Hvala, pre svega, kolegi Živanoviću na ovom pitanju. Želim odmah da mu kažem da ova vlada Republike Srbije ni resorno ministarstvo neće gasiti seoske škole gašenja radi. Nažalost, demografska situacija u Srbiji je jako loša i imamo situaciju da mreža škola ne prati demografsku situaciju. Postoji veliki raskorak.
Jutros je Javni servis objavio podatak o broju stanovnika Srbije ove godine u odnosu na podatak od pre dve godine, da je Srbija manja za oko 35.000 ljudi, jedan manji grad. To govori da je demografska situacija jako loša, ali, nažalost, to je jedna tendencija koju moramo kao država da rešimo ako mislimo da trajemo i ako mislimo da imamo svoju budućnost.
Ovo govorim ne slučajno. Kada je reč o sudbini tih seoskih škola, dešava se ponekad da demografska situacija, tj. sam život utiče na direktan opstanak tih škola. Nažalost, imamo veliki broj odeljenja sa manjim brojem đaka. Imamo preko 4.800 odeljenja sa manje od 15 đaka. Primera radi, pomenuću samo Zlatiborski okrug, gde ima 53 odeljenja sa jednim do tri đaka. Priznaćete sami, pitanje osnovanosti obrazovnog procesa sa tako malim brojem đaka je vrlo diskutabilno.
Naravno, nećemo preduzeti bilo koju meru a da ne obavimo jedno istraživanje i da ne konsultujemo lokalnu samoupravu. Ne želimo da pravimo štetu veću nego što ona može biti. Nesporno je da želimo da imamo efikasniji, kvalitetniji i konkurentniji obrazovni sistem i moramo voditi računa o ekonomskim efektima, ali, pre svega, moramo voditi računa o đacima.
Moramo voditi računa o tome šta oni stiču kao znanje, šta stiču kao sposobnost, da li dobijaju znanje koje je potrebno za njihov uzrast, da li sutra mogu da nastave školovanje u obližnjem gradu ili u nekoj univerzitetskoj sredini. Ima i odeljenja koja su kombinovana, gde ima više dece iz različitih razreda i onda je pitanje izvođenja nastave veoma diskutabilno.
Moram reći da ni ja, kao ministar prosvete, nisam razumeo prilog koji sam gledao na televiziji o ukidanju jednog odeljenja, gde se nastavnik žalio da zbog toga neće dobiti produženje rada u prosveti, da mu je žao mladog Milana jer se više neće družiti i učiti, neće sticati znanja koja je on njemu davao, a onda ste imali drugu sliku, izjavu tog dečaka koji kaže – iako putujem nekoliko kilometara dalje, konačno imam društvo i konačno imam svoje prijatelje, drugare i sa njima mogu da razgovaram i sada se osećam na pravi način đakom.
Moram reći da smo ovo pitanje otvorili veoma široko. SANU je pre nekoliko nedelja imao značajan skup posvećen pitanju značaja seoskih škola, jer se pokazalo u mnogim aspektima da je pitanje postojanja tih škola sudbina tog prostora i, nažalost, deca iz tih škola imaju daleko manju prohodnost u odnosu na ostale, ali život ide svojim tokom i ekonomski i drugi razlozi usmeravaju građane u drugom pravcu.
Međutim, pogledaćemo dokumenta od pre nekoliko godina. Prethodne kolege ministri su tada razgovarali o mreži škola i o sudbini seoskih škola. Razgovaraćemo o tome i razgovaraćemo sa lokalnom samoupravom.
Moram pomenuti da i lokalne samouprave o tome brinu. Videćemo da li sve, ali kao pozitivan moram vam reći za primer opštine Gornji Milanovac. Oni su, verovali ili ne, angažovali jednu osobu, koja je naravno završila Prirodno-matematički fakultet, koja se bavi pitanjem demografije, i onda su se bavili istraživanjem. Opština Gornji Milanovac je, primera radi, jako razuđena i ima veliki broj odeljenja pored matičnih škola. Ta osoba je, naravno uz saglasnost rukovodstva opštine i gospodina Marušića, kao predsednika, napravila analizu stanja u tim isturenim odeljenjima.
Konstatovali su da će, primera radi, u tom isturenom odeljenju 2011/12. biti osmoro đaka, 2012/13. biće šestoro đaka, ali će 2014/15. biti 12 đaka. Sad, naravno, kad imate takvu sveobuhvatnu analizu, onda ste u situaciji da se uhvatite u koštac sa problemom i kažete – e, ovde ne treba zatvarati odeljenje zato što će biti đaka. U drugom slučaju ne treba zato što ima đaka za budućnost ili, ako se to bude radilo, da imamo neku alternativu, a alternativa je obezbeđen prevoz ili slično.
Da nešto moramo preduzeti, moramo, ali nećemo zatvarati školu zatvaranja radi, već samo ukoliko za to postoje apsolutno opravdani razlozi. Naravno, konsultovaćemo lokalne samouprave i moram vam reći da smo sa predstavnicima saveta nacionalnih manjina i kada smo usvajali prethodni Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja razgovarali o tome da sa njima otvorimo u potpunosti ovu temu zato što je ona objektivno od interesa za tu decu i za njihovu budućnost.
Ali, moramo voditi računa i o novcima, imamo ih malo. Vi znate, ja sam to više puta pominjao, mi imamo ogroman budžet, ali struktura tog budžeta je jako loša. Ne mislim ništa negativno vezano za strukturu, ali je takva kakva jeste. Kada 95% odlazi za lične dohotke, a 5% ostaje za sve ono ostalo, onda možete misliti u kakvoj smo mi situaciji i kako treba da se ekonomično ponašamo s tim novcem i da vodimo računa. Onda nam je važan svaki dinar.
Ali, verujte, i pre toga dinara, važna su nam deca. Jer, neće propasti ni Srbija ni prosvetni sistem ako i godinu dana neko odeljenje ostane ili slično, ali mora se stvarno videti opravdanost, prvo obrazovna, pa ekonomska, postojanja nekog odeljenja sa minimalnim brojem učenika, i da li to uopšte unapređuje obrazovni sistem. Ako ne unapređuje, onda stvarno treba imati hrabrosti i predložiti neko drugo rešenje i obezbediti, naravno, alternativu u vidu prevoza, ishrane i sl. i stvoriti deci mogućnost da se obrazuju na kvalitetan način, da imaju kvalitetno obrazovanje. Hvala vam.
