Gospodine ministre, cenim vašu želju i mogu da je razumem samo na jedan način, da zaista sve ono što se u ovoj zemlji radi treba da bude uvedeno u zakonite tokove.
Podržaću nameru da rešimo problem crnog tržišta, sivog tržišta u svim drugim oblastima, sem u ovom o kojem govorim. Sitna poljoprivredna proizvodnja voća i povrća u sopstvenom gazdinstvu. Pomorandže i banane, ne zamerite, ne uspevaju u našim dvorištima. Nesrećno ste uzeli to za primer i neću zato da se uhvatim.
Da li je ispravnost proizvoda nekoga ko u tom svom domaćinstvu nije baš ponosan što izađe pa mora neko vreme da provede na ulici da proda to malo što je proizveo, da li taj sa takvim materijalnim mogućnostima ima mogućnosti da uopšte kupi đubrivo ili, ne daj bože, genetski modifikovanu semensku robu pa da ugrozi mene ili vas?
Kad se ko otrovao od jaja ili mleka koje mu je neko doneo na kuću ili tu, to se trguje sa ljudima koji se uglavnom poznaju. Svako od nas poznaje te seljanke koje čuče pre podne ispred "Maksi" marketa u Novom Sadu, koje poznajem, ili nekad u mojoj "Ulpijani" u Prištini gde sam živela.
Ne prodaju to nakupci i prekupci, ne govorim o tim kategorijama koje mogu da se registruju, ni o tim kategorijama robe.
Moram da vam priznam da sam više puta, kao neko ko godinama gubi vid pa nosi naočare i vrlo pažljivo čita rokove trajanja proizvodnje, bila u situaciji da u velikim, zvučnim i legalnim marketima kupim prelepljenu etiketu i tek po upotrebi proizvoda prehrambenog primetim da je proizvod isteklog roka trajanja dobio novu nalepnicu, i gde je meni, gde ima i male dece u okruženju, prodat proizvod koji može da bude izvor vrlo opasan po zdravlje, kao zdravstveno neispravan.
To verovatno jeste izuzetak, ali zašto je ovde opšta sumnja da će mi neko prodati pokvareno, a nije sumnja da ću legalno u marketu kupiti crvljivi sir koji nije dobro skladišten i čuvan.
Znači, nije to razlog, niti je reč o količinama koje se ne mogu kontrolisati, niti je reč o vrstama proizvoda koje u nekoj ogromnoj meri mogu da dovedu u pitanje sprovođenje vaše poljoprivredne politike.
Kažete registracija je besplatna i slobodna. Sa zadovoljstvom ću da citiram prof. Miodraga Zeca koji ovako kaže: "Uđem u opštinu i kažem dobar dan, a oni kažu – ne može." Kad se registracija i završavanje poslova obavlja na taj način, bez obzira što je ovo duhovita ilustracija teškoća obraćanja birokratiji, verujte mi da je mnogo puta zaista tako i da onaj ko treba da ode da okopa, da oplevi, jer nema mašine, i onaj ko ne koristi đubrivo, nego plevi korov, nema vremena da ide i da sedi i da čeka, i nije besplatno.
Vi znate sve ono što neko treba da potpiše i izda kao potvrdu, makar vi na to imali pravo ne znam koliko, sve to košta. Sad zbog one druge priče koja se prepliće kroz bilo koji zakon, a to je da smo mi izvrnuli vrednosti mnoge naopako, pa ona najsitnija korupcija počinje upravo tu – dođite sutra, ne danas, odlazim, danas je kasno, ovaj odveo dete kod lekara, čovek izgubi volju.
Priznajte mi sami koliko ste puta bili u situaciji da ne ostvarite neko vaše pravo, iako ste ministar, samo zato što ste morali da idete na nekoliko šaltera? Ja jesam, ne zato što sam lenja, nego zato što me te administrativne procedure i to neuvažavanje onog sa drugog šaltera onemogućilo da svoje pravo ostvarim, jer sam imala da uradim neke druge i važnije poslove.
Zaista vas molim, u ime tih tetkica i bakica koje poznajemo i ljudi kojima to mnogo znači, ne molim za one što na kartonu prodaju švercovan tekstil, ne molim za one koje propuštaju na granicama da unesu švercovanu robu u autobusima, u tajnim boksovima, molim za one koje svako od nas poznaje, a vi ste ti koji znate da nađete način da razlikujete trgovca od ovog ko prodaje robu proizvedenu u svom voćnjaku ili bašti. Hvala vam.
