Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dinkiću, sada će vam potpuno izgledati neverovatno, ali izgleda da smo vam mi iz LDP bili najveći prijatelji tokom prethodne rasprave o Zakonu o regionalnom razvoju.
Ovde imam stenogram onoga što smo mi govorili, odnosno mislim da bi bilo neskromno da sada citiram nas same, ali pročitaću samo jednu rečenicu iz polovine prošle godine, u kojoj se kaže – da ćete biti sami, kada se vratite u parlament sa izmenama i dopunama zakona koji se ne može primeniti i da će to biti naš zajednički poraz, a ne samo vaš neuspeh.
Šta je problem ovog zakona, jer očigledno da ste se vi ovde u parlament vratili zbog toga što postoji neki problem? Problem je ono što su o tom zakonu govorile partije vladajuće koalicije, koje su prethodno za njega glasale, izbegavajući očigledne poteškoće koje prate njegovu primenu, uz obrazloženje da će to Vlada srediti uredbom na samoj sednici.
Ovde pored vas nama je potreban predsednik Vlade, potreban je ministar Ljajić, potreban je i ministar Ugljanin – svi oni koji su vas praktično vratili sada ovde u parlament sa zakonom o regionalnom razvoju. Izgleda neverovatno da vi očekujete od nas da mi raspravljamo o regionalnom razvoju zemlje, o regionalizaciji Srbije, a da potpuno iz tog posla isključimo politiku – to je nemoguće, gospodine Dinkiću.
Mi možemo da se ne slažemo i ne slažemo se po mnogim pitanjima, ali zašto sada samo vi meni ovde odgovarate na pitanje kao šefa parlamentarne stranke – o besplatnim akcijama, kada su na priči o besplatnim akcijama profitirali mnogi pored vas? Godine 2008. su dobijeni izbori na mantri da će akcije vredeti 1.000 evra, a danas sada sa vama treba da razgovaramo o 1.700 dinara i vašoj ambiciji da uspostavite ravnopravnost i pravednost u ekonomiji. To je nemoguće. Koja je to ekonomija uspela da ostvari deo pravednosti?
Šta je problem za Zakonom o regionalizaciji? Problem sa Zakonom o regionalizaciji je što ne može da bude efikasan ukoliko se donosi kao izolovana mera. Sami ste ovde rekli da se zalažete za decentralizaciju. Suština problema Srbije zapravo je u apsolutnoj kontroli koju je uspostavila republička vlast i koje ne želi da se odrekne.
Govorim o pet regiona, a ranije je bilo sedam – gde su se izgubila dva? Mi imamo NUTS standarde. Oni su vrlo jasni, ako govorimo o standardima EU – od tri do osam miliona, od 700 hiljada do tri miliona i ispod 700 hiljada. Gde su se izgubila dva regiona? Kakav je to zakon? Ako isključimo politiku, jer ste ovde rekli da je ovo statistika – šta znači region KiM? Kako će funkcionisati taj region? Kako će se kontrolisati sredstva koja se usmeravaju u region KiM?
Kako će funkcionisati Beogradski region? Recimo, kako će funkcionisati Savet regionalne agencije za Beograd, ako se u tom savetu nalaze predstavnici lokalnih samouprava, predsednici? Nije isti status lokalne samouprave opštine u Beograda i opštine izvan grada Beograda. Oni nemaju status jedinica lokalne samouprave.
Govorimo o tri nivoa vlasti, odnosno vi se zalažete javno ovde za tri nivoa vlasti – centralni, srednji i lokalni. Onda pogledajte u šta ćemo pretvoriti Vojvodinu? Imamo ovde jedan list koji je izdat povodom ovog Zakona o regionalizaciji, gde protestuju Užičani – ne dopada im se da se izgube u tom megaregionu Šumadija i Zapadna Srbija, ne vide sebe u svemu tome – nije im logično.
Mi valjda treba da donesemo zakon koji će ljudi razumeti, jer oni treba da žive u skladu sa tim zakonom. Pored toga što im govorimo da se bavimo statistikom, ta statistika će uticati na njihov život ovde. Mi sada donosimo zakon, da bi taj život bio bolji.
Kako izgleda Vojvodina? Republički okruzi, pokrajinski okruzi, lokalna samouprava, gradska vlast, pa pored toga imamo pokrajinsku vlast, i onda imamo, vi ste pomenuli, tri agencije. Dve za Bačku, jer treba Savez vojvođanskih Mađara da glasa za zakon, a nijedna za Srem. Ako se isključivo bavimo ekonomskim kriterijumima, videćemo da je Sremu agencija najpotrebnija, jer je Srem najnerazvijeniji i ima najteže problema.
Previše je problema u ovome, gospodine Dinkiću, da bi ovo moglo da funkcioniše. Mi želimo da funkcioniše i zato vam predlažemo da ovde dođete, prvo, sa čitavom vladom, pa da onda zajedno nađemo rešenje za ozbiljne probleme. Jer se nama zemlja iznutra raspada i rastače.
Tačno je ovo što neki pominju kao kritike, samo nas interesuje zašto je to tako? Zašto vi morate da budete pored 10 kamiona koji stignu iz Kine u FAP? Zašto vi morate da odete u Bor i da kažete da će se tamo praviti topionica? Zašto vi morate da budete u Kragujevcu i govorite o "punto"? Ne to zbog toga što ćete vi od toga imati političku korist – nego ti projekti su osuđeni na neuspeh, ako zavise od vaše spremnosti da u tome učestvujete.
Isto je kao i priča o akcijama. Ne može akcija da vredi 1.000 evra zato što vi to želite – bilo bi super da je to tako, ali ne može da vredi na osnovu naših želja i dobrih namera. Vrednost akcija se utvrđuje na tržištu. Tada je bilo jasno da šest javnih preduzeća za koja se planira privatizacija ne mogu da donesu prihod od 30 milijardi evra, koliko je potrebno, da bi se onda 15% od tog prihoda izdvojilo i na takav način podmirile ambicije pet miliona ljudi koji su se prijavili za podelu besplatnih akcija, računajući na svojih 1.000 evra. To je i tada bilo očigledno.
Kriza koja je u međuvremenu nastupila, samo je jedno od opravdanja radi čega te akcije danas vrede 1.700 dinara, ali ona ne može da gurne u drugi plan – taj neprihvatljivi manir na kojem se gradi politika ove zemlje, ambiciju države da živi život svojih građana.
Iz Kine kamioni stižu ovde, gospodine Dinkiću, zbog toga što su tamo političari napustili fabrike. Sve se pretvorilo u poguban populizam, a koliko znam 2001. godine mi smo zatvorili neke banke zbog toga što nismo hteli da budemo populisti – je li tako? Mi smo napustili Službu platnog prometa što nismo hteli da budemo populisti, nego smo rekli – želimo da promenimo ovu zemlju i promenićemo je.
Kako ćemo stići mi do primene ovog zakona? Da li su lokalne samouprave bile konsultovane – oni kažu da nisu? Da li bilo ko u Vladi preuzima odgovornost za ovaj zakon – ne, osim vas? Niste vi dovoljni da bi zakon mogao da ostvari one efekte koje ste vi pomenuli.
Ako govorimo o problemima neravnomerno razvijene Srbije, šta je zajedničko u tom megaregionu jednom Užicu, jednom Kragujevcu, Pazaru, Sjenici, Tutinu, Novoj Varoši, Priboju, Prijepolju, osim da na svakom mestu žive ljudi koji ne znaju zašto im je nebo palo na glavu – misle da su nešto Bogu zgrešili, pa su osuđeni na takav život?
Moramo, ako govorimo o organizaciji ove zemlje, da kažemo da nam je Ustav donet na jako loš način – da su ljudi izuzeti iz dogovora o svojoj budućnosti. Taj loš Ustav za sobom povlači čitav niz problema sa kojima se danas suočavamo. Nema zakona o decentralizaciji. Vi ste sami pomenuli fiskalnu decentralizaciju, to nam je potrebno – a to je jako komplikovano, jer je zemlja nerazvijena.
Nisam siguran da su spremni mnogi da preuzmu onu odgovornost koja proizilazi iz činjenice - izvolite maksimalna prava i dogovorene obaveze, jer mislim da je kod nas razvijen i apsolutno prihvaćen model života po kome prava apsolutno koristimo, ali ta prava minimalno prate obaveze od kojih mi apsolutno bežimo. Vi ste tome doprineli.
Kako može Vlada da kompromituje proces privatizacije, a da mi sad ovde govorimo o podeli akcija iz procesa privatizacije? Kompromitovana je privatizacija u zemlji. Svaki preduzetnik u ovoj zemlji danas je po pravilu sumnjiva osoba. U Vladi Republike Srbije se 2003. godine rukovodstvo Vlade sretalo i razgovaralo sa prvim preduzetnicima ove zemlje. Ako plaćaju porez, ako zapošljavaju ljude, ako poštuju zakone, oni treba da budu konsultovani. Ako to ne rade, onda nije dovoljno pobeći od njih i okrenuti glavu na drugu stranu, kao što to danas Vlada čini, nego se moraju primeniti zakoni.
Pominjali ste Zakon o planiranju i izgradnji kao opravdanje za poštovanje tog standarda oblasti koji niko ne razume. Taj Zakon o planiranju i izgradnji je zaustavio građevinsku industriju u zemlji. To svi vrlo dobro znamo, ali pošto nije deo našeg partijskog prostora, mi ne bi previše da se bavimo problemima koji iz tog prostora izviru. Zato ste vi danas sami.
Pogledajte kakav je to stepen centralizacije? Vi ste ministar i za privatizaciju, i za privredu, i za ekonomske odnose sa inostranstvom, i za turizam. Imate čitav niz agencija ispod sebe, najviše državnih sekretara. Da li imate vi ona prava koja su vam potrebna da bi vi mogli normalno da upravljate tim sistemom? Kako možete da se bavite ozbiljno turizmom zemlje, ako se u Srbiji ne vodi ona politika koja bi bila u skladu sa preduslovima koji moraju da postoje da bi turizam bio efikasan?
Ekonomski odnosi sa inostranstvom. Nije to trange-frange ekonomija kojoj mi prisustvujemo gledajući naše političare koji putuju po svetu. Ekonomski odnosi sa inostranstvom obavezuju Srbiju da prihvati sistem vrednosti na kojima počiva onaj uspešni deo sveta. Da li se to desilo? Nije se desilo.
Danas smo uzeli 200 miliona dolara pozajmice za budžet od Ruske Federacije. Kako smo mi stigli do toga da pozajmljujemo od drugih da bi popunili budžet? Što trošimo više nego što možemo da stvorimo?
Što se tiče samog zakona, nije dovoljno zaustaviti se na nivou statističke politike, jer je jasno da je ovaj zakon par ekselans politički. Efekti koji iz njega proizilaze su politički. On s jedne strane hrani onu politiku prošlosti koja stalno insistira na konfliktu, a konfliktne teme pronalazi u strahu ljudi.
Srbija je podeljena i zaplašena iskustvima iz prošlosti. Zbog toga mi imamo tu potrebu da ovde analiziramo kako nazvati ubistvo sedam ili osam hiljada ljudi? Mi smo građani treće ili četvrte države, a sve prethodne su se raspale u podelama.
Ako donosimo zakon o regionalizaciji zemlje, onda mora građanima biti jasno zašto ga mi donosimo. Ne donosimo ga mi da bi svako dobio svoju despotiju i svoju feud. Efikasna lokalna samouprava, bez efikasne lokalne samouprave Srbija ne može da funkcioniše kao normalna zemlja. Treba da vratimo imovinu lokalnim samoupravama. Ranije je bila ustavna prepreka za nešto tako. Danas nema nikakve druge osim političke. To nam je problem.
Ako govorimo o tih pet regiona, zašto sad imamo pet, a prošli put smo imali sedam? Da li smo na takav način pronašli izlaz iz problema u kome smo se našli zbog toga što deo parlamentarne većine insistira na nekim svojim partijskim i uskim interesima? Mi smo unapred rekli da postoje neki regioni u Srbiji koji su realnost i ne treba ih zaobilaziti.
Zašto da mešamo Šumadiju sa zapadnom Srbijom? Zbog čega? Ako je samo pitanje broja, onda ne možemo da primenimo te standarde suprotno svojim referencama, a postoje i mali regioni. Rekao sam, od 150 hiljada do 700. Hajde to ljudima da kažemo. Vi morate da razgovarate sa građanima Užica.
Ne samo vi kao Mlađan Dinkić, to moraju da urade i ljudi koji se bave politikom u tom mestu da bi oni to prihvatili. Kragujevac isto tako. To su ozbiljni problemi i ovaj zakon neće moći da se primenjuje. Svi će govoriti iza ćoška – to je Dinkićeva utopija, za to smo glasali, i on glasa za naše utopije i tako ćemo terati dokle stignemo.
Zakon o besplatnim akcijama. Gospodine Dinkiću, nema pravednosti u privatizaciji. Ona treba da bude poštena i treba da bude efikasna. Mi smo imali oročen zakon o privatizaciji i proces privatizacije na četiri godine, a to se rasteglo, evo ulazimo u desetu godinu.
Kako smo došli do toga da građani ove zemlje mogu da veruju da je država odlučila da prodaje svoju imovinu, a da pri tom nije bila svesna činjenice da je prodaje zato što ne zna šta će sa njom, jer država kao vlasnik nema šta da traži u poslu. Nije tačno da ne može privatizovano preduzeće da propadne. Može, ona koja su neuspešna propadaju, ona koja su uspešna se razvijaju.
Imamo ozbiljne probleme sa tim zakonom. Ne želimo da uravnotežimo, ujednačimo pravo građana koje proizilazi iz zakona o podeli besplatnih akcija, pa ćemo akcije NIS-a, akcije EPS-a, akcije nekih velikih, Telekoma, staviti u Akcionarski fond zajedno sa akcijama onih preduzeća koje niko ne želi da uzme, koja su propala, koja su fiktivno samo angažovana, i onda će ljudi posedovati akcije akcionarskog fonda, a ne NIS-a ili EPS-a.
Kažete da to nije klasičan investicioni fond. Za nas je važno da bude klasični investicioni fond, da se služi ekonomskom logikom a ne političkom. To je jedino važno.
Zatvoreno akcionarsko društvo sa pet miliona akcionara ne postoji. Možda postoje neki razlozi da ono danas bude zatvoreno da bi sutra bilo otvoreno, ali ćemo se onda suočiti sa novim problemom sa kojim su se suočile zemlje koje su organizovale vaučersku privatizaciju. Verujem da vam je taj problem dobro poznat, problem Češke.
Kako jedan čovek sa svojom akcijom može da se snađe u sistemu u kojem postoji još pet miliona drugih malih akcionara? Kako on može da zastupa samog sebe i na skupštini akcionara? Znači, moraće da se prave neki investicioni fondovi, neko će zastupati te ljude.
Mi smo uveli još jedan stepen u toj privatizaciji koji prolongira raščišćavanje ekonomskih odnosa u zemlji. Rekli ste da neće biti privatizovan Aerodrom Beograd i EPS. Mi smo rekli da u principu možemo da razumemo potrebu Vlade da privatizuje Telekom, ali samo pod jednim uslovom, da konačno Vlada izađe sa strategijom svog odnosa prema javnim preduzećima u zemlji.
Vaš potpredsednik Vlade, kolega Đelić, lobira da Srbija uđe u Evropu 2014. godine, a vi da kažete – nećemo da privatizujemo EPS. Po Evropi ne postoji elektroprivreda koja kontroliše 100% tržište električne energije, 30% je kraj.
Da li to znači da smo odustali od Evrope ili danas nije popularno reći kako će se privatizovati EPS? Neka se privatizuje. Nama nije potrebno preduzeće koje će se socijalno starati o građanima Srbije. Neka Srbijagas prodaje po tržišnim cenama svoj gas, onda će i ljudi koji rade u Srbijagasu imati pristojnu platu, ljudi koji rade u EPS imaće pristojnu platu, oni koji su njihovi kooperanti dobiće novac na vreme i neće im EPS dugovati, pa ćemo i mi konačno početi da živimo od svoga rada, a ne da čekamo kada će nas se država setiti i udeliti nam neku milostinju.
Što se tiče tog zakona o besplatnim akcijama, ne razumem zašto je osnovni kriterijum pravednost. Pored dobre namere, on je nerealan, gospodine Dinkiću. To je naš problem, što on nije merljiv. Kako se meri pravednost u ekonomiji? Mislim da nije pravedno to što ćemo mi za 40 godina dostići standarde iz 1989. godine, ali to je činjenica i sa tom činjenicom ne možemo ništa više da uradimo, osim da je konstatujemo.
Nama je potrebna brza i efikasna privatizacije, a 15% akcija pripada zaposlenima koji su radili u tim preduzećima. Postoji problem sa činjenicom da je čitavo društvo ulagalo u neke sisteme i to su ta javna preduzeća, ali sa tim se treba suočiti na jasan način pa reći – ne postoji način da se to reši, osim da se utvrdi neka nominalna vrednost koju će dobiti svaki zaposleni i koja će biti u skladu sa vrednosti akcija koje dobijaju svi drugi.
Članovi naših porodica su, recimo, po 40 godina radili u bankama koje su otišle u stečaj, zatvorene su i neće ništa dobiti, ali imaju pravo da se upišu za ove akcije, pa će onda i njima pripasti deo. To nije logično.
Bolje sada konstatovati da je jednu dobru nameru nažalost nemoguće ostvariti, nego nastavljati dalje tim putem. Dobro je što vi odete u Kopaonik, u Kuršumliju i kažete – mi ćemo se postarati da pokrenemo proizvodnju.
Ono što je problem, jeste činjenica da je konzorcijum radnika preuzeo tu fabriku, jer je ta fabrika propala, a propala je zato što nema tržište, nema tehnologije, nema investitore. Za novu ekonomiju nam je potrebna nova politika. To je osnovni problem sa kojim se vi suočavate kada govorite o neravnomernom razvoju.
Zašto se sve koncentriše u Beogradu? Zbog prava koje Beograd ima. Ona su minimalna. Vidite da nam ministar prostornog planiranja vređa gradsku administraciju. I vaša stranka je u njoj. Kaže – ranije su bili korumpirani, a njegova stranka je u toj administraciji osam godina, a danas su lenji, a lenji su zbog toga što neće da tumače zakone.
U kojoj to zemlji opštinska uprava tumači zakone? Ona zakone primenjuje. U tom zakonu su vam izvori sredstava na kojima možete da razvijate normalno Beograd. Kroz decentralizaciju dajte pravo opštinama, pravite partiju regiona, vaše pravo, ali šta će ti ljudi? Ne možete vi da u svaki grad postavite zoološki vrt. To što se stvorilo u Jagodini, stvorilo se zato što je neko tamo bi sposoban pa to napravio. Drugi put ćemo u despotskom mentalitetu koji iz svega toga proizilazi.
Šta ćemo sa svim drugim sredinama? Vratite prava lokalnoj samoupravi. Zakon o regionalnom razvoju ne može da se donese mimo čitave strategije koju ni ne naziremo. To je osnovni problem. Previše decentralizacije je nefunkcionalan, realno on ne može da se primeni.
Može da ostane slovo na papiru, na kome ćete vi da insistirate, kao što ste i u drugim poslovima radili, gurati to, pa ko izdrži duže. Ovo je i naš interes. Ako je naš interes, onda moramo zajedno da radimo da se taj interes ostvaruje, jer nam vi niste ostavili prostor za nešto tako i zbog toga ne možemo da glasamo za to.