepen obrazovanja. Vrlo zanimljiv podatak. Osim toga, mnogo više nego muškarci, kada se zapošljavaju, trpe diskriminaciju.
Ne mogu da ne pomenem žene u dobi od 40 do 50 godina koje su izgubile posao, prethodni posao. One zaista nemaju nikakvu šansu da se zaposle ponovo, pri tom, nemaju uslove da steknu penziju, ostaju bez prihoda, ne može da im se poveže radni staž, za vjek i vjekova ostaju građani treće kategorije. One za državu ne postoje.
To je strašno, pogotovo što danas, kada smo kao ovlašćeni predstavnici govorili o tome koje su sve ugrožene i marginizovane grupe, niko ovu kategoriju žena nije pomenuo, niti se neko njom posebno bavi. Nisam čula da se neka nevladina organizacija posvetila tom problemu.
To govorim zato što dolazim iz Valjeva. Tamo je od 2000. godine naovamo, u onom talasu privatizacije, privatizovana jedna firma koja se zove „Uzor“, u kojoj je radilo 250 žena. One su izgubile posao, upravo ove kategorije žena od 40 do 50 godina. Dan-danas, posle silnih sudskih sporova, koje su, naravno, dobile, one su građani trećeg reda, jer niti im je povezan staž, niti mogu da ostvare svoja prava preko suda.
To je vrlo veliki problem, o kom se jako malo govori. U ovakvoj jednoj egzistencionalnoj nesigurnosti je danas 40% žena u ovoj dobi. Ništa manje diskriminisane nisu ni mlade žene koje, pre nego što se zaposle, poslodavac uslovljava da, da bi dobile posao, ne treba da osnivaju porodicu, naročito ne treba da rađaju decu. Naravno, to je nešto što je vrlo teško dokazivo. Radi se o krivičnom delu, ako mogu da kažem da je uopšte krivično delo, a jeste.
Kada pogledate ankete koje su urađene, a rade se sa ženama ove dobi, vidite da skoro svaka šesta žena navodi ovo kao jedan od ključnih uslova koje je postavio poslodavac.
Još jedna interesantna stvar je ovo otpuštanje koje je od 2000. naovamo išlo s privatizacijom, koja je u prvom krugu jako mnogo pogodila i muškarce i žene, ali su u tom nekom prvom krugu privatizovane i tekstilne fabrike i konfekcija. To su oblasti u kojima su radile žene i mnoge su u tom prvom krugu ostale bez posla.
Pošto sledi sad drugi, pa treći krug otpuštanja, vidimo ove priče, odnosno zakon o administraciji na republičkom i na lokalnom nivou, a žene rade i na lokalnom i na republičkom administrativnom nivou, očekujem da da one budu i u ovoj grupi onih koji će brzo ostati bez posla.
Zanimljivo bi bilo pratiti procentualno, recimo, podatak koliko će žena otići s takvih poslova, a koliko muškaraca. Isto tako je vrlo zanimljivo još nešto što sledi, a to je taj treći krug koji se najavljuje, to je obrazovanje, odnosno otpuštanje u obrazovanju, zatim u zdravstvu. Takođe, žene najviše rade u ovim oblastima, pa očekujem da će one i ostajati bez posla.
Moram da pročitam rečenicu koja me u svim istraživanjima naročito iritira kao ženu. Kaže se: ''Žene trpe'', kako se to bezlično kaže, ''nekompatibilnost ekonomske i reproduktivne uloge u promenjenim ekonomskim uslovima''. Užas. Drugim rečima, u ovim okolnostima u kojima država daje sve manje sredstava i za zdravstvo, i za obrazovanje, i za pomoć, dečiju zaštitu i socijalnu sferu, žene su prinuđene, država ih dovodi u poziciju da budu prinuđene da biraju između posla, karijere, s jedne strane, ili da se posvete porodici.
Kako slabe ti društveni mehanizmi zaštite žene, porodice i dece, tako su žene dovedene u poziciju da tu odluku donesu što pre, inače će za njih tu odluku doneti poslodavci. Vidite i sami da se i u državnim firmama ocenjuju. Naravno, nijedan privatni poslodavac, ili ako je poslodavac država, neće trpeti često odsustvo zbog male dece, bolesti dece ili slično.
Ono što je za mene bilo veliko iznenađenje jeste nešto što je oblast ove socijalne sfere, a pošto je gospodin ministar tu, ne mogu da se pravim luda i da o tome ne govorim, jer za mene je ovo o čemu hoću da govorim ta rodna ravnopravnost, a o samom zakonu, o tome kako izgledaju pravne norme, reći ću nešto kasnije.
Za mene je bilo vrlo interesantno i zaista sam bila zgrožena kada je gospodin ministar, koji inače treba da vodi brigu i o porodici i o ženama porodiljama, porodilje proglasio državnim neprijateljima koje, eto, kao, parazitiraju, kao oni koji sisaju krv sa državnog budžeta, hoće da prevare državu.
Ovde imam nekoliko pisama koje je Poslanička grupa dobila na mejl od porodilja, od žena koje su molile da pokušamo da neke stvari pojednostavimo, odnosno da dopru do ministra, da vidimo da li se radi o nekoj grešci, o tome da je neko pogrešno protumačen ili, prosto, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, a datum ove novinske vesti je 20. 10. 2009. godine, trenutno razmišlja o tome da isplate porodiljskog ograniči, sa dosadašnjih pet prosečnih plata, na tri. To znači da bi ono malo žena koje su primale neku višu prinadležnost za to, sada bile svedene na neku sumu koja je dva puta manja od onog što je trebalo da prime.
Da ne bih parafrazirala, pročitaću samo deliće toga što su žene napisale. Mislim da je to prilog ovom zakonu, jer mi možemo da govorimo sa pozicija opozicije i vlasti. Ovo nije ništa režirano.
"Molim vas, pomozite da se ovakva odluka ne donese, da ne otmu od mog deteta. Ovo je sramno, sramno, sramno. Zato vas molimo da u ime nas žena, zaposlenih budućih majki, pokrenete medijsku kampanju u naše ime što pre i ne dozvolite da se ovako stravična ideja sprovede u delo. Molim vas, u svoje ime i u ime svog još nerođenog deteta, da mi pomognete da se izborim za ono što mom detetu pripada". Neću dalje čitati, mislim da nema potrebe, ministar je razumeo o čemu se ovde radi.
Dalje, prilog rodnoj ravnopravnosti je i to što, recimo, trudnice Beograda imaju jedne prinadležnosti, a druge prinadležnosti trudnice u mom Valjevu, u Zrenjaninu, Pirotu itd. To ne može da zavisi od dobre volje lokalne samouprave i njihovog budžeta. Mora država da se opredeli da li hoće da pomogne ženama koje hoće da rađaju decu, pogotovu u situaciji kada država ima belu kugu.
Da kažem još samo nekoliko reči. Neću više o ovoj socijalnoj sferi, rekla bih nešto o položaju žena u obrazovanju. Moramo da kažemo da se taj položaj popravio, to je izuzetno važno da kažem, na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja taj odnos između žena i muškaraca je, praktično, isti. U visokom obrazovanju ima nešto više žena, ali među magistrima i doktorima nauka, iz nekih razloga, mogli bismo da polemišemo kojih, jer su jasni, ima više muškaraca, od 30 do 32%. Ima određene nejednakosti kada se biraju poslovi, kada se biraju zanimanja, ali to ne ulazi u sferu ove oblasti.
Kada govorimo o zdravstvu, a zakon se bavi i ovom oblašću, zaista to pozdravljam, jer to su aspekti o kojima treba da vodi računa ovaj zakon.
Ne mogu da ne prokomentarišem ono što sam danas videla ovde, a to je da će, izgleda, kao prilog rodnoj ravnopravnosti, s obzirom na to da žene obavljaju najveći deo kućnih poslova i kupovina, pa idu verovatno u "Maksi", tamo sada moći da se brinu o njihovom zdravlju, ne znam ko, pretpostavljam, zaposleni u "Maksiju".
S druge strane, ono što je problem ovde, to je izjava koju sam u nedelju pročitala u jednom dnevnom listu, a ona se odnosi na predsednika Radne grupe za pandemiju, gospodina Tijodorovića, koji je izjavio da treba voditi računa i da on ne može da ćuti na činjenicu da žene, pre svega, trudnice, nisu dobile mogućnost da se vakcinišu. To je vrlo važno.
Onda treba reći, za brojne kategorije žena, da marginalizovan društveni položaj i oskudnost resursa povećavaju rizik od pada u siromaštvo.
Pre svega, to se odnosi na samohrane majke, naročito one koje imaju malu decu, one koje imaju decu s invaliditetom, domaćice, stare žene, bolesne i žene s invaliditetom, žene na selu, pomenute su kao posebna kategorija, jer nemaju pravo čak ni na zdravstveno osiguranje, zatim, na Romkinje, žene u izbegličkom statusu, neobrazovane žene.
Pitanje nasilja je, takođe, tema za ovaj zakon. Kada govorimo o tome, hajde da ne govorimo o podacima, treba reći da je posebna kategorija nasilja zlostavljanje na poslu. Interesantno je da se u skupštinskoj proceduri već jako dugo vremena nalazi zakon o mobingu. Voljom vladajuće većine, mi, praktično, nismo u mogućnosti da ovaj zakon donesemo.
Moram da kažem još nešto. Poslednjih godina u Srbiji je donet veliki broj zakona koji mogu da poprave položaj žena, ali ono što jeste problem, to je što su ti zakoni prilično neusaglašeni između sebe. Taj zakonski okvir deluje prilično razuđeno i neujedinjeno. Često su odredbe neusklađene i protivrečne. To je mana i ovog zakona. Nema mehanizama implementacije.
Onda imamo ono što je odlika zakona koje u poslednje vreme dobijamo, da to bude jedan baš lep zakon, deklaracija do deklaracije, ali on ništa ne menja u položaju onih na koje se odnosi. To je veliki problem, ali to je stav koji ova vlada ima. Ona mnogo lepo priča, jedno misli, drugo govori, treće radi. Imamo jednu divnu priču, koja liči na bajku, ali je nema nigde u realnom životu.
Ne mogu da ne kažem, makar koliko mi vremena oduzelo, svi realni problemi koje sam navela padaju u vodu pred onim čime se javnost u poslednje vreme bavi, a to je tzv. jezik političke korektnosti, koji može da zvuči mnogima skaradno, zato što je veštački jezik, veštačka tvorevina, ne podleže zakonima lingvistike i kao takav para uši. Vidim da se smeju ''prvoborkinje'', ne spadam u ''prvoborkinje''. Apelujem da ne izvrgavamo ruglu naš jezik. To što pokušava da se napravi jedan veštački jezik, uvođenjem nekih silnih reči ženskog roda, ne doprinosi poboljšanju položaja žena.
Osim toga, dovodi do zaista prave ravnopravnosti, smeju mu se i muškarci i žene. Kada stanete iza jedne velike ideje, kao što je zabrana diskriminacije svih vrsta, onda vas prozovu da govorite smešno. Nemojmo dozvoliti da se iza dobre i plemenite ideje takva stvar sprovodi.
Evo nekoliko reči o zakonu. Zakon ima nekoliko odredaba ustavnog karaktera kojima tu nije mesto, mislim na članove 26. i 36. Zatim, zakon ima jedan veliki broj odredaba koje nisu pravne norme. Vi kažete: "treba da nastoji". Član 34. stav 1. kaže da su obrazovne ustanove dužne da nastoje da obezbede jednake uslove za aktivno bavljenje sportom itd. U stavovima 2. i 3, takođe, imate "dužni su da nastoje". To nije pravna norma. Oni mogu, a i ne moraju. Očigledno, zavisi od njihove dobre volje, a zakon ne može da zavisi ni od čije dobre volje. Takođe, u članu 14. imate to "treba da nastoji". Govorili ste da ćete prihvatiti amandmane, ali je smešno, šta ako ne nastoji? Da li on ima nekakvu sankciju ako ne nastoji?
Dalje, imate problem s definicijom diskriminacije, koja nije u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije, ali, očigledno, obe definicije nisu usklađene s članom 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Mi smo potpisnici ove konvencije.
Ono što je najveći problem za DSS u ovom zakonu, to je što ste se vi negde uplašili. Sve je dobro išlo u ovom zakonu do momenta kada je trebalo da napravite institucionalne mehanizme za njegovo sprovođenje. Na republičkom nivou, na državnom nivou, oni već postoje, tu postoji ministarstvo, postoji uprava, ali kada ste došli do lokalnog nivoa, tu ste napravili zastoj, njih tamo nema.
Ponovo se pozivam na pisma koja sam dobila od nevladinih organizacija, koja nas upućuju na to da je od 2002. godine, do danas, na lokalnom nivou napravljeno 50 takvih organizacija, tela, komisija, koji se bave ovom temom i mislim da je smešno da ne budete upućeni u to, te da treba da prihvatite amandmane koje smo kao poslanička grupa podneli.
(Predsedavajuća: 20 minuta. Zahvaljujem.)
Da završim jednom rečenicom. Dakle, naša zamerka, pored toga, je da ste dali blage preporuke, tipa "treba da nastoji" i sve ostalo. Zakon mora da napiše: "dužan je da uradi to i to".

Reč ima ministar Rasim Ljajić.

Moram da odgovorim na onaj deo vašeg izlaganja koji se odnosio na zakon o finansijskoj podršci porodici, a ne na ovaj zakon, i koji nema direktnu vezu sa zakonom o kom danas raspravljamo.
Tačno je da je bilo razmišljanja, kao što ta novinska vest i govori, da se maksimalni iznos porodiljske naknade ograniči, umesto na pet, na tri meseca. Od toga se odustalo i o tome je javnost obaveštena.
Druga stvar, ne radi se ovde o tome da mi smanjujemo naknade za porodiljsko odsustvo, samo se menja osnov utvrđivanja te naknade. Naime, do sada je kao osnov uzimana poslednja plata pre odlaska na porodiljsko odsustvo, a sada će biti uzimana kao osnov prosečna plata u poslednjih 12 meseci. Mislimo da se time mogu napraviti značajne uštede.
Bilo je zloupotreba, pre svega, od strane poslodavaca. Za 37% imamo veće troškove za isplatu, odnosno refundiranje troškova poslodavcima kao naknadu za porodiljsko odsustvo, a broj porodilja je povećan za svega 10%. Priznaćete da plate nisu rasle toliko da bi ta naknada bila tako povećana. Nikakve dileme nema, imamo konkretne dokaze, biće pokrenut postupka protiv pojedinih poslodavaca zbog tih zloupotreba. Prema tome, ovde nije atak na porodilje, već pokušaj da sprečimo zloupotrebe od strane pojedinih poslodavaca koji su koristili osnov za utvrđivanje te naknade na način koji njima ide u prilog, a ne porodiljama.

Narodna poslanica Milica Vojić-Marković, replika. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća, hvala, gospodine ministre.
Naravno da sam pročitala sve o ovome što se događalo posle tog 20. oktobra i potpuno mi je jasno. Namerno sam pročitala ovo, zato što se od ministra koji se brine o porodiljama i trudnicama očekivalo da malo drugačije reaguje. S druge strane, drago mi je da se našla ušteda, da se našlo u budžetu toliko sredstava da se baš ne oštete žene koje treba da imaju decu. Taj vaš podatak gde kažete da je sada 10% više žena trudnica super je za Srbiju, 10% više je žena koje će roditi decu, ali nije super za vas da to kažete, zato što one nisu trošak za budžet, one su nešto što je dobit za Srbiju. Hvala vam.

Molila bih vas, kada repliciramo, da repliciramo na ono što je nejasno ili površno rečeno i da se obraćamo u skladu sa članom 104. Molim vas i da ne dobacujete.
Narodni poslanik Milan Knežević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, svima nama je jasna potreba donošenja zakona o ravnopravnosti polova. Već je rečeno da su razlozi ustavna obaveza, međunarodna obaveza, evropski standardi, ali i unapređenje društvenog položaja žena, pa i muškaraca.
Ovaj zakon bi, u stvari, trebalo da omogući da se stvore osnove za politiku jednakih mogućnosti i za uspostavljanje pravednog odnosa između polova, kao i za zaštitu od diskriminacije. Sigurno je da ni ovaj zakon, baš zato što se tiče tih osnovnih principa vezanih za ravnopravnost polova, ne bi trebalo, kao ni neki drugi zakoni, da ima bilo kakvu partijsku obojenost, već treba suštinski da uspostavi odnose i stvori zakonske osnove jednakih mogućnosti i ravnopravnosti, odnosno da stvori zakonske osnove jedne aktivne politike jednakih mogućnosti.
SNS je apsolutno za ravnopravnost polova i za stvarno uspostavljanje i razvijanje politike jednakih mogućnosti i za iskazivanje svih mogućnosti potencijala polova.
Ona je za uspostavljanje ravnopravnih uvažavajućih i harmonizovanih odnosa između polova, pogotovo što ti odnosi između polova čine krucijalnu osnovu svih društvenih odnosa, pa i porodice.
Verovatno je bilo u ovom periodu, pomenuli su neki poslanici, mnogo važnih zakona koje je trebalo doneti, ali je i ovaj zakon, baš zbog regulisanja zakonskih normativa koji se pojavljuju u svakodnevnom životu u odnosima među polovima, trebalo doneti ranije. Čuli smo podatak i znamo da je donošenje ovog zakona previše dugo trajalo, od 2001. godine, a to je devet godina.
Izrečene su razne konstatacije i razlozi zašto ovako dugo traje donošenje ovog zakona. Bez ikakve odgovornosti za to što to toliko dugo traje, evidentno je da donošenje zakona u ovih devet godina, ipak, predstavlja odgovornost vladajuće koalicije.
Mi smo zemlja koja je potpisnica, pomenuto je u uvodnom izlaganju, Konvencije o zabrani svih oblika diskriminacije nad ženama i tu konvenciju je više od 90% članica UN potpisalo. U ovom dugotrajnom periodu razmatranja i donošenja zakona koji tek sada stiže na dnevni red, došli smo u situaciju da smo jedina zemlja u okruženju koja nema ovaj zakon.
Kao posledicu toga, imamo upozorenje Međunarodnog komiteta da je donošenje ovog zakona jedan od uslova evropskih integracija. Naime, Komitet UN-a zadužen za praćenje implementacije Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacija nad ženama je još 2006. godine Srbiji uputio preporuku o potrebi usvajanja zakona. Znači, jedan vremenski period koji je izgubljen, ali nepotrebno.
U suštini, već je rečeno, da ne ponavljam, zakon ima multidisciplinarni pristup, obuhvata delove koji se odnose na rad i zapošljavanje, na socijalnu i zdravstvenu zaštitu, porodične odnose, kulturu, obrazovanje. Znači, jedan sveobuhvatni zakon, koji je multidisciplinarni i kao takav zahteva u donošenju mnogo koordinacije s drugim zakonskim aktima koji se tiču pomenutih oblasti, a koji su već doneti.
U primedbama koje se odnose na ovaj zakon, prvo, neću da pominjem te tehničko-redakcijske primedbe, zato što se veoma često događa da takve primedbe iznosimo, uglavnom ih iznose poslanici opozicije, a nikada nismo naišli na neki odgovarajući pristup, da se u novom zakonskom aktu trude da otklone te stvari, zato se više okrećem suštinskim primedbama na ovaj zakon.
Prvo, što se tiče samog jezika koji se koristi, kojim je pisan zakon, možemo da kažemo da je neadekvatan i ne odgovara osnovnoj svrsi zakona. Ako smo na putu evropskih integracija, na koje se svi u diskusiji pozivamo i svi žurimo u tu Evropu, onda u ovom zakonu moraju da budu i takva rešenja.
U Deklaraciji Saveta Evrope o ravnopravnosti žena i muškaraca, između ostalog, stoji i odrednica da demokratija mora postati rodno svesna i rodno osetljiva. Možda ove reči nekad običnim ljudima i ne odgovaraju kada ih čuju ovako, s govornice Skupštine, ali je suština da u ovom zakonu nema ovih elemenata koji se pominju u Deklaraciji Evrope. Isto tako, vezano za to, ovaj zakon, tj. jezik kojim je pisan je rodno nesenzitivan, neosetljiv.
U ovom zakonu je trebalo stvoriti neku osnovu za uvođenje tog rodno senzitivnog jezika. Mi, s jedne strane, imamo od 2008. godine Upravu za rodnu ravnopravnost, koja je organ Ministarstva rada i socijalne politike, a u zakonu je potpuno izostala odrednica roda. Znači, uopšte nemamo definiciju roda, koja bi trebalo da bude u onom članu 10, gde imamo značenje pojmova, tako da ove odrednice nema.
U ovom zakonu nije samo eliminacija polne različitosti značajna. Evidentna je polna različitost, to je notorna biološka kategorija. Potrebna je i rodna ravnopravnost, koja predstavlja jednu društvenu kategoriju. Znači, korišćenje rodno nesenzitivnog jezika je jedna od primedaba.
U mnogim članovima, to su i drugi poslanici govorili, imamo i neke suvišne pasuse, ili imamo i suvišne članove, koji su posledica neusaglašenosti ovog zakona s drugim, već donetim zakonima.
Rekao sam da je zakon multidisciplinaran, obuhvata i zadire u mnoge društvene odnose koji su regulisani drugim zakonima, kao što su Zakon o porodici, Zakon o radu, Antidiskriminacioni zakon, Krivični zakon. Ako koristimo neke izraze i definicije u ovim zakonskim aktima, oni treba da budu uniformni. Znači, zakon treba da bude usklađen sa već donetim zakonskim aktima. Nema potrebe u novim zakonskim aktima korigovati ili raditi nove konstrukcije.
Neusaglašenost ovog zakona s nekim drugim zakonima vidi se, recimo, kod Antidiskriminacionog zakona, koji zabranjuje rodnu diskriminaciju. Onda imamo Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, gde se, takođe, zabranjuje rodna diskriminacija. Porodični zakon, u kome je regulisano i propisano pravo žene da odlučuje o rađanju, nije usaglašen s ovim zakonom, tako da je jedna od mana zakona neusaglašenost s već donetim zakonima.
Isto tako, izrazi, već su neki poslanici pomenuli, u mnogim članovima, neke ću da ilustrujem, uopšte nisu obavezujući. To su rečenice kao – "treba da nastoje", "dužan je", više u vidu preporuke.
Radi javnosti bih da ilustrujem nekoliko članova, poslanici su čitali, pa znaju. Recimo, član 19: "Poslodavac treba da nastoji", pa član 14, odnosi se na jednaku dostupnost poslova i položaja, opet "treba da nastoji". Zatim imamo član 21: "Sindikati i udruženja poslodavaca treba da nastoje".
Primedba, koja nije samo moja nego i drugih poslanika, jeste da su ovakvi članovi više deklarativni, pa se postavlja pitanje – da li su ovi članovi, delovi zakona, neke neobavezujuće preporuke ili deklaracije? To u zakonu ne može, moraju da postoje jasni, konkretni i obavezujući članovi, pa bi ove deklarativne članove u ovom zakonu trebalo korigovati.
S druge strane, ne može ni izvršna vlast da bude izuzeta iz svih regulativa. To je primedba. Ako se želi jasna i aktivna implementacija zakona, moraju se predvideti i obaveze državnih organa i organa javne vlasti, koje trebaju da budu jasno definisane, pošto u nekim članovima nisu tako jasno definisane. Praktično, ti predlozi izbegavaju obaveze državnih organa u sprovođenju ove politike jednakih mogućnosti. U definiciji obaveza, i Narodna skupština, kao i Vlada, treba da ima obaveze oko implementacije rodne ravnopravnosti, što nije u postojećem zakonu regulisano.
U zakonu nedostaju instrumenti kontrole i realizacije sprovođenja zakona. Nema institucionalnih mehanizama u sprovođenju zakona, pogotovo na nivou lokalne samouprave, gde se u članu 39. navode samo preporuke deklarativne prirode, a nema konkretnih obaveza lokalne samouprave, u smislu da je potrebno uvođenje koordinatora. Recimo, organi jedinice lokalne samouprave, u okviru svojih nadležnosti, obezbeđuju ravnopravnost polova. Kojim mehanizmima?
Sigurno je da treba predvideti neke koordinatore, da lokalna samouprava, izborom koordinatora za ravnopravnost polova, definiše njihove nadležnosti i ovlašćenja, ili može to da bude i neko telo.
Ovde sam čuo primedbu na broj zaposlenih, koliko je bilo predviđeno. U zakonu je bilo 500, sada sam čuo, u uvodnom izlaganju, od ministra da je to smanjeno na 50 i da je to korigovano, što mi je drago. Jer, i u drugim zakonskim aktima naše države predviđeno je da se razvijaju ta mala i srednja preduzeća.
U današnjim uslovima, da za 500 zaposlenih bude zadužen čovek koji će da prati kako se odvija sprovođenje zakona o ravnopravnosti polova stvarno je neadekvatno.
Naša je primedba i na kaznene odredbe, vidim da su to i drugi rekli. Zaista, one nisu usklađene ni s nekim drugim zakonima, kao što je Zakon o radu i Krivični zakon, ali su, da ih ne čitamo, neprimereno male i sigurno je da kaznene odredbe treba da budu znatno više.
Sama kaznena odredba ne može nekada neki zakon da dovede u red, da upotrebim taj izraz, ali ona, kao mera sankcije, a, s druge strane, kao mera preventivnog delovanja, može da utiče na smanjenje odgovarajućih negativnih pojava, tako da bi kaznene odredbe trebalo da budu mnogo drastičnije, da u delu u kome mogu da učestvuju utiču na implementaciju ovoga zakona.
U članu 52, koji se tiče nadzora, trebalo bi da bude i Skupština, preko svog odbora, uključena u nadzor nad implementacijom ovog zakona.
I odbor Narodne skupštine bi trebalo da na odgovarajući način ima uvid, jer imamo da organizacije koje se bave praćenjem sprovođenja zakona o ravnopravnosti polova mogu da učestvuju u njegovoj kontroli. Sasvim je logično da onda i odbor Narodne skupštine, da li će to da bude Odbor za ravnopravnost polova ili neki drugi, bude uključen u to.
Imamo i konkretno pitanje procenta. Svi ovde govorimo o zakonu o ravnopravnosti polova. Prava ravnopravnost je paritetni procenat.
Pitanje je kada, koliko će trebati da se promene odgovarajući društveni odnosi, da se promeni tradicija, da se postigne odgovarajuća svest javnosti, obrazovanje, da bi se prihvatili ovi paritetni procenti? Svejedno, možda treba pokušati da se u ovim određenim procentima učini neki korak ispred, da se stvori neka zakonska regulativa i zakonski okvir koji bi davao ravnopravne paritetne procente u zastupljenosti polova.
U suštini, ovakav zakon treba da otkloni posledice viševekovne, možemo reći, tradicionalne diskriminacije i marginalizacije žena. Treba i da ubrza proces eliminacije raznih rodnih stereotipova i da, na prvom mestu, unapredi položaj žena u svim sferama života.
Čuli smo i konstatacije da treba imati zakon. Uvek je bolje imati zakon, nego ga nemati. Slažem se s tim, ali odgovornost za donošenje svakog zakona, pogotovo zakona koji nije dobar, uvek je na vladajućoj većini, pogotovo ako se u nekom periodu, u implementaciji, pokažu neke loše posledice njegovog sprovođenja.
Stoga, treba da učinimo pokušaj, i vi kao vladajuća većina, ovim brojnim amandmanima koji su podneti, ima mnogo amandmana opozicije, ali i mnogo amandmana koje su podneli pozicioni poslanici, i to mi je drago, zato što se svi ti amandmani odnose na ista mesta i iste primedbe, da njihovim usvajanjem, ne samo naše poslaničke grupe, nego svih koji utiču na adekvatno i primereno popravljanje zakona, donesemo jedan solidan zakon, koji će da postavi pravilne osnove za uspostavljanje tih ravnopravnih odnosa, uvažavajućih i harmonizovanih odnosa između polova, jer, ponavljam, na njima se zasnivaju mnogi odnosi, od porodice do svih segmenata društvenog života.
Zavisno od toga kako će ovi amandmani biti usvojeni, koliko će uticati na poboljšanje kvaliteta ovog zakona, mi ćemo se odrediti u podršci ovom zakonu, koji nam je stvarno potreban.