Ako bih mogla svoje izlaganje da počnem jednom molbom Vladi. Kada bi Vlada Republike Srbije raspolagala novcem iz budžeta onako kako vi u Skupštini raspolažete vremenom poslaničkih grupa, opozicije pogotovo, za raspravu po ovim zakonima, bolje bi nam išlo.
No, vama se računa to precizno u minut, u sekund, ali ponekad do mere da se najvažniji zakoni izvrgnu gotovo podsmehu, kao što je bilo sa sprovođenjem procedure prilikom otvaranja rasprave o budžetu i kao što je danas. Ja sam poslanik od 1992. godine, sa jednom kratkom pauzom. Prvi put sam doživela da predlagač ne obrazlaže svoj predlog zakona. Rekli bi učeni – ko ovo trpi, zaslužuje sve što će mu se dogoditi. Pitanje je da li mi trpimo.
Lično imam izuzetno veliko strpljenje. U četiri sam jutros legla jer je to bilo jedino fizički raspoloživo vreme u kojem sam mogla dva zakona, koji su bili deo prepodnevne rasprave, da pročitam, napišem amandmane i podnesem.
Ova dva druga sam čitala dok je trajala rasprava, ne zato što provodim čak ni dovoljno vremena sa svojom porodicom, ne zato što imam neka druga i važnija posla, poput onih kojih nema u sali, već zato što je nametnuta dinamika rada u kojoj je obesmišljen i parlament i uvid u donošenje zakona, rešenja koja nam se predlažu, jer danas čak nisam dobila odgovor na neustavna rešenja predložena u zakonu o preuzimanju akcionarskih društava, jer sam pitala predsedavajuću Čomić da li postoji izveštaj Zakonodavnog odbora o ustavnosti tog zakona, čak ni odgovor nisam dobila.
Volela bih da imam makar taj papir, da ga sačuvam za vreme kada to više neće biti praksa i da kažem - ovako se nekad loše radilo.
Priča o budžetu je imala pet sati rasprave za sve poslaničke grupe. Ako je značaj sredstava u pitanju, ako je značaj zakona, ako je obimnost, sve je išlo u prilog poslovničkim odredbama od člana 153 pa nadalje, posebnom postupku rasprave o budžetu i ako se neko uverio da je ćutanje ili taj azil ignorancije prema onome što iznosimo mi kao opozicija ovde, pa misle da to kod naroda prolazi, ipak neću prestati da upozoravam na ono što je neustavno, nezakonito i nedopustivo.
U tom smislu počinjem i priču o objedinjenom pretresu o zakonima, od kojih tri neću komentarisati, jer ću se uvek zalagati za ulaganje kreditnih sredstava u razvoj infrastrukture, jer su to jedini krediti koji mogu svojom isplativošću da obezbede povraćaj kredita i obezbede neka nova radna mesta i priliv u budžetu, pod uslovom da budu iskorišćena za namene za koja su uzeta, da budu na vreme povučena, da ih prati regularna zakonska procedura, izveštaji o upotrebi sredstava i to sve od vas, gospodine Mrkonjiću, očekujem, bez ikakvog prizvuka nečeg što nije isključivo vera da to treba da uradite.
Međutim, dva zakona kojima ću posvetiti posebnu pažnju, jedan je programski zajam za razvoj javnih finansija i vredan je 70 miliona evra i izuzetno je zanimljiv. Imamo zajam koji uzimamo, drugu ratu zajma za razvoj privatnog i finansijskog sektora i koji jeste u najkraćem ekonomska politika ove države, propisana u uslovima za dobijanje kredita.
Kada vam budem čitala, poštovani građani, te uslove, vi ćete prosto da se zapitate – da li kada odete u banku da uzmete kredit, koji vam treba da, na primer, dogradite nešto na kući ili promenite crep na ostareloj kući, pa kad vam bankari kažu – da bih ja vama dao kredit koji ćete vi namenski iskoristiti, za koji morate garantovati svojim imenom, čašću, materijalnom imovinom, sa dva žiranta, menicama itd, e još da mi garantujete da držite đubre i odvajate staklo, organske materije i papir u posebne kese, ako mi garantujete da se nikad ne svađate sa svojim komšijama, ako mi garantujete da poštujete svoje roditelje maksimalno, odnosno da ih poštujete po principima po kojima sam vaspitavan u nekom sasvim drugom delu Evrope i na drugi način, takve uslove imate napisane u ugovoru o kreditu kojima se zadužujemo sa 70 miliona.
Na primer, ovaj za razvoj javnog sektora finansija kaže – aktivnosti koje zajmoprimac preduzme u okviru programa obuhvata i sledeće, pa kao da su oni propisivali dnevne redove zasedanja u ovom parlamentu kaže – zajmoprimac je doneo zakon o budžetskom sistemu prihvatljiv za banku, a ja kažem – ali ne i za građane Srbije, koji između ostalog predviđa jasno definisan delokrug pomenutog zakona koji obuhvata sektor države zajmoprimca.
Mi kažemo – budžetski zakon ne obuhvata čitav sektor države. Sto dve agencije ima, od kojih su tek desetak, jednim delom, vidljive u budžetu. Preko 90 stiče prihode u milijardama evra sa kojima budžet Srbije nema veze, ali građani plaćaju neke usluge koje je država propisala.
Potpuno je neustavno da vi kao država imate budžet gde nisu prikazani svi prihodi i svi rashodi za ono što je nadležnost države. To kaže član 92. ustava. Tim je, kaže država, zajmoprimac doneo mere kojima se obezbeđuje transparentnost fiskalnih rizika uključujući indirektne obaveze.
Ja ću nastaviti da pitam Vladu koja je podnela Predlog budžeta, a kako je to PDV u zemlji bio 2008. godine 88 milijardi dinara, kako je 2009. godine bio 98, pa po rebalansu oko 100 milijardi dinara, a u 2010. projektovan 134 milijardi dinara PDV u zemlji?
Na osnovu čega? Povećana zaposlenost, otvorena neka nova radna mesta ili je rezultat više inflacije, pa pošto se to prikazuje u tekućim cenama da je to produkt, povećan bruto društveni proizvoda ili su se u ovu zemlju doselile dva miliona nekih nepoznatih ljudi koji imaju platežno sposobnu tražnju pa će za 34% da povećaju potrošnju? Time će ostati opravdanje za onih 34 milijarde evra.
Ili je 650 miliona evra subvencija, koje je Vlada dala preko banaka, obezbeđujući im posao i subvencionišući kamatu, deo, neko tvrdi da je to 18 milijardi, vratila u budžet da bi prikazala svoj uspeh ili je to rezultat neke druge matematike, ali svakako realnih rezultata ni naplate koju ima ispolitizovana kao nikada do sada poreska uprava, niti je to nagoveštaj onoga što bi se moglo reći seljenja sive ekonomije u legalne tokove?
Fiskalni rizik podrazumeva da poreske propise koje donesete odmerite u smislu njihovog uticaja na rast društvenog proizvoda koji ne pokazuje koliko svaki građanin živi bolje, da odmerite koliko se ulaže u oblasti gde se šalje poruka da razvijamo proizvodnju, industriju i izvozno orijentisane grane.
Ne, takav izveštaj o proceni fiskalnog rizika i fiskalnih efekata nemamo, iako je ministar ovde bila obavezana da ono što joj dostave ministarstva kao informaciju o efektima zakona koji predlažu, da će stići i do nas poslanika. Nije stiglo. Čak kada smo Zakon o stečaju ovde imali na dnevnom redu neko se hvalio od predstavnika vlasti da imaju obilno obrazloženje, ali to obrazloženje nije dostavljeno poslanicima i ovoj skupštini.
Ko je imao prilike, lični štampač ili možda u klubu da odštampa sa sajta Vlade obrazloženje, možda ga je mogao i pročitati. Ta mera nepoštovanja onih koje možete da volite, da ne volite, da ne poštujete, ne može da bude jednostavno prihvatljiva za građane koji ovde očekuju da po principu posredničke demokratije kažu ono što oni ne mogu.
Možda bi umeli bolje od nas, ali se bojim da ćete ovakvim ponašanjem od njih dočekati drugačije odgovore, jer kada imate stopu nezaposlenosti koju jednim delom krijete, da ne bi prikazali neuspeh ove Vlade, ali kada je stopa nezaposlenosti preko 14,7%, vidljivo evidentirano, u tom broju je izuzetno visok broj mladih koji su potencijalni izvor socijalnih nemira. Ako vas ne vodi želja za uspehom, neka vas vodi strah za očuvanjem na pozicijama na kojima se nalazite.
Preskočiću da ponovo komentarišem vreme. Mi koji veliku energiju ulažemo da ovo pročitamo, da vas uputimo zaista bez cinizma, najdobronamernije, da promenite jer živimo život građana i delimo ga sa njima, sve što ulažemo, ulažemo ovde, svu svoju energiju i rad, očekujemo da nam se uzvrati makar prihvatanjem najboljih ideja, i kada bih bila vlasna i kada bi mogla da mi se ispuni neka želja tražila bih da se ovaj sat odavde skloni, jer deluje uvredljivo.
Jer kada je neko čistom veštinom zloupotrebe državnih resursa uspeo da napravi većinu i sada predstavlja vlast, koja je novcem građana kupila građane, vrši vlast, meri vreme onima i pita se da li će iskoristiti svo vreme – jao radikali, naprednjaci, Jorgovanka, umoriće se ona od te priče. Čak mi je dobronamerno savetovano – umorićeš se. Neću, to je moj posao, radim ga sa zadovoljstvom.
Želim da moje angažovanje ovde ima neki smisao. Ne može me ni ćutanje, ni to gledanje na sat naterati da prestanem da analiziram i da vas upućujem šta je dobro. Onda mi je i savetovano – umoriće se drugi od tebe. Ne brinem što ćete vi da se umorite i što vrlo često neki galame i dobacuju, neka se građani umore od onog što se zove beda i nemaština i neka mene nikada i sve vas ovde ne napusti taj osećaj za tuđu bedu i odgovornost da nešto u smislu te bede promenimo.
Da li svako od nas ima tu odgovornost, ja ne tražim, meriće je građani, ali zaista je osnovni red da neko obrazloži zakon, da obrazloži zakon o preuzimanju akcionarskih društava, gde vam je Vesna Džinić ponovo predsednik Upravnog odbora Komercijalne banke, jedine preostale domaće banke, direktorka Agencije za privatizaciju, koja je iz inostranstva podnela ostavku i koja je danas član Upravnog odbora. Nisam verovala, dok mi ljudi nisu dostavili dokumenat da vidim.
Nema kolega iz stranke koju personifikuje neuspešni direktor Agencije za privatizaciju, raniji direktor Trezora, u kojem danas kritikujem gospođu Dianu što nema ni internu reviziju, što nema ni internu kontrolu, ni što nema uređene procedure. Čija je to sramota? Ko će zbog toga da trpi?
To kada građani ne budu mogli da odu i da podignu kredit pod kamatama koje su slične kamatama u Evropi, što je obećavano da će se desiti dolaskom tih i takvih banaka, od koga će tražiti da im za to položi račun. A gde zahtev stoji da i to malo banaka uništimo? Evo, u ovom kreditu. Ne izlazim iz teme.
Sledeći stav 4. kaže – zajmoprimac je preduzeo mere prihvatljive za banku uvođenjem uprave za javni dug, čije je osnivanje predviđeno zakonom iz 2005. godine, 15. jula, preciziraju oni, a mi svi ovde pominjemo 2005. Kaže – uključujući odgovarajuća budžetska sredstva za rad pomenute uprave, usvajanje organizacione šeme i imenovanje kadra.
U tački 2. se kaže - zajmoprimac je doneo Zakon o javnim nabavkama, prihvatljiv za banku. Pitajte naša preduzeća da li im je prihvatljiv, kada se primeni ona klauzula kada su 20% skuplji ne mogu da dobiju kredit, nego moraju da se pojavljuju kao proizvođači? Znate li kojih firmi? Danas po Srbiji najviše gradi "Alpina".
Možda drugi ne znaju ko je? Bila sam ministar za privatizaciju kada se ta firma pojavila pre Francuza da kupi Beočinsku fabriku cementa i prijavljena je bila Evropskoj komisiji da u vreme sankcija pokušava sa Srbijom da radi. Znam šta ti ljudi nude, kako rade i da su bili vlasnici u francuskoj kompaniji i kada se za to nije znalo sa 20% u onih 40 i nešto sa početka.
Znam da sam ja i moje kolege bile imune na njihove priče, ponude i sve ostalo što ide u takvim poslovima. Isto tako se i danas zna ko nije bio imun na te i takve ponuđače, i izvođače, koji danas rade u celoj Srbiji, a za njih rade proizvođači one preživele domaće firme.
Šta je strašno? To malo preostalih dobrih firmi, neko je juče pominjao "Mostogradnju", "Energoprojekt", a da im pridodam "Politiku", "Večernje novosti", "Simpo" i "Tigar", samo je nekoliko firmi koje ćete iduće nedelje kada na Vladi budete usvojili zakon o ukidanju akcijskog fonda dovesti u situaciju da ovakva vrsta preuzima bez javne ponude, iza zatvorenih vrata, mimo kriterijuma konkurencije i javnosti, nekom sa kim se neko dogovorio prodate i taj deo kapitala u ovim firmama koje su uspele da se sačuvaju.
Mene čudi taj neki mir sa kojim prepuštate vašim koalicionim partnerima da vladaju svim resursima koji u ovoj Srbiji nisu, reče neko danas, ostavina ničija nego vlasništvo svih nas. Ako se neko pravi da ne razume posledice pogubne takvih efekata, kažem da najmanje sedam zakona će tog istog trenutka biti prekršeno kada ukinete akcijski fond i osnujete akcioni, koji će biti stavljen pred Agenciju za privatizaciju, agenciju koja je najviše kompromitovala reforme i ono što smo svi očekivali da se desi posle 2000. godine, sa malo poništenih ugovora, velikim brojem nezaposlenih i izgubljenom nadom.
Da li su time zaslužili da uzmu i odlučuju i postavljaju u tim društvima privrednim zastupnike, dobro nisu rekli zaštitnike, jer to nisu ni u prenosnom smislu reči, društvenog kapitala tamo gde još nije izvršena privatizacija, jer je Akcijski fond vlasnik dela imovine u tim preduzećima?
To što o tome neće mnogo da se priča, to što je uredba za restrukturiranje doneta 27. na Vladi, objavljena u "Službenom glasniku" 98. Ko još čita glasnike? Mi malobrojni. Ko još gleda šta se radi? Da li mislite da zaista jednog dana neće moći da se podvuče crta kao pod potrošenim sredstvima privatizacije i da se kaže - gde je novac?
Neko će jednog dana morati, poput ovoga što je tek zagrebala DRI, da podnese račun i kaže - da, mi smo to radili. Neko za to mora da podnese odgovornost. Znam uporne i vredne koji podnose prijave Ustavnom sudu, odnosno zaštitu pred Ustavnim sudom i traži na primer za odluku da sudija ne može da bude izabran, 13 slučajeva je u Novom Sadu...
Vrsne sudije koje su vredne, ocenjene najboljom ocenom za stručnost nisu mogle da budu izabrane zato što su im supružnici advokati. Tu vrstu mogućeg sukoba interesa rešavaju procesni zakoni, krivični, parnični. Zna se da ne može da sudi ne žena nego treće ili četvrto koleno, bilo koja vrsta rodbinskog odnosa ne mogu da se ponove u istom sporu. Niko nigde nije objavio to kao uslov za izbor sudija. Niko nije ni naznačio, niko ovde to nije ni čuo, ali je 13 ljudi eliminisano u Novom Sadu, a 22 u Beogradu.
Zamislite da vam je dete sanjalo da bude sudija, uspešna, najbolja. Imala je tu sreću da pronađe dobrog, solidnog momka, slučajno advokata i uda se za njega i sada, ne znajući šta će joj se desiti gubi ustavno pravo na rad zato što neko kaže da ne mogu supružnici da budu (Predsednik: Vreme.) jer to navodno dovodi do sukoba interesa. Hvala. Nastaviću.