Napokon da i mi nešto kažemo o ovom predlogu zakona. Gospodine Duliću, nemojte tumačiti da je sve što budem rekao upućeno na vaše ime i prezime. Ono što ću konkretno reći o ovom predlogu zakona, može da se sublimira u nekoliko rečenica – ovo treba da se vrati; ovako nešto ne sme da stoji u tekstu zakona kako ste vi napisali. Kada kažem vi, mislim na Vladu.
Druga vrlo važna stvar jeste što javnost mora da zna da sve ono što je čula u ovoj sali ovih dana povodom ovog predloga zakona nije napisano u zakonu, niti u obrazloženju, nego se nalazi u komentarima i tumačenju šta bi moglo sve da se reguliše na bazi ovakvih odredaba zakona i šta sve postoji u nekom programu koji niko nije video. Barem što se tiče ovih ljudi u sali, a verovatno ljudi u Vladi i Ministarstvu znaju.
Ako se donosi jedan zakon i taj zakon suštinski ima samo dva člana, gde prvi član kaže – ta oblast se prepušta Vladi, sledeći stav – Vlada može sve to sama da uredi, treći stav – to bi moglo da važi do nekog roka, a drugi član – ovaj zakon stupa na snagu 15 dana pre nego što smo i imali prilike da ga vidimo u ruci, molim vas, to onda nije zakon.
Smatram da ova materija, koju ste vi smestili u ovih osam članova, ne može biti materija nekog zakona. Ne može. Mislim da je veliki broj govornika danas i na to ukazao. Interesantna je stvar da ovaj zakon nema ni kaznene odredbe, ne bi se oni kažnjavali međusobno, s obzirom da mi ovim zakonom, praktično, kažemo da najveći i najvažniji i najodgovorniji posao izvršne vlasti povodom građevinske industrije koja je u krizi jeste da Vlada napravi listu. Ovo nije materija zakona.
Sada ću krenuti na ono što je suština, ne samo zbog toga da bih uhvatio priključak sa dosadašnjim diskusijama, nego da, u suštini, nešto i stvarno kažemo šta se dešava.
Gospodine Duliću, od 2001. godine, preciznije 25. januara 2001. godine, do današnjeg dana, a tako će biti i u danima koji nam slede, jedino je SRS kritikovao sve predstavnike vlasti, a vi ste se svi tu promenili, u različitim agregatnim stanjima i nazivima, i kad je u pitanju PDV građevinske industrije, i kad su u pitanju mnoga pitanja koja ste danas dotakli. Doduše, i Beko reče – ja sam postao tajkun od 2000. godine, pre toga nisam bio.
Radi javnosti, ako pričamo o ovome što se ovde naziva građevinska industrija, onda se verovatno ne misli na male privatne preduzetnike, ne misli se na ove koji grade u okviru nekog porodičnog posla (''otac i sin''), neke sitne građevinske firmice ili zanatske radnje, već se misli na ono što zapošljava veliki broj građevinskih radnika. I, tačna je konstatacija da je to u problemima.
Tačno je i to da se, ako se razgovara s nekom turskom firmom, uvek traži neposredna pogodba. Ne znam da li vam je poznato, pošto se vojska u Turskoj služi tri godine, onda Turska izvozi vojnike kao radnu snagu na rusko tržište. Zašto? Da bi smanjila trošak budžeta, da nešto zarade. Slično rade i druge države.
Znači, naši građevinci su isterani iz Rusije. Ko ih je isterao? Oligarsi, država, organizovani kriminal i ono što je radila ta naša građevinska operativa. Da li je naša građevinska operativa danas osposobljena za te velike poslove, jer se sad priča samo o tim koridorima iks i velikim investicionim objektima visokogradnje od nekoliko desetina hiljada metara? Kaže se da nije. Ja mislim da ona suštinski jeste, ali operativno nije, zbog finansijskih problema. Ali, sve naše vlasti od 2000. godine su se interesovale samo za finansijski aspekt tržišta i za finansijsko tržište.
Nemam nameru nikoga da prozivam. Ko je pre nekoliko godina napravio suficit, danas je isto u Vladi. Napravljena je zgrada pravosuđa, je l' tako? Država duguje 400 miliona građevinskoj operativi. Izvinite, molim vas, koja je tu poruka? Ako država može da bude dužnik u nekom komercijalnom poslu, onda je poruka da svako može u komercijalnom poslu da duguje. Ako sud ne može da reši to pitanje dugovanja države prema građevinskoj operativi i podizvođačima, i građevinska operativa se danas interesuje da li će na dnevnom redu sednice Vlade da bude zaključak o preusmeravanju sredstava, i oni to nisu u mogućnosti da reše, onda o čemu mi pričamo? O jednom papiru sa lepim željama, koje niko ne bi imao ni potrebe čak da osporava, ali o nečemu što je nemoguća misija.
Kaže – nelikvidnost naših građevinskih firmi. Pa, jeste, prisutna je. Šta je razlog nelikvidnosti? Nedostatak sredstava. Kod koga? Pa, kod investitora. Ne kod građevinske operative, koja je izvođač radova. Ali, ljudi moji, vi zaboravljate novinske tekstove, da je mafija ušla i u taj sektor. Da se prave stanovi za tržište, da se jedan stan prodaje pet puta. Pa ste doneli zakon da se svi ugovori posebno evidentiraju. Pa je ova vlast rekla da postoji takav stepen bespravne gradnje da je u nekim mestima na desetine hiljada stambenih jedinica napravljeno bez građevinske dozvole.
Evo mogu samo da podsetim gospodina Dulića, ako ima malo vremena da me čuje, u Rakovici imate asfaltnu bazu za koju ste vi doneli rešenje da treba da se ukloni. Vi realno ne raspolažete tom snagom da kanališete ovom oblašću. Zašto? Jer je i mafija prisutna u toj oblasti. Pa nadležni državni organi za borbu protiv organizovanog kriminala su rekli da je Šarić ulagao pare u nepokretnosti i u privatizaciju.
Gospodine Duliću, kad izađete na kosovski ulaz ovde i krenete prema Takovskoj 1, tu je nikao objekat "Atlas sistema" iz Podgorice. Sećate se? Duško Knežević. Ne onaj, nego onaj drugi, Milov. Vi ste doneli rešenje da ta dozvola više ne važi. Akademskom umetniku porušena kuća, tri postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava, pred Tužilaštvom za organizovani kriminal, pred policijom. Vi ste doneli rešenje da se to poništava, a objekat napravljen. Znate li ko će da izdaje te jedinice? Američka firma. Ko se krije iza američke firme? Darko Šarić? Ne smete ništa da dirnete, zato što mafija drži i tu oblast. Sada će država da skoncentriše sva svoja sredstva gde bi ona mogla da se pojavi kao investitor, da li kao republika, da li kao autonomna pokrajna, da li kao jedinica lokalne samouprave. Gospodine Duliću, ta vrsta voluntarizma je neprihvatljiva danas u Srbiji. Vi da uzmete pare Bojanu Pajtiću iz Fonda za kapitalne investicije, da vi firme stavite na spisak, da vi kandidujete njihove programe, da vi smanjite cenu? Pa, obrisaće vas iz DS-a. Izbrisaće vas. Pa, Bojan Pajtić to lično završi sa mesnom zajednicom.
U početku sam mislio da vi želite da disciplinujete sve moguće organe i institucije koji se u ime države, lokalne samouprave bave nekim investicijama. Ma, nema šanse. Pola opština u Srbiji je prezaduženo. Za protekle dve-tri-pet godina toliko su potrošili para, da sledeća četiri ili pet budžeta ne mogu da otplate. Kako se finansiraju ove lokalne kampanje, kojim sredstvima? Drži vodu dok majstori odu.
Ono što je mnogo opasnije za izlazak iz ove situacije jeste poruka koja se šalje svakom našem građaninu. Poruka je otprilike ovakva – ako radiš u društvenom preduzeću, državnom preduzeću, preduzeću u restituciji ili pod nekim čudnim stečajem itd., za platu se obrati Vladi Republike Srbije. To može da radi Kragujevac, to može da radi Bor, to može da radi svako mesto. Gde je tu poruka da treba da se radi? Da se normalno zarađuje? Nema te poruke.
Mogu sad da pozovem sve ljude koji su zaposleni u državnom, društvenom i privatnom sektoru – svi u Vladu po platu, jer je Vlada postala najveći poslodavac, bežeći od dogovorne ekonomije, nekada se pozivajući na lepu praksu EU, koju samo što nismo uhvatili, sad malo češće pozivajući se na efekte svetske ekonomske krize, za koju bi se reklo po jednom ministru da nas nije pogodila, po drugom da ćemo da profitiramo, po trećem katastrofa.
Sve može da prođe, a Narodna skupština treba da kaže – naša vlada je osposobljena da napravi listu, spisak. Ne traže oni od većine tu vrstu omalovažavanja, nego novi monopol. Šta je bilo sa "Belvilom"? Ne može da se proda. Četiri banke povezane, propadaju. "Atlas sistem" je dobio još pre nekoliko godina parcele 34–39 na Novom Beogradu.
Zamislite, neko je danas ili juče nama dostavio izveštaj Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita. Jeste li videli koliko je stambenih kredita ušlo u taj program za ovih nekoliko godina?
Da li vi šaljete poruku – treba da gradimo iako tržište to neće? Jer, malopre sam čuo da ne mogu da se prodaju neki objekti koji su napravljeni, zvrje prazni. Zašto onda gradimo ako to zvrji prazno? Šta je uzrok što to zvrji prazno? Cena. Zašto se ne spušta cena? Ne može. Treba da se plati banci, treba da se plati mafiji, treba da se zaradi 300% na svakom kvadratnom metru. To su naši problemi.
Nelikvidnost je samo posledica, ne uzrok. Ona se u sledećoj etapi pojavljuje kao uzrok. Mi smo država gde ima mnogo više stambenih jedinica nego porodica. Imate ekskluzivne lokacije. Mafija je prala pare preko izgradnje nepokretnosti. To ste priznali kada ste donosili novi Zakon o sprečavanju pranja novca.
Rekli ste – i advokati moraju da preko računa posluju i da primenjuju zakon i da sami sebe kontrolišu, da ne bude neki prljav novac u toj priči. A mesecima nas opterećujete time da je milijardu i 350 miliona narko-para oprano u Srbiji. I niko nije odgovarao, osim Jelašića, koji je podneo ostavku. Nije valjda da je mafija finansirala građevinsku industriju, da je ona pravila potencijal za angažovanje građevinske industrije? I onda se iznose ovde neke stvari za koje me je stvarno sramota i da komentarišem.
Ovo ne sme da bude zakon. Ovo Narodna skupština ne sme da usvoji. Ne sme ovako nešto da donese. Niti se zna koliko sredstava, niti ko odgovara, niti bilo šta. Ovo je zakon koji omogućava da se zaobiđu postojeći zakoni – i o javnim nabavkama i ovaj zakon, bez obzira na to što je rečeno da je loš, o planiranju i izgradnji.
Zamislite, paralelna nadležnost u izdavanju dozvola. Ako ne da lokalna samouprava, koja je nadležna, onda može Ministarstvo. Pa, gde to može? Kako to može? Objasnite mi. U kojoj to zemlji još može? Mada su svi poslovi vezani za izgradnju povereni državni poslovi, pa čak i kada ih radi jedinica lokalne samouprave.
Vi želite voluntarizam. Želite da prigrabite nadležnost i da u tome završavate ono što vi mislite da treba da se završi. Ja vam u startu kažem da će biti loše, jer nema poštovanja nijednog pravila, jer, pobogu, ovde i nema pravila. Ovde samo treba da se izjednače pojedina ministarstva u gabaritu sredstava sa kojima caruju. Ako ovo za ekonomiju i ove druge stvari toliko ima iks, e sada i ovo treba da ima toliko iks, treba i ono tamo za kapitalne iks. Da se izjednačimo, jer smo feudalna vlada. Feud do feuda.
Gde je tu građevinska industrija? Nema je. Mislite da ćete ovim zakonom da utičete na banke da smanje kamatnu stopu? Zaboravite to. To je nemoguće. Ma, možete da prodate kompletno sve devizne rezerve Republike Srbije da biste navodno očuvali dinar, samo ćete da preselite devize kod onih koji Srbiju doživljavaju samo kao jednu veš-mašinu gde treba da se operu mafijaške pare. Ali nijedan problem se neće rešiti, nijedan se radnik neće zaposliti.
Ako se i bude otvorilo neko gradilište, znajte u startu da nešto nije dobro. Jer, faktički je Ministarstvo danas u poziciji da ne može ništa da radi, i ako neko radi a nema građevinsku dozvolu, i ne može ništa da radi i kad je donelo da ukida građevinsku dozvolu. I sve su građevinske dozvole, odobrenja i ta dokumenta, kako se zovu tamo, pod lupom. Niko ne veruje u to. Nešto se krije iza toga. Molim vas, toliki milioni evra, država ćuti.
Građevinska operativa – ko kome duguje, koliko duguje. Pa, ljudi moji, do pre nekoliko meseci udarna vest u novinama je bila raščišćavanje građevinske mafije. Međusobno se posvađali. I pričamo o građevinskoj industriji, delu gde je izgradnja, delu gde je proizvodnja građevinskog materijala. Neko pokušava da nas zavara nekom pričom o lepim željama. Ljudi, ako treba da smestimo na neki papir nešto što se zovu lepe želje, verujte mi, veći sam majstor od vas, mogu mnogo lepše to da napišem.
I, budite sigurni, ne samo što je ovo nerealno, ovo je suštinski opasno. Ako vam postane manir da ovakve zakone predlažete, onda Narodna skupština nije ni potrebna više. Onda je Vlada sama sebi dovoljna. Samo, zapamtite jednu stvar – teško onoj državi gde taj veliki kapital toliko može da utiče na politiku, da moraju ljudi da prihvate i da pristanu i na ono što čak, ne samo duboko u sebi, nego u četiri oka mogu da osporavaju.
Samo da vas podsetim. Ista je situacija kao sa onom tačkom juče. Neko nas je naterao da svi crvenimo u ovoj sali, da bude neprijatno nama koji kritikujemo, da vama koji ste morali da nas slušate bude još neprijatnije jer niste mogli da odbranite. Ista je situacija i kod ovoga ovde, samo što nisu u pitanju imena i prezimena, nego su u pitanju navodno neka sredstva koja sad ne postoje, ne postoji ni kao nešto što treba da se izmiri obaveza, ne postoji nešto kao što treba da se omogući neka investicija, a ne postoji čak ni kao mogućnost da se zatvori ta neka konstrukcija ovog sistema.
Ovde ne postoji sistem. Ovde se ništa ne vidi. Ništa nije jasno. Sve može, apsolutno sve može. Koji je kriterijum za to da je to građevinsko preduzeće koje ispunjava uslove? Nema ga. Propisaće Vlada. Kako će Vlada da propiše? Pa, probraće se preduzeća. Po kom osnovu? Pa, po paritetnom osnovu. Koji kriterijum? Lokacijski, stranački, tajkunski, kriminalni itd.
U ovim hvalospevima o velikim putevima meni se čini da ste samo tri puta morali da napravite: Beograd – Sremska Mitrovica, Beograd–Zabela i Beograd – Padinska Skela. I, tim putevima da se krene i da se raščisti, da bi narod stekao poverenje, da veruje u to da ima izlaza iz ove situacije.