Tri minuta od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Radica Jocić. Reč ima gospođa Jocić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu koji glasi – U članu 8. posle reči „od“ dodaju se reči „svakog oblika“.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju o neprihvatanju ovog amandmana se kaže da nije prihvaćen „iz razloga što je suvišan, jer formulacija člana 8. Predloga zakona podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenog zaštiti od zlostavljanja koje je definisano u članu 6. Predloga zakona, što podrazumeva zaštitu zaposlenog od svakog oblika zlostavljanja.“
Ovim je Vlada pokazala neku vrstu nedoslednosti, jer, na primer, kada je kolega Milovan Radovanović amandmanom na član 1. stav 1. tražio da se brišu reči „i druga pitanja od značaja za sprečavanje i zaštitu od zlostavljanja na radu i u vezi sa radom“, a sve u cilju sprečavanja različitog tumačenja i da bi se doprinelo preciznosti, amandman je odbijen uz obrazloženje da bi brisanjem ovih reči navedeni član ostao nepotpun i nedorečen, jer ne bi obuhvatao sva pitanja koja su predmet regulisanja zakona. Kada amandmanom na član 8. tražimo da se dodaju reči „u cilju sveobuhvatnosti“ amandman opet biva odbijen. Smatramo da bi amandmani koji doprinose preciznosti i sprečavanju različitog tumačenja trebalo da budu prihvaćeni, sve u cilju lakše primene zakona. Hvala.

Još neko? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Zlata Đerić. Reč ima gospođa Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred Poslaničke grupe NS podnela sam amandman na član 8, gde tražimo da se posle stava 1. doda novi stav 2. koji glasi: „Poslodavac je dužan da zaposlenom prilikom zaključenja ugovora o radu da obaveštenje kome može da prijavi zlostavljanje na radu“.
U obrazloženju Vlade, koje mogu da prihvatim, stoji da je već u jednom članu takva formulacija predviđena. Međutim, s obzirom na to da ovaj zakon uređuje nešto što u ovom društvu nikada do sada nije bilo zakonski uređeno i što kao pojava nije bilo ni prisutno u toj meri koliko je prisutno u ovim novim kapitalističkim odnosima koji su sada na sceni u Srbiji, smatrala sam da je važno da i u ovom članu 8. ovo bude eksplicitno navedeno i da se time poslodavac obaveže da daje ovakve informacije zaposlenom.
Naravno, zakon mora biti što egzaktniji. Zakon mora i jednoj i drugoj strani da da potpune informacije i sve mogućnosti kako se može neko zakonski zaštititi od neželjene pojave ili kako je dužan da postupi neko u određenim okolnostima.
Mislim da do sada nijedanput u praksi ovog parlamenta, bar u ovom sazivu, neka oblast nije tako objedinila sve poslaničke grupe kao oblast koju uređuje ovaj zakon. Svi smo smatrali da, uz podnošenje ovih kvalitetnih amandmana, zakon treba da bude što bolji, što primenljiviji u životu, što kvalitetniji za građane. Mislim da će pravi život zakona u svakodnevnom životu, odnosno kada se bude bavio onim za šta je predviđen, u stvari pokazati njegove kvalitete, odnosno njegove manjkavosti i da će onda možda već ovaj saziv ili neki sledeći saziv biti u prilici da ga kvalitetnije dopunama i izmenama, koje će tada biti na sceni, ispravi.
Svakako da je ovo nešto što je za Srbiju novo, kao što je i ta pojava u ovom obliku i ovoj meri nova. Želimo svi da na ovaj način damo doprinos da ova pojava bude iskorenjena, odnosno da ne bude zloupotrebljavanja ni od jedne ni od druge strane, da ne bude prisutna u društvu i, svakako, što je krajnji cilj zakona, da ona nestane. Hvala.

Zahvaljujem. Iskorišćeno je trideset pet sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Radica Jocić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Jocić.

Podnela sam amandman na član 9. stav 1. gde sam tražila da se posle reči „zlostavljanja“ dodaju reči „na radnom mestu“. Smatrali smo da bi se amandmanom potpuno otklonila mogućnost različitog tumačenja, nesporazuma i zloupotreba i da je neophodno precizirati da je u pitanju zaštita od zlostavljanja na radnom mestu. Amandman nije prihvaćen od strane Vlade.
Da bih vam dočarala da je amandman bio korisna sugestija navešću vam jedan primer. U Beloj Palanci, odakle sam, koja važi za mesto sa najmanjim prosečnim platama već duže vreme, a u isto vreme nosi naziv „Cipelgrad“ – veliki broj ljudi radi u obućarstvu, ali nažalost ne u fabrici obuće „Vesna“, koja je još u velikoj Jugoslaviji bila najveća fabrika dečije obuče, sada privatizovana i ne radi, već za mnogobrojne privatnike koji imaju samo prijavljene firme, ali ne i dovoljan radni prostor za sve svoje radnike... Ovi ljudi, doduše, u mnogo većem broju žene, rade po kućama, u garažama, podrumima i u nemogućim uslovima, za minimalnu zaradu, bez radnog staža i prava na penziju.
Pitala bih, ako se stvari vezane za bilo koji oblik zlostavljanja dešavaju u ovakvim uslovima, da li se i na njih mogu primeniti odredbe ovog zakona, pošto nije prihvaćen amandman kojim smo tražili da se dodaju reči „na radnom mestu“?
Istovremeno bih pitala – kojem posredniku mogu da se obrate ljudi koji rade u ovakvim uslovima, kojima se narušavaju sva moguća prava, a oni moraju da pristanu na sve, u cilju golog preživljavanja? Jer, ako progovore o bilo čemu, mogu da očekuju samo jedno – da ostanu i bez to malo para koje na ovaj način zarađuju, a kojima sebi i svojoj porodici obezbeđuju egzistenciju.
Volela bih da ovaj zakon, kada bude prihvaćen, može da bude koristan i svim ovim ljudima, ali bih pre toga volela da njihov status bude regulisan u svakom drugom segmentu, da bi oni, ako bude elemenata zlostavljanja, mogli da se pozovu na odredbe ovog zakona.

Zahvaljujem.
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Mladenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 9. stav 1. glasi: „Poslodavac odgovara za štetu koju odgovorno lice ili zaposleni vršeći zlostavljanje prouzrokuje drugom zaposlenom kod istog poslodavca, u skladu sa zakonom.“
Postavlja se pitanje – kako može poslodavac odgovarati za štetu koju je drugo lice napravilo? Ne može poslodavac odgovarati za svakog zaposlenog, ne može odgovarati za njihova dela. Nema on kontrolu nad njima, nema uvid šta ko u kom trenutku radi. Odgovornost poslodavca ne može biti apsolutna. Ako je poslodavac preduzeo sve zakonom propisane mere da do zlostavljanja i šteta prouzrokovanih zlostavljanjem ne dođe, ako se ipak tako nešto desi, u čemu je njegova krivica? Zbog čega bi on snosio odgovornost?
Zato sam predložio da se ovaj stav izmeni i da glasi: „Poslodavac odgovara za štetu koju, nakon pokretanja postupka za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca, iz člana 13. ovog zakona, odgovorno lice ili zaposleni vršeći zlostavljanje prouzrokuje drugom zaposlenom kod istog poslodavca, u skladu sa zakonom.“
Odgovornost snosi samo onaj poslodavac koji nije preduzeo potrebne mere da zlostavljanje spreči nakon što je obavešten da postoji sumnja da je do zlostavljanja i došlo. Za takvu vrstu štete koja je prouzrokovana zlostavljanjem, a poslodavac nije reagovao, iako je za to znao, normalno da u tom slučaju poslodavac treba da snosi odgovornost. Svakako da nesavestan poslodavac mora biti odgovorno lice, pogotovo zato što nije preduzeo odgovarajuće mere da to zlostavljanje spreči.
Zbog toga smatram da je neophodno usvojiti ovaj amandman, da odgovornost snose isključivo nesavesni poslodavci, oni koji znaju da je došlo do zlostavljanja i da je pri tom napravljena šteta, a uopšte nisu reagovali, niti su preduzeli bilo kakve mere da zlostavljanje spreče. Ti poslodavci treba i moraju da budu odgovorni za štetu koja je prouzrokovana zlostavljanjem.
Da ponovim još jednom, ne može odgovornost poslodavca biti apsolutna, odgovornost treba da snose isključivo nesavesni, neodgovorni poslodavci koji nisu reagovali nakon obaveštenja da postoji sumnja da je do zlostavljanja došlo. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je dvadeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima gospodin Nemanja Šarović.

Još jednom bih vas pitao, gospodine Novakoviću, šta je sa ministrom? Ministar je taj koji može da prihvati amandman. Znam, on je možda u zgradi, možda je na ručku, možda u hodniku, ali nije u sali. To je ono što je problematično.
Dakle, ministar je jedini koji može prihvatiti neki amandman. Ovo je amandman koji mora biti prihvaćen. Zašto mora biti prihvaćen? Zbog stava koji je Ministarstvo iskazalo u obrazloženjima za druge amandmane. Pazite vi zašto Vlada navodno ne prihvata, kaže: „... iz razloga što se predloženim amandmanom isključuje odgovornost poslodavca za štetu nastalu pre pokretanja postupka za zaštitu od zlostavljanja“. Naravno da se isključuje, to smo i želeli. Ne može savestan poslodavac odgovarati za svaku štetu. Zašto? Zato što se ne može apsolutna odgovornost uspostaviti.
Vi sami u odgovoru na amandman četiri, koji ste prihvatili, ponavljam, kažete sledeće, za zlostavljanje: „... ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može da se apsolutno spreči, pa je i nerealno utvrđivati takvu obavezu poslodavca.“ Ako je nerealno utvrditi obavezu poslodavca da spreči zlostavljanje apsolutno, što vi tvrdite, i mi se slažemo, onda je još nerealnije, ako nema apsolutne odgovornosti i obaveze da se spreči, onda ne možete tražiti apsolutnu odgovornost za nastalu štetu.
Tek onog trenutka kada poslodavac bude obavešten da dolazi do zlostavljanja, pa ne reaguje adekvatno, on može da odgovara. Ili, ukoliko nije preduzeo sve potrebne mere, može da odgovara. Ukoliko je preduzeo sve potrebne mere i nije obavešten da je došlo do zlostavljanja, po kom osnovu onda uspostavljate njegovu odgovornost za nastalu štetu? Da li to znači da će država u bilo kojoj oblasti prihvatiti ovakav način uspostavljanja odgovornosti? Naravno da neće, zato što je to nemoguće.
Problem je ovog trenutka to što ministar nije tu, što vi kao vladajuća koalicija i Ministarstvo imate mišljenje, ali se sami sa njim ne slažete, jer u obrazloženju za jedan amandman kažete jedno, a u obrazloženju za drugi amandman kažete potpuno suprotno.
Još jedanput, vi sami kažete „ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može apsolutno da se spreči“. Kako onda može odgovornost biti apsolutna? Jednostavno ne može. Molim vas, gospođo Lakićević, pozovite ministra, dajte mu stenogram, prekinite rad, ali ovo je amandman koji morate prihvatiti. Kontradiktoran će vam biti zakon. Uspostavljate li apsolutnu odgovornost ili ne? Morate da se odlučite.
Prihvatanjem amandmana na član 4. vi ste zauzeli stav da nema apsolutne odgovornosti, i to je tako, ali onda ne možete kasnije propisivati članom 8, članom 9. i narednim članovima. Zakon je kontradiktoran, neće biti primenljiv. Već su neke kolege iz vladajuće koalicije govorile o izmenama i dopunama zakona o sprečavanju zlostavljanja. Nemojte da radimo pet puta isti posao, ako možete sada sa malo dobre volje i političke mudrosti da ispravite grešku koja je očigledna, jer ste je vi sami priznali. Hvala.