Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama su predlozi četiri zakona. Radi se o tri dopune zakona i jedan je novi zakon, to je zakon o metrologiji.
Prvo bih obrazložio razloge za izmenu i dopunu Zakona o regionalnom razvoju. Kao što znate, prošle godine Skupština Srbije je usvojila ovaj zakon. Koji su osnovni razlozi za izmenu i dopunu Zakona o regionalnom razvoju?
Ideja celog zakona je bila da pomogne građanima koji žive u lokalnim samoupravama da budu bliži pretpristupnim fondovima EU, jer je osnova zakona bila formiranje statističkih regiona u Srbiji, koji bi bili institucionalno sposobni da, s jedne strane, povuku sredstva iz budžeta Republike Srbije namenjena ravnomernom regionalnom razvoju, a s druge strane da se formiraju institucije koje bi bile kompatibilne institucijama u EU i omogućile da se povuku pretpristupna sredstva za regionalni razvoj, koji čine jednu od najvažnijih komponenti pretpristupnih fondova EU uopšte.
Međutim, imali smo u zakonu sedam statističkih regiona. Uočili smo da su oni nejednake veličine imajući u vidu broj stanovnika, jer suštinski Vojvodina ima dva miliona stanovnika, Beograd ima milion i šesto hiljada stanovnika, KiM milion petsto osamdeset hiljada. Regioni koji su bili formirani u centralnoj Srbiji nisu bili ujednačeni što se tiče broja stanovnika. Zato smo sada predložili da se umesto sedam formira pet statističkih regiona, ali približno jednake snage u svakom pogledu, uključujući i broj stanovnika, kako bi bili uporedivi.
Predlažemo da se u centralnoj Srbiji formiraju samo dva regiona, i to region istočne i južne Srbije, i region Šumadije i zapadne Srbije. U regionu istočne i južne Srbije danas živi, odnosno po poslednjem popisu stanovnika milion i sedamsto hiljada ljudi, što je otprilike ekvivalentno broju stanovnika koji živi u Beogradu.
U jednom Beogradu, na mnogo manjoj površini, živi isto stanovnika koliko u celoj istočnoj i južnoj Srbiji, koja je daleko veća, ali to samo govori o problemima u kojima se nalazi naša zemlja, s obzirom da je svih ovih godina došlo do pražnjenja naših teritorija, zbog činjenice da je van Beograda daleko teže naći posao, da su plate mnogostruko manje, da je nezaposlenost mnogostruko viša i to je dovelo do toga da mladi napuštaju svoje gradove u kojima su rođeni, odlaze u Beograd, iz siromašnijih krajeva Vojvodine odlaze u Novi Sad.
To je praktično i razlog zašto mi radimo ovaj zakon i zašto pravimo instrumente koji bi trebalo da podstaknu ravnomerniji regionalni razvoj, kako bi zadržali stanovništvo i kako u nekoj budućnosti, bila ona 10, 20, 30, 50 godina, Srbija ne bi ponovo gubila teritorije.
Ako nema stanovnika na nekoj teritoriji, zemlja nema suverenitet nad tom teritorijom, pre ili kasnije.
U tom smislu jeste važno da se uspostavi decentralizacije. U ovoj fazi, govorimo o statističkim regionima, ali sam ubeđen da će krajnje rešenje najbolje za Srbiju biti da se uradi faktička politička regionalizacija, koja ne mora da bude ista kao ova statistička, jer je potrebno za političku regionalizaciju otvoriti jednu široku javnu debatu, koja ne može kratko trajati, u koju moraju biti uključeni ne samo političari, već i ljudi iz struke, građani i na osnovu toga doći do najboljih rešenja.
U svakom slučaju, region istočne i južne Srbije danas naseljava oko milion i 700.000 stanovnika, dok region Šumadije, i zapadne Srbije naseljava dva miliona 80.000 stanovnika. Na taj način, svi ovi regioni, otprilike, imaju između milion i 600.000 i dva miliona stanovnika i na taj način su približno jednaki. Nažalost, nisu jednaki po svojoj razvijenosti i u tome će i biti zadatak, ne samo ove vlade, već i svih budućih vlada, da smanjuje razlike u stepenu razvijenosti.
To je osnovni razlog zašto smo pristupili izmenama i dopunama Zakona. Kada smo već pristupili izmenama i dopunama zakona, zbog ovog osnovnog razloga, onda smo odlučili i da prihvatimo neke od primedbi koje smo čuli u javnoj raspravi, uključujući i raspravu u parlamentu tokom donošenja zakona. I sam sam došao do zaključka tokom te rasprave, ali je bilo kasno da intervenišem, da je moguće da je prva verzija zakona unosila previše birokratskih institucija i previše administracije u ceo sistem.
Prethodni zakon je predviđao da, osim nacionalne Agencije za regionalni razvoj i oblasnih agencija, postoje i posebne nove agencije na nivou regiona. Ovaj zakon sada to ukida. Nema potrebe da se formiraju neke posredničke agencije između centralne, nacionalne i onih koje već postoje sada u regionima, već je potrebno da postojeće oblasne agencije, koje se zovu u praksi regionalne razvojne agencije, kao što su Raris u Zaječaru, kao što je regionalna razvojna agencija u Kragujevcu, kao što je regionalna razvojna agencija u Požarevcu, Braničevskog okruga, kao što je, na primer, u Vranju, u Leskovcu, u Novom Pazaru, Užicu, Kraljevu.
To su uglavnom gradovi gde postoje, u centralnoj Srbiji regionalne agencije. U Vojvodini su one u Novom Sadu, Zrenjaninu, Subotici i Somboru. Te regionalne agencije, koje su suštinski na nivou oblasti, treba da postanu jedine agencije koje zakon definiše uz nacionalnu.
Nema nekih srednjih nivoa agencija, kako se ne bi povećavala administracija i kako bi se ostvarila direktna komunikacija između centra i lokalne samouprave.
Kada govorimo o decentralizaciji, iskustva različitih zemlja u Evropu, su naravno različiti. Postoje tri tipa države danas u EU. Postoje federacije. To su države koje imaju tri nivoa vlasti – federalne jedinice, regione i lokalne samouprave. To su zemlje poput Austrije, Nemačke.
Postoje takođe regionalizovane države i mislim da je to model kome Srbija u nekoj budućnosti treba da teži. To su države koje suštinski imaju centralnu vlast, ali imaju i srednji nivo vlasti na nivou regiona, a onda i veliku lokalnu samoupravu na nivou opština gradova. To je po meni najbolji model. Takav model danas funkcioniše u Italiji, u Španiji, i u najvećem, rekao bih, broju evropskih zemalja. Postoje naravno i unitarne države kao treći model koji sasvim sigurno nije dobar i te zemlje su danas retke.
Suština decentralizacije je da se prenese što više ekonomske, političke moći lokalne samoupravi, a tek onda regionu. Na prvom mestu su ovlašćenja lokalne samouprave, ali i obaveze. Problemi koji nastaju u procesu decentralizacije u praksi, jesu ako neka država, a to je bio slučaj u nekim zemljama istočne Evrope, prenese obaveze, ali ne prenese ovlašćenja. To je, na primer, slučaj u Mađarskoj. Prenese obaveze opštinama, ali ne da fiskalne izvore da oni mogu da ostvare te obaveze i onda samo imaju probleme u ostvarivanju toga.
Jako je važno u narednom periodu odrediti koji su to fiskalni instrumenti iz kojih će se finansirati nova ovlašćenja koja treba da dobiju lokalne samouprave i naravno to podrazumeva da se vrati imovina lokalnim samoupravama, jer bez toga nema suštinske decentralizacije.
Naravno da ima i argumenata da bi neke stvari trebalo da budu centralizovane. Međutim, ti argumenti suštinski ne piju vodu, jer ma kakva administracija na lokalu bila, ona može biti efikasna, a nažalost, može biti loša i neefikasna. Ma kakva bila, sigurno je da građani koji žive u nekoj opštini imaju daleko veći motiv da reše neke svoje lokalne probleme, nego što ga ima bilo ko u bilo kojoj administraciji u Beogradu.
U tom smislu, prenos imovine sa Republičke direkcije ka lokalnim samoupravama sasvim sigurno daće veća prava, ali i veću odgovornost lokalnim samoupravama. To će sigurno ubrzati proces stavljanja u funkciju ove imovine.
Moram da kažem da su se u praksi pokazale neke lokalne samouprave koje su, zaista, takva ovlašćenja sposobne da koriste. Zbog njih treba ta ovlašćenja dati svima. Daću vam primer – eksproprijacija, na primer, za izgradnju nacionalnog koridora 10 u Srbiji traje godinama, bez obzira što je vrše centralni organi, dok eksproprijacija zemljišta na Koroman polju u Kragujevcu traje svega nekoliko meseci, a suštinski je izvode lokalni gradski organi.
Ili, rešavanje problema imovine fabrike u stečaju u Leskovcu ''Inkol'', traje svega nekoliko meseci, a lokalni organi je ne sprovode za potrebe budućeg investitora nemačke kompanije "Falke", koja treba da izgradi novu fabriku čarapa u Leskovcu, koja treba da krene da radi u maju.
Lokalna samouprava sigurno ima više interesa i više motiva da stavi neku imovinu u funkciju. Zato imovina treba i mora da se vrati lokalnim samoupravama.
Što se tiče drugih izmena koje ovaj zakon donosi, sve jedinice lokalne samouprave ostaju da se razvrstavaju u četiri grupe, kao što je ovaj prethodni zakon predvideo, ali se uvodi i pojam devastiranih područja. To su lokalne samouprave čiji je stepen razvijenosti ispod 50% od republičkog proseka.
Nažalost, danas ima čak 40 opština u Srbiji koje se nalaze ispod 50% republičkog proseka u pogledu stepena razvijenosti. Upravo zbog toga, Vlada je formirala jedan poseban fond za podsticanje zapošljavanja u takvim područjima. Izdvojili smo za prvu svrhu 100 miliona evra u taj fond i prvi krediti se odobravaju ove nedelje. To će biti kredit koji se odobrava "Simpu", za pokretanje proizvodnje, izgradnje nove fabrike lesonita u Kuršumliji u "ŠIK-Kopaonik", s obzirom da je "Simpo" preuzeo da vodi tu fabriku. Međutim, to je tek prvi projekat.
U svih ovih 40 opština ima puno nezaposlenih, nema posla i ideja je da se u devastiranim područjima krediti odobravaju investitorima bez klasične bankarske garancije, već uz ručnu zalogu na opremu koja se kupuje iz kredita, i na period koji je znatno duži od dosadašnjih perioda otplate za uobičajene kredite. Period otplate je osam godina, uz tri godine perioda počeka, sa kamatom od 2% godišnje.
Da bi imali taj instrument u funkciji, moramo da imamo definisano po odgovarajućem statističkim kriterijuma, ko to sve spada u devastirane opštine, odnosno ko sve ima nivo razvoja ispod 50% od republičkog proseka.
Takođe, kao što sam rekao, za razliku od prethodnog zakona, neće biti formirane agencije na nivou regiona. Neće postojati vojvođanska agencija. Neće postojati agencija jedna za južnu i istočnu Srbiju. Neće postojati jedna agencija za Šumadiju i zapadnu Srbiju, već se naprotiv zakonom predviđa koliko najmanje agencija mora u ovim regionima da se formira.
U regionu Vojvodine najmanje tri agencije moraju dobiti akreditaciju od Nacionalne agencije za regionalni razvoj. U najmanju ruku, u Sremu, Banatu i Bačkoj po jedna. Takođe, u Beogradu nema potrebe za više od jedne agencije, s obzirom na površinu koju Beograd zahvata. U regionu Šumadije i zapadne Srbije četiri, zbog veličine teritorije.
Danas, već u ovom trenutku, kao što sam već rekao, imamo agenciju koja je veoma aktivna u Kragujevcu, u Kraljevu, u Užicu, u Novom Pazaru. To su agencije koje danas rade i suštinski će se proces podsticanja regionalnog razvoja vršiti preko tih oblasnih, odnosno regionalnih razvojnih agencija, tako da će one biti glavni nosilac ravnomernog regionalnog razvoja, a uloga nacionalne agencije će biti da ih akredituje i da im pomogne u prvoj fazi, tamo gde je potrebno u obuci, mada mnogi od njih već imaju jako dobar kadar, s obzirom da je većina njih i formirana sredstvima donatora iz EU i drugih zemalja.
Tako da će suštinski ove agencije pokrivati prirodno teritoriju koju budu tražili preduzetnici iz te oblasti, a ne kako kroje političari.
Daću vam primer. Sigurno je da će regionalna razvojna agencija u Užicu pokrivati ne samo teritoriju Užica, Požege, Arilja, već i susednih opština u Sandžaku, kao što su Priboj, Prijepolje, Nova Varoš, kao što će, s druge strane, regionalna agencija u Novom Pazaru pokrivati Tutin, Sjenicu i Novi Pazar, pri čemu će biti moguća konkurencija, i ako privrednici u nekom regionu, preduzetnici, traže usluge agencije iz drugog grada, moći će slobodno da biraju.
Dakle, nećemo to da zakivamo, već želimo da omogućimo da se agencije takmiče. Ako, na primer, preduzetnici u Medveđi više žele da rade sa agencijom u Leskovcu, zato što je ona efikasnija i omogućava im sredstva iz EU, a ne žele sa agencijom u Vranju, niko im to neće zabraniti.
Dakle, nosioci razvoja će biti konkretne regionalne razvojne agencije i nema potrebe da u okviru regiona imamo posebne samostalne agencije.
Ali, na nivou regiona ćemo imati razvojne savete koji će formulisati prioritete u regionalnom razvoju regiona, pri čemu će u tim regionalnim savetima sedeti predstavnici iz različitih opština koje pripadaju jednom regionu i moraće da budu proporcionalno teritorijalno zastupljeni kako bi odrazili interese svih koji su u okviru jednog regiona.
Znam da je materija ovog zakona veoma pogodna za svađe i da su građani Srbije skloni svađama, ali ideja zakonodavca nije da produbljuje svađe, već da omogući onima kojih se ovo tiče, to su pre svega građani, da imaju brže i bolje usluge, bilo u oblasti izgradnje infrastrukture, bilo u oblasti zapošljavanja, odnosno razvoja preduzetništva, jer je to glavna uloga agencija koje već postoje.
Dakle, bitna razlika u odnosu na prethodni zakon jeste što se neće osnivati nove agencije, neće se zapošljavati nova administracija, već postojeće agencije će biti akreditovane da nastave i prošire polje delovanja koje već do sada imaju. To su suštinski novine u Zakonu o regionalnom razvoju.
Druga dva zakona su međusobno povezani, prvi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, odnosno Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.
Da se podsetimo zašto je uopšte 2007. godine u decembru donet Zakon o pravu građana na besplatne akcije. Zato što je to obaveza iz Ustava Srbije da svi građani imaju pravo na jednakost, koja je garantovana članom 21. stav 3. Ustava.
S obzirom da je Zakon o privatizaciji omogućio jednom broju građana, čije su firme bile predmet privatizacije, da dobiju u tom postupku privatizacije koji je trajao od 90-ih godina pa sve do danas besplatne akcije, a da neki drugi građani nisu, i to većina građani, nije imala prilike da dobije nikakve akcije, onda je bila obaveza da se jedan ovakav zakon donese i on je donet u decembru 2007. godine, u okolnostima koje su, morate se složiti, bile potpuno drugačije od ovih u kojima danas živimo, imajući u vidu da je to bio period uspona, kako u našoj ekonomiji, tako uopšte i u ekonomiji u svetu.
Imajući u vidu da zakoni moraju, ako se želi biti pragmatičan, da se prilagođavaju realnosti, odnosno praksi, mi smo odlučili da uradimo izmene i dopune zakona i da neke osnovne stvari zadržimo, ali da neke i promenimo.
Osnovna izmena u odnosu na prethodni zakon jeste da će građani steći besplatne akcije i pre procesa privatizacije. Prethodni zakon je davao mogućnost da se akcije dobiju tek šest meseci nakon što okonča proces privatizacije. Imajući u vidu da su se okolnosti promenile, da je objektivno zbog svetske ekonomske krize proces privatizacije usporen, mi smo odlučili da se suštinski građanima akcije podele odmah, odnosno u rokovima koje ovaj zakon predviđa, odnosno da se ne čeka proces privatizacije, već pre procesa da se to uradi.
Do sada se za besplatne akcije prijavilo ukupno 4.814.130 građana. Takođe, pravo na besplatne akcije steklo je i 150.326.000 zaposlenih i bivših zaposlenih u najvećim javnim, odnosno državnim preduzećima. Do sada su besplatne akcije podeljene građanima za kompaniju NIS. Takođe, 23.200 zaposlenih u NIS-u je dobilo besplatne akcije NIS-a.
Imajući u vidu da su predmet besplatne podele akcije velikih državnih kompanija, poput EPS-a, Telekoma, NIS-a, Aerodroma, ali i nekih drugih preduzeća koja su privatizovana u prethodnom periodu metodom tendera i, ako se sećate, Zakon o privatizaciji je davao obavezu da se od svake privatizacije 15% podeli radnicima, a 15% da se stavlja u tzv. Privatizacioni registar, gde su čekale momenat da se distribuiraju građanima.
Prethodni zakon je utvrđivao da se te akcije koje su stajale od 2000. godine u Privatizacionom registru, da se one u obliku novca podele građanima, jer je bila obaveza Agencije za privatizaciju da izvrši prodaju tih akcija. Zaista, nakon decembra 2007. godine, kada je Zakon donet u Skupštini, Agencija je krenula da prodaje akcije iz Privatizacionog registra, uspela je da proda akcije Holcima, Lafarža, cementare u Kosjeriću, Henkela, Zorke Farma iz Šapca, Beogradske pekarske industrije, DDOR-a iz Novog Sada, Šumadija leka i Hebe iz Bujanovca.
Međutim, sve te prodaje su ostvarene u prvoj polovini 2008. godine. Iz tih prodaja ostvareno je 7.337.825.907 dinara. Nakon toga, nakon sredine 2008. godine, krenula je svetska ekonomska kriza i niko od kompanija koje su preostale da otkupe ove akcije koje su bile u Privatizacionom registru, kao što je Filip Moris, odnosno Duvanska industrija Niš ili BAT, odnosno Duvanska industrija Vranje, Lukoil, Valjaonica bakra Sevojno, Rubin, Polet iz Novog Bečeja, Jelen Do, Danubius, oni nisu bili u stanju da te akcije otkupe, s obzirom da su se sve kompanije i u svetu, a kamoli u Srbiji suočile sa efektima finansijske krize.
U tom smislu, jedan dobar deo akcija iz Privatizacionog registra još uvek nije unovčen, samim tim nije podeljen građanima.
Ono što je do sada prodato, podeljeno je početkom ove godine građanima, to je tih 7.337.000.000 dinara, zato su svi građani dobili po 1.700 dinara na ime tih udela koji su do tada prodati.
Takođe, država u ovom trenutku ima još jednu instituciju koja se bavi prodajom akcija. To je Akcijski fond, koji je formiran kada i Agencija za privatizaciju i koji raspolaže manjinskim paketima državnih akcija u preduzećima, plus akcijama koje se vraćaju u Akcijski fond ako se ugovori o privatizaciji raskinu. Akcijski fond danas postoji kao institucija već osam godina, kao institucija koja u ime Vlade prodaje akcije manjinske udele države, pre svega na berzi, mada je moguće da to čini po zakonu i tenderskim putem.
Odlučili smo da akcije koje nisu do sada prodate iz ovog privatizacionog registra, to su akcije kompanija privatizovanih od 2000. godine naovamo, kao što sam rekao Duvanska industrija Niš, Vranje, Lukoil i ostale, spojimo sa do sada neprodatim akcijama Akcijskog fonda i da objedinimo te dve stvari u jednu novu, a to je, kako smo ga nazvali u zakonu, akcionarski fond, koji će emitovati besplatne akcije građanima.
To će zapravo biti sublimirane akcije svih ovih preduzeća u kojima država ima učešća, a koja spadaju u kompanije relativno manje vrednosti u odnosu na ove velike poput Telekoma i EPS-a, tako da će po novom zakonu suštinski, osim akcija NIS-a, građani dobiti besplatne akcije Telekoma, EPS-a i Aerodroma Beograda, plus objedinjenu akciju akcionarskog fonda, koja nastaje spajanjem portfelja Akcijskog fonda i Privatizacionog registra.
Znam da možda zvuči komplikovano, ali reći ću vam o kojim se i koliko paketa akcija tu radi. Što se tiče akcija koje su danas u vlasništvu Akcijskog fonda, tu ima 1.500 paketa akcija, nominalne vrednosti oko 23 milijarde dinara, dok preostalih akcija u privatizacionom registru ima 75 paketa, tako da će sve ovo zajedno činiti objedinjenu akciju novoformiranog akcionarskog fonda.
Ovaj fond neće zapošljavati nove ljude. On će imati kao organ upravljanja nešto poput upravnog odbora. Nazvali smo to savet fonda, koji će imati četiri člana. Suštinski će njime upravljati Agencija za privatizaciju.
Ovim zakonom vršimo i racionalizaciju državne administracije. Ukida se sadašnji Akcijski fond. Zaposleni se prebacuju u Agenciju za privatizaciju i umesto da dve institucije vrše prodaju državnih akcija na berzi ili metodom tendera ili aukcije, to će činiti samo jedna, odnosno Agencija za privatizaciju.
Akcionarski fond će biti masa tih akcija, ali bez zaposlenih. Tim fondom će suštinski upravljati savet koji će imenovati Vlada. Imaće četiri člana. Tehnički će realizaciju i prodaju tih akcija na berzi vršiti Agencija za privatizaciju.
Agencija za privatizaciju će takođe emitovati ove besplatne akcije akcionarskog fonda građanima i građanima će moći njima samostalno da trguju na berzi ili da čekaju da se steknu uslovi da im Agencija isplati gotovinu, kao što je to bio slučaj početkom ove godine kada je isplaćeno ono što je do sada prodato.
Dakle, Agencija za privatizaciju će vremenom prodavati akcije. Kada se nakupi odgovarajući iznos sredstava ponudiće taj novac građanima, ali će građani imati pravo i da pre toga sami pokušaju da prodaju svoje objedinjene akcije. Objedinjene akcije će biti podeljene u više paketa, kako bi ljudi mogli da prodaju deo po deo ili ako neko želi moći će da proda sve odjednom.
U akcionarski fond, osim akcija sadašnjeg Akcijskog fonda, inače da kažem koja je bitna razlika, ukoliko ne bi bilo izmene zakona ove akcije kojima danas upravlja Akcijski fond, prihodi od prodaje bi išli u budžet, za razliku od toga po ovom zakonu prihodi ne idu u budžet nego idu građanima. To je razlika jer se taj novac direktno stavlja građanima na raspolaganje kroz besplatne akcije.
Kolika je vrednost tog paketa to će tržište pokazati, s obzirom da je nominalna vrednost sadašnja tih akcija 27 milijardi dinara. Tek na tržištu će se videti koliko će investitori biti spremni to da plate. Naravno da to sve zavisi od momenta trgovine akcijama.
Zakonom je predviđeno da se u novoformirani akcionarski fond naknadno i sukcesivno ubacuju i akcije onih preduzeća koja će se kasnije privatizovati metodom tendera, kao i deo kapitala javnih komunalnih preduzeća, koja će biti privatizovana ukoliko to odluči lokalna samouprava, odnosno Vlada u zavisnosti od slučaja do slučaja.
Drugim rečima, pošto trenutno ne postoji strategija, do kraja izdiskutovana i usvojena o privatizaciji javnih komunalnih preduzeća, ovaj zakon predviđa da ukoliko dođe i ako dođe do privatizacije konkretnih javnih komunalnih preduzeća, onda i 15% akcija javnih komunalnih preduzeća, koja budu predmet privatizacije, ako se to odluči, ulazi u akcionarski fond i predmet je besplatne podele akcija. U tom slučaju 15% akcija bi pripalo zaposlenima u tim javnim komunalnim preduzećima koje su predmet besplatne podele.
Za razliku od prethodnog zakona zaposleni i bivši zaposleni Galenike i JAT-a neće dobiti besplatne akcije po kriterijumima na kojima dobijaju zaposleni i bivši zaposleni NIS, Telekoma, EPS i Aerodroma, već će svi dobiti besplatne akcije do 15% vrednosti ovih kompanija, kao što je to slučaj sa svim drugim društvenim preduzećima koja su privatizovana u procesu privatizacije.
Takođe, ovde se obavezuju preduzeća Aerodrom "Nikola Tesla" i EPS da izvrše tzv. korporatizaciju, odnosno pretvaranje iz javnog preduzeća u deoničarska društva, kako bi uopšte njihovim akcijama moglo da se trguju na berzi, i to Aerodrom Beograd ima rok do 30. juna da završi proces pretvaranja u akcionarsko društvo, dok EPS ima rok do 31. decembra ove godine da se transformiše u akcionarsko društvo.
Zakonom se nalaže NIS da izvrši korporatizaciju, odnosno pretvaranje u akcionarsko društvo do 30. juna ove godine, što znači da će od tada građani moći da akcije koje su dobili početkom ove godine iznesu slobodno na berzu i da ih prodaju.
Suštinski, građani će ove godine, osim akcija NIS-a i gotovine koju su dobili početkom godine, dobiti akcije Telekoma, akcije Aerodroma Beograd i objedinjenu akciju Akcionarskog fonda koja sadrži sve ove pakete o kojima sam govorio, a sledeće godine će dobiti i besplatne akcije EPS i na taj način će biti završena besplatna podela akcija u Srbiji.
Produžava se i rok do koga se neće naplaćivati nikakva naknada za trgovinu ovim akcijama na berzi, do 31.12.2012. godine. Dakle, do 31. decembra 2012. godine građani koji se odluče da prodaju svoje akcije na berzi za to neće plaćati nikakvu naknadu. Suština je u tome da će ulogu brokera za građane igrati Pošta, odnosno Poštanska štedionica kao državno preduzeće i oni će to besplatno činiti za građane.
Dok će samo zaposleni i bivši zaposleni Telekoma, EPS-a, NIS-a i Aerodroma morati ako žele svoje akcije, koje su mnogo vrednije zbog godina radnog staža i drugog sistema na koji se obračunavaju, da angažuju u sopstvenoj režiji brokera po svom nahođenju i da sami odluče kada će da prodaju akcije na berzi.
To je suština izmena Zakona o besplatnim akcijama. Želimo da ove godine podelimo sve akcije, osim akcija EPS-a koje bi podelili sledeće godine. Preduslov da se akcije podele jeste da se i Aerodrom i EPS pretvore u akcionarska društva da bi uopšte mogla da se izračuna njihova vrednost i da se odredi kolika je nominalna vrednost akcija građana i onda, nakon te podele, građani će dobiti pravo da trguju njima na berzi i pre nego što bude proces privatizacije.
Naravno, u slučaju Telekoma to će se poklopiti tako da suštinski proces privatizacije Telekoma će ići uporedo sa ovim procesom, tako da će građani imati jasnu sliku kolika će vrednost biti ostvarena na međunarodnom tenderu.
Na međunarodnom tenderu jedan od uslova će biti da će pobednik morati da ponudi istu onu cenu koju je ponudio državi, da najmanje takvu cenu ponudi i građanima za besplatne akcije, a građani će sami birati da li će prihvatiti tu cenu ili će čekati u nekoj budućnosti da vrednost akcija eventualno još poraste i tek onda prodavati.
Dakle, građani imaju slobodu izbora. Važno je takođe da NIS završi svoj proces pretvaranja u otvoreno akcionarsko društvo. Čuli smo i najave iz menadžmenta NIS-a da oni su spremni da to završe do juna, tako da se ovo poklapa sa obavezom koju imaju u zakonu i onda će građani moći da trguju i tim akcijama na berzi.
Jedino preduzeće koje neće ići u proces privatizacije, a čije će besplatne akcije građani dobiti, jesu EPS i Aerodrom. Za EPS i Aerodrom trenutno ne postoje planovi da se privatizuju, ali to ne znači da građani neće moći svoje akcije da prodaju na berzi zainteresovanim investitorima.
Ujedno, EPS predstavlja ubedljivo najvrednije preduzeće u celom ovom paketu. Verovatno je tri-četiri puta vrednija od drugog sledećeg po redu po vrednosti ovde. Verujem, odnosno ubeđen sam da se u slučaju Telekoma neće ponoviti slučaj NIS-a, s obzirom da se ovde radi o međunarodnom tenderu a ne o direktnoj prodaji i da će vrednost akcija biti tržišna, adekvatna i da će konačno građani shvatiti i videti vrednost ovog zakona.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o Agenciji za privatizaciju, s obzirom da se ukida Akcijski fond, onda Agencija za privatizaciju preuzima dosadašnje poslove Akcijskog fonda. Takođe se formalizuje nešto što Agencija već i radi do sada po Zakonu o stečaju, a to su poslovi stečajnog i likvidacionog upravnika. Agencija dobija mogućnost da, ukoliko je neki državni organ ovlasti, da može da vrši prodaju nepokretnosti u ime i za račun prodavca. To je suština izmena Zakona o Agenciji za privatizaciju.
Konačno, imamo jedan potpuno različit zakon pred nama, a to je zakon o metrologiji. Potreba za donošenjem ovog zakona proističe iz činjenice da sadašnji zakon potiče još iz doba državne zajednice Srbija i Crna Gora. Druga stvar je da je potrebno da se uskladi sa regulativom STO i EU u koje želimo da uđemo.
Osnovni problem u sadašnjem zakonu jeste što Direkcija za mere i dragocene metale, koja inače obavlja poslove overavanja merila kao što su pregled i žigosanje merila, izdavanje uverenja itd, ona vrši, s jedne strane i merenje, a sa druge strane vrši i nadzor nad time što je sukob interesa u skladu sa evropskim zakonodavstvom, tako da je potrebno jasno razgraničiti nadležnosti Direkcije za mere i dragocene metale i laboratorija koje su ovlašćene da vrše overavanja različitih merenja.
Ovo je jedan tehnički zakon, koji je međutim jako važan jer definiše merenje u oblasti prometa roba i usluga, kao što su vage, benzinske pumpe, rezervoari, taksimetri, vodomeri, gasomeri, brojila električne energije. Takođe, u oblasti zaštite zdravlja i opšte bezbednosti, kao što su razna merenja putem manometara za merenje krvnih pritisaka, injekcioni špricevi, termometri. U oblasti zaštite životne sredine propisuje merila za zaštitu od zračenja. U oblasti kontrole i bezbednosti saobraćaja propisuje način merenja kod radara, etilometara, uključujući i alkotestove, i to je zakon koji jeste važan za funkcionisanje života.
Dakle, zakon obezbeđuje da se neko merilo koje definiše ovaj zakon može staviti u funkciju odnosno na tržište samo ukoliko je bezbedno. Mora imati institucija koja određuju šta je to, ali mora postojati i institucija koja vrši nadzor nad laboratorijom. Znači, laboratorija ima funkciju da da sertifikat za bezbednost, ali Direkcija za mere i dragocene metale ima funkciju nadzora i može eventualno poništiti nalaz laboratorije odnosno obe ove institucije moraju biti u saglasnosti da bi imali u upotrebi na tržištu bezbedna merila.
To je uglavnom najvažniji sadržaj ovog zakona. Hvala vam, dame i gospodo narodni poslanici, na pažnji. To bi bilo to.
