Uz svo uvažavanje argumenata koje je izneo poštovani kolega, mislim da oni ne stoje iz prostog razloga što ako se pozivamo na praksu drugih zemalja, praksa je, verujte mi na reč, raspitivao sam se malo, da upotrebim najblaži izraz, fantastično različita.
Nacionalni savet za visoko obrazovanje bira Narodna skupština Republike Srbije. Znači, biraćete ga vi. Sastav Nacionalnog prosvetnog saveta utvrđen je na način gde imamo 14 profesora, odnosno ljudi iz visokog obrazovanja i instituta u najvišim zvanjima, vrlo kompetentnih ljudi koji i te kako imaju svoju samostalnost i autonomnost u donošenju odluka.
Uključujemo po prvi put predstavnike studenata. Uključićemo po prvi put i predstavnike manjinskih zajednica kada se odlučuje o njihovim pitanjima koja su važna za njihov deo u obrazovnom sistemu.
Kada sam rekao da su iskustva različita, navešću vam primer jedne iz okolnih zemalja gde savet bira vlada, ne skupština, nego vlada. Sami znate kakva je razlika između skupštine i vlade. Primera radi, nisam primetio da je iko doveo to pitanje kao problematično.
Ovde nije o tome reč, Narodna skupština bira i ovde je reč o tome da sedam predstavnika Vlade od 21 člana čini trećinu. Poštovane kolege, uz svo uvažavanje, mislim da postoji jedan pogrešan pristup kada se govori o toj autonomiji i nezavisnosti.
Da autonomija, ali u čemu autonomija? Autonomija u procesu obrazovanja, u programima, u nastavi, u udžbenicima, u ispitivanju, u davanju ocena. Ovde je reč o Nacionalnom prosvetnom savetu koji mora da utvrđuje strategiju visokog obrazovanja, politiku upisa i mnoge druge stvari koje su vezane za visoko obrazovanje.
Da li se to može raditi bez predstavnika države? Mislim da ne može. Ko to treba da plati? Hoće li da plate sami profesori? Da li mislite da su oni u mogućnosti da sve ono što se smisli da se može realizovati?
Imali smo jednu situaciju. Mi smo stvarno s dobrom voljom po prvi put možda u istoriji višestranačke Srbije dali radnoj grupi isključivo od ljudi iz visokog obrazovanja da napravi jedan zakon, pa se ni oni sami oko toga nisu usaglasili. Imam ovde zapisnike saveta i senata univerziteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Novom Pazaru i u drugim državnim univerzitetima, gde se oni izjašnjavaju na drugačiji način o sadržaja predloženog koncepta koji je napravila radna grupa, a to su radile sve njihove kolege.
Znači, sami univerzitetski profesori uradili, a drugi univerzitetski profesori se ne slažu sa tim konceptom i onda se postavlja pitanje – ko je taj neko ko bi trebalo da da konačan sud?
Mi mislimo da sedam predstavnika države u odnosu na 14 ili sedam u odnosu na 21 ukupan broj nije nešto što dovodi u pitanje apsolutno pravo, mogućnost i autonomnost univerziteta i visokih škola strukovnih studija u Srbiji da predlože ona rešenja koja će za njih biti najcelishodnija.
Izvinite molim vas, pa i ovi ljudi koje bude predložila država, zar mislite da oni neće biti sa univerziteta? Zašto sumnjate da će oni zastupati sa manjom merom upornosti, ako hoćete i agresivnosti ili požrtvovanosti stavove visokog obrazovanja u odnosu na ove druge? Zašto?
Do sada je praksa pokazala da Nacionalni savet za visoko obrazovanje apsolutno radi svoj posao. Videli ste u ovih proteklih pet godina ova Skupština, ali u jednom drugačijem sastavu, ga je izabrala pre pet godina i nije bilo reči tada o tome. Znate kako, pošto smo, usuđujem se reći, i ja i kolega sa iskustvom poslaničkim, dešava se skoro uvek da skupštinska većina bira tela koja bira. Ima izuzetaka i kada svi glasaju, ali po pravilu je skupštinska većina, jer svako ima tu svoj određeni pristup.
Povećanje broja sa četiri na sedam nije neko veliko povećanje. Mi smo povećali zato što smo želeli da uključimo jednostavno i neke druge ljude, odnosno iz drugih oblasti. Predlagaće 12 predstavnika i dva iz visoke škole strukovnih studija, što je 14. Apsolutno mogu svaku odluku da donesu ako se plaše uticaja države, ali tih sedam profesora koji su predstavnici države, oni treba da vode računa i o ovoj državnoj dimenziji.
Državna dimenzija se zove koliko to što se smisli može, šta treba da proizvede, na koji način država da reaguje i svi zajedno da promisle na drugačiji način, jer smo videli da neka rešenja koja autonomno daju profesori nisu održiva u praksi. Mislim da argument da povećanje broja članova sa četiri na sedam može ulogu države učiniti značajnijom nego što jeste jednostavno ne stoji, jer autonomiju niko ne dovodi u pitanje.
Tri predstavnika države više može samo doprineti kvalitetnom radu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i pogotovo ova rešenja koja smo doneli.
Pozivanje na neiskustvo drugih je, uz svo poštovanje uvaženi kolega, nešto što se teško može objasniti, jer svaka zemlja primenjuje svoje načine modeliranja obrazovnog sistema, odnosno visokog obrazovanja, tako da možete naći sijaset potpuno različitih rešenja.
Ovde je reč o sledećoj stvari – Skupština će birati te predstavnike.
Vlada će predložiti sedam od 21. Četrnaest ostaje iz oblasti visokog obrazovanja, instituta i visokih škola strukovnih studija. Mislim da taj odnos sam po sebi govori da neće biti problema u radu saveta, niti na bilo koji način dovedeni u pitanje autonomnost visokog obrazovanja, s druge strane, da će predstavnici države pomoći, sa svojim malim učešćem u strukturi tog saveta, da odluke budu još kvalitetnije. Hvala.

Da li još neko želi reč?
Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

U osnovi ovih prvih nekoliko amandmana na Predlog zakona nalazi se nešto što treba da bude osnova za sistem vrednosti u ovoj delatnosti, i onaj prvi član koji se odnosi na principe koji treba da se poštuju, gde je po meni napravljena greška što je formulisano nešto kao princip što ne može biti princip. Kakav je to princip uvažavanja?
Uvažavam nekoga da bih mu rekao dobar dan, da bi komšija rekao - vidi što je dobar, kulturan itd, ali sve što on kaže, kažem – veži mačku o rep, znam kakav je čovek.
To je jedna interpretacija reči uvažavanja, ali imamo jednu manu da od svega pravimo princip, pa onda pravimo princip i tamo gde neke stvari ne mogu tako da se formulišu. Onda se otvara dilema – da li to što kažemo princip je nešto što obavezuje za ubuduće i prema tome treba nešto da se organizuje, ili to što kažemo princip samo potvrđuje nešto što već postoji kod nas?
Naravno, postoji sloboda naučnog stvaralaštva i ona ne može da se oiviči, ako mogu tako da kažem, ovozemaljskim kvalifikacijama. Naravno da svaki naučni, svaki profesor prati svoju oblast, sve što je novo, pa da li to potiče iz Azije, Afrike, Evrope, naučnika je baš briga, bitno je da prati, da bude u toku, jer je osnovni zadatak naučnika da se putem naučnih metoda dolazi do nekih novih saznanja. To je a propo onog prvog člana.
Apropo ovog drugog amandmana, ima ona stara izreka – koga zmija opeče, on se guštera plaši. Zbog toga su ovakvi amandmani. Onda se neminovno otvara centralno pitanje – nije samo kada je u pitanju ovaj nacionalni savet, nego i drugi naši kolegijalni organi, gde treba da se naprave standardi, planska dokumenta, strateška dokumenta za jednu oblast. Šta tu treba da dominira? Niko to verovatno ne spori da treba da dominira struka i znanje.
Činjenica je ovo što kaže gospodin Obradović, postavite 10 univerzitetskih profesora da se dogovore oko neke stvari, đavola će da se dogovore. Po definiciji ne mogu da se dogovore zato što su individualci, zato što su takvi i prave neke domete u naučnom stvaralaštvu. Kritički sagledavaju neke stvari, prelaze neke barijere, otvaraju neka nova prostranstva itd.
Mislim da preveliki strah od politizacije nije dobar, ali ne može nikako da se zaobiđe i taj politički uticaj. Naravno, on treba da se smanji ili da se potpuno ukloni u onoj oblasti gde treba da dođe do izražaja, pre svega, struka, ne samo sa gledišta materije neke oblasti naučne discipline, nego struka i sa gledišta edukacije i to je takođe jedna vrlo važna profesija, na koji način, kako saopštiti neka znanja, kako proveriti.
Naravno, kada su u pitanju ovi standardi, nije sasvim svejedno pod kakvim standardima se obavlja ova delatnost ili poslovi, možda je bolje u ovoj oblasti da govorimo o poslovima visokog obrazovanja, a ne o delatnosti, ali dobro, to je neka druga tema.
Dobro je što je ministar Obradović rekao da gotovo da nema jedinstvenog rešenja u ovim zemljama gde evrofanatici streme. Svaka je država prilagodila svoj sistem te centralne visokoškolske institucije, koja osmišljava programe i strategije, pa negde to bira vlada, negde ministar, negde parlament, negde se sami biraju i to je sve u okviru onoga od čega ste napravili bauk, a to ste rekli da je Bolonja. Sve je to po Bolonji, i kada Vlada, i kada parlament i kada ministar bira.
Mnogo mi je bliže ovo mišljenje da ministar formira komisiju za sve ove stvari, koristeći te stručnjake koji će da saopšte svoja stručna znanja, a onda objedini onaj deo koji treba da završi posao kako da se obezbede sredstva i da se to u praksi realizuje, ali dobro, kod nas je došao ovaj koncept da Narodna skupština bira sve i svašta, pa će verovatno u sledećoj raspodeli mandata da bira i predsednike kućnih saveta. Jer i tako nešto može da bude evropski standard ovde.
Kada vidim onu gospođu, ona samo kako tresne štiklom, tako ispadaju evropski standardi po pločniku.
Sve ovde može da bude predstavljeno evropskim standardom, ali je pitanje šta je operativno, šta je efikasno i šta je korisno?
To treba da se reši zakonom, između ostalog i treba da tražimo nešto. Ako postojeća rešenja garantuju da ono što je struka, znanje, ne ugrožava se ni na jedan način, a mislim da to niko i ne može da ugrozi, ne samo iz ministarstva, nego iz Vlade, onda svako rešenje je manje ili više prihvatljivo.
Ali, opet se vraćaj na ono, ta dijalektika između zmije i guštera, ako se napravi, a to bi već spadalo u vrstu zloupotrebe nekih ovlašćenja, ako se to desi, onda sigurni možemo da budemo da politika može da vrši pritisak, pa i da u svojoj delatnosti, ne samo ova institucija, pošto je ona na neki način transmisija u odnosu na fakultete, univerzitete itd, bude politička transmisija, u smislu političkog uticaja.
Tumačim da sve ove diskusije gde se na neki način izražava sumnja da neka dominacija neke grupacije u nekom kolegijalnom organu može da ima za posledicu, i ovi amandmani rezultat pre svega tog, ako mogu tako da kažem, opravdanog straha ili pojačani za iskustvo šta se dešavalo u nekoj bližoj ili daljoj prošlosti.
Po pravilu treba poštovati tu autonomiju i slobodu stvaralaštva, pratiti te nove trendove, jer je nemoguće izbeći naučni i kulturni uticaj. To nikom živom ne pada na pamet da to uokviri, da se napravi neki zid, da se to spreči, to je nemoguće sprečiti, nauka to ne trpi.
Država mora da finansira u onom delu koliko materijalne mogućnosti to dozvoljavaju. To treba izbalansirati, naći. Da li je ovaj put dobar? Mislim da nije dobar. Principijelno izražavam veliko razočarenje. Nije ovo krenula sa ovim zakonom, da budemo načisto.
Gospodine Obradoviću, sećate se kada je prvi put Zakon o visokom obrazovanju donet, kako se birao onaj nacionalni savet u vreme Gašino, pa posle kada je gospođa Čolić došla itd, koje muke žive, pa da li imaju sednicu, da li nemaju sednicu, da li su nešto uradili, da li ništa nisu uradili. Kako su radili? Prepušteno je itd.
Ovde je prosto jedan trend kvazideetatizacije i decentralizacije i sve i svašta se spušta na neke različite nivoe, a onda se posle nekog vremena konstatuje da to ne funkcioniše, apsolutno se konstatuje – ne funkcioniše.
Mi smo u serijama birali članove Nacionalnog prosvetnog saveta. Sećate li se? U serijama, pa duplo veći broj kandidata, pa se onda napravi neki presek, pa se vidi da oni ništa nisu uradili, apsolutno ništa. Zašto? Nema neophodne ozbiljnosti koja izvire iz države. Treba tražiti neka rešenja.
Stvarno sam pristalica da država radi svoj posao za koji je nadležna, da mnoga kolegijalna tela, gde treba da dođe do izražaja struka, mogu da budu komisije sa savetodavnim mišljenjima itd, koja su poprilično obavezujuća za državne organe, ali degradiranje državnih funkcija, prepuštanje regulacije, prepuštanje kontrole, nadzora, nekim, rekao bih, kvazinevladinim organizacijama je uništavanje države.
Tim pre što smo mi vrlo mala država koja bi tako smela da svoje državne funkcije dodeljuje nekima koji bi to radili u ime države i koji nemaju apsolutno nikakvu odgovornost, možda čak imaju i neke svoje pojedinačne interese.
Videli ste i sami – najveći zagovornici Bolonje, kada se prošlo sa onim zakonima, nisu otišli na privatne univerzitete, nego se vratili na Pravni fakultet u Beogradu. Zašto? Zato što znaju, znaju gde se nalazi struka, gde se nalazi kvalitet.
Ono što su zdušno reklamirali, na sebi nisu primenili, nego ko se uhvati. Pa sad – istureno odeljenje Grocka, istureno odeljenje ovo, ono, itd. Zakuvali ste, mešajte tu kašu, izlazite iz toga kako znate i umete.
Da vas samo podsetim, gospodin Šami vam je pre sedam dana čitao koliko ljudi doktorira, magistrira na nekim privatnim fakultetima. Ako se prave standardi, onda primena standarda treba da garantuje da se i na državnom i na privatnom fakultetu za istu diplomu dobije isti kvalitet znanja.
Gospodin Šami je pročitao one podatke i na bazi toga svi možemo da kažemo da nije isti kvalitet znanja, nego se pojavljuje kvalitet para. To treba da se kaže. Jer, sad je kod nas promovisana nova evropska vrednost – imaš pare, mnogo si lep. Imaš pare – mnogo si pametan. Imaš pare – poželjan si u svakom društvu. Imaš pare – moraš da voziš 16 automobila. Imaš pare – svi te vole.
Ako je to nova vrednost, onda kažite ljudi, to je nova vrednost tome stremimo. Pozatvarajte i mašinski i građevinski, pa neka padaju zgrade, nije bitno, bitno je da čovek ima pare. Zgrnuo je pare. I država se ponaša po sistemu – daj pare. Zadužili ste se 30 milijardi. Niste, sreća naša, sve povukli. Zašto niste sve povukli? Jer nemate gde da potrošite. Nemate gde. Dali vam ovi da bi bili sigurni da ćete vrlo kvalitetno završiti ovaj prljav posao. Žarko, ovo se ne odnosi na tebe.

Iskorišćeno je 11 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Žarko Obradović.

Hvala gospodinu Krasiću na delu izlaganja koji se odnosi na, ako mogu reći, podršku jačanju uloge države u visokom obrazovanju. S onim drugim delom se ne slažem i ne delim vaš stav da ova rešenja mogu biti problematična, inače ih ne bi predlagali.
Naravno, praksa će pokazati šta je najbolje, ali moram nešto podsetiti vas, uvažene kolege. Ovo je zakon donet 2005. godine. Drugi put menjamo određene članove i ne idemo suštinski u promenu svega. Pokušavamo sistem koji je uspostavljen 2005. godine da učinimo što boljim.
Moram da vam kažem nešto što je apsolutno jedinstven stav rasprave koja je vođena na univerzitetima, da li zbog sadržaja predloga koji je bio predmet rasprave ili zbog atmosfere i situacije koja postoji u visokom obrazovanju, ali apsolutno je postojao stav da treba ojačati ulogu države u visokom obrazovanju. Verovali ili ne.
Na savetima i senatima državnih univerziteta, apsolutno je bio stav da treba ojačati ulogu države u visokom obrazovanju, baš možda zbog ovih nekih stvari koje su se desile u godinama pre, i u upravnim nadležnostima Ministarstva, i kroz kaznene odredbe i kroz preciznije određenje nekih stvari koje su bile predmet ovog zakona, pojašnjenje procedure, utvrđivanja kvaliteta i neke druge stvari.
Moram vam reći da smo se mi tom logikom i vodili. Mi sad predlažemo rešenje gde bi pravilnik o doktorskim disertacijama, naravno, odlučuje se na nivou visokoškolske ustanove, njihovim unutrašnjim aktom, ali saglasnost treba za to da daju dva ministarstva, baš da bi se izbegla ova situacija koja je postojala.
Ima još jedna druga situacija koju moram da naglasim. Sada sam našao u ovom postojećem zakonu. Član 12. kaže da Nacionalni savet podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o svom radu najmanje jednom godišnje. Ako budemo u situaciji da ono što jeste sadržaj zakona i ostvarimo, ništa loše o prethodnom periodu, ali govorim o ovom sadašnjem i budućem, onda ćemo mnoga pitanja lakše rešavati odnosno nešto što je nedoumica prestaće to da bude. Jer, mi smo videli da se značajan deo problema upravo nalazi u onom opusu i polju koji se zove - nereagovanje.
Čini mi se da je vaša koleginica Raguš pitala vezano za akreditaciju. Stoji jedan broj predmeta i na njih se ne reaguje. Komisija za akreditaciju s pravom ukazuje na neke pojave, ali nismo imali uređenu tu oblast. Takođe, vezano za ove disertacije o kojima je govorio gospodin Šami, ako nismo napravili pravilnik, ako nismo napravili postupak, ako nismo utvrdili kriterijume, onda nam se dešava ovo što se dešava, a imamo tela koja bi trebalo sve to da urade.
Da li je moguće da u tako kratkom vremenskom roku na jednom univerzitetu može toliki broj ljudi da dobije doktorske disertacije? Ko su ti ljudi koji svojim potpisima garantuju kvalitet te disertacije? Jer, da bi se jedna disertacija prihvatila, potrebna je i komisija, i recenzenti i veće itd. Potrebno je tu malo više stepenica i mnogo ljudi iz oblasti visokog obrazovanja koji svojim potpisom garantuju da to jeste naučno utemeljeno, opravdano i da predstavlja naučni doprinos. Nama se dešavalo da mnoge problematične stvari nastaju zato što ili nije rešeno ili ono što je rešeno nije primenjivano u praksi.
Razumem vašu bojazan, ali sam želeo da vam kažem da je stvarno većinski stav u ovoj raspravi, maltene jednoglasnost je postojala u tome da ulogu države treba ojačati na različite načine, da bi se sistem učinio na svaki način boljim.

Reč ima poslanica Jorgovanka Tabaković.

Koristiću vreme poslaničke grupe zato što ću kao ilustraciju koristiti stav Ministarstva u odnosu na amandman koji sam u ime poslaničke grupe pisala, kao ilustraciju jednog vrlo rigidnog, da ne upotrebim jednu razumljiviju srpsku reč, tvrdoglavog odnosa Ministarstva prema amandmanima koje su podnele opozicione poslaničke grupe.
Na primer, niko ne spori veće učešće države i pravo, autonomiju univerziteta da doprinese kvalitetu studija, izradi disertacija, studija itd. Ali, ako smo podneli amandman koji je u duhu zakonskog predloga i koji vezuje veliki broj slučajeva, magistranata koji su položili ispite ali nisu stekli zvanje magistranta i njih ostavljate u praznom prostoru da ne mogu ili se ne zna kako će završavati doktorsku disertaciju za koju jeste dat rok i u mišljenju kažete – naš član je dovoljno precizan i ne treba ga pojašnjavati vašim amandmanom, vi meni dajete do znanja da uopšte niste ušli u zahtev koji smo mi amandmanom izneli.
Znači, zahtev je sledeći: član 123. kaže kako neko može, po kom programu, da završava magistarske studije. Vi ne sporite pravo onom ko je to upisao da po starom programu, u roku do 2014. godine završi. Znači, stav 3 – nesporno je.
U članu 128. postojećeg zakona vi samo produžavate rok – da se do kraja školske 2015. odnosno 2016. godine mogu završiti doktorske studije. Ali, previđate činjenicu da dajete pravo samo onima koji su stekli akademski naziv magistra nauka do stupanja na snagu ovog zakona.
Šta sa ljudima koji su položili ispite, uzeli tezu, nisu je odbranili, znači nisu stekli zvanje?
Da li, gospodine ministre, intervencijom pravovremenom opozicionog poslanika, koji želi da eliminiše sutra poslaničko pitanje, intervenciju preko Ministarstva, diskreciono pravo da neko da mišljenje ili ne, nego da to rešimo u trenutku kada zakon donosimo, gde smo samo rekli – u skladu sa članom 123. vašim, ništa novo ne izmišljamo, ne produžavamo rok, samo pravimo neophodnu sponu između ljudi koji su na magistarskim studijama i treba da ih završe, onako kako vi kažete, ali da ne ostanu magistranti koji će po novom sada pravilu morati da upisuju doktorske studije. A šta će im onda magisteriji po starom pravilu?
Ne sporim, odlično vi možete da prebacite, vama vaše znanje inteligencija omogućava da govorite o članu 28, govorim o principu. Znači vrlo precizno i detaljno zbog uočenih problema, da ne bude naknadnih mišljenja, tumačenja kojekakvih, nego da vi koji ste vlasni i mi koji to vidimo u ovom trenutku, rešimo problem u smislu kvaliteta i onemogućavanja pobočnih sutra pritisaka da se ovakvi slučajevi rešavaju drugačije.
Bila sam uverena da vi mislite isto i da vas neće povrediti intervencija poslanika koji kaže – to što ste vi u stvari hteli, samo je preciznije ako se pozovemo na stav 3. vašeg člana 123. i lepo kažemo da se odnosi na član 128.
Srpski to znači – onaj ko je po starom programu upisao magistarske studije, položio ispite, ali nije stekao zvanje, može da doktorske studije upiše po programu i završi u roku koji ste vi predvideli. Znači, ne menjamo vam ništa koncepcijski, samo preciziramo ovu vezu između ova dva zvanja.
Zašto govorim o ovom primeru? Zato što su se javili mnogi ljudi sa integritetom, sa poslovnim rezultatima, ljudi koje je doprinos reformama, ovakvim ili onakvim, možda onemogućio da urade ovo što se zove sticanje zvanja, a za registraciju bilo koje škole, instituta potrebno je imati ljude sa diplomom i zvanjem.
Ne govorim o onima koji rentiraju svoje diplome kao farmaceuti, kao oni u investicionim fondovima itd. govorim u ime ljudi koji zaista jesu sticali znanja, ne prečicama, ne po hitnom postupku. Zašto da oni budu žrtve onemogućavanja sticanja zvanja, iako su se onim što poseduju zaista dokazali kao stručni ljudi, a ovakvim postupanjem će biti oštećeni.
Namerno sam intervenisala pre nego što ovaj član dođe na raspravu da bi vam dala priliku, zamolila vas u ime struke i takvih, da još jednom razmotrite mogućnost usvajanja ovog amandmana.

Pet minuta i 45 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Žarko Obradović.

Koleginice Tabaković, mislim da se mi ne razumemo, jer čini mi se da član 123. stav 1, 2, 3. i 4. i član 128. apsolutno daju mogućnost svima onima koji su započeli da završe.
Ako pročitate pažljivo, molim vas pogledajte, član 123. Studenti upisani na magistarske studije do stupanja na snagu ovog zakona imaju pravo da završe studije najkasnije do kraja 2013/2014. godine. Studenti upisani na doktorske studije, odnosno kandidati koji su se prijavili, koji su to već učinili, imaju pravo da završe do kraja 2014/2015. godine.
Član 128: Lica koja su prema propisima koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla akademski naziv magistra mogu steći akademski naziv do 2015/2016. godine.
U čemu je problem?
(Jorgovanka Tabaković, sa mesta: Do kog trenutka stiču zvanje.)
Ne, koji su stekli zvanje.
Imate tri kategorije, koji su u postupku i koji imaju to zvanje.

Reč ima poslanica Jorgovanka Tabaković.