Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega poštovani građani Srbije, na vama je, građani Srbije, da se opredelite da li ovo liči na devedesete ili ne liči na devedesete, i na vama je, građani Srbije, da se opredelite da li živite u zemlji koja se bitno razlikuje od one zemlje u kojoj smo živeli devedesetih godina, ali na nama je, na koje je usmerena oštrica neargumentovane kritike da se ovaj zakon u stvari igra terminološkim pojmovima i značenjem reči ''presretanje'' i ''prisluškivanje'' da vam kažemo – u ovom zakonu ne piše ni jedna jedina reč o prisluškivanju telefona. To znam i ja i to zna i bilo ko iz opozicije ko uporno imputira vladajućoj većini da je ovde reč o zakonu o prisluškivanju.
Gde leži strah određenih političkih stranka kada je reč o ovom zakonu? Leži, pre svega, u nemirnoj savesti, jer da smo ovakav zakon imali ranijih godina znali bismo mnogo toga, imali bismo podatke o ostvarenoj komunikaciji određenih političkih struktura i određenih ljudi umešanih u vrlo sumnjive rabote u ovoj zemlji.
Naravno, strah je dobar ko ga poznaje, ali se strah od odgovornosti pred biračima, strah od odgovornosti pred budućnošću, ne može ne uskladiti time da vi kažete – ja se ne plašim, a svoj strah da se ne plašim obrazložiću tako što ću na najbrutalniji način optužiti vlast, tako, što će se pozivati na političku korektnost, a onda ću vrlo neargumentovanim činjenicama optuživati vlast da će nekoga prisluškivati, pratiti, uhoditi, tako, što ću sejati, zebnju, strah, što ću plašiti građane Srbije da će se posle ovog zakona ne znam šta desiti.
Isto ono što se dešava svuda u Evropi, desiće se u Srbiji. Živećemo u jednoj uređenoj zemlji, u kojoj će sistem elektronskih komunikacija biti uređen ne onako kako se prohtelo nama iz vladajuće većine, već, onako kako su to uradila civilizovana evropska društva.
Prema tome, ako neko ima nemirnu savest, ako neko ima potrebe da se brani pred lavinom optužbi koje se ovih dana iznose, neka to radi na mestima gde se te optužbe čuju, ali nemojte upirati prstom u druge i kazati – ne, mi nismo takvi! I, nemojte govoriti, pa, ovaj zakon ne valja, građani Srbije, ništa ne valja što radi vladajuća većina. A, šta treba uraditi? Treba raspisati izbore! Zbog čega treba raspisati izbore? Pa, da vi nas, građani Srbije, ne biste zaboravili da i mi postojimo i da smo i mi prisutni.
Mislim da je to vrlo pogrešno i ne treba, baš, tako pojedine političke stranke da srljaju na te izbore, jer ti izbori njima ništa dobro doneti neće. Srbiji, DS i vladajućoj većini hoće, kada dođe vreme za te izbore. Zahvaljujem. (Aplauz)