Minut i četrdeset sekundi iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Donka Banović. Da li neko želi reč? (Da.) Narodna poslanica Donka Banović. Izvolite.

Hvala, gospođo Čomić. Amandmanom predlažemo da se briše stav 1. iz člana 7. Inače, ova glava govori o pravima, obavezama i odgovornostima poslodavca i zaposlenih u vezi sa zlostavljanjem. Mi smatramo da je ovaj prvi stav suvišan, zato što ono o čemu on govori mora da se podrazumeva.
Naime, predlagač zakona predlaže ovaj prvi stav: „Poslodavac je dužan da zaposlenog pre stupanja na rad pismenim putem obavesti o zabrani vršenja zlostavljanja i pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog i poslodavca u vezi sa zabranom zlostavljanja, u skladu sa ovim zakonom“.
Dakle, meni je jasno šta je predlagač ovde imao na umu, međutim, mislim da je nekakvo pismeno obaveštenje o tome da nad novim radnikom, znači onim koji će tek biti zaposlen, ne sme da se vrši zlostavljanje... Mislim da je to zaista nešto što se podrazumeva.
Po ovoj logici, trebalo bi da mu se dostavi i pismeno obaveštenje da niko ne sme da ga diskriminiše ili da niko ne sme da ga tuče itd. Dakle, da je zabranjeno zlostavljanje i da ne sme da doživi zlostavljanje, to je zaista nešto što se podrazumeva.
Ako je predlagač smatrao da u ovom pismenom obaveštenju praktično treba da bude prepričan ovaj zakon, koji će se tek usvojiti, o zabrani zlostavljanja na poslu, to se iz ovog ne vidi. Onda bi, po toj logici, svaki poslodavac morao da budućeg radnika obavesti (ili pismeno obavesti) o svim detaljima iz Zakona o radu. Ukoliko će novi radnik ili zaposleni raditi u školi, onda bi trebalo da ga pismenim putem obavesti o svim detaljima iz Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ili Zakona o predškolskom; ili, ako će raditi u zdravstvenom sistemu, onda o svim zakonima koji se tiču zdravlja, odnosno o zdravstvenoj zaštiti itd. Mnogo je zakona iz te oblasti.
Zato mi smatramo da je ovo suvišno. Čak neće ni doprineti preventivi. Na primer, ovaj drugi stav je već nešto drugo, on je konkretniji i kaže da je „poslodavac dužan da, u cilju prepoznavanja, prevencije i sprečavanja zlostavljanja, sprovodi mere obaveštavanja i osposobljavanja zaposlenih i njihovih predstavnika“. Dakle, ovde je apsolutno konkretno.
To što ćete vi sada obavezati poslodavce da sačine neki pismeni pamflet ili pismeni rad, gde će prepričati ovaj zakon, zaista ništa neće doprineti tome da se spreči zlostavljanje na radu. Hvala.

Jedan minut iskorišćen od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Da.) Milica Vojić-Marković, izvolite.

Iskoristiću vreme ovlašćenog.
Članove 6. i 7. ovog zakona smo prepoznali kao vrlo važne i imali smo tu određene dileme u vezi sa sadržajem, načinom kako ste vi to napisali u predlogu. To smo, na kraju krajeva, rekli i u našim amandmanima. Da ste vi prihvatili... A zbog toga uzimam reč kao ovlašćeni, prosto mislim da treba ove stvari potencirati i treba ih otvoriti sada i pred javnošću. Da ste prihvatili amandman koji je gospođa Plavšić potpisala, gde se taksativno navodi koji su sve to oblici zlostavljanja, da svako onaj koji dobije to može da prepozna ponašanje poslodavca prema njemu kao zlostavljanje, mogla bih da razumem da sada u članu 7. obavezujete poslodavca da svakom novom zaposlenom prezentuje materijal iz ovog zakona.
Prosto, u članu 7. u stavu 1. vi vrlo deklarativno kažete da poslodavac treba da obavesti novozaposlenog o tome da je zabranjeno zlostavljanje. Postoje neke stvari koje se podrazumevaju. Zlostavljanje, maltretiranje, diskriminacija je jedna od tih stvari. Ni na jednoj samoposluzi, supermarketu nisam videla da je poslodavac napisao da je krađa zabranjena. To se podrazumeva.
Postoje neke stvari koje su daleko od toga da su samo normativno uređene i da se one negde u tradiciji i kulturi jednog naroda jednostavno ne prepoznaju. Jedna od tih jeste da je zlostavljanje zabranjeno. U redu je da je zlostavljanje zabranjeno, ali ako vi uvedete u stavu 2. člana 7. edukaciju kao meru, to onda ima smisla, edukaciju i zaposlenih i poslodavca, a naročito poslodavca, naročito vlasnika nekih firmi koji očigledno nemaju pojma ni o komunikaciji, ni o drugim stvarima. Onda to ima smisla.
Ovaj prvi stav je potpuno deklarativan i zbog toga mi smatramo da je on tu samo da se kaže – eto, mi smo to zakonom propisali; poslodavac kaže – ja sam lepo podelio taj papirić i, na kraju krajeva, svi smo mirni, savest nam je mirna, zlostavljač to radi na svoju ruku.
Kada je u pitanju ovaj član 7, a to sam pomenula i u načelnoj raspravi, vrlo je važno da se ponovi da mi kao društvo pokazujemo sklonost da se navikavamo na nasilje i na zlostavljanje na poslu. To što je u jednom momentu neprijatna činjenica koja se pojavljuje u medijima, o kojoj se priča ovog trenutka, posle izvesnog broja dana, da ne kažem sati, postaje nešto na šta smo se navikli, maltene postaje nešto što je uobičajeno u nekom društvu, firmi i zbog toga je važno da se to pomene.
Isto tako je važno da se pomene još jedna stvar, naročito radna okolina ima sklonost da to što je neko zlostavljan i što se nad nekim vrši nasilje jednostavno prihvati na ovakav način – ili je kriv, pa se to njemu radi, ili ako nije kriv, nema razloga da se brine. Pod to možemo da podvedemo celu onu priču o kojoj smo govorili u načelnoj raspravi, o tome da su radnici i zaposleni praktično dovedeni u situaciju da je ono čega se najviše plaše gubitak radnog mesta. Dakle, više se plaše toga nego bolesti i svega ostalog.
Zamislite radnu sredinu, koju ste vi prilično bestelesno opisali kao zdravu radnu sredinu, zamislite tu radnu sredinu u kojoj niko ne želi da se meša zbog vrlo realnog straha od toga da će izgubiti radno mesto. Žrtva na kraju počinje da razmišlja da je ona ta koja je kriva i da postoji neko zrno njene krivice u celoj ovoj priči.
To je nešto što moramo da naglasimo i što treba vrlo često da se pominje zato što mi u Narodnoj skupštini, a pretpostavljam i vi u Ministarstvu, treba da pridobijemo javnost za ovaj zakon. Treba da pridobijemo javnost da zaista zlostavljanje primećuje, a neće da ga primećuje ako vi ne primećujete ono na šta sam vam ukazala ovom prilikom o vertikalnom zlostavljanju. Dakle, svi moramo da se naviknemo da prepoznamo pojavne oblike svega toga i da na njih reagujemo.
Zbog toga sam reagovala kada su ovde poslanici govorili o članu 7. stavu 1, zbog toga sam govorila, jer on ovako napisan ništa ne znači. Da znamo oblike, da su oni taksativno navedeni... Ima zakona gde se taksativno navodi, evo, navešću vam pet zakona iz poljoprivrede koje smo usvojili skoro, gde se taksativno navodi sve ono što mora da se navede.
Ako imamo problem sa sudijama, koje će takođe imati problem da prepoznaju sve to, a imamo zaista širok spektar pojavnih oblika i vrlo bujnu maštu; ako imamo poslodavce, koji će sigurno pokušati da ovo prikažu minornim i da kažu da je to sve nečiji hir ili potreba da se uključimo u modernu Evropu na ovaj način; ako imamo nejasne stvari, kao što je definicija, koja je možda trebalo da bude proširena i sa mnogo više taksativnih podataka, onda ćemo imati problem sa primenom zakona. Valjda nam je svima cilj da ovaj zakon bude primenljiv i da zaista spreči zlostavljače da vrše zlostavljanje na poslu, kao i da pomogne žrtvi, kojoj osim države zaista nema ko mnogo da pomogne.
Moramo da imamo u vidu da se sada ovde prvi put pojavljuje ovaj zakon, dakle, država niti je imala institucije, niti institute koji bi trebalo da pomognu žrtvi. Porodica je ta koja žrtvi malo pomogne, od početka je malo podržava, a zatim digne ruke jer to predstavlja problem i za porodicu. Postoji nekoliko nevladinih organizacija koje se time bave, kao što je Viktimološko društvo Srbije, koje kaže da su 51% svih onih koji su prošle godine prijavili maltretiranje činili oni koji su prijavili zlostavljanje na poslu. Imamo još nekoliko nevladinih organizacija koje kažu da imaju od pet do deset poziva dnevno kojima se prijavljuje ovo. Imamo situaciju da se sindikati, koji treba da budu partneri u rešavanju načina kako da se prevaziđe ovaj problem u našem društvu, koji je narastajući... Da se razumemo, on nije nov, ali je narastajući.
Dakle, imamo jednu prilično konfuznu situaciju, sa dosta aktera, koji nemaju jasne standarde i kriterijume. Onda vas molim da o tome svi zajedno razmislimo ovde i da zaista prihvatimo amandmane koje smo pisali, jer ih nismo pisali da nekome pravimo problem da večeras i popodne sluša sve ovo, nego zato da poboljšamo tekst zakona.

Sedam minuta i dvadeset pet sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik gospodin Čikiriz Mirko.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Predložio bih da se ovaj amandman odbije, jer od viška glava ne boli. Zbog čega? Prvi put ovo društvo dobija jedan ovako važan institut i prvi put u našoj pravnoj praksi zaposleni će imati jedan oblik zaštite od ovako bitnog načina zloupotrebe prava iz radnog odnosa i svih mogućih pojavnih oblika zlostavljanja i nipodaštavanja ličnosti.
Ako se za trenutak prebacimo na praktični teren, šta će odredba stava 1. značiti? To će značiti, ako neko dođe na rad, recimo, konkurisao je i moguće je da je zauzeo radno mesto miljenika nekog ko će biti spreman da vrši zlostavljanje, da li po horizontali ili po vertikali, onog momenta kada dobije od poslodavca pisano obaveštenje da je zabranjeno zlostavljanje na poslu, to je faktički jedan vid prevencije, jedan vid edukacije, jedan vid obaveštenja, jedan vid dobijanja sigurnosti zaposlenog da postoji institut koji ga u startu štiti od mogućnosti zlostavljanja.
Zaposleni su često već prvog dana na poslu izloženi zlostavljanju. Bilo je nebrojeno situacija u praksi da zaposleni prvog radnog dana ne dobije svoj radni sto ili da sve kolege u kancelariji imaju tapacirane stolice, a on neku stolicu na kojoj maltene ne može da se sedi, ili da mu kažu – sačekaj dok ti nađemo prostor, dok ti nađemo sto itd.
Mislim da ova odredba apsolutno nije suvišna. Hvala.

Hvala. Dva minuta su iskorišćena.
Gospođa Milica Vojić-Marković ima reč. Izvolite.

Vreme grupe možete da mi računate.
Javljam se povodom ovog što je gospodin Čikiriz sada konstatovao, upravo zato što je on govorio u korist onog što sam ja rekla. Spadam u one koji, kada su zakoni u pitanju, misle da je prava mera najvažnija stvar koja se tiče zakona; ne volim ni onaj višak od koga boli glava ili ne boli glava, ili manjak od koga isto tako boli ili ne boli glava. Mislim da je prava mera ono što je ovde u Skupštini potrebno i što je u zakonima potrebno i zbog toga sada i hoću da komentarišem.
Kada smo govorili o amandmanu gospođe Plavšić, gde ona taksativno navodi stvari, pojavne oblike i sve ostalo, mi smo tu imali jednu bazu od koje smo mogli da pođemo.
Kada vi meni kažete da ne boli glava od viška i da ovaj stav u kome se kaže: „Poslodavac je dužan da zaposlenog, pre stupanja na rad, pismenim putem obavesti o zabrani vršenja zlostavljanja i pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog i poslodavca u vezi sa zabranom zlostavljanja, u skladu sa ovim zakonom“... Kada kažete da onaj ko je došao prvog dana na svoje radno mesto i nije dobio stolicu, da li mislite da je on prepoznao da je to zlostavljanje? Naravno da nije. Da je imao papir na kome sve piše, mogući vidovi i oblici zlostavljanja, možda bi i prepoznao, možda bi pronašao tu, ali ako je ovako napisano, on zaista ne može da se snađe, on zaista ne zna. Ovako taksativno reći – zlostavljanje je zabranjeno, krađa je zabranjena, ubistvo je zabranjeno, ne znači ništa jer uvek postoje oni koji to rade, uprkos zabranama.
Sledeći vašu logiku, zašto Zakon o diskriminaciji, koji je i te kako važan... zašto nemaju obaveštenje svi oni koji su zaposleni, novozaposleni, da ne treba niko da ih diskriminiše? Podrazumeva se. Potpuno se podrazumeva.
Ali, mi ovde imamo situaciju da se prvi put srećemo sa jednim zakonom: i mi kao poslanici, prvi put se uređuje ova materija; taj problem imaju i sudije; taj problem imaju poslodavci; naročito taj problem imaju oni koji su žrtve zlostavljanja, buduće žrtve ili oni koji su već bili žrtve.
Znači, mi nećemo mnogo da im pomognemo ako ovaj zakon bude papir na kome sve divno piše, ali oni ne znaju da je to njihovo pravo. Oni ne znaju šta je to njihovo pravo. Koji je to način da on mene zlostavlja? Pitajte, uradite anketu. Slučajno sam, pričajući sa ljudima iz svoje okoline, sa komšijama... Na kraju krajeva, pričam o tome šta je to sve zlostavljanje. Znate li koliko tu ima neznanja o tome? Ljudi ne znaju. Ljudi ne znaju ni elementarna prava o radu, a taman posla da znaju i takva prava kao što je koji su to oblici zlostavljanja, ko može da me zlostavlja, ko ne može da me zlostavlja.
Moja ideja je – ili ćemo taksativno sve to navesti, pa da prepoznaju svi ostali, znači svi akteri u ovoj priči, ili ovo nema smisla. Hvala vam.

Tri minuta i deset sekundi iskorišćeno je od vremena predstavnika poslaničke grupe.       
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Šarović.

Dobro došli, gospodine Novakoviću. Nadam se da ću, zahvaljujući vašem dolasku, možda i primiti koji dinar na kraju meseca. Da je gospođa Čomić tu ostala, bogami, teško da bi se to desilo.
Bilo bi dobro, gospodine Novakoviću, da pre svega pozovete ministra da se vrati u salu. Nadam se da je on na neki kraći period ili kraći put otišao, jer je amandman na član 8. amandman za koji sam ja bio ubeđen da će ga prihvatiti pre rasprave u pojedinostima, ali nakon prihvatanja amandmana na član 4. apsolutno ga mora prihvatiti.
Ovo je klasičan primer koliko u pravu i u pisanju zakona može značiti i nekoliko reči. U ovom slučaju, mi tražimo, odnosno ja tražim da se samo dva slova brišu iz ovog rešenja koje je dato u Predlogu zakona, odnosno da umesto ovoga što ste predložili u članu 8 – poslodavac je dužan da zaposlenog zaštiti od zlostavljanja, stoji formulacija – poslodavac je dužan da zaposlenog štiti od zlostavljanja.
Zašto? Zato što je jednostavno nemoguće tražiti apsolutnu zaštitu od strane poslodavca. I u načelnoj raspravi sam vam rekao da nigde drugde niste propisali apsolutnu zaštitu. Vi ne kažete u Zakonu o policiji – policija je dužna da spreči izvršenje svih krivičnih dela, nego je policija dužna da sprečava, dakle, dužna je da radi na tome.
Kada pogledate vaše obrazloženje zašto ne prihvatate amandman na ovaj član, a nadam se da će se to sada promeniti, vi kažete sledeće: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je rešenje u Predlogu zakona adekvatnije i podrazumeva obavezu poslodavca da preduzme mere i aktivnosti propisane ovim zakonom, kojima se ostvaruje zaštita zaposlenog, a odgovornost poslodavca postoji ako nije preduzeo adekvatne mere.“ To je upravo ono što ja kažem. Dakle, zato je neophodno upotrebiti izraz „štiti“. Dakle, dužan je da štiti. Ako nije preduzeo adekvatne mere, onda će poslodavac biti odgovoran.
U obrazloženju za amandman na član 4. koji ste malopre prihvatili, odnosno koji je ministar prihvatio, stoji sledeće o zlostavljanju, kaže: „... ne radi se o objektivnoj pojavi koja organizacijom rada može apsolutno da se spreči, pa je nerealno utvrđivati takvu obavezu poslodavca“. To je upravo ono što ja kažem. To je upravo ono što tvrdim.
Ukoliko policija nije u stanju da spreči izvršenje svakog krivičnog dela, onda se, naravno, ni od poslodavca ne može zahtevati zakonom da spreči apsolutno svaki slučaj zlostavljanja. Jasno vam je da policija, koja ima neuporedivo veći spektar mera, čak i prinude, nije u stanju da to uradi i odgovornost poslodavca…
Dakle, kao da neko u Ministarstvu ko je obrazlagao odbijanje ovog amandmana nije dobro pročitao, nije dobro shvatio, jer se onim što ja tražim upravo potvrđuje ono što jeste definisani stav zakonodavca i kroz druge članove.
Dakle, možda je ovo pravi trenutak da napravite pauzu, da Zakonodavni odbor proceni da li će u skladu sa članom 4. onda moći da postoji član 8. ovako kako ste ga predvideli. Jer, kada pogledate šta ste u članu 4. prihvatili, to je da je poslodavac dužan da „u cilju stvaranja uslova neophodnih za zdravu i bezbednu okolinu, organizuje rad na način kojim se sprečava pojava zlostavljanja“. Znači, „organizuje rad na način kojim se sprečava“. Isto tako, poslodavac je dužan da štiti, ne da zaštiti. Vi niste članom 4. rekli – poslodavac je dužan da spreči. Ne, on je dužan da sprečava. Ako je dužan da sprečava, onda može biti jedino dužan da štiti; ako ne preduzme adekvatne mere, onda će biti odgovoran.
Ali, apsolutnu odgovornost ne možete propisati, jer čak i savestan poslodavac, ako preduzme sve moguće mere, ako svaki dan bude organizovao kurseve, ako bude imao dva zaposlena, ne može osam sati (koliko je radno vreme), iz dana u dan, vršiti apsolutnu kontrolu; ne može se apsolutno isključiti, i za najsavesnijeg poslodavca, mogućnost da dođe do zlostavljanja, što znači da ne možete odrediti poslodavcu obavezu da zaštiti zaposlenog, već samo da ga štiti. Hvala.