Gospođo Čomić, gospodo iz tužilaštva i Visokog saveta sudstva, gospodin Zoran Krasić je skrenuo pažnju na neke stvari koje nisu baš prihvatljive u ovom momentu, u ovom stepenu, kada radimo na reformi pravosuđa u Republici Srbiji.
U materijalu koji je dostavljen, pomenuo je gospodin Krasić, stoji – "učestvovao je na seminarima". To nije kriterijum.
Imao sam priliku da budem i u republičkom i u saveznom ministarstvu pravde i vidim da se neke stvari uopšte nisu izmenile. Ja sam osuđivao potrošnju budžetskih sredstava kada su u pitanju seminari i učestvovanje na seminarima. Stotine miliona dinara potrošeno je poslednje decenije na seminare i ta neka usavršavanja.
Ti seminari ne mogu da budu kriterijum. Seminar na Kopaoniku ili na Zlatiboru ili u Vrnjačkoj Banji, na kome učestvuje 1.000, 1.500 ili 2.000 ljudi, više liči na vašar, svadbu ili provod. I javno sam govorio da je to turizam. Neću ovde sada bilo šta da imenujem, ali velike pare su potrošene, a od tog seminara je jako mala vajda. Država, Vlada i budžet trpe takve seminare koji su, u praksi se to pokazalo, apsolutno nekorisni.
Drugi kriterijum koji se pominje u materijalu jeste ambicija. Znate, neko može da ima ambiciju, ali da li je ta ambicija zdrava ambicija? I, da li ona može biti merilo? Neki desetar želi da bude general i uzme sebi pravo da kaže – imam ambicije da budem general. To vam je isto to i kada jedan kandidat ima ambicije.
Što je još konkretnije, isti je način prihvatanja informacija i mišljenja kao u vreme '80-ih i '90-ih godina. Kaže – mišljenje svih sudija Apelacionog suda ili mišljenje sednice svih sudija Privrednog suda je da taj jeste i dostojan i stručan itd. U šta se pretvaraju Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca? Pretvaraju se u instituciju koja će taj već unapred pripremljen dekret samo overiti u Savetu sudstva ili Veću tužilaca.
Ali, ovde se iz materijala ne vidi, ne mogu o kandidatima govoriti, možda su to časni, pošteni, vredni itd., ali na isti takav način…
Sećam se, jedan iz ''Jula'' je došao kod mene u Ministarstvo pravde i doneo spisak kandidata ''Jugoslovenske levice'' koje moramo da prihvatimo kao kandidate za sudije i tužioce. Kada je došao kod mene taj gospodin, neću da ga imenujem, on je bio iz ''Jula'', i doneo spisak sa memorandumom ''Jula'', rekao sam mu – možete da idete odakle ste došli; izvolite, vi, sa vašim memorandumom i spiskom ''Levice'', nećete učestvovati u izboru sudija. Tako se i dogodilo.
Zato primećujem da je isti način mišljenja ranije kolegijuma sudija tog suda, sada sednice tog suda, ali Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca imaju veoma delikatnu ulogu da to sve provere i utvrde činjenice o kakvom se kandidatu radi.
Gospodine Ostojiću, imam konkretan slučaj kada je u pitanju bio izbor tužilaca. Radi se o jednom kandidatu iz Opštinskog javnog tužilaštava u Pančevu. Radi se o Miroslavu Lociji, koji je Slovak. Zaključio sam da on nije mogao proći po kriterijumima i merilima (sumnjam, možda nisam u pravu) samo zato što je Slovak. Znam da je čist, nekorumpiran, moralan i stručan. Zapišite, molim vas, radi se o Lociji Miroslavu. Pitajte sve iz tužilaštva, iz bivšeg okružnog i opštinskog suda u Pančevu, o kakvom se čoveku i kakvim moralnim kvalitetima radi. Ja ga znam 30 godina. Častan je i pošten. Ali, ima jedna stvar – taj čovek je podigao optužnicu protiv jednog lokalnog moćnika i nije prošao. Neću da kažem iz koje je stranke, neću to da komentarišem, ne bi bilo primereno.
Plašim se, a mislim da imamo svi dokaze. Gospodo iz tih visokih pravosudnih institucija, svedoci ste da je Savet Evrope, nadležna komisija stavila primedbe na način izbora sudija i tužilaca u Srbiji. Samo ovaj broj ljudi koji se sada bira, a javljaju se na konkurs i vi ih birate sada, potvrđuje i dokazuje da je bila katastrofalna greška da ti ljudi ne budu izabrani već u prvom krugu. To je dokaz koji ne možete ni da mimoiđete ni da zaobiđete. To je dokaz da to u tom poslu nije dobro urađeno.
Skrenuo bih pažnju, bilo je nekih komentara da su korišćeni podaci BIA pri izboru sudija i tužilaca i, ako su korišćene mere iz Zakonika o krivičnom postupku, da je bilo prisluškivanja, praćenja, fotografisanja, snimanja itd., ako ima takvih konkretnih slučajeva, slobodno ih objavite, to će preventivno delovati na sve one druge koji bi danas-sutra pomislili da krenu ka korupciji ili mitu.
Napominjem da ste imali slučaj iz jednog opštinskog suda da su sve sudije izabrane, u istoj regiji, u drugom nijedan. Ponavljam i ovo – u jednom okružnom sudu nijedan sudija nije prošao, ali je zato prošao predsednik suda u viši rang. Molim vas, da li je moguće da je taj čovek, koji je bio na čelu tog suda, ispunio uslove? Je l' on bio domaćin? Je l' on bio organizator? Da li mu sudski poslovnik daje za pravo da prati rad svakog pojedinca? Daje mu za pravo. Ali, vidite, događalo se to što jeste.
Mislim da je ovo pouka da vi, gospodo u tužilaštvu i u Visokom savetu sudstva, ubuduće treba da ipak budete oprezni ko vam se predlaže i ko ga predlaže i zašto ga predlaže. Evo, gospodin Boško Ristić zna, u onim vremenima, predsednik okružnog suda – tata, ćerka – advokat, a zet – tužilac ili predsednik žalbenog, odnosno drugostepenog veća. No, ne bih sada da vas opterećujem time.
Samo bih želeo ovom prilikom da skrenem pažnju javnosti, a i vama da ukažem na to kako to rade u uporednom pravu u drugim državama, primera radi u Francuskoj ili Engleskoj ili drugim zemljama EU, a u kom pravcu se vodi politika Republike Srbije da se usaglasi određeno zakonodavstvo sa zemljama EU.
Sudovi u Engleskoj su organizovani po tri kriterijuma. Prvi se odnosi na materiju o kojoj odlučuju sudovi, drugi kriterijum je domen stvarne nadležnosti sudova, a treća instanca odnos između sudova. Na prvom kriterijumu jedni sudovi rešavaju krivične a drugi građanske predmete, po drugom kriterijumu sudovi mogu biti viši i niži, a po trećem kriterijumu se razlikuju prema institucionalnoj nadležnosti tako da su neki samo prvostepeni, a neki su istovremeno i prvostepeni i drugostepeni sudovi.
Samo bih zamolio da mi koristimo ona uporedna pravila koja se odnose na pravosuđe zemalja anglosaksonskog i evropskog prava, ali sa razvijenijim pravnim sistemom.
Poslednja žalbena instanca u građanskim i krivičnim predmetima Engleske, Škotske i Severne Irske jeste Dom lordova ili, kako ga zovu, Gornji dom. On ima specifičnu ustavnu poziciju jer je to, u suštini, sudsko telo koje se nalazi u sastavu parlamenta. Želim da kažem da je Dom lordova kao sudsko telo samo tehnički deo istoimenog parlamentarnog doma, od koga je funkcionalno odvojen. Kao najviša sudska i poslednja žalbena instanca u zemlji, ustanovljen je (a zamislite, ne menja se) zakonom iz 1876. godine, a trenutno ih ima 12 koji imaju doživotnu titulu naslednog pera.
Širenje ideje izvan Engleske. Kada se govori o zbivanjima u Engleskoj u 17. veku, ne treba zaboraviti da je u to doba u Evropi vladao apsolutizam oličen u vladavini Luja XIV u Francuskoj. U Engleskoj, u parlamentu i sudovima, izražavano je trajno i čvrsto protivljenje apsolutizmu, što je dovelo do ograničavajuće vlasti monarha. Francuska, kao prva kontinentalna zemlja koja je ostvarila nezavisnost pravosuđa u burnim revolucionarnim vremenima, bila je dosta okrenuta engleskim uzorima. Svojom Ustavnom poveljom iz 1814. godine Francuska počinje da zasniva osnove sudske nezavisnosti i trajnost njihove službe.
Pazite, molim vas, kako je regulisana nezavisnost engleskih sudija. Ako postoji nešto iznad svega drugog u šta Englez može da bude siguran, to je da su sudije nezavisne od vlade, tj. od izvršne vlasti, pa zato i uživaju poverenje javnosti. Da li je to bio slučaj u prošlosti i da li je sada kod nas, to ostaje da i vi i javnost i oni koji su zaposleni u tim institucijama cene.
Ta tradicija je započeta zakonom o ustanovljenju, donetim još 1700. godine, koji je prvi dao sudijama potpunu nezavisnost od krune i vlade, omogućavajući im da odlučuju bez straha, što je osnova njihovog profesionalnog integriteta. Od sudije se očekuje da presuđuje u skladu sa važećim pravom, bez ikakvih pritisaka. Nezavisnost engleskih sudova bazira se na tri osnovne podele vlasti, osiguranju trajnosti službe i postavljanju sudija iz redova slobodne i nezavisne advokatske profesije.
Gospodo iz tužilaštva i Visokog saveta sudstva, gospodo iz Kasacionog suda i drugih viših sudova, kao što vidite, u Engleskoj i u drugim zemljama osnovna baza za izbor nosilaca pravosudnih funkcija jeste advokatura. Advokaturu su nekada, za vreme Broza, smatrali neprijateljskom institucijom, pa je zato 750 advokata završilo u zatvorima. Pa je Đilas rekao u to vreme, još 1953. godine – dobra je ''Ozna'', a nije loša ni milicija, jer je vršila kontrolu nad advokatima.
Kako je to regulisano kada je u pitanju Francuska? Ukratko, samo najbolji studenti pravnih fakulteta, po završenim studijama, ako žele da im životna karijera bude sudijski poziv, ali samo najbolji, konkurišu za upis u škole, po položenom upisnom ispitu započinju specifične dvogodišnje studije u najboljim uslovima koje im pruža škola u Bordou (i što se tiče predavača i ostalih pogodnosti, biblioteke, prostora i ostalog) i mnogo vremena provode stičući praktična sudska znanja u svim institucijama.
Ali pazite šta je interesantno kod Francuske – buduće sudije provode dve nedelje u zatvoru, da bi videli kakva je situacija u tim zatvorima, šta sve doživljavaju osuđeni i da bi mogli da imaju i tu činjenicu u vidu, kao doživljenu okolnost, pri odmeravanju kazne.
Koliko još imam vremena, gospođo potpredsedniče?
(Predsedavajuća: Minut i 45 sekundi.)
Vidite da li ima uticaja ili nema uticaja da li izvršna vlast i da li imperator u nekoj državi, kralj ili predsednik republike ili predsednik vlade vrši nadzor i vrši uticaj na sudove. Kada je Džejms Drugi otpustio sudiju Tomasa Džonsa, napominjući mu da to pozdravlja više od 12 drugih sudija, znate li šta mu je rekao Džejms? Odgovorio mu je da on sigurno može naći 12 poslušnih sudija da podrže šta god zaželi kralj, ali da neće moći naći 12 advokata u istu svrhu. A kako je advokatska profesija u Engleskoj oduvek bila pa je i danas ta iz čijih se redova biraju sudije, to se nezavisni duh iznova rađao i širio među sudijama, ma koliko bili smenjivani. Hvala vam.
