Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč da iskoristi svoje pravo iz člana 235? (Ne.)

Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo rad.

Obaveštavam vas da je sprečena da sednici prisustvuje narodna poslanica Aleksandra Janković.

Obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pored predstavnika predlagača dr Olivera Dulića, ministra životne sredine i prostornog planiranja, pozvala da sednici prisustvuju i: Nemanja Komazec, državni sekretar u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, Srđan Jovičić, šef kabineta ministra životne sredine i prostornog planiranja i Milija Đalović, načelnik u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja.

Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O PODSTICANjU GRAĐEVINSKE INDUSTRIJE REPUBLIKE SRBIJE U USLOVIMA EKONOMSKE KRIZE (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Čedomir Jovanović, Nenad Milić, Judita Popović, Nataša Mićić, Ivan Andrić, Vesna Pešić, Zoran Ostojić, Slobodan Maraš, Kenan Hajdarević, Lidija Dimitrijević, Maja Laušević, Vladan Jeremić, Dragan Stevanović, Vladimir Milentijević, Arsen Đurić, Dobrislav Prelić, Bojana Stanojević, Aleksandra Jerkov, Aleksandar Pejčić, Ivan Jovanović, Dejan Mirović i grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe ''Napred, Srbijo''.

Primili ste mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pre nego što pređemo na pretres prvog od amandmana u redosledu, podsećam da su ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa po ovoj tački dnevnog reda sledeći narodni poslanici: Siniša Stamenković – poslanička grupa PUPS, Đorđe Milićević – poslanička grupa SPS–JS, Milan Lapčević – poslanička grupa DSS i Dragan Stevanović – poslanička grupa SRS.

Molim skupštinsku službu da obavesti ministra Dulića da smo prešli na tok sednice rasprave u pojedinostima, da bi mogao da prisustvuje raspravi.

Na član 2. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Čedomir Jovanović, Nenad Milić, Judita Popović, Nataša Mićić, Ivan Andrić, Vesna Pešić, Zoran Ostojić, Slobodan Maraš i Kenan Hajdarević.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić.

Nema ministra, valjda se poveo mojim primerom pa je otišao da čestita izbor Tijanića.
Predložili smo da se proširi postojeći član 2, u kome se nabrajaju ciljevi ovog zakona i gde su razlozi zbog kojih je građevinska industrija u Srbiji doživela toliki pad u proteklih nekoliko godina. Želeli smo da ga proširimo razlogom koji je najistinitiji.
Predložili smo da jedan od osnovnih ciljeva ovog zakona bude i otklanjanje negativnih efekata primene rešenja iz Zakona o planiranju i izgradnji, koje je Ministarstvo podnelo prošle godine.
Sigurni smo da razlozi zbog kojih je građevinska industrija stala nisu samo, iako jesu najvećim delom posledica svetske ekonomske krize, ali da su u mnogo većoj meri posledica jednog neodrživog zakona, za koji samo ministarstvo priznaje, nakon godinu dana bezuspešnog lutanja, da ga je potrebno promeniti.
Možemo da polemišemo da li je kriva administracija za nepoštovanje tog zakona ili je krivo Ministarstvo što je predložilo nešto što administracija ne može da ispuni. U svakom slučaju, jedan od osnovnih razloga je i postojeći loš Zakon o planiranju i izgradnji.
Nadamo se da će vladajuća većina prihvatiti ovaj amandman, baš onako kao što je podržala Aleksandra Tijanića.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela narodna poslanica Lidija Dimitrijević. Vlada je prihvatila ovaj amandman.
Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dobro je da je Vlada prepoznala nameru poslaničkog kluba SRS iskazanu ovim amandmanom da se jasno definiše da će se primenom ovog zakona stvoriti preduslovi za otvaranje novih radnih mesta. Ovako kako je napisano u Predlogu zakona moglo se tumačiti da se nova radna mesta mogu ali i ne moraju otvarati, i zato smo podneli ovaj amandman, kako bi se ovo što je pobrojano kao jedan od ciljeva shvatilo kao obavezujuće.
Imali smo prilike da tokom rasprave u načelu čujemo zaista poražavajuće podatke koje su objavile Unija poslodavaca Srbije i Privredna komora Srbije, a koji se tiču građevinske industrije i govore o tome da je tokom 2009. godine i u prvom kvartalu 2010. godine u ovoj grani izgubljeno gotovo 52.000 radnih mesta, stalno zaposlenih i honoraraca.
Moram da napravim poređenje sa podacima Nacionalne službe za zapošljavanje od 5. marta ove godine, koji govore da se u odnosu na oktobar 2008. godine, kada je počela ekonomska kriza, broj lica na evidenciji povećao za 50.000. Kada uporedimo ove podatke, vidimo da podaci Nacionalne službe za zapošljavanje nisu potpuni. Vrlo je moguće da se svi koji ostaju bez posla i ne prijave evidenciji nezaposlenih, jer samo u jednoj privrednoj grani je bez posla ostalo skoro 52.000 ljudi, a Nacionalna služba objavljuje ukupne podatke.
Ni ostali sektori nisu u boljoj situaciji. Znamo da je bilo otpuštanja i u državnoj i lokalnoj administraciji, i samo u tom procesu je u Leskovcu, gradu iz koga dolazim, bez posla ostalo 317 ljudi. Inače, Leskovac je po stopi nezaposlenosti 41,4% na trećem mestu, odmah iza Novog Pazara koji ima 51,1%, i Loznice sa stopom nezaposlenosti 41,5%.
Ovo o čemu govorim je u tesnoj vezi sa predlogom zakona o kojem raspravljamo i amandmanom koji je poslanički klub SRS podneo na ovaj predlog zakona.
Kada sam pomenula Leskovac, želim da istaknem i jedan problem, koji već dugo ne može da se reši, a ničeg komplikovanog tu nema. Naime, sadašnje idejno rešenje trase auto-puta, odnosno Koridora 10, posebno deonice koja prolazi kroz deo Grdeličke klisure i Predejane, nije prihvatljivo, jer bi se zaobišlo to mesto i motel, što bi direktno uticalo na dalji nastavak procesa intenzivnog iseljavanja s ovog područja.
Sačinjen je drugi projekat, koji je jeftiniji za pet miliona evra. Međutim, njega nadležni instituti, zaduženi za realizaciju Koridora 10, nisu razmatrali. Inače, u deonicu auto-puta Koridora 10 od Leskovca do srpsko-makedonske granice trebalo bi da bude uloženo milijardu i po evra.
Ukoliko ne dođe do izmene i ova deonica bude urađena po sadašnjem projektu, ovaj kraj će doživeti totalni krah, jer je u velikoj meri i sada zapostavljen. Kada kažem ''ovaj kraj'', ne mislim samo na Predejane, već i na Crnu Travu i Vlasinsko jezero. Ovaj deo bi bio izolovan, umesto da se iskoristi to što postoji jedan put, koji je kraći 25 kilometara i od značaja je za razvoj turizma u ovom delu, a skraćuje i put do bugarske granice. Žao mi je što gospodin ministar nije tu da čuje da bi ovakvim jednim projektom bila propuštena prilika da se uštedi pet miliona evra.
Inače, u kraju o kome govorim nekada je građevinska industrija bila i te kako zastupljena, odmah posle tekstilne. Pojedina preduzeća koja su se bavila visokogradnjom radila su i na inostranom tržištu – u Libiji, Rusiji i Kuvajtu. Sada, kada se donosi ovaj zakon, u obrazloženju je napisano da je stanje u građevinskoj industriji loše usled efekata ekonomske krize. Međutim, činjenica je da je većina građevinskih firmi, kao uostalom i u drugim delatnostima, uništena u nepoštenom procesu privatizacije, a mnoge su sistematski dovedene do stečaja jer se išlo sa politikom favorizovanja stranih firmi.
Na to da će imati ozbiljnih problema sa stranim kompanijama državu je godinama unazad upozoravao Odbor za građevinarstvo Privredne komore Srbije. Oni tvrde da od oktobarskih promena 2000. godine strane donacije i krediti nameću uslove za učešće na tenderima koji formalno eliminišu srpske građevinske firme.
Na tenderima za projekte koji se finansiraju iz kredita propisuju se uslovi o ukupnom godišnjem prihodu, referentnim objektima, garancijskom potencijalu i raspoloživoj opremi koje domaća operativa teško može da ispuni. Na raspisanim tenderima jedino nedostaje logo kompanije za koju se unapred zna da će dobiti posao. Takođe, u ovom odboru pominju i tzv. agentsku proviziju za onog ko obezbedi posao, i ona iznosi od tri do deset procenata.
Domaće firme moraju da se zadovolje time što će biti podizvođači. Primer za to je tender za izgradnju mosta na Dunavu kod Beške. Najbolju ponudu dao je srpski konzorcijum predvođen "Mostogradnjom", koju je kreditor Evropska banka za obnovu i razvoj diskvalifikovao. "Mostogradnja" sada radi kao podizvođač, dok je posao dobila "Alpina" iz Austrije. Inače, ova firma od 2001. godine, od kada je na srpskom tržištu, radila je više od 40 projekata vrednih oko 400 miliona evra.
Način na koji je ''Por'' 2007. godine ušao na srpsko tržište takođe je prilično interesantan. U 2009. godini ''Por'' je učestvovao u projektima vrednim 160 miliona evra. Konzorcijumu u čijem je sastavu ova kompanija 2008. godine je poverena izgradnja mosta na Savi preko Ade, a od ukupno 118,6 miliona evra ''Poru'' pripada 35 miliona. Na 25 godina ''Por'' je dobio koncesiju za deponije u Leskovcu i Jagodini.
U 2009. godini sagradio je asfaltnu bazu u Bubanj potoku bez građevinske dozvole. Uprava za šume pri Ministarstvu pre početka radova nije dala saglasnost za bazu, niti Gradski sekretarijat za zaštitu životne sredine. Centar za katastar nepokretnosti Beograda nije izdao uverenje za formiranje građevinske parcele niti geodetski elaborat. Komentar nadležnih u ovoj kompaniji bio je da je procedura dobijanja odobrenja pred nadležnim institucijama u toku i da je objekat privremenog karaktera (inače, u vreme kada je objekat uveliko radio).
Nezakonito podizanje ovakvog objekta u njihovoj matičnoj zemlji Austriji sigurno nije moguće, međutim u Beogradu je sve moguće.
Još jedna zanimljivost. Gradilište na Čukaričkom rukavcu pripremano je duže od pola godine kako bi se počelo sa izgradnjom mosta preko Ade Ciganlije. Većinu radnika činili su Austrijanci i Nemci. Obrazloženje – ovoliko značajan poduhvat ne sme da se prepusti nekome ko nije dovoljno stručan.
Ovo su samo neki od primera koliko su srpski građevinari u Srbiji diskriminisani, namerno dovedeni do propasti i poniženi. Priča o tome da je svetska ekonomska kriza jedini krivac za loše stanje u građevinskoj industriji, pada u vodu. To jeste jedan od razloga koji se nikako ne može staviti na stranu, međutim, ne mogu se staviti ni ovi razlozi o kojima sam govorila.
Završiću time što ću ponoviti da je dobro što je ovaj amandman poslaničkog kluba SRS prihvaćen jer, kada se već donosi ovaj zakon, kada će projekti biti finansirani iz budžeta, znači novcem svih poreskih obveznika, barem neka postoji definisana obaveza da se koliko-toliko poveća zaposlenost.
Na kraju ću još reći građanima Srbije da ne veruju svemu onome što pročitaju u novinama. Znam da građani shvataju da se radi o planiranoj medijskoj hajci na predsednika SRS i mi tražimo da nadležni organi urade svoj posao i da sa istinom upoznaju građane. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je 7 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić. Izvolite.

Dame i gospodo, dobro je što je Vlada prihvatila ovaj amandman Lidije Dimitrijević, zato što se zakonskim rešenjem koji ona predlaže štite prava radnika i smanjuje se mogućnost poslodavcima da, pozivajući se na nove zakonske okolnosti, nastave sa otpuštanjem radnika.
Kao dokaz da je ovo preventivno rešenje dobro i neophodno, podsetiću samo na podatak da su Boris Tadić i Mlađan Dinkić pre poslednjih izbora obećali da će za četiri godine svoje vladavine zaposliti više od 200.000 radnika, a da je za samo dve godine njihove vladavine u Srbiji bez posla ostalo između 200 i 230 hiljada ljudi.
Koristim priliku da Vladi i ministru Duliću ukažem na dva projekta čija bi realizacija pomogla zapošljavanju građevinske industrije Srbije i, u svakom slučaju, omogućila postizanje svrhe ovog zakona.
Gospodine Duliću, prvi projekat (gospodine ministre, obraćam se vama; hvala) na koji vam skrećem pažnju je rekonstrukcija regionalnog puta između Velike Plane i Smederevske Palanke u dužini od 11 km. Put se već 20 godina nalazi u nepodnošljivom stanju. Tamo ograničenje brzine uopšte nije potrebno, zato što svako ko vozi brže od 50 km, rizikuje da ostane bez točka i da ostane na putu.
Ovaj put je godinama održavan krpljenjem rupa. Međutim, inspekcija Direkcije za puteve je više puta utvrdila da samim krpljenjem više nije moguće put držati u funkciji i da je neophodna njegova totalna rekonstrukcija, uključujući i presvlačenje cele saobraćajnice novim slojem asfalta. Inače, ova saobraćajnica se već godinama nalazi u planovima rekonstrukcije, predviđena je i ovogodišnjim programom "Srbijaputa", međutim, svake godine se sve završi po onoj narodnoj – obećanje ludom radovanje.
Ovaj put je, inače, vrlo frekventan. Povezuje dve opštine, Veliku Planu i Palanku, 100.000 ljudi. Svakodnevno više stotina radnika i đaka putuje iz jednog u drugi grad. U Smederevskoj Palanci se nalazi centralna bolnica za ovo područje koju svakodnevno posećuje nekoliko stotina ljudi iz Velike Plane.
Uz sve to, put se nastavlja jednim delom prema Mladenovcu i Beogradu, a drugim delom prema Topoli i Aranđelovcu. Takođe je utvrđeno da većina vozača kamiona koji idu prema Smederevskoj Palanci i centralnoj Srbiji koriste put između Velike Plane i Smederevske Palanke kao najbržu i najbližu vezu sa Koridorom 10 i auto-putem.
Vrlo je važna činjenica da veći deo ovog puta, negde oko 80%, prolazi kroz gusto naseljeno mesto Bresje, u dužini od pet kilometara, tako da praktično predstavlja ulicu za više od četiri hiljade stanovnika i, ovakav kakav je, put objektivno ugrožava bezbednost svih ljudi koji žive u njegovoj neposrednoj blizini.
Inače, projekat rekonstrukcije ovog puta je gotov. Opština Velika Plana je sopstvenim sredstvima uradila sve pripremne radove, urađena je kanalizaciona mreža, regionalno preduzeće za puteve je odvojilo sve neophodne kapacitete koji su zakonom predviđeni da bi ona učestvovala u ovom projektu, pa se građani Velike Plane i Smederevske Palanke s pravom pitaju u čemu je problem, zbog čega ih država po ovom pitanju već deset godina tretira kao trinaesto prase.
Tim pre što se, kao što znate, u Srbiji rekonstruišu putevi koji se nalaze u daleko boljem stanju. Stanovnici tih mesta imaju sreću ili nesreću da se kod njih održavaju prevremeni lokalni izbori ili su zavičaj nekog od uticajnih političara.
Drugi projekat na koji želim da ukažem jeste izgradnja Lozovičke petlje na auto-putu Beograd–Niš. U pitanju je projekat čija bi realizacija zaposlila značajne kapacitete građevinske operative, ali, što je još važnije, imala bi izuzetno veliki značaj za razvoj celog regiona.
Prvo što bi se postiglo izgradnjom Lozovičke petlje, znatno bi se olakšao izlaz na auto-put za više od 70.000 stanovnika Smederevske Palanke, Lozovika, Krnjeva, Miloševca, Saraoraca. Takođe, to bi bio najkraći put od Požarevca i istočne Srbije prema centralnoj Srbiji. Sve ovo bi za posledicu imalo ne samo lakše putovanje, nego i znatno jeftinije poslovanje za nekoliko stotina hiljada ljudi, a ono što je najvažnije za nas iz Velike Plane i Smederevske Palanke jeste da bi to, u svakom slučaju, doprinelo razvoju ove dve opštine.
Podsećam gospodina ministra, on je verovatno upoznat s činjenicom da je Prostornim planom opštine Velika Plana predviđeno, takođe je to potvrđeno Strategijom održivog razvoja i Generalnim urbanističkim planom, da se u široj zoni Lozovičke česme izgradi industrijska zona, benzinska pumpa, motel i slični prateći objekti, i to na ovoj desnoj strani auto-puta, od Niša ka Beogradu.
Izgradnja Lozovičke petlje predviđena je i Prostornim planom Koridora 10, ali ukazujem na činjenicu da još uvek nije izgrađena ni projektna dokumentacija. Istina, već nekoliko godina se iz Nacionalnog investicionog plana izdvajaju ne beznačajna sredstva za izradu projektne dokumentacije, ta sredstva se usmeravaju prema CIP-u, međutim, do sada je sve ostalo mrtvo slovo na papiru. Znači, od projektne dokumentacije ne postoji ništa.
Na kraju, ponavljam da bi izgradnja Lozovičke petlje i rekonstrukcija regionalnog puta između Velike Plane i Smederevske Palanke, koji se, još jednom upozoravam, nalazi u nepodnošljivom stanju, imala izuzetan značaj pre svega za ove dve opštine, ali i za celi region i omogućila bi angažovanje značajne građevinske operative, čime bi bila postignuta svrha ovoga zakona. Zbog toga od gospodina ministra očekujem da uvaži navedene argumente (ako ih je čuo, s obzirom da telefonira) i odobri sredstva za ove projekte. Hvala.

Iskorišćeno je sedam minuta i pet sekundi vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su, sa ispravkom, zajedno podneli narodni poslanici: Čedomir Jovanović, Nenad Milić, Judita Popović, Nataša Mićić, Ivan Andrić, Vesna Pešić, Zoran Ostojić, Slobodan Maraš i Kenan Hajdarević.
Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Ivan Andrić.

Hvala. U ovom članu se prvi put nazire skandal koji će se kasnije razraditi u članu broj 5. Mi smo predložili da se ovaj član briše i dopustite da vam kažem bar pet argumenata, koji bi trebalo da budu dovoljni da bilo ko, ko poštuje demokratiju kao način uređenja, glasa za ovaj amandman.
Prvo, član 3: ''U skladu sa ovim zakonom, Vlada, na predlog nadležnih ministarstava, odnosno nadležnog organa jedinice lokalne samouprave, utvrđuje listu projekata za izgradnju, rekonstrukciju, odnosno adaptaciju, koji se u celosti ili delimično…''
Znači, pored toga što je verovatno nemoguće da se napravi jedinstvena lista na nivou cele Srbije, prosto je neverovatna ambicija da krečenje Doma zdravlja u Surdulici i firma koja će to raditi budu pod nadležnošću Ministarstva u Beogradu. Ovakav vid centralizacije je, pored onoga kada je oduzeta imovina opštinama iz devedeset i neke godine, mislim drugi najveći do sada.
Dalje, onaj deo člana koji ukazuje na potencijalne mogućnosti za korupciju, a koji se u nejasnim terminima u ovom članu pominju, kao ''koja imaju odgovarajuće iskustvo i reference i zapošljavaju značajan broj radnika, odnosno prema svojim tehnološkim kapacitetima…'', a sve to prema kriterijumima koje će Vlada odrediti. Zašto sad nije Vlada odredila? Znači, ostavlja se jedno diskreciono pravo, koje će sigurno ostaviti sumnju u korupciju i arbitrarnost u odlučivanju.
Idemo dalje, na odredbu koja je direktno suprotna Zakonu o javnim nabavkama. To je ova oko toga da mogu da učestvuju samo domaće firme. Kao što znate, u Zakonu o javnim nabavkama postoji prednost koju imaju domaće firme i u skladu sa međunarodnim ugovorima Srbija tu prednost ima u narednih pet godina, pre svega u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, našom velikom pobedom, koja se desila samo dve-tri nedelje pre nego što je donesena odluka u Vladi da krene da krši taj sporazum. Znači, po tome imamo pravo da zadržavamo određeni procenat prednosti domaćih firmi – 15% u prvoj godini, 10% u drugoj godini, pet u trećoj, ako se ne varam, i tako pet godina.
Ovaj član direktno krši ovu odredbu. To je član koji kaže da samo domaće firme mogu da učestvuju na ovim, ovo nisu tenderi, nego ovim pogodbama koje će se desiti. Naravno da je ovaj član suprotan CEFTA sporazumu i siguran sam da je ovde jako važno i siguran sam da, iako to možda demagoški jako lepo zvuči da mi dozvolimo samo našim firmama da posluju kod nas, verujte – uslediće reakcija.
Kad bi neko zabranio našim firmama da učestvuju, ne mora građevinskim, bilo kojim, u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Engleskoj, verujte da bismo i mi zabranili njihovim da dolaze ovde. Ovo uraditi, a ne očekivati reakciju, možda ne u ovom sektoru, ali zašto ne u sektoru poljoprivrede, u sektoru trgovine... Znači, reakcija će sigurno uslediti, tako da i sa te strane ova mera nije adekvatna.
Kao četvrti ili peti razlog je da se ovim, u stvari, uništava konkurencija, zbog koje će građani Srbije imati štetu. To je vrlo jednostavno utvrditi. Evo, pre neki dan je završen tender za ovaj deo auto-puta ka moru, kroz Crnu Goru. Na tom tenderu su učestvovala razna preduzeća. Pobedio je domaći konzorcijum, ako se ne varam (ne znam da li je završen tender), a druga je bila firma koja se zove, ja se ne razumem ali na primer Osijek gradnja, iz čega sam zaključio da je iz Hrvatske. Takav način je omogućio da se postigne najniža cena.
Ukoliko ne postoji konkurencija i zna se unapred da će domaća firma to dogovorom dobiti, novac građana Srbije će otići nenamenski, bez ikakve kontrole. Platićemo više za nešto za šta bi Vlada platila manje. A to nije privatni novac Vlade, to je novac koji ide iz poreza, iz budžeta, iz raznih drugih prihoda. Tako da je ova mera, u stvari, kontra proklamovanim ciljevima ovog zakona. Ova je mera protiv interesa građana Srbije.
Druga stvar, stvarno mi je teško da poverujem. Ako se zabrani firmi iz Finske, ukoliko gradi nešto u Srbiji, ili iz bilo koje druge zemlje, iz Amerike, iz Rusije, jer će ona dovesti hiljade građevinskih radnika u Srbiju iz te zemlje, da oni grade u Srbiji... Naravno da će te firme zaposliti naše ljude, pobogu. Uzeće neke naše podizvođače. Neće niko dovoditi te zidare koji stoje na skelama, i šta smo sve slušali, iz Kine ili ne znam ni ja odakle.
Da li ovo znači da se neće graditi ''kineski most''? ''Kineski most'' će graditi firma iz Kine, to smo svi videli na televiziji. U pretposlednjem članu kažete: ''Realizacija projekata koja je započeta do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviće se po odredbama ovog zakona...'' Znači, mi sada kažemo Kini – ne može vaša firma. Ne može da bude ni formalno, nego će samo naše da grade.
Kakve će to posledice imati? Da li to znači da Jugorosgas neće moći da gradi Južni tok (pored Aleksandra Tijanića, naša druga omiljena tema)? Da li to znači da neće moći Rusija da gradi? Šta će da radi NIS kada rekonstruiše objekat? Osnivač te firme je Vlada Srbije. Vidimo na televiziji – gradi američka firma. To je najradikalnije protiv zakona. Znači, Rusi i Amerikanci su se udružili da unište naše zidare, to se desilo na TV-u pre neki dan.
Malo karikiram, ali poenta je u tome da ovo neće dovesti do boljitka. U ekonomskom smislu, svaka težnja autarhičnosti i zatvorenosti je kontraproduktivna. To znaju kolege iz vladajuće koalicije. To se uči na prvoj godini ekonomije, nije to neko ekspertsko znanje.
Ovo nam smanjuje produktivnost, efektivnost domaćih firmi, dovodi do korupcije, do neefikasnosti. I, na kraju, kada te firme budu 1. januara 2012. godine izašle na evropsko tržište, što se nadamo da će biti, kakva će biti njihova sposobnost da se takmiče ako su do tada bili zaštićeni više nego orlovi u Americi? Njihova sposobnost će biti nula. Mi taj period u istoriji imamo iza sebe, kada je privreda bila zatvorena. To nije dovelo do jačanja naših preduzeća, to je dovelo upravo do slabljenja, i to je medveđa usluga.
Naravno, više ćemo govoriti o tome po amandmanu na član 5, ali ovde se prvi put narušava pravni poredak Srbije time što se anulira Zakon o javnim nabavkama u smislu učestvovanja domaćih i stranih preduzeća. Kasnije se taj zakon potpuno suspenduje.
Moram da kažem da sam primetio još jednu stvar. Znam da je ova informacija o bezbednosti jednog opozicionog lidera medijski dosta atraktivna, ali mi je prosto neverovatno da Vlada predlaže ukidanje ili suspenziju Zakona o javnim nabavkama, a da to ne postoji ni u jednom mediju. To je stvarno neverovatno. Ne znam šta je razlog, da li je razlog ''Očistimo Srbiju'', koji je išao pre ovoga kao priprema za ovo, da li je razlog konkurs Aleksandra Tijanića, pa neće čovek dok se ne završi, bolje da ništa ne radi (nije bio svestan količine podrške koju ima od vladajuće koalicije, pa nije hteo da rizikuje).
Znači, prosto je neverovatno. Ovo je rušenje jednog od temelja demokratije i mi to ponavljamo. Ne ulazimo u namere, zato što namere nisu ni važne, na kraju. Izbacivanje javne kontrole iz trošenja novca poreskih obveznika je rušenje temelja demokratije i ovde se to načinje prvi put. Hvala.

Iskorišćeno je šest minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar Oliver Dulić.

Rekli ste da malo karikirate. Moram da kažem da ste karikirali malo više, jer ste pomešali i pobrkali nekoliko stvari i dužan sam da vam kažem činjenice koje su vezane za ovaj zakon.
Prvo, cilj ovog zakona je bio da se pomogne domaćoj operativi u uslovima svetske ekonomske krize i da se iznađe jedna od mera kako da pad u građevinskom sektoru, koji je nesumnjivo izazvan svetskom ekonomskom krizom i jedino svetskom ekonomskom krizom zbog toga što postoji očigledna kriza tražnje i privatnih investicija, da se prevaziđe tako što ćemo uspeti državnim merama da održimo uposlenost ili da omogućimo da se u građevinskom sektoru otvore nova radna mesta.
I prekjuče sam, u raspravi u načelu, nekoliko puta ponovio – jedini način kako možemo da spasimo građevinski sektor jeste da država postane investitor. Nema drugog načina. I moram da kažem, kao jednu vrstu kritike vama, da nijednog trenutka nisam čuo šta to drugo može da se uradi da se građevinski sektor spasi. Koja je to mera koju država, koja mora da interveniše, može da uradi da se građevinski sektor spasi.
Dakle, vi niste ponudili alternativu. Ponudili ste kritiku svega onoga što smo mi ovde napisali i mi smo, naravno, spremni da o tome debatujemo. U toj kritici ste izneli nekoliko stvari koje apsolutno ne stoje i ja ću pokušati polako, na početku ove rasprave o amandmanima, da pojasnim i objasnim na koji način mi mislimo da pomognemo.
Prvo, kad je ekonomska kriza krenula, mnogi ekonomisti su ulazili u rasprave kako mi kao država treba da reagujemo na ekonomsku krizu. Povlačene su paralele sa drugim zemljama koje se ponašaju na jedan način sada i pokušali su da nađu odgovor iz svetske ekonomske krize koja se, ista ili slična, desila 1929. godine i koja je dovela takođe, kao i sada, do urušavanja celokupnog svetskog ekonomskog poretka. Tada su gledane koje su greške pravljene u Americi i pokušano je da se iznađu mere koje ne bi bile ponovljene kao odgovor američke vlade tada, 1929. godine.
Tada smo slušali od liberalnih ekonomista kako je jedini odgovor na svetsku ekonomsku krizu ne protekcionizam, ne pokušaj da se spasu domaća preduzeća, nego naprotiv, što je moguće više otvaranja, što je moguće više liberalizacije svega – neka propadne ono što ne valja, tržište će to da odredi. Kao efekat toga, mi u realnom životu imamo da stotine hiljada ljudi ostaju bez posla.
U ovom trenutku mi to više ne možemo da izdržimo. Mi kao država više ne možemo da podnesemo socijalne posledice tog pristupa da ne treba raditi ništa, da država ne treba da interveniše, da država ne treba da koristi svoje resurse kao pomoć privatnim preduzećima, da njih treba prepustiti tržištu, neka umre ono što ne valja. To je pristup koji vi, očigledno, ovde zagovarate.
Da su sve države u svetu primenile tu meru, smatrao bih opravdanim da vi danas kritikujete ovu vladu što tu meru koristi, ali ni jedna jedina država u svetu nije primenila tu meru. Svaka država se potrudila da, pre svega, zaštiti svoje kapacitete u smislu ekonomskog jačanja ili barem preživljavanja ove krize. Videli ste ogromne državne intervencije u gotovo svim državama sveta – subvencije za kupovinu domaćih proizvoda, intervenciju države u privatnom sektoru koja se merila hiljadama milijardi dolara ili evra. Dakle, videli ste nešto što je bio pokušaj svake vlade sveta da pokuša da zaštiti svoju ekonomiju.
Mi to sada radimo u jednom vrlo osetljivom i vrlo specifičnom sektoru, a to je sektor građevine, zbog toga što sektor građevine isključivo zavisi od odnosa investitora u građevinski sektor i od odnosa tražnje koja podrazumeva kupce tih dobara koje građevinski sektor proizvodi. To su uglavnom stanovi i poslovni prostori, kojih nažalost danas nema. U ovom trenutku imamo milione kvadratnih metara stanova i poslovnih prostora koji zvrje prazni i koji ne mogu da budu prodati upravo zbog efekata svetske ekonomske krize.
Naš pokušaj se ne svodi na to da mi od građevinske operative u ovom trenutku stvaramo jedan sektor koji će se obogatiti kroz ovaj projekat. Ne, neće se obogatiti. Zbog toga što će cene koje se budu definisale kroz postupak javne nabavke, koji će se sprovesti u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, a o tome ću nešto kasnije da pričam, dovesti do toga da se dođe do najbolje moguće cene.
Možemo sad da razlažemo i pričamo o tome kako vi to vidite da mi urušavamo sistem kada apsolutno poštujemo sve ono što je postupak za javne nabavke, što se definiše ovde, osim jedne stvari i tu ste u pravu. Mi smo rekli – ovo je program koji je ograničen, koji je limitiran i koji isključivo podrazumeva da u njemu mogu da učestvuju domaća preduzeća. Tačno je da smo namerno stavili da mogu da učestvuju domaća preduzeća i tu eventualno mogu da prihvatim kritiku i tu ste u pravu, ali je upravo to program ove vlade, da pokuša da spasi domaću operativu.
Kažete da će ceo sistem da bude napravljen tako da se desi jedna vrsta centralizacije u procesu donošenja odluka. Sad ću vam reći kako će da izgleda ceo taj program, pa mi recite gde je tu centralizacija.
Poslali smo javni poziv bankama i poslali smo javni poziv lokalnim samoupravama da prijave svoje projekte. Svaka lokalna samouprava koja u svom budžetu ima planirana sredstva za rekonstrukciju, adaptaciju ili izgradnju bilo kog građevinskog objekta koji podrazumeva ovaj zakon, podnese državi zahtev za sufinansiranje iz ovog projekta. Potom jedna međuresorna radna grupa uzima u obzir procenu koliko je taj projekat važan u smislu lokalne zajednice, ali mnogo više procenu koliko će taj projekat da angažuje građevinske operative.
Prema tome se stvara jedna lista projekata koja može da se finansira iz pula sredstava koja možemo da udružimo mi kao država zajedno sa bankama. U ovom trenutku taj iznos pul sredstava je negde oko 180 miliona evra. Dakle, u ovom trenutku imamo oko 180 miliona evra koje treba da upumpamo u građevinu.
Jedina je centralizacija, ako to zovete centralizacijom, kada lokalne samouprave predlože listu projekata, a mi im kažemo – ove projekte možemo da finansiramo, a ove projekte, nažalost, u ovoj godini ne možemo. To je jedina centralizacija koja postoji, odnosno donošenje odluka na centralnom nivou. Mi ne ulazimo u to koja će lokalna samouprava da učestvuje u ovom programu, ne ulazimo u to koja će lokalna samouprava projekte da pošalje, ne ulazimo u to da li je njima važno da grade školu, vrtić, obdanište, bazen, stan. Nama to nije važno, nama je važno da ti projekti zaposle što je moguće više ljudi.
Potom se dešava jedan ceo proces donošenja odluka, koji će podrazumevati da lokalna samouprava, kada ima obezbeđena sredstva od strane države, ulazi u pregovarački postupak koji je definisan Zakonom o javnim nabavkama.
Sada ću vam citirati članove Zakona o javnim nabavkama i vi mi recite šta je tu prekršeno osim ove stvari o kojoj smo pričali, a to je da isključivo domaća preduzeća mogu da učestvuju i ove druge stvari, da smo ukinuli suspenzivno dejstvo prigovora kod Komisije za zaštitu prava ponuđača. A možemo da pričamo i o tome zašto smo to uradili, jer nam dosadašnje iskustvo govori da ne možemo hitnu meru da sprovedemo ukoliko imamo suspenzivno dejstvo. Dakle, to smo uzimali kao argumente.
Mogli smo, kao Vlada, da kažemo – svetska ekonomska kriza i situacija u građevinarstvu je poput poplave ili klizišta. Možemo da primenimo član 7. Zakona o javnim nabavkama, koji definiše nabavke na koje se zakon uopšte ne primenjuje. Dakle, Zakon o javnim nabavkama je predvideo da postoje situacije u kojima se zakon ne primenjuje i u kojima postoji direktno pogađanje bez bilo kakve procedure. Tačka 3) kaže – ''radi obezbeđivanja osnovnih životnih uslova u slučajevima elementarnih nepogoda, drugih nesreća ili havarija, u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita od takvih nepogoda, nesreća, odnosno havarija''.
Dakle, Vlada je mogla da kaže – ovo jeste jedna elementarna nepogoda, nećemo uopšte da primenjujemo Zakon o javnim nabavkama, evo vam pare i gradite. Ne, mi nismo to uradili. Insistirali smo na tome da postoji procedura, jer, da budemo iskreni, i mi hoćemo da zaštitimo naš pravni poredak, i mi hoćemo da obezbedimo da tržište ima mogućnost da izniveliše cenu koštanja toga na najbolju moguću.
Evo čitam vam postupak koji smo predvideli i koji vi kritikujete, a to je pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva u članu 24. Zakona o javnim nabavkama – ako zbog izuzetne hitnosti prouzrokovane vanrednim okolnostima ili nepredviđenim događajima, čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca, naručilac nije mogao da postupi u rokovima određenim za otvoreni ili restriktivni postupak, primenjuje se ovaj član.
Upravo vam opisujem situaciju u kojoj se zemlja nalazi. Dakle, vanredne okolnosti ili nepredviđeni događaji čije nastupanje ni u kom slučaju ne zavisi od volje naručioca. Mi nismo mogli da utičemo na tok svetske ekonomske krize, niti smo krivi što se ona desila. I mi upravo iz razloga što to u Zakonu o javnim nabavkama postoji kao mogućnost, taj postupak primenjujemo. Dakle, poštovali smo proceduru i taj postupak ne znači da neće postojati konkurencija na tržištu.
Odmah po donošenju ovog zakona donećemo dve uredbe. Jedna uredba će definisati kriterijume koje građevinske firme moraju da ispunjavaju da bi učestvovale u različitim vrstama projekata. U tim kriterijumima formiraće se jedan registar preduzeća koja mogu da učestvuju u ovom programu, koja će morati da se razvrstaju po vrsti posla, da li je to stanogradnja, postavljanje kanalizacije, molerski radovi, rekonstrukcija, adaptacija, izgradnja puteva itd., zatim obima posla, da li su u stanju da grade 20.000 kvadrata, 1.000 kvadrata ili 100 kvadrata, i treća stvar – lokacija gde se te firme nalaze.
Nama je namera da napravimo jednu listu preduzeća koja ispunjavaju kriterijume i mogu da učestvuju u ovom programu. Naručioci, a to su lokalne samouprave, biće dužni, i to u ovom zakonu vrlo lepo piše, da pošalju javni poziv svim naručiocima koji ispunjavaju uslove koji su definisani ovim kriterijumima, da se na njega jave. Neće biti mogućnosti da se tamo neki predsednik opštine sa svojim kumom dogovori da okreči školu. On će biti obavezan da uputi poziv, odnosno da uđe u pregovarački postupak sa svim firmama koje su se prijavile za ovaj program.
I, kao superkontrolu svega toga, mi smo doneli dve stvari. Jedna stvar je da smo definisali maksimalnu, odnosno minimalnu cenu kada je u pitanju stanogradnja, jer ona može da se odredi. Druga stvar, svaki od tih projekata će na kraju morati (i vi to nazovite centralizacijom, a ja ću nazvati superkontrolom) da dođe pred jednu komisiju, koja će da kaže – krečenje škole u Lebanu ne može da košta dva miliona, bez obzira što je on sprovodio postupak javnih nabavki kako je to definisao zakon, ona može da košta otprilike 100.000; ako si dao preko 100.000, izvini, molim te, mi smo ti odobrili taj projekat, ali si dao nekorektnu cenu i tog projekta neće biti.
Učinili smo sve da bude, sa jedne strane, mogućnosti lokalnim samoupravama da uđu u projekte. Mi ćemo im pomoći novcem pod vrlo povoljnim kreditnim uslovima, koji će podrazumevati povoljnu kamatnu stopu i otplatu na osam godina. Omogućili smo svim firmama da učestvuju i svaka firma koja hoće da učestvuje imaće mesec dana da se prijavi u taj registar, da se kandiduje da učestvuje u ovom programu. Na kraju, uveli smo superkontrolu, da se ne desi da neko ugovori posao za prekomerno visoku cenu. Pored svega toga, postojaće i kontrola koju je definisao Zakon o javnim nabavkama.
Dakle, u potpunosti smo zaokružili sve ono što je neophodno da bismo bili sigurni da će ovaj projekat da uspe. Da li će on da uspe, u ovom trenutku to ne možemo da znamo. Ono što je nadležnost Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, a to je pitanje stanogradnje, budite sigurni da će da uspe. I budite sigurni da ćemo i kroz određivanje maksimalne, odnosno minimalne cene i kroz mogućnost da sada sa Vojskom, preko Građevinske direkcije Srbije, otkupimo još vojnog zemljišta i da na njemu gradimo, u ovoj godini pokrenuti nekoliko velikih gradilišta, kao što je "4. juli", odnosno "Stepa Stepanović", na kome će vrlo brzo početi da se gradi negde oko 560.000 kvadrata.
Mi smo, dakle, spremni da pokrenemo građevinsku operativu i da pomognemo građevinarima da izađu na teren. Ko će da gradi? Gradiće naša preduzeća. To je odgovor na ono pitanje koje se pojavljuje u medijima, da država sad hoće da gradi, upropastiće privatni građevinski sektor jer država hoće da gradi. Država nema kapaciteta da gradi. Ne postoje više velike državne firme koje su u stanju da grade. Sve velike građevinske firme su privatne, postoje vlasnici i država će ih angažovati da rade po cenama koje ćemo ovde da preciziramo.
Ponavljam, ovo nije mera koja će da omogući investitorima koji su toliko puta pominjani u negativnom svetlu zbog toga što drže visoke cene kvadrata, da zarade još više para. Ovo je mera koja će pomoći građevinskim preduzećima, molerima, tesarima, stolarima, zidarima, armiračima, dakle ljudima koji rade građevinske poslove, koji izvršavaju građevinske radove, da najzad izađu na gradilišta. Ova mera je dobra i ova mera je jedino moguća.
Molim vas da mi sad kažete, u ovoj raspravi, šta vi to predlažete. Liberalizaciju? Neka umre sve ono što ne valja? Šta da radimo, kriza je, ali ko nije likvidan i ko nije dobar, neka umre? Da vam kažem nešto, onda u ovom trenutku gotovo 80% građevinske operative ispunjava taj kriterijum i mi ćemo, zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi, izgubiti građevinsku operativu. Je l' to treba da se desi? Mi smatramo da ne treba. Smatramo da je potrebno da nešto uradimo i to radimo kroz ovaj zakon. Zahvaljujem.