Gospodine Jovanoviću, osnov javljanja? Replika. Izvolite.

Gospodine ministre, zaista imate neverovatnu sposobnost da čujete ono što niko drugi nije čuo. Baš naprotiv mislim da je banalno nakon svega postavljati i posle otvarati ovde dilemu šta bi bilo da je postavljeno neko drugo pitanje.
Onog trenutka kada smo stigli do faze u kojoj praktično biramo pitanje da bi čuli odgovor koji nam odgovara, jasno da je naša politika bila poražena. Godinama mi predlažemo drugu politiku. Svaka skupštinska rasprava je bila obeležena našom rezolucijom, a ovo je prva za koju tako nešto nismo želeli da uradimo, zato što ne vidimo mogućnost da utičemo bez spremnosti da neko otvori prostor za naše inicijative.
Predložiću vam da što pre odete u Brisel i sa EU dogovorite tekst rezolucije koji ćete podneti Generalnoj skupštini UN. U toj rezoluciji da odbranite pravo Srbije da ne menja svoj stav o Kosovu, a, s druge strane, otvorite više perspektive za život Srba na Kosovu koji su tragični taoci i naše nemoći i nesposobnosti da nešto konkretno uradimo na političkom putu kojim se krećemo.
Ako govorite o svojoj ličnoj odgovornosti, mislim da to ne mogu da komentarišem.
Pitanje odgovornosti koje želimo da postavimo prevazilazi i okvire vašeg ministarstva i vaše Vlade i naše politike. Ova zemlja je ugrožena zbog toga što su mnogi u njoj, pored političara, bili vrlo neodgovorni.
Dok se ne stvori sistem u kojem će se na vrednostima onog društva koje želimo da vidimo oko sebe gajiti naša budućnost, pitanje odgovornosti će biti individualizovano, da se ne bi postavilo pitanje uzroka stanja u kom se danas nalazimo.
Ovo za nas, ponavljam, nije prilika da spuštamo raspravu na onaj nivo na kojem je ona uobičajena u parlamentu, ali samo opominjem da ste prvi put kao ministar u Skupštini sa ovom tačkom dnevnog reda i da to govori o vašem odnosu prema parlamentu, a ne o našem odnosu prema Kosovu.

Poslanik Slobodan Samardžić ima reč.

Poštovani narodni poslanici, članovi Vlade, predsedniče Republike, otkako je ova vladajuća većina i ova vlast preuzela kormilo države, a tome ima negde oko 25 meseci, ovo je prvi put da Skupština raspravlja o temi Kosova, a da su je oni inicirali.
Bilo je nekih pokušaja drugačijih. Moj prethodnik je pogrešio utoliko što o nekakvoj rezoluciji Skupština nikada nije raspravljala, niti je ona bila na dnevnom redu Skupštine, jedna rasprava celodnevna je vođena u decembru 2008. godine, kada je opozicija morala da se poduhvati Ustava da bi pokrenula raspravu o Kosovu, dakle člana 130. i otvaranja rasprave o nepoverenju Vladi.
Pored toga, opozicija je ovu temu pokušavala da prosto prošvercuje kroz ovaj dom, pozivajući se na član 235, dakle, traženjem obaveštenja i informacija, potom pozivajući se na poslaničko pitanje i tu i tamo, zahvaljujući ovim poslovničkim mogućnostima, Skupština je raspravljala o Kosovu. Inače, za 25 meseci tema, što se Vlade tiče i vladajuće većine, nije bila na dnevnom redu.
Sada imamo jednu potpuno obrnutu situaciju, imamo Skupštinu koju je posle 25 meseci sazvala vladajuća većina, tj. Vlada. Rekao bi čovek na prvi pogled da je ovo zaista jedan salto mortale u politici Vlade prema Kosovu, da najzad uključuje Skupštinu posle 25 meseci i da bi se sada, pošto se radi u Skupštini, jednom demokratskom raspravom, jednom kulturnom razmenom mišljenja i predloga došlo do nekakve zajedničke ili, kako je ovde rečeno, jedinstvene politike o Kosovu.
Kada se malo bolje pogleda, ovo ipak nije salto mortale, ovo je jedan racionalan izbor Vlade. Ona je prosto u neprilici i u iznudici da sazove ovu skupštinu, iz prostog razloga što je njena politika Kosova i Metohije doživela poraz.
Mi smo čuli od šefa Pravnog tima da je doživela pravni poraz, a mislim da je taj poraz mnogo širi, da je taj poraz politički celovit, totalan poraz, ako smem da kažem. Sada u jednoj takvoj situaciji Skupština treba da govori o Kosovu. Treba poslanici da se izjasne o tome šta se događalo, da daju svoj imprimatur za dalje akcije, da prihvate jedan Predlog odluke i da stvar, posle ovog dana, teče kao što je tekla i do sada.
Ovo zaista nije prihvatljivo, budući da Skupština nije imala priliku da podnese saodgovornost za politiku prema Kosovu, jer se nije ni pitala, bar kada je reč o Vladi ili vladajućoj većini. Ona prosto, kao što sam rekao, morala je da traži neke pobočne i pomoćne kanale da bi se o toj stvari, za koju i sami tvrdite da je najvažnija u redu državnih pitanja Srbije, nešto javno progovorilo.
Ali, zašto Skupština nije bila pozivana da ranije govori o Kosovu? Zašto nisu konsultovani poslanici kada su povlačeni pojedini potezi u tom sledu Vladine politike o Kosovu i Metohiji? Prosto zato što je ta politika, uglavnom, vođena na jedan tajnovit način, na jedan način pun nekakvih tajnih poteza o kojima je javnost bila post festum obaveštavana. Navešću vam nekoliko primera za ovu tvrdnju.
Recimo, rasprava u Savetu bezbednosti krajem novembra 2008. godine, kada je prihvaćen Euleks od strane Srbije, jeste bila rasprava o dolasku Euleksa. Zahvaljujući odobrenju Srbije Euleks je došao u Srbiju. Dakle, jedna misija koja je proizvod sveobuhvatnog plana Martija Ahtisarija.
Jeste u javnosti bilo govoreno o programu šest tačaka, koje su bile kao uslov naše Vlade da bi se Euleks pripustio na Kosovu, ali Skupština o tome nije raspravljala. Prosto nije bilo izneto na dnevni red. Možda biste čuli i saznali neko mišljenje koje bi vam koristilo i u toj politici.
Možda još drastičniji primer jeste potpisivanje Sporazuma sa Euleksom oko policijske saradnje. Taj sporazum je potpisan novembra 2009. godine i podsetio bih vas da taj sporazum, koji jeste za ovu zemlju međunarodno-pravni akt, nije nikada objavljen u "Službenom glasniku Srbije".
Kada smo bili u prilici da komentarišemo celu tu priču oko Sporazuma, morali smo da se dovijamo i da tražimo nekim drugim kanalima taj tekst. Taj tekst smo, razume se, dobili konačno i jedna dnevna novina ga objavila. Da li je on autentičan ili nije, ne mogu da kažem, jer ga nema u "Službenom glasniku", ali niko nije demantovao našu kritiku tog sporazuma.
U tom sporazumu postoji jedna definicija ili jedan izraz za granicu na engleskom jeziku, koji je zvaničan jezik tumačenja i primene tog sporazuma, gde se koristi izraz granica u međunarodnom pravnom smislu, bar na engleskom jeziku.
Naša država je potpisala takav sporazum sa Euleksom i prihvatila da je ta granica u nekom smislu, bar jezičkom, međunarodno pravna.
To je ta tajnovita arkanska politika o kojoj govorim i zato Skupština nije raspravljala o Kosovu. Prema tome, nije to salto mortale, vi ste ovu skupštinu morali da sazovete da biste u ovaj pravni poraz, a kažem i širi nego pravni, uključili i ovu skupštinu. To nije moguće prihvatiti sa strane poslaničkog kluba DSS. Mislim da ne bi smelo ni sa strane Skupštine, jer to je autentičan, samostalan, najviši demokratski predstavnički organ ove države.
Imali smo politiku u jednom periodu od preko dve godine koja je davala čudne rezultate i u koju Skupština nije bila uključena, a ni šira javnost na jedan kompetentan način.
Konačno, i ova inicijativa oko traženja mišljenja Međunarodnog suda pravde je prošla bez rasprave u ovoj skupštini. Ta inicijativa nije makar šta, to je jedna važna stvar, zaista. Ako se sećate, dok je bila prethodna Vlada, imali smo razgovor o tome šta preduzeti.
Imali smo tada zajednički pravni tim i jedna strana, ova koja je predložila da se vrati mandat narodu, davala je drugačiji predlog nego traženje za izricanje mišljenja. To je bio predlog da se pokrene tužba protiv jedne ili grupe država.
To je jedna dilema oko koje je Skupština trebalo da raspravlja kada ste, onda kada ste sami napravili Vladu, rešili da pokrenete takvo jedno pitanje. Znači, ponovo jedna inicijativa koja je bila promovisana u javnom mnjenju preko raznih majstora za marketing i spinovanje javnosti, gde je bilo puno optimizma, vidimo sada potpuno praznog, ako citiramo reči šefa pravnog tima, da je ovo pravni neuspeh, pun optimizma da je Srbija postigla jedan veliki rezultat, pošto je Generalna skupština većinom odobrila da se taj zahtev prosledi Međunarodnom sudu pravde. Takvih poteza je bilo jako puno.
Kada pogledamo našu situaciju na Kosovu i Metohiji za sve to vreme, dakle, na samom terenu, na prostoru Kosova i Metohije Vlada je, manje-više tu stvar vodila rutinski, polako napuštajući taj teren borbe, a orijentišući se i koncentrišući se isključivo na, kako je sama govorila, diplomatski i pravni teren.
O tome govori smanjeni budžet za 2009. i 2010. godinu za Kosovo i Metohiju, potom poništavanje ili ukidanje privremene zabrane rada opština koje su bile osnovane na osnovu izbora od maja 2008. godine, zatim prećutno dopuštanje Srbima na Kosovu i Metohiji koji žive južno od Ibra da učestvuju na albanskim izborima za lokalne organe vlasti, jedno prećutno prepuštanje njih na prištinski kazan, ako se tako može reći itd.
Sve vreme dok se svetu pokazivalo da se mi žestoko borimo za Kosovo i Metohiju, kada se našoj domaćoj javnosti to stalno pokazuje kako su aktivnosti diplomatije jako velike i teške, što nije sporno, za to vreme se ta borba na terenu napuštala i time zapravo najviše davalo do znanja i stranim učesnicima na Kosovu i Metohiji i drugim međunarodnim učesnicima da je to ipak stvar od neke sekundarne važnosti za ovu zemlju.
Znate, je mnogo važnije, to se bar meni čini, da vi pokažete na stalnom terenu da imate čvrstu politiku i da ne odustajete od vaših institucija, od institucija Srbije na Kosovu i Metohiji, da ne odustajete od onog što vam Ustav garantuje i protiv čega nisu ni međunarodni učesnici na Kosovu i Metohiji, nego ta diplomatska i pravna borba. Iako je, kažem, diplomatska i pravna borba izuzetno važna.
Sada smo došli u situaciju da razgovaramo o Predlogu odluke, da se, dakle, uključimo u vašu inicijativu posle 25 meseci i da nenavalentno i konstruktivno razgovaramo o onoj stvari do koje je nama svima stalo, dakle, kako vladajućoj većini tako i opoziciji. Bar sam pokušao da ilustrujem kroz nekoliko primera na koji način je Vlada stvarno vodila politiku oko Kosova i na Kosovu.
Sada ću se koncentrisati samo na ovu vašu inicijativu, na ovaj predlog odluke. Naime, taj predlog odluke, zapravo, govori o tome da, bez obzira na pravni poraz ili neuspeh, da budem precizan u citiranju, Vlada ide istim putem dalje. Je l' tako? Mi imamo nekoliko tačaka gde zapravo treba da prihvatimo nastavak iste politike, koja ide na Generalnu skupštinu, sa zahtevom da se sada ovo pravno mišljenje volšebno pretvori u jedan drugačiji politički zaključak.
Znate šta, odnos Generalne skupštine prema Međunarodnom sudu pravde teško da je tako ignorantski, da će Generalna skupština sada, posle svega, izvesti obrnut ili suprotan politički zaključak. To je neki vaš cilj.
To je, dakle, krajnje nerealno da se to sada može očekivati, a tome u prilog dao je argumente i ministar spoljnih poslova danas, kada je rekao da je 55 zemalja tu negde na pragu da prihvati nezavisnost Kosova.
Ako je to tako, zašto ulazite u tako veliki rizik da posle ovog pravnog neuspeha doživite i jedan politički neuspeh, doživimo jedan politički neuspeh, ipak je Srbija u pitanju, niste samo vi kao vladajuća struktura u pitanju.
To deluje, dakle, prilično, tako da kažem, iracionalno i samoubilački, mislim politički samoubilački. Dakle, ići ponovo na organ UN, najvažniji, čiji je sudsko telo, Međunarodni sud pravde, koji je dao praktično negativno mišljenje u odnosu na naše pitanje ili na intenciju našeg pitanja i da će on sada politički dezavuisati tako važan organ.
Ta procena je jako loša, čini mi se načelno, a konkretno je loša, ako hoćete, iz razloga, ako je to tačno, a nemam razloga da verujem da nije, ovoga koji je ministar naveo ovde da je 55 zemalja tu na pragu priznavanja.
Šta ćemo mi raditi ako Generalna skupština odbije naš predlog rezolucije i prihvati neku drugu rezoluciju? To je jako verovatno. Mislim da scenarija posle toga nema, ali se bojim da je upravo to scenario, da se ovoj javnosti pokaže da su upotrebljena sva sredstva i da se zapravo politika Kosova i Metohije ne može drugačije voditi, da su iscrpljena sva sredstva i da je to jedan kraj s kojim se, hteli mi ili ne, moramo suočiti kao sa najčvršćom političkom i istorijskom činjenicom.
Kažem to i izgleda tako, to deluje kao da je reč o takvom scenariju, iako to ne mogu da dokažem, ne mogu da tvrdim stoprocentno da vi upravo to radite. Ali, ako naredite, onda je ovo nenameravana konsekvenca vaše politike. Teško ćete, dakle, na Generalnoj skupštini bilo šta uraditi.
Znači, vaš predlog odluke sada uvlači i Skupštinu u jednu samoubilačku akciju, da ste to činili ranije, da ste zvali Skupštinu ranije da raspravlja o vašim inicijativama, vrlo verovatno da bi Skupština ovako ili onako raspravljala, neko ovako neko onako, bila bi to sigurno živa rasprava, ali biste čuli puno predloga, pa biste možda mogli i hteli da korigujete našu politiku. Kažem, možda.
U svakom slučaju, Skupština bi bila odgovorna za politiku zato što je vodila raspravu. Sada je to teško posle 25 meseci, iako vi to želite. To je prosto nemoguće, ne kažem da ova skupština neće većinom da izglasa ovu odluku, ali to je onda drugo pitanje, a ne ovo o kome govorim.
Naime, interesantno je da u tački 2. ovog vašeg predloga odluke vi fokusirate vašu akciju sada na diplomatski i politički teren, je l' tako? Kažete - diplomatskim i političkim sredstvima. Vaša frazeologija do mišljenja Međunarodnog suda pravde je bila diplomatska i pravna sredstva, politička niste pominjali.
Pitanje je - da li ste vi odustali od pravnih sredstava? Da li vi smatrate da ne postoji više manevarski pravni prostor da se nešto učini? To je sada glavno pitanje.
Razume se, vi ste odustali zato što ste čvrsto rešili da idete na političke konsekvence ovog pravnog mišljenja. Pravno mišljenje je negativno, nepovoljno, to ste sami rekli, to svi vidimo, manje-više su reakcije takve. Da li od negativnog pravnog mišljenja može da se stvori pozitivna politička konsekvenca, to je zaista veliko pitanje, knjiga sa sedam pečata. Upozoravam vas da ulazite u veoma veliki rizik.
Kada sam već pomenuo tu pravnu stranu problema, moje pitanje je zapravo – zašto država ili Vlada tada nije prihvatila najjače pravno sredstvo u borbi za očuvanje Kosova i Metohije pred Međunarodnim sudom pravde: zašto nije tužila jednu ili više država? To je sada jedno važno pitanje jer to su dve različite stvari u odnosu na traženje da se izrekne mišljenje.
Naime, to je, pod broj jedan, mnogo jače pravno sredstvo. Ono, dakle, nije formalno-pravni akt, nego jedan politički akt kojim pokazujete da ste spremni da upotrebiti najjače pravno sredstvo, a ne slabije, zato što je u pitanju najveći problem.
Drugo, sa takvim jednim zahtevom ne biste, dakle, omogućili Međunarodnom sudu pravde manevarski prostor manipulacije koji je on iskoristio na ovo vaše pitanje. On je zaista, što i sami kažete, izvrdao odgovor na pitanje i odgovorio na način koji je zaista više jezički nego pravni.
Naime, ako bi se tužila jedna država, onda je tema upravo ono o čemu ste danas govorili, da je teritorijalni integritet i suverenitet glavno pitanje. Znači, ne bi sud mogao da izbegne raspravu o tome da li je država ako je tužena prekršila osnovno načelo međunarodnog prava, a to je teritorijalni integritet i suverenitet države.
Potom, takvo mišljenje, izvinite, odluka ili presuda je obavezujuća, ako bi se izrekla, a ne fakultativna, tj. neobavezujuća, kao što je slučaj sa ovim mišljenjem.
Najzad, pitanje je da li bi se sud proglasio nenadležnim, što je, koliko vidim, vaš predikativni argument, to nije, pogotovo danas, pitanje. Vi ste izgubili i na ovoj stvari, dakle, na traženju mišljenja, pa zašto se sada bavimo time da li bi se sud proglasio nenadležnim?
Više je šansi da se proglasi nadležnim nego nenadležnim, ako bi sud delovao po modernim tendencijama međunarodnog prava, a ne po onim starim koji su važili pre 1946. godine, pre Povelje UN, kada je deklarativna teorija priznanja bila preovlađujuća.
Danas to više nije slučaj u svetu i sud bi zaista bio u prilici ili u neprilici, ako hoćete, da se izjasni u odnosu na našu tužbu. To je, dakle, ono što je moguće bilo i u skladu s tim privešću kraju ovo moje izlaganje.
Naime, ovaj predlog odluke ne može se prihvatiti, to govorim samo u ime poslaničkog kluba DSS, iz razloga koje sam naveo, ali pošto je u pitanju važna stvar za ovu državu, mi ćemo, naravno, dati predlog šta treba da se uradi.
Dakle, potrebno je da se ovaj predlog odluke stavi ad akta, da se Narodna skupština opet sabere, da napravi radnu grupu i da sačini predlog odluke u skladu sa ovom inicijativom, da se pokrene postupak tužbe za neku od država ili više država koje su priznale to otvoreno pitanje i da se ova Narodna skupština sazove u najskorije moguće vreme, a ne treba puno vremena da se takav predlog odluke sroči, da se sazove i da raspravlja o tome.
Samo time bi Narodna skupština sebe (Predsednik: Vreme.), kao predstavničko telo građana Srbije, dovela u poziciju da aktivno vodi ovu politiku i izvela sebe iz ove pasivne pozicije, u koju je gurnula Vlada Srbije. Hvala na pažnji.

Među predstavnicima i predsednicima poslaničkih grupa prijavili su se najpre gospodin Dragan Marković, Tomislav Nikolić, Suzana Grubješić, Dragan Todorović, i tim redosledom će imati reč.
Gospodin ministar najpre ima reč.

Želim samo da vrlo kratko odgovorim gospodinu Samardžiću na temu o tužbi.
Ponavljam, nepodeljeno mišljenje svih pravnih stručnjaka koje smo konsultovali u toku ovog procesa je bilo to, da bi se Međunarodni sud pravde proglasio nenadležnim. Mi imamo iskustvo u tom smislu, sa proglašavanjem nenadležnosti Međunarodnog suda pravde u nekim prethodnim procesima u kojima je učestvovala Savezna Republika Jugoslavija, i pravna procena, a i politička procena je takva, da bi vrlo verovatno sud se proglasio nenadležnim.
Želim da vam kažem čak i da to nije tako, odnosno čak i da se sud proglasi nadležnim, što je, ponavljam, malo verovatno, ipak je to taj sud koji je doneo ovakvu odluku.
Molim vas, želim da budem potpuno jasan. U potpunosti poštujem i, mislim da je ova država, kao i svaka druga država članica UN-a, mora da ima puno poštovanje prema MSP, kakve god on odluke donosio, a koje nam se možda i ne sviđaju, to je naša dužnost kao članice UN-a.
Ali, ne verujem da sud koji je odlučio da izbegne izjašnjavanje po ovom suštinskom pitanju, ne bi to isto učinio kada bi Srbija tužila neku zemlju koja je priznala Kosovo. Ako sud nije hteo da odgovori o suštini, u ovom trenutku bi još teže, vrlo verovatno, odgovorio u eksplicitnoj tužbi protiv neke države.
Koliko sam shvatio, vaš predlog za promenu državne politike po pitanju KiM se sastoji samo u tome da se pokrene tužba, a ništa drugo. Hvala.

Gospodin Samardžić, replika, je li tako? (Da.)

Poštovani narodni poslanici, poštovani ministre, danas tako nešto reći kada smo izgubili na ovoj stvari, na traženju mišljenja je, čini mi se, krajnje neubedljivo.
Odmah ću vam reći, čak i da ste u pravu i da se sud proglasi nenadležnim, to je manja šteta nego ovo što smo dobili, mišljenje da zapravo cela ova deklaracija nije u neskladu ili ne krši međunarodno pravo. To je manja šteta.
Kada već pominjete vašu prethodnu analizu sa pravnim stručnjacima, moram vam reći da stvari tu stoje, u najmanju ruku, šaroliko. Neki su za, neki su protiv. Podsetiću vas, pomenuo je šef Pravnog tima, Marsela Koena, koji je u vašem Pravnom timu bio, da je u vreme kada smo imali zajednički pravni tim, bio izričito za tužbu. Tada je i Tomas Lajner, pravni savetnik pregovaračkog tima, bio izričito za službu.
Postoji nekoliko skorijih mišljenja o tome, u vreme kada se razgovaralo o tim stvarima i kada su se pravila testiranja pred međunarodnim pravnicima o tome, i profesor Braun je bio za tužbu. Potom, Kris Borgen, međunarodno-pravni stručnjak SAD-a, u poslednje vreme govori o tome da je tužbu trebalo podneti. Ima još nekih mišljenja, kao što je Žil Bergion itd.
Tu su mišljenja podeljena, ali stvar je države da ide na jači, a ne na slabiji potez, zato što je on politički ubedljiviji. Ako i u slabijem izgubi, onda ne možete argumentovati, da ste povukli jači, da bi izgubili. Ono što i sami kažete, da se proglasi nenadležnim, to je mnogo bolje, nego ovako kada je došlo do pravnog neuspeha, kako je izvoleo danas reći šef Pravnog tima.
To je samo jedan aspekt ove stvari. Naime, o time sam govorio u sklopu predloga odluke. Ono što DSS može da učini jeste da da predlog druge odluke. To sam i argumentovao. Zapravo, moja šira argumentacija se tiče vaše politike prema Kosovu otkada ste došli na vlast, u poslednjih 25 meseci. Ona je kompletno bila slaba, a posebno na terenu.
Možete voditi kakvu god hoćete diplomatsku akciju, ako nemate podršku na terenu, ako se ne vidi da vi držite vaše institucije zubima i noktima na terenu, nisu ubedljivi vaše u diplomatskoj akciji. Iako ste vi bili relativno ubedljivi, to moram da kažem, ali bili biste ubedljiviji da je vođena unutrašnja politika drugačije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, gospodine predsedniče Vlade, ne bih mogao da se složim sa činjenicom i sa konstatacijom da je ova Vlada rekla da je ovo pobeda ili poraz. Ovo nije ni pobeda, ni poraz, ali ova Vlada nije davala autogolove kada je u pitanju problem KiM.

Prethodni govornici, gospodin Čedomir Jovanović je rekao da ne želi da sledi kontinuitet. Kontinuitet se misli na Vladu od 2008. godine, gospodine Jovanoviću, i niko ne može da ospori da prvi put od 2000. godine se desilo 2008. godine da ova Vlada i država Republika Srbija su poslale nešto Generalnoj skupštini UN-a, a da Generalna skupština UN-a to prihvati. Tamo ima 192 zemlje. Deset sudija je glasalo protiv, da je prekršena međunarodno pravo pri proglašenju nezavisnosti KiM.

Da li nam to daje za pravo da se i dalje borimo diplomatskim putem, kako da ubedimo one koji do sada nisu priznali nezavisnost KiM da je Kosovo sastavni deo Srbije? Da pitamo Generalnu skupštinu UN-a i Savet Bezbednosti – da li je još uvek na snazi Rezolucija 1244? Da, jeste. Da li po Rezoluciji 1244 je Kosovo sastavni deo Srbije? Da, jeste.

Da li možemo da postavimo pitanje sebi i drugima – da li je neko iz ove Vlade govorio jedno, kada je u pitanju biračko telo u Srbiji, a drugo kada ode u Evropu? Ne, nije, što nije bio slučaj ranijih godina. Da pitamo – da li je nekada predsednik Srbije Boris Tadić, bilo da je to tema ili nije tema, kada su bili veliki međunarodni skupovi govorio – Srbija nikada neće priznati nezavisnost KiM?

Hajmo da vidimo tog čoveka u Srbiji koji neće to da podrži. Da li je nekada Vuk Jeremić rekao na velikim skupovima i Generalnoj skupštini UN-a – Srbija nikada neće priznati KiM i da država Republika Srbija nikada neće prihvatiti ucenu za ulazak u EU da bi priznala nezavisnost KiM. To je kontinuitet koji mi treba da nastavimo.

Ne želim da se mi danas vraćamo unazad i danas ne želim da kritikujem one koji su bili na vlasti do 2008. godine, ali hoću da premijer Cvetković vodi građane Srbije, predsednik Tadić, ministri, da građane Srbije vode u Evropu, a ne da me vodi u crkvu posle proglašenja nezavisnosti KiM, da se molim bogu, da bog poništi odluku o nezavisnosti KiM i pošalje Ban Ki Munu, tadašnjem visokom funkcioneru, tu odluku.

Možete vi, dame i gospodo, danas da se bavite ovim pitanjem, jer ovo pitanje je pitanje emocija građana Srbije. Upravo kada su emotivna pitanja na političkoj sceni, na taj način se direktno dobijaju glasovi i mislite da ćete na taj način politički profitirate. Ali, nećete. Zašto?

Evo, još jedna činjenica – u Srbiji protekle dve godine je bilo u 30 opština vanrednih izbora. Da li je većina iz ove vlade pobeđivala na tim izborima? Jeste. Da li na KiM možemo da kažemo da oni Srbi koji žive na KiM su jedini kompetentni koji mogu da kažu da li ova vlada dobro radi ili ne radi. Da, jesu rekli i poslanički klub SPS-JS i PUPS, naš koaliciono partner, pobedili smo u nekoliko opština na KiM.

Da li je tačno da na više javnih skupova, gde je bilo pitanje sudbina KiM, Vuk Jeremić napustio te skupove zato što je bila tabla samo Kosovo, a ne UMNIK Kosovo? Da li je tačno da je predsednik Tadić to isto uradio? Veliki broj vas ga je tada kritikovao – vidite, pogrešna politika itd. Da li je Ivica Dačić, potpredsednik Vlade, takođe napustio skup u Briselu gde je bila tabla Kosovo, a ne UMNIK Kosovo? Da, jeste.

Šta da im zamerimo zbog toga što su to činili? Ne, ne možemo da im zamerimo. Da li politika ove vlade treba da bude u ovom smeru da dolaze predstavnici velikih država, da razgovaramo s njima, da se diplomatskim putem borimo? Jesmo li imali rat? Jesmo.

Neko kaže – nije Skupština razgovarala, nije donosila rezolucije. Pa koliko je rezolucija ova skupština donosila od 2000. godine do dana današnjeg 2010. godine? Da li je neko iz međunarodne zajednice ikada raspravljao o tim rezolucijama? Ne, nije. Sada ova vlada na čelu sa predsednikom Srbije je na dobrom putu i ne smemo da stanemo.

Jedino što mogu da zamerim gospodinu Tadiću je to što ne govori na svim skupovima, pored toga sve što kaže da bi informisao građane, da nema vanrednih izbora. Izbori su 2012. godine, a do tada mi moramo da dovodimo strane investitore u Srbiju.

Da li je tačno da gospodin Tadić nije otišao u Hrvatsku, u posvađanu zemlju sa Srbijom, kada je bila inauguracija predsednika Hrvatske? Da, jeste. Da li su ga kritikovali? Da, jesu. Taj isti predsednik Hrvatske shvatio je da je Srbija u pravu, kasnije pozvala predsednika Tadića da ode u Hrvatsku i taj hrvatski predsednik došao u Srbiju. Mi nikada nećemo da zaboravimo ono što se desilo, ali moramo da sarađujemo.

Neću se složiti niti kao predsednik JS, niti kao član koalicije SPS-PUPS-JS, niti kao neko ko je pomogao da se napravi ova vlada, da neko kaže kada je u pitanju Kosovo i Metohija da se loše radi. Šta mi treba da uradimo dalje? Naravno, ovo što je predložila Vlada, da podržimo kontinuitet, da razgovaramo.

Haški tribunal, to sam više puta govorio, to je sud politike, a ne sud pravde i prava kada je u pitanju Srbija. Pa šta ste očekivali? Da će da donesu neku drugačiju odluku, a mi da sedimo skrštenih ruku? Ne, nego smo uradili ono što je granica naše moći.

U tom trenutku i danas pokazatelje da Hag oslobađa ratne zločince, kao što je to uradio sa Haradinajem, pa sada da bi se iskupio, u trenutku kada se donosi jedna velika odluka, odvodi Haradinaja u Hag da bi mu se tobože nastavilo suđenje. Da li je tačno da je Naser Orić, jedan ratni zločinac, osuđen dve godine pa oslobođen? Da, jeste. Šta sada mi treba da radimo?

Da li je kontinuitet politike da palimo ambasade? Neko je rekao – nije Skupština raspravljala o prethodnom stavu Vlade Republike Srbije. Nismo raspravljali ni da li ćemo da palimo ambasade. Ko je vama dozvolio da palite ambasade, da nas svađate sa celim svetom? U čije ime to radite i u čime ste to radili?

Ova skupština mora da da saglasnost o svim ključnim pitanjima. Dozvolite, hteli mi da damo saglasnost ili ne Tadiću ili Vladi, oni imaju ustavna ovlašćenja. Ne mogu da potpišu nešto što odvaja Kosovo od Srbije, jer je Kosovo po Ustavu sastavni deo Srbije. Ne mogu to da urade. Postoji Rezolucija 1244, u kojoj se takođe kaže da je Kosovo sastavni deo Srbije.

Na kraju, pošto smo se dogovorili da i gospodin Ružić iskoristi ostalo vreme, da vas zamolim da podržimo Vladu Republike Srbije, predsednika Tadića, i da se danas ne svađamo. Ako hoćete da kritikujete i dalje i da ceo svet gleda kako se mi Srbi svađamo, podsetiću vas na još neko vreme, šta je neko radio u prošlom vremenu. Hvala lepo.