Gospodo narodni poslanici, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: SPS-JS, ''Nova Srbija'', LDP, „Napred, Srbijo“, DSS - Vojislav Koštunica i SRS.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani predstavnici Vlade, pred nama je set od 11 izuzetno važnih zakonskih predloga. Na samom početku još jednom želim da istaknem da će, što je, između ostalog, već rečeno u uvodnom izlaganju, poslanička grupa SPS-JS u Danu za glasanje podržati svih 11 zakonskih predloga. U svom izlaganju imaću na umu, pre svega, vreme koje na raspolaganju ima poslanički klub SPS-JS. Imajući na umu to da će kolega iz poslaničkog kluba govoriti u nastavku rasprave u načelu, ja ću akcenat u svom izlaganju staviti na dva zakonska predloga - Predlog zakona o vanrednim situacijama i Predlog zakona o zaštiti od požara.
Naravno, kao što je već, između ostalog, rečeno, podržavamo nameru predlagača da se zakonski uredi i reguliše jedna izuzetno važna oblast, koja je do sada regulisana zakonom koji je star 32 godine. Ova namera države svakako predstavlja novu etapu, fazu ili vreme u kojem se država postavlja na odgovoran način prema ovom pitanju, tako da to pre svega osete građani Republike Srbije. Naravno, mislim i na zaštitu života građana Republike Srbije, ali i na zaštitu njihove imovine.
Takođe želim da kažem da sam ubeđen da je odabran zapravo jedini, najbolji i pravi način da se dođe do ovako kvalitetnog zakonskog predloga, kroz široku javnu raspravu koja je trajala, čini mi se, 30 dana, odnosno mesec dana, javnu raspravu u kojoj su učestvovali i predstavnici lokalne samouprave, odnosno privredni subjekti i predstavnici nevladinog sektora, što je takođe od izuzetne važnosti.
Usvajanjem ovog zakonskog predloga Srbija će svakako dobiti jedan moderan zakon, koji će biti i brži i efikasniji odgovor na vanredne situacije i koji će biti garant bolje i efikasnije bezbednosti građana. Inače, kao što smo mogli čuti, implementacija ovog zakona je, treba još jednom istaći, uslov da Srbija nastavi put evropskih integracija, odnosno preduslov da Srbija uđe u EU. Naravno da podržavamo i suštinski cilj koji se želi postići usvajanjem ovog zakonskog predloga, da se u celoj državi uspostavi jedinstven sistem za reagovanje u vanrednim situacijama, jer je to jedini način da se i pravovremeno i blagovremeno reaguje i da se spasu ljudski životi i materijalna i kulturna dobra. To je moguće učiniti jedino sprovođenjem mera u kojima moraju da učestvuju sve raspoložive snage, sve ono čime raspolažemo. Kada službe budu objedinjene, reakcija države će biti daleko efikasnija i u slučaju poplava i u slučaju požara i u slučaju zemljotresa i drugih nesreća.
Dakle, već je rečeno u uvodnim izlaganjima da evropski i svetski standardi u ovoj oblasti počivaju na decentralizovanom delovanju. Usvajanjem ovog zakonskog predloga i kod nas se uvode ovi standardi, odnosno osniva se integrisani centrali organ, a prenose se nadležnosti na lokalne samouprave, koje postaju ključni faktor u ovom izuzetno važnom poslu.
Ono što je suštinski jako važno i što se postiže usvajanjem ovog zakona jeste da se uspostavlja čvrsta veza između sektora za vanredne situacije, kao službe koja prvi put objedinjuje sve snage Republike Srbije, dakle stvoren je jedan, kao što sam već rekao, integrisan sistem zaštite građana u vanrednim situacijama, i uspostavljena je njegova čvrsta veza sa lokalnom samoupravom. Ubeđen sam da je to jedini pravi način funkcionisanja u vanrednim situacijama.
Nakon usvajanja ovog zakona lokalne samouprave će biti veoma bitan, veoma važan segment, odnosno servis za organizovanje u vanrednim situacijama. Naravno, u skladu sa zakonom, gradovi će, kao što smo i mogli čuti, imati definisane odgovornosti i ovlašćenja kada je reč o upravljanju vanrednim situacijama, a gradonačelnici i predsednici opština ovim zakonom dobiće definisanu ulogu, ali se podrazumeva da moraju da uključe celokupne lokalne samouprave, javna preduzeća, privredne subjekte itd.
Ovim zakonom će zapravo biti dat, koliko sam mogao da shvatim, okvir i obaveze, a lokalne samouprave će naknadno da konkretizuju zakon u zavisnosti od svojih karakteristika. Ovim zakonom građani, različita udruženja, privatna i javna preduzeća, dakle svi postaju deo sistema i najvažniji su korisnici, što je takođe od izuzetnog značaja. Svakako, najveći posao sledi nakon usvajanja ovog zakonskog predloga, a to je praktično uspostavljanje ovog veoma važnog i veoma bitnog sistema.
Mislim da se svi možemo složiti u konstataciji i stavu da je ovaj zakon zaista potreban našoj zemlji, kako bismo već naredne godine mogli, kao država, da damo jedinstven odgovor kada je reč o vanrednim situacijama, a ne da se to čini kao u proteklom vremenskom periodu, u zavisnosti od slučaja do slučaja, od lokalne samouprave do lokalne samouprave, od sredine do sredine, od grada do grada.
Poslanička grupa SPS-JS će podržati ovaj zakonski predlog, ali i Predlog zakona o zaštiti od požara, jer želimo da u tom pogledu Srbija već od iduće godine dobije efikasniji sistem zaštite, koji će poboljšati i ekonomsku sigurnost i stabilnost u Srbiji.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti od požara, veoma ću kratko reći na samom kraju, potpuno je jasno da ovaj zakonski predlog na dosta bolji način rešava pitanje zaštite od požara, uvodi se novi modalitet zaštite od požara, koji nije ranije postojao, i nakon 21 godine uvodi se konačno red u ovoj oblasti.
Na samom kraju želim još jednom da istaknem potpuno jasno i precizno – potreban nam je integrisan sistem, koji će obezbediti sve službe koje se bave pomenutom problematikom, tako da postojeće resurse, ono čime raspolažemo kao država, možemo koristiti u ovu svrhu i na efikasniji i racionalniji način.

Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana predsednice Narodne skupštine, želeo bih pre diskusije (da mi ne uračunate u vreme) da reklamiram Poslovnik, član 87, jer niko od članova Vlade nije prisutan. S obzirom na izuzetno kratko vreme koje imamo za obrazlaganje različitih zakona, molio bih vas da date pauzu.

 Nastavite sa radom. Saradnici ministara su ovde, a ministri su u zgradi. Trenutno su na kratkom dogovoru i ubrzo će se vratiti.

Dobro, kada je već tako, onda želim da građanima Srbije kažem da su danas pred nama predlozi zakona koji su potpuno nespojivi, kako su u više situacija predstavnici poslaničkih grupa isticali, da bi bilo možda logično da su ovi zakoni o parničnom postupku, upravnim sporovima i krivični objedinjeni sa onima koji će primenjivati nosioci pravosudnih funkcija koji su izabrani.
Čini mi se da upravo i jeste želja da se ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama nađe tu zajedno sa ovim setom zakona o upravi, prekršajima i krivičnim zakonom, da se i na taj način pokaže kako preventivno treba da se deluje - ako ne budete postupali po njima, bićete drastično kažnjeni.
Nisam siguran da će ovaj zakon imati adekvatnu primenu, da će pooštravanje kaznene politike praviti neku generalnu prevenciju. Smatram da se generalna prevencija pravi ozbiljnošću u društvu, pravljenjem adekvatnih uslova za sve te ljude koji dolaze na sportska borilišta da mogu da navijaju za svoje timove koji će možda jednog dana istrčati na neku međunarodnu scenu. Siguran sam da u takvim situacijama ti ljudi neće primenjivati nasilje.
Naravno, ukoliko se svi ti ljudi uposle, zaposle, ukoliko imaju svoje porodice, sigurno će se na taj način suzdržati od bilo kakvog nasilja, a ovakvim drakonskim kaznama će se ti ljudi možda još više iritirati da upravo sve bude kontraproduktivno.
Reći ću vam samo primer Kraljeva. Kraljevo je grad bogate sportske tradicije. Odbojkaši ''Ribnice'' su i u onoj bivšoj Jugoslaviji bili osvajači Kupa kupova, a u ovom trenutku igraju međunarodne utakmice van Kraljeva zato što sportska dvorana nema uslove za evropske standarde. Da li to iritira navijače ''Ribnice'', koji su stizali do krajnjih destinacija one bivše zemlje?
Da li će navijače kraljevačkih košarkaša, ''Mašinca'' i ''Sloge'', iritirati to što iduće godine neće moći u svojoj hali da igraju domaće utakmice jer Kraljevo nema sportsku dvoranu koja će zadovoljiti uslove?
Da li vaterpoliste grada na Ibru iritira to što godinama ulaze u prvu ligu, a nema zatvorenog bazena? Da li fudbalere i navijače kraljevačke ''Sloge'' iritira to što je praktično nerešen status ''Sloginog'' stadiona?
Gospodo iz vladajuće koalicije, da biste mogli primeniti neki zakon, da tražite od naroda, građana, navijača da budu primerni, obezbedite uslove. Znate, jako je ružno kada na utakmici napravite neke kaveze, odnosno neke rešetke, i tamo ubacite ljude koji će da navijaju. Oni su već u tom trenutku, praktično, iziritirani da se tako ponašaju.
Reći ću vam samo još nešto kada je sport u Kraljevu u pitanju. Godinama su dolazili navijači iz onih bivših republika, gde je bilo i određenih nacionalnih mržnji itd., ali nikada navijači u Kraljevu nisu napravili nijedan incident, nego su ti ljudi, ako su pošteno pobeđivali i pokazali kvalitet, na kraju bili nagrađeni aplauzom. Kraljevo je bilo poznato po tome.
Moja poruka, pošto imam jako malo vremena, jeste da Vlada treba da obezbedi uslove. Kada govorim o Kraljevu, govorim i o mnogim gradovima u Srbiji koji takođe nemaju uslove za sportske manifestacije. Prvo, generalna prevencija se pravi na taj način.
Treba poštovati zakone koje država donosi, možda i jeste trenutak da se nešto ovako uradi, ali sigurno sa drakonskim kaznama koje ste predvideli nećete postići puno.
S obzirom na veoma kratko vreme, o ovim pravnim zakonima ćemo govoriti više kada bude na redu 3. tačka dnevnog reda, jer želim da ostavim vremena i svojoj koleginici Aleksandri Janković.

 Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, želim da govorim o cilju i značaju, kroz neka konkretna i lična iskustva u uslovima vanrednih situacija, dva predloga zakona - Predlogu zakona o vanrednim situacijama i Predlogu zakona o zaštiti od požara.
Pre svega, cilj zakona je, konkretno, zaštita ljudskih života i materijalnih dobara, uvažavajući činjenicu za potrebom izbegavanja katastrofalnih posledica kroz umanjenje rizika i spremnost za preventivno delovanje. To već dovoljno govori o tome koliki značaj imaju ova dva predloga zakona, pogotovo ako tome dodamo trenutnu situaciju da ovu oblast i materiju regulišu zakoni s kraja 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, na osnovu čega je zaista podeljena odgovornost resornih organa, odnosno ne zna se tačno ko šta i u kom trenutku treba da radi.
Želim konkretno da govorim o iskustvima koja su imale opštine iz Banata Sečanj i Žitište sa popravama iz 2000. i 2005. godine, kada je vodostaj bio na nivou koji se dešava jednom u sto godina.
Siguran sam da je resorno Ministarstvo unutrašnjih poslova kroz javnu raspravu saslušalo iskustva opština, odnosno lokalnih samouprava i svih drugih organizacija koje su uključene i upoznate sa ovom materijom i da je, zahvaljujući tome, sačinilo ovako dobar predlog zakona. Ipak, dozvolite da iznesem neka svoja iskustva i zapažanja.
Zaista smo 2005. godine imali vodostaj koji se dešava jednom u sto godina. Specifičnost tog dela Banata se ogleda u tome da se on nalazi nizvodno u odnosu na državu Rumuniju i to zahteva zavisnost i dobru saradnju sa susedima iz Rumunije.
Ono što je bilo potpuno jasno već u samom startu jeste da se osetio nedostatak jedinstvenog i sinhronizovanog dejstava u tim trenucima, a što je i osnovni cilj predloga ova dva zakona, pre svega ovog zakona o vanrednim situacijama, jer se u tim trenucima, kada može da zavlada i panika, zaista nije znala tačna adresa za jedinstveno delovanje, što je izazvalo i izostanak blagovremenog dejstva.
Radilo se o minutima i satima i sada je opšti utisak da se, da je bilo blagovremenog dejstva, ne bi desilo da voda prodre u naseljena mesta. Konkretno, da u Međi poplavi jednu trećinu sela, poruši 40 kuća i još toliko odredi za sanaciju, i da poplavi preko 3.000 hektara plodne zemlje. Uz to, ako se dodaju još i nedovoljni kapaciteti opština, kakve su i Žitište i Sečanj, ostalo je da u tim trenucima požrtvovanost građana i solidarnost sa građanima Međe i Jaše Tomića doprinesu da se izbegnu ljudske žrtve, a zatim i pomor stoke.
Dakle, evidentno je da se u tim trenucima dešavaju određene improvizacije. To može da bude kritično, a i kobno, kada ne znate tačno ko šta treba da radi u uslovima opasnosti. Dešavalo se da određeni organi tvrde da kanale treba prokopati, a građani su se, nasuprot tome, zalagali da se oni ne otvaraju nego zatvaraju. To su sve posledice kada nemate regulisano blagovremeno dejstvo u tim trenucima.
Naravno, nakon tog prvog talasa usledila je reakcija svih organa i sinhronizovano dejstvo. Odbrana je tada profunkcionisala, država je uputila pomoć, resorna ministarstva su delovala. Ali, kažem, nakon svega i nakon ove distance ostaje utisak da bi sigurno, da je bilo blagovremene reakcije, šteta bila manja.
To iskustvo dovoljno govori o tome da jedan evro uložen u preventivna dejstva vredi četvorostruko u odnosu na saniranje posledica i svakako da iskustvo koje sam izneo ide u prilog neophodnosti ovakvog zakonskog projekta i potrebi da se on što pre usvoji.
Kada je reč o zakonu o borbi protiv požara, želim da kažem da su tu isto konkretna iskustva u Banatu i Vojvodini i pohvalio bih neka zakonska rešenja, pre svega koja se tiču žetvenih radova, a zatim spaljivanja strnih useva.
U Vojvodini su, kada je žetva u toku, veliki radovi i često se ne preduzimaju odgovarajuće mere i dolazi do neželjenih posledica. Meni je zadovoljstvo što član 49. predviđa posebne mere zaštite i očekujemo da će u tim uslovima izostati ti česti požari kada su žetve u pitanju.
Takođe je masovna pojava u Vojvodini, u Banatu, paljenje ostataka strnih useva, što dosta često izaziva velike štete. Ova odredba u članu 50, odnosno predviđena sankcija za one koji izazovu štetu paljenjem strnih useva, da nadoknade troškove intervencije vatrogasno-spasilačke ekipe, odnosno prevazilaženje tih šteta, siguran sam da će doprineti da posledice budu što manje i da se što manje na ovaj način izazivaju požari.
Ono što takođe cenim da je dobro jeste odredba o mogućnosti dobrovoljnih vatrogasnih društava.
U Vojvodini, konkretno u Banatu, pošto odatle potičem, znam da je vrlo razvijena mreža dobrovoljnih vatrogasnih društava, da oni rade na obuci mladih, da razvijaju taj duh solidarnosti dobrovoljnih vatrogasnih društava i svakako im je potrebna podrška i oni će imati svoju ulogu i postići pun efekat.
Sve u svemu, da ne bismo uvek i često raspravljali samo o posledicama, a uvažavajući i činjenicu da se usvajanjem ovih zakonskih predloga vrši harmonizacija sa zakonodavstvom EU i činjenicu da imamo svesrdnu pomoć Rusije u osnivanju jednog centra u Nišu, koji će biti centar za brze reakcije na Balkanu, svakako da je potrebno stvoriti preduslove i dati punu podršku i ministru Dačiću i resornom Ministarstvu unutrašnjih poslova da se ovi zakoni usvoje.

Zahvaljujem, gospodine Kasaloviću.
Reč ima narodni poslanik potpredsednica Judita Popović.

Poštovana predsednice, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovi zakoni koji su na današnjem dnevnom redu, o kojima raspravljamo u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu, toliko su heterogeni, da oni, u stvari, u svom nazivu imaju zajedničko - da se radi o zakonima. To je jedino što povezuje sve ove tačke na dnevnom redu.
Iz tog razloga možda i rasprava deluje tako haotično, jer svako od poslanika bira svoje favorite, pa priča o određenim zakonima i onda ne možemo imati ozbiljnu i kvalitetnu raspravu o svim zakonima, koji su i te kako bitni za razvoj ovog društva.
Pokušaću, bar na neki način, da sistematizujem ove zakone, da ih podelim u nekoliko grupa, da bi to ipak delovalo malo uređenije i jasnije. Počela bih sa ovim zakonima koji se bave sprečavanjem nasilja, a to su Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama i Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika.
Oba ova zakona se, pre svega, bave gašenjem požara. Ne vidim da se predlozi ovih izmena i dopuna ozbiljnije bave uzrocima tog nasilja, koje se evidentno sve više širi ulicama naših gradova. Nasilje je prisutno u školama, u domovima, u svakom segmentu društva.
Ovi zakonski predlozi su došli sa svojim izmenama i dopunama nedugo posle usvajanja osnovnih zakona, što znači da ti zakoni, koji su ne tako davno usvojeni, očigledno nisu dali adekvatan način za rešenje problema nasilja u Srbiji.
Sada bi trebalo da verujemo predlagaču zakona da je zaista našao formulu na koji način da spreči nasilje u Srbiji. Recimo, zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama glavnu intencu stavlja na meru bezbednosti i očekuje da ta mera da neke rezultate, a Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika stavlja težište na represiju.
Dakle, ova dva zakonska predloga, s merom bezbednosti i povećanim kaznama, trebalo bi da donesu rezultat u smislu da ćemo imati manje huligana na ulicama, manje pretučenih ljudi, manje ubistava i sl.
Ne možemo mi kao osnovne uzročnike nasilja da vidimo samo te huligane na sportskim priredbama, ne možemo samo njih da krivimo za sve ono što se dešava na ulicama gradova, jer i ti mladi ljudi su verovatno stekli određeni model ponašanja, određeno obrazovanje koje ih je dovelo u to stanje da očekuju da nasiljem rešavaju sve svoje frustracije i probleme, da se svete i ponižavaju one druge.
Dakle, nemamo mi toliki problem sa ljudima koji posećuju sportske priredbe. Mi imamo mnogo dublji problem, koji se tiče i našeg školstva i našeg porodičnog zakona i naših institucija kao što su policija i sudstvo. Da li imamo pravo da svu odgovornost svalimo na one koji čine nerede na sportskim priredbama, koji čine nerede u ulicama do jedan kilometar od te prostorije gde se sportska priredba odvija? Ne. Za te nerede, za ta huliganstva, za sva ta krivična dela koja se vrše i te kako su odgovorni svi ti koje sam malopre nabrojala, između ostalog i sudovi.
Da li su sudije, koje su godinama imale u postupku one optužnice koje se tiču ozbiljnih krivičnih dela ljudi koji se sada prozivaju kao glavni izgrednici na sportskim priredbama sada na listama koje su predviđene za izbor sudija u osnovnim sudovima, višim sudovima, apelacionim itd.? Da li je neko, između ostalog, i to uzeo u obzir kada je odlučivao o tome da li je neko dostojan da vrši sudijsku funkciju ukoliko je godinama vodio postupak protiv određenih učinilaca i izvršilaca krivičnih dela, a mi danas donosimo zakone koji se tiču isključivo onih izgrednika na sportskim priredbama i trudimo se da mere bezbednosti zabrane prisustva na tim sportskim priredbama prikažemo kao vrhunac borbe protiv krivičnih dela, protiv nasilja, koji su mogući i koji se vrše na sportskim priredbama i u vezi sa sportskim priredbama.
Kada se sve to uzme u obzir, onda bih postavila pitanje da li je ovaj član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama zaista sveobuhvatan.
Podsetila bih vas na snimak koji se danima vrteo na nacionalnoj televiziji, kada su navijači na jednoj od sportskih priredbi bacali neku lutku koja bi trebalo da predstavlja jednu novinarku. Znamo da se emituje emisija „Insajder“, koja govori upravo o sportskom huliganstvu. Bacali su tu lutku i pokazivali u najgorem mogućem svetlu kakvo mišljenje imaju i šta bi uradili s tom novinarkom.
Da li ovaj član 4. zaista može da bude dovoljna brana za takvu vrstu ponašanja na sportskim priredbama? Da li pod takvo ponašanje možemo da uvedemo fizički napad na učesnike sportske priredbe, bacanje predmeta na sportski teren, unošenje u sportski objekat obeležja kojim se vređaju nacionalna, rasna, verska i druga osećanja i slično? Da li je dovoljno da samo jednim članom 4. tačno nabrojimo sve one mogućnosti koje se očekuju na nekoj sportskoj priredbi ili bi to trebalo da bude mnogo sistematičnije, mnogo sveobuhvatnije, mnogo jasnije?
Da li je uloga ovog zakonodavnog tela, a i onog koji je predložio zakone, da pošalje poruku da je napokon ovo društvo sazrelo da se uhvati u koštac sa nasiljem i da ga zaustavi ili je to opet samo jedna kofa vode koja će se baciti na veliku vatru koja se već rasplamsala?
Da li je dovoljno da samo pojačamo represiju, kaznu, i to samo u novčanom smislu? Da li je dovoljno da se organizator sportske priredbe kazni, recimo, sa milion do dva miliona dinara, kada vrlo dobro znamo da sportski klubovi raspolažu mnogo većim novčanim sredstvima od tih milion ili dva miliona dinara, koliko bi eventualno bila kazna za neke ozbiljnije nerede tokom sportske priredbe?
Da li je dovoljno da se odgovorno lice kazni sa 50.000- 150.000 dinara kada istovremeno u ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima i te kako povećavamo te prekršajne kazne koje će plaćati fizička lica prilikom prekršaja u saobraćaju?
Kada se uporede te kazne od pet do sto pedeset hiljada dinara, koje plaća fizičko lice koje je napravilo prekršaj u saobraćaju, i ovu koju plaća odgovorno lice, 50.000 - 150.000 dinara, ne vidimo veliku razliku, a posledica je i te kako značajna u pogledu društvene opasnosti .
Sve u svemu, ovi zakoni neće dati odgovor na to kako se izboriti sa nasiljem ukoliko ostanemo samo na nivou gašenja požara.
Što se tiče Predloga zakona o dopunama Zakona o prometu nepokretnosti i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, mogla bih samo da istaknem da i oba unose određene novine koje najverovatnije neće postići rezultat koji se od njih očekuje.
Zakon o parničnom postupku povećava cenzus za revizijsku vrednost na 100.000 evra, i to u onom delu u kojem se osporava drugostepena odluka, što znači da se, pogotovo ako se radi o nekretninama a ne o novčanom potraživanju, bukvalno onemogućava građanima iz unutrašnjosti da podnose revizije, da ishoduju vanrednopravni lek pred Vrhovnim kasacionim sudom, jer nekretnine, dozvolićete, u unutrašnjosti Srbije daleko manje vrede nego u Beogradu.
U unutrašnjosti lako možete kupiti stambene zgrade od pet do šest hiljada evra. Kako će onda taj koji misli da je njegovo pravo u vezi s tom nekretninom na neki način oštećeno da se obrati vanrednopravnim lekom Vrhovnom kasacionom sudu? Mislim - nikako.
Posebno bih istakla zakon o dopunama Zakona o prometu nepokretnosti, koji opet onemogućava ravnopravnu mogućnost overe ugovora, jer overu ugovora u vezi s prometom nepokretnosti vezuje za sedište suda gde se nekretnina nalazi, a po sadašnjem zakonu možemo da zaključujemo, odnosno overavamo ugovore u bilo kom mestu u Srbiji. Na ovaj način ćemo onemogućiti one koji su sprečeni bolešću ili ne mogu iz raznoraznih razloga da dođu u sud da overe taj ugovor o prometu nepokretnosti. Dakle, otežavamo građanima pristup sudu.
S druge strane, dajemo mogućnost overavaču da jednostavno odbije da overi ugovor o prometu nepokretnosti ukoliko smatra da je ta nepokretnost već bila predmet nekog pravnog posla, a kaže se da se posebno vodi računa o evidenciji tih ugovora.
Znajući nas kakvi smo, kako vodimo evidenciju i registre svega i svačega, čisto sumnjam da ćemo imati valjanu evidenciju, koja će moći da posluži onom činovniku da izvrši valjanu proveru i da odbije mogućnost overe jednog ugovora o prometu nepokretnosti.
Mislim da se na ovaj način daje prevelika mogućnost nekom ko je samo činovnik, overavač, koji inače ima zakonsku obavezu samo da overi i utvrdi identitet onih koji overavaju svoje potpise, a nikako da ulazi u sadržinu jednog ugovora.
Prema tome, ovi zakoni (Predsednik: Vreme.), predloženi po ma koliko hitnom postupku, neće označiti neku značajniju promenu u našem pravnom sistemu.