Iskorišćeno je tri minuta i pedeset sekundi.
Ministar je tu i upravo će da uđe u salu, ali tu su i njegove saradnice koje će mu preneti. U svako doba ministar može da prihvati ili da odbije amandman.
Reč ima gospodin Mirko Čikiriz.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Kako sam razumeo član 9. Predloga zakona, on ide u smislu pojačanja pravne zaštite radnika, onog koji je žrtva zlostavljanja. Zbog čega? Naravno, ovde se radi o opštim propisima o naknadi štete, pre svega koju tretira Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o radu. Po Zakonu o radu, poslodavac je obavezan da nadoknadi štetu koja proistekne iz rada ili u vezi sa radom koju pretrpi zaposleni. Ali, zašto je ovde poboljšan pravni položaj onog koji je žrtva zlostavljanja? Zbog toga što se pretpostavlja, pored ove odgovornosti poslodavca regulisane drugim zakonima, da je naknadu štete lakše naplatiti od poslodavca.
Da li će onaj poslodavac koji je savestan, preduzeo je sve zakonom propisane mere da ne dođe do zlostavljanja, moći da regresira, odnosno da isplaćenu štetu radniku nadoknadi? Moći će, to reguliše stav 2. koji kaže da „poslodavac koji je naknadio štetu koju je prouzrokovalo odgovorno lice ili zaposleni ima pravo da od tog lica ili zaposlenog zahteva naknadu iznosa isplaćene štete“. Ima pravo – znači da poslodavac može, a ne mora; to je dobra volja poslodavca, da li će on sam direktno snositi štetu koju je prouzrokovao zaposleni ili će pak proceniti da treba da se regresira od onog koji je štetu pričinio.
Ako bismo utvrđivali savesnost ili nesavesnost poslodavca i da li je poslodavac preduzeo sve zakonom propisane mere, verujte da bi taj postupak dokazivanja prethodio ovom postupku; samim tim odugovlačio bi se postupak za naknadu štete, a samim tim i satisfakcija zaposlenog koji, pored toga što je žrtva zlostavljanja, ima jedan prethodni postupak u dokazivanju, odnosno naknadi materijalne i nematerijalne štete. Iz tih razloga mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Hvala.

Iskorišćeno je dva minuta i petnaest sekundi od vremena poslaničke grupe.
Gospodine Šaroviću, nemate pravo na repliku, ali imate pravo na reč. Izvolite.

Gospodine Novakoviću, zaista bih vas molio, ako treba pročitaću vam član zakona, očigledno je da je gospodin Čikiriz pomenuo moje ime i da je pogrešno protumačio moje izlaganje. Mislim da je svima u sali jasno da je ovo bilo apsolutno i isključivo usmereno na moje izlaganje i to je ono što je gospodin Čikiriz i rekao.
Dakle, o čemu se ovde radi? Ako postavite ovaj član zakona na onaj način na koji vi predlažete, to znači da vi pretpostavljate krivicu. U skladu sa Ustavom Republike Srbije postoji pretpostavka nevinosti za svakoga od nas dok se ne dokaže krivica. Vi kažete – lakše je naplatiti od poslodavca. Ali, ne možete vi naplaćivati bilo šta od savesnog poslodavca, od onoga ko je organizovao rad u skladu sa zakonom na način kojim se sprečava zlostavljanje na radu.
Ako je to princip koji ćete ubuduće prihvatati, hajde na nivou države da to posmatramo, daću jedan primer. Vi kažete – dok je radnik na radnom mestu, apsolutna je odgovornost poslodavca za sve što mu se desi. Kažete – lakše je naplatiti od poslodavca. Možda nekad jeste lakše, ali neki radnici ne mogu ni plate da naplate, a kamoli da naplate osiguranje. Kada radnik ode sa posla, čija je onda odgovornost da li će neko njega zlostavljati? Onda je odgovornost države. Zašto onda ne uvedete pravilo da se naplaćuje da neko nekoga zlostavlja van radnog mesta, da žrtva zlostavljanja, da bi lakše naplatila, ne goni pojedinca, nego da goni državu, pa neka država plati, pa neka se onda regresira, ukoliko je to moguće, kako vi kažete, od pojedinca. To je koncept koji nije održiv, koji je protivustavan, protivzakonit.
Dakle, ne možete unapred pretpostavljati nečiju krivicu i reći da je teško da se dokaže zlostavljanje. Ne možete tražiti da se dokazuje nevinost. To radi samo Haški tribunal. Ne postoji druga institucija u svetu gde vi morate dokazivati svoju nevinost. Ne možete tražiti od poslodavaca da dokazuju nevinost.
Vidite li kakva je situacija u privredi Srbije? Šta kada krenu zahtevi, da li će se poslodavci ičim drugim baviti nego dokazivati svoju nevinost? Zamislite firme, preduzeća, ne od 10.000 radnika, hajde od sto radnika – kako mislite da poslodavac vrši apsolutnu kontrolu i kako mislite da neko dokazuje da je nevin?
Kako će bilo koji poslodavac, gospodine Čikiriz, nadam se da ste vi pravnik, dokazati negativnu činjenicu da zlostavljanja nije bilo? Time što će dostaviti video snimak za poslednjih godinu dana sa posla, svih osam sati dnevno, da neko nije preživeo neko zlostavljanje? Kako dokazati tu činjenicu? Dajte jedan jedini primer i povući ću amandman.

Zahvaljujem. Mislim da smo sad svi razumeli o čemu se radi.
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Tomislav Ljubenović. Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Radovan Radovanović. Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić. Da li se neko javlja za reč? (Da.) Gospodin Šarović. Izvolite.

Amandman na član 10. je logičan nastavak ovoga što smo tražili, dakle, amandmana na član 4, koji ste prihvatili i amandmana na čl. 8. i 9, koje još uvek niste, a nadam se da će gospodin Ljajić ipak to prihvatiti.
Vi ste propisali u stavu 2. da zaposleni ima pravo da kod poslodavca ostvari zaštitu od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje. Mi smo predložili: „Zaposleni ima pravo da od poslodavca zahteva zaštitu od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje“.
Ljudi, deseti put, nema apsolutne odgovornosti. Ne možete zahtevati od nekog apsolutnu zaštitu. Apsolutne zaštite nema. Mi smo zemlja u kojoj je ubijen premijer, a tražite od poslodavca da spreči zlostavljanje na radnom mestu, u svakom trenutku, na svakom mestu, prema svakom zaposlenom. To je nemoguće. Sprečite izvršenje svih krivičnih dela, sprečite pljačku firmi koje su privatizovane od poslodavaca, uvedite obavezu države da to spreči. Jednostavno, to je nemoguće i to je valjda svima jasno.
Ponavljam istu priču treći put, a pošto ministar nije bio tu, još jedanput: Ministarstvo kaže, kada se radi o zlostavljanju, „ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može apsolutno da se spreči, pa je nerealno utvrđivati takvu obavezu poslodavca“. To je u odgovoru na amandman na član 4, koji ste prihvatili. Onda članovima 8, 9. i 10. ustanovljavate apsolutnu obavezu poslodavca da zaštiti zaposlenog i pravo zaposlenog da ostvari zaštitu. To je nemoguće. Da je to pravo apsolutno, šta će vam onda posle posredovanje i sve ostalo? Jednostavno, te odredbe ne bi bile potrebne.
Ono što sam zaboravio prethodni put gospodinu Čikirizu da odgovorim – vi ste pričali o opštim pravilima za naknadu štete, Zakonu o radu, Zakonu o obligacionim odnosima. Ovim zakonom se ne dira u ta prava, niti se može dirati, ni zakonom, niti bilo kojim članom, niti bilo kojim amandmanom. Ovo je nadgradnja, ovo su neka dodatna prava radnika i ovo je pokušaj da se napravi neki međustepenik, pa da se ta šteta koja eventualno može nastati zaposlenom spreči na nekom nižem nivou, da ne dolazi do sudskih sporova, da ne dolazi do zahteva za naknadu štete u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima.
Nema te sile, niti amandmana koji može kroz ovaj zakon uskratiti pravo radniku da traži svoja prava u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, ali je jedna velika razlika – vi, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, morate dokazati, kao prvo, da vam je neko prouzrokovao štetu, morate dokazati nečiju krivicu. Na ovaj način, ako ostane ovako nesrećna formulacija, onda toga nema, nema dokazivanja krivice, nema dokazivanja nastale štete. Kako ćete dokazati kada je psihičko zlostavljanje u pitanju? Verovaćete nekome na reč i reći odmah – poslodavac je kriv, od poslodavca je lakše naplatiti, pa neka on dokazuje svoju nevinost.
Ne shvatate koje su moguće posledice usvajanja zakona u ovom obliku koji je predložen. Krajnje vam dobronamerno govorim, nadam se da ćete prihvatiti. Nadam se da gospodin Ljajić ovo prati i da će ispraviti grešku koja je očigledna. Ukoliko ne, mi ćemo se sigurno videti u kratkom roku, kada budu izmene i dopune zakona na dnevnom redu, ali je pitanje kakvu ćete štetu iovako jadnoj i nesrećnoj privredi Srbije u tom međuprostoru prouzrokovati.

Četiri minuta i trideset sekundi.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika. Bez namere da dalje produbljujem raspravu i da zloupotrebljavam ovo vreme, molio bih, zarad javnosti, da institute koji postoje u krivičnom postupku (prezumpcija nevinosti, in dubio pro reo) ne mešamo sa opštim načelima za naknadu štete regulisanim Zakonom o obligacionim odnosima i sa načelima naknade štete iz rada i u vezi sa radom; to su potpuno odvojene institucije. A posebno da to ne mešamo sa procesom pred Haškim tribunalom, jer stvarno nema dodirnih tačaka. Hvala.       

Četrdeset sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić. Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević. Izvolite, imate reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo je nejasno kako može biti adekvatnije rešenje koje je napisano u Predlogu zakona, koje kaže da je zaposleni dužan da se uzdrži od ponašanja koje predstavlja zlostavljanje i ponašanja koje predstavlja zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja u odnosu na rešenje ponuđeno ovim amandmanom, koje je obavezujuće, tj. striktno se zabranjuje ponašanje koje predstavlja zlostavljanje i ponašanje koje predstavlja zloupotrebu prava.
Ukoliko zakonodavac zaista želi da spreči zlostavljanje na radu, najlogičnije je da u zakonu jasno napiše „zabranjeno je“. Ukoliko ne piše da je nešto zabranjeno, moglo bi biti tumačeno kao da je dozvoljeno. U članu 5. jasno piše: „Zabranjen je bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom“. Ako ovo uzmemo u obzir, ne postoji razlog da i u članu 11. stav 1. ne piše - zabranjeno je.
Inače, član 11. odnosi se na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog. Pojedini zaposleni kod poslodavca koji su u prilici da čine zlostavljanje na radu uglavnom su na rukovodećim radnim mestima, mada to ne mora biti pravilo.
Što se tiče zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja od strane zaposlenog, to je nešto što je jako teško dokazati, isto kao što je teško dokazati i samo zlostavljanje, jer je svima dobro poznato stanje u pravosuđu u Srbiji.
Izuzetno je važno reći nešto, kako sa aspekta ispoljavanja zlostavljanja na radu prema pojedincu, tako i sa aspekta ispoljavanja ove pojave prema grupama. Ponoviću ko zna po koji put da je Srbija država u kojoj je nezaposlenost ogromna, u kojoj zaposleni svakodnevno ostaju bez posla i, nažalost, veliki je broj ljudi prisiljenih da rade na crno kako bi zaradili jedva za toliko da prehrane svoje porodice.
Kada govorimo o ovoj temi neophodno je da budemo svesni situacije na tržištu rada. Zvanični podaci Nacionalne službe za zapošljavanje iz marta meseca pokazuju da je na evidenciji ove službe u februaru bilo 767.418 lica, što je za oko 16.000 više nego u januaru ove godine. U odnosu na oktobar 2008. godine, kada je počela ekonomska kriza, broj nezaposlenih na evidenciji se povećao za 50.010 lica.
Od ukupnog broja lica na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje više od 12 meseci na posao čeka 63,81% ili 489.753 lica. Najviše je nezaposlenih od 25 do 29 godina starosti. Najveća stopa nezaposlenosti je u Novom Pazaru 51%, Loznici 41,5%, Leskovcu 41,4%, Lebanu 61,4%, Vladičinom Hanu 54,1% i Bojniku 53,4%.
Napominjem da su ovo zvanični podaci NSZ. Broj nezaposlenih je mnogo veći, jer se veliki broj lica ne prijavljuje službi. Neki su nakon mnogo godina prijavljivanja izgubili svaku nadu da će se ikada zaposliti. Neke služba skida sa evidencije ukoliko zakasne sa prijavom, pa imaju kazneni rok u kom ne mogu da se prijave, što dodatno stvara jednu neistinitu sliku o broju zaposlenih.
Ovim podacima treba dodati i sledeće: oko 720.000 ljudi u Srbiji živi ispod granice siromaštva, a broj siromašnih je prvi put počeo da se povećava od 2000. godine. Najviše su ugroženi nezaposleni, naročito oni iznad 50 godina starosti, invalidi i porodice sa decom sa smetnjama u razvoju.
Zbog ekonomske krize u svetu i Srbiji smanjen je broj sezonskih poslova i nadnica za njih, zbog čega su dodatno pogođeni građani koji su od toga živeli. Takođe, veliki problem u vezi sa siromaštvom su velike regionalne razlike u Srbiji. Najsiromašnije su opštine Bojnik, Medveđa, Bela Palanka, Trgovište, Tutin, Crna Trava, Žitište i Plandište.
U Srbiji radi manje od 2.000.000 ljudi, a broj zaposlenih smanjuje se iz godine u godinu, dok se broj penzionera povećava, i to na milion.
Kada sagledamo ove katastrofalne podatke nije neko čudo da je stvoreno vrlo pogodno tlo da se oni koji su u prilici da zapošljavaju i odlučuju o nečijem radu i ostanku na poslu ponašaju, upotrebiću blag izraz, neljudski.
Već sam rekla da kada govorimo o ovakvom ponašanju moramo zlostavljanje na radu da sagledamo i sa aspekta ove pojave prema grupama, jer je, u stvari, početak masovnog ispoljavanja ove pojave kod nas u Srbiji povezan sa procesom privatizacije. Interesi pojedinaca ili novih poslodavaca našli su se nasuprot interesima velikih grupa, tj. zaposlenih.
Kupoprodajni ugovori su nove poslodavce obavezivali da u određenom periodu zadrže zaposlene koji nisu dobrovoljno uz socijalni program otišli sa posla. Najčešće se radilo o periodu od najmanje dve do tri godine, u kome poslodavac nije imao prava da otpušta zaposlene. Međutim, kako je njihov interes uvek ispred svega, a Srbija država u kojoj se zakoni ne poštuju, način da ostvare svoje interese pronašli su lako. Pristupilo se zlostavljanju na radu, sa ciljem da zaposleni koji predstavljaju višak sami daju otkaze.
Inače, ova vrsta mobinga, tzv. strateški mobing, karakteristična je za zemlje u tranziciji. Ovo je najrasprostranjenija vrsta torture, koja je najčešće nevidljiva i prikrivena, nešto što nije opipljivo, pa je teško i dokazati. Sve ovo čini ga najefikasnijim načinom da se neko natera da sam ode sa posla.
Nije ova pojava evidentna samo u preduzećima nakon privatizacije. Još strašnije zlostavljanje sprovođeno je i sprovodi se u preduzećima koja tek treba privatizovati. Višak zaposlenih rešava se tako što se raznim šikaniranjem ljudi bukvalno teraju da napuste posao svojevoljno. Na taj način se poslodavac oslobađa svih zakonskih obaveza koje bi imao prema otpuštenom radniku, tj. oslobađa se isplate otpremnine.
Ovo se uglavnom sprovodi nad radnicima pred penzijom, radnicima sa niskim kvalifikacijama ili mladim radnicima bez iskustva. Međutim, podjednako su zlostavljani i vrlo sposobni, stručni, kreativni mladi ljudi sa mnogo znanja i energije, kojima nije lako manipulisati, koji se ne plaše da kažu ono što misle i koji predstavljaju prepreku onima koji spremaju preduzeća za prodaju u bescenje.
Načini na koje se sprovodi tortura su različiti, zajedničko svima je to da su krajnje neljudski. Posmatrano sa pojedinačnog aspekta, najčešće se radi o sindromu punog stola, sindromu praznog stola, problemu sa komunikacijom, fizičkoj odvojenosti od kolega, dovodi se u pitanje profesionalni integritet itd.
Nažalost, mnogo je primera sprovođenja mobinga nad grupama. Kao mnogo puta do sada, ovom prilikom ću pomenuti poznatu leskovačku fabriku farmaceutskih proizvoda „Zdravlje“ i situaciju sa zaposlenima nakon privatizacije.
Za privatizaciju „Zdravlja“ karakteristično je da je to jedna od najlošije urađenih privatizacija. Za tri i po miliona evra prodato je nešto što je u tom trenutku vredelo mnogo više. Samo na zalihama je bilo lekova u vrednosti od deset miliona evra, a akcije u bankama su vredele dvanaest miliona evra; objekti, oprema i zemljište vredeli su 44,5 miliona evra.
Radnici koji u prvom navratu nisu želeli da odu sa posla pretrpeli su stravičnu torturu. Pošto je ugovor o kupoprodaji obavezao novog poslodavca da tri godine ne može da bude tehnoloških viškova, odjednom se pojavio veliki broj neraspoređenih ljudi, koji su kada dođu na posao bili smešteni u arhivu. Ljudi koji su godinama radili u fabrici sa renomeom, kakva je „Zdravlje“, koji su imali dobre zarade, radne navike i obaveze, došli su u situaciju da na najgori mogući način budu ubeđivani da odu sa posla. Roditelji čija su deca takođe bila zaposlena u „Zdravlju“ odlazili su sa posla kako bi njihova deca ostala tu i sačuvala svoja radna mesta. Nakon isteka roka od tri godine, vrlo brzo se počelo sa proglašavanjem tehnoloških viškova u „Zdravlju“, tako da od nekadašnjih 2.066 zaposlenih sada u „Zdravlju“ radi nešto više od 400 radnika.
Samo da podsetim da se srpska vlast hvalila da je privatizacija „Zdravlja“ jedan od najuspešnijih primera privatizacije u Srbiji. Možemo slobodno reći – kako za koga, za radnike i grad Leskovac sigurno nije. Naprotiv.
Mnogo je ovakvih primera i zato su preporuke Srpske radikalne stranke da se u ovom zakonu koji sada usvajamo jasno definiše, kako u članovima 5. i 11, tako i u svim ostalim, da je zlostavljanje na radu zabranjeno. Zahvaljujem.