Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe Nova Srbija podnela sam amandman da se član 11. dopuni tako što se iza stava 3. dodaje stav 4. koji glasi: „Zaposleni koji zloupotrebi pravo na zaštitu od zlostavljanja odgovoran je za štetu nastalu tom zloupotrebom prava.“
Ako zloupotrebu prava na zaštitu od zlostavljanja čini zlostavljeni koji je svestan ili je morao biti svestan da ne postoje osnovani razlozi za pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja, a pokrene ili inicira pokretanje tog postupka sa ciljem da za sebe ili drugog pribavi materijalnu ili nematerijalnu korist ili da nanese štetu drugom licu, kako je to navedeno u stavu 3, neophodno je dodati navedeni stav 4, koji predviđa odgovornost zaposlenog za štetu nastalu tom zloupotrebom.
Ovaj amandman je neophodan i treba ga prihvatiti jer se kod ove zloupotrebe mora predvideti odgovornost zaposlenog, kao što je u članu 9. predviđeno da poslodavac odgovara za štetu koju odgovorno lice ili zaposleni vršeći zlostavljanje prouzrokuje drugom zaposlenom kod istog poslodavca, sa pravom da od tog lica zahteva naknadu isplaćene štete, s tim što kod zloupotrebe prava na zaštitu od zlostavljanja za prouzrokovanu štetu odgovara neposredno zaposleni.

Zahvaljujem.
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Marić.

Dame i gospodo, pročitaću član 12: „Zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da inicira pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja...“.
Predložio sam da se ova formulacija skrati i da glasi: „Zaposleni koji sazna za zlostavljanje ima pravo da inicira pokretanje postupka“, bez ovog „veruje“. Zbog čega? Zbog toga što smatram da ako neko podnosi prijavu za zlostavljanje, on ne donosi sudsku presudu. Od njega se ne očekuje da bude sto posto siguran, ali se podrazumeva da veruje da zlostavljanje postoji.
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana Vlada kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je rešenje u Predlogu zakona adekvatnije, jer zaposleni koji inicira postupak za zaštitu od zlostavljanja ne može u tom momentu da bude siguran da postoji zlostavljanje...“. Naprotiv, smatram da zaposleni koji nekoga prijavljuje mora da bude siguran da postoji zlostavljanje. Ako nije siguran, neka ne podnosi prijavu.
Kada radnik prijavi poslodavca da je ovaj počinio zlostavljanje ovoga posle toga ne mogu da operu ni Dunav ni Sava. Može sud sto puta da presudi da nije kriv, međutim, ostaje ljaga na njegovom imenu, na njegovoj ličnosti, a nanosi mu se objektivno nenadoknadiva šteta kada je u pitanju njegova poslovna karijera.
Jednostavno smatram da bi prihvatanje ovog amandmana unelo jednu ozbiljnost u ovu oblast, sprečilo bi zloupotrebe od strane radnika; manje od strane radnika, a više od strane neradnika. Bilo ko ko je nezadovoljan svojim poslodavcem može da izvrši lažno prijavljivanje i da za to ne odgovara. Jednostavno, može da se pozove na ovo zakonsko rešenje čije brisanje ja predlažem i da kaže – ja sam u to verovao, i svršena stvar.
Koristim priliku i prisustvo ministra gospodina Rasima Ljajića da ga zamolim da ministarstvo na čijem čelu se nalazi pošalje jednu kontrolu inspektora rada u Veliku Planu i da utvrdi osnovanost tvrdnji i navoda, sa kojima se ja suočavam skoro svakog dana, radnika koji rade u kineskim radnjama i u supermarketima „DIS“, „Paks“ i „Coka“ u Velikoj Plani. Ti radnici tvrde da su izloženi zlostavljanju na radu, mnogo težim oblicima nego što su ovi koji su ovde navedeni (u pitanju su tapacirane i netapacirane stolice).
Ovi radnici tvrde da su neadekvatno plaćeni, da za jednomesečni rad, od kojeg padaju s nogu, primaju od sedam do sedamnaest hiljada dinara. Tu ovaj inspektor rada ne može mnogo da pomogne, međutim, može da utvrdi da li se tim radnicima uplaćuju doprinosi. Oni tvrde da se većini ne uplaćuju.
Radnici „DIS marketa“ tvrde da nakon druge smene često ostaju do duboko u noć, do dva, tri sata iza ponoći, da bi pakovali robu i da im se taj rad ne plaća.
U „Paks marketu“, lično sam se uverio, garniture radnica menjaju brže nego što fudbalski klub „Crvena zvezda“ menja trenere u poslednje dve godine. Radnice tvrde da ih gazda prima na određeni rad, da one na poslu provedu mesec, dva dana i da posle toga gazda kaže da je epizoda završena i da mogu da idu kući, a on na probni rad prima neke druge radnice. Znači, molim vas da utvrdite činjenice.

Iskorišćena su dva minuta od vremena poslaničke grupe.
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram reći da me je začudilo obrazloženje Vlade za ovaj amandman.
Naime, član 12. kaže da zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da ga prijavi. Predložili smo amandmanom da svaki zaposleni koji sazna za zlostavljanje ima obavezu, dakle, dužan je da pisanim putem prijavi to zlostavljanje.
Ukoliko zaista želite da se obračunate sa svakom vrstom i načinom zloupotrebe i zlostavljanja, pa i zlostavljanjem na poslu, onda morate utvrditi obavezu svakoga ko za zlostavljanje sazna da tu činjenicu prijavi.
Pogledajte šta vi kažete u ovom krajnje nesuvislom obrazloženju: „Amandman se ne prihvata iz razloga što se može se utvrđivati obaveza zaposlenog da prijavi ponašanje...“. „Što se može se utvrđivati obaveza zaposlenog“, šta to znači? To ne znači ništa. Kaže: „... jer bi ta obaveza trebalo da podrazumeva i odgovornost zaposlenog za neprijavljivanje takvog ponašanja, čak i kada postoje opravdani razlozi za to (npr. opravdani strah)...“. Ovo je genijalno. Ne znam koji je genije u Ministarstvu ovo pisao. Zašto onda u Krivičnom zakoniku ne predvidite da onaj ko prisustvuje, na primer, ubistvu nije dužan to da prijavi ukoliko ima opravdani strah?
Samim tim što je strah opravdan, što je taj zlostavljač poznat, pa time je valjda i veća obaveza onoga ko prisustvuje zlostavljanju, ko sazna za zlostavljanje da takvo ponašanje prijavi. Šta je vama cilj sa ovim zakonom, da sprečite zlostavljanje ili da kažete – ukoliko postoji opravdani strah, onda nema veze? Ali ćete, naravno, za to teretiti poslodavca.
Ovde se postavlja pitanje odgovornosti. Vi za zaposlenog koji zna za zlostavljanje nećete da utvrdite... Nisam pričao o njegovoj odgovornosti ako ne prijavi, ali barem da utvrdite obavezu da prijavi zlostavljanje. S druge strane ste utvrdili obavezu poslodavca koji je savestan, koji preduzme sve mere da zlostavljanje spreči, utvrdili ste njegovu apsolutnu odgovornost za to zlostavljanje i čak obavezu da nadoknadi materijalnu štetu, uz pretpostavku da je kriv, pa može da dokazuje negativnu činjenicu da nije kriv.
Molim vas, gospodine Ljajiću, da se uključite. Evo, nećete da prihvatite amandmane, ali hajde, uključite se u raspravu pa recite – nećemo zbog toga i toga. Ovaj razlog koji ste naveli nije adekvatan. Valjda je svako ko sazna za neku negativnu činjenicu u društvu dužan da to prijavi. Ako sazna za izvršenje krivičnog dela, dužan je da to prijavi; ukoliko sazna za zlostavljanje, dužan je da prijavi.
Strah ne može opravdavati nikoga u takvim situacijama. Šta to znači? Suština ovog zakona je da spreči takav strah. Strah je ono što uvek prati zlostavljanje na radu, bilo da je fizičko, bilo da je psihičko. Taj strah mora postojati, jer da straha nema, onda bi se onaj ko trpi zlostavljanje valjda usprotivio, pokušao da se odupre, zaštitio se na neki način. Strah je neophodan u svakom vidu zlostavljanja i ne može to što se neko plaši, pa makar to bilo i opravdano, biti izvinjavajuća činjenica, u skladu sa zakonom, koja poništava obavezu svakoga od nas da prijavi zlostavljanje za koje sazna.

Dva minuta i pet sekundi od vremena poslaničke grupe.
Ovim bismo završili današnji rad, pošto je 18 časova. Nastavićemo sutra, u sredu, 19. maja u 10.00 časova, tu gde smo i stali, amandmanom na član 13. Reč će imati narodni poslanik gospodin Nemanja Šarović.
Hvala ministru i hvala narodnim poslanicima na saradnji.