Naslov dokumenta o kome danas razmatramo jeste Deklaracija Narodne skupštine o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije. Imao sam pripremljenu diskusiju, ali sam odlučio od nje da odustanem, jer su me na to inspirisale kolege poslanici koji su iznosili neke stavove s kojima mislim da treba polemisati.
Prvo, da je ovo nedovoljno patriotska stvar i da je tu suviše nepatriotizma, time što se spominju građani Srbije, odgovor jasno daje Ustav RS, član 1, koji kaže da je RS država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive.
Dakle, potpuno je logično da se samim tim i ova deklaracija tako naslovi. Međutim, upravo to što govorimo i o građanima RS izvlači ovu deklaraciju iz čudnovatosti koju ona nosi sama po sebi.
Donositi deklaraciju o osudi zločina nad srpskim narodom i građanima Srbije bez toga – građanima Srbije bilo bi kao donositi deklaraciju o tome da je zemlja okrugla i da se okreće oko sunca, iz jednostavnog razloga što ne mogu da poverujem da i u ovoj sali i u ovoj zemlji postoji bilo ko ko ne saoseća sa nedužnim žrtvama, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Naravno da se to odnosi na građane Srbije.
Sto puta se ovde spominjala teza o tome da je u ovoj skupštini usvajanje Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, a to ću nazvati genocidom, nešto čime je srpski narod proglašen za genocidan narod.
Pre svega, to nije tačno, jer narod ne može biti genocidan i nijedan narod nije genocida narod, jer narod ne donosi političke odluke, donose političke elite, a samim tim narod ne može biti i ne sme biti, samo zbog pripadnosti narodu ili naciji ne može biti nijedan pojedinac, diskriminisan od osnovnih ljudskih prava. Dakle, sve vreme se ovde vode diskusije koje su prikupljale političke poene, a ne ono o čemu se ovde zaista radi.
Međutim, u članu 3. pokazalo se nešto što opravdava ovu deklaraciju, a to je da Narodna skupština RS insistira pred međunarodnim institucijama da srpske žrtve imaju isti tretman kao i žrtve pripadnika drugih naroda, a da počinioci zločina jednako odgovaraju.
Naravno, to je izuzetno važno, jer bismo inače došli u poziciju u koju smo ugurani katastrofalnom politikom osamdesetih godina, čiji pojedini protagonisti sada sede u opoziciji, da se kao što je Drugi svetski rat ostao obeležen po šest miliona stradalih Jevreja izgubi iz vida osam miliona stradalih Nemaca, kao žrtava iste te politike koja je odnela desetine miliona života.
Upravo zato je važno napraviti jasnu distinkciju i otklon od tog vremena i njegovih protagonista. Neko je rekao od kolega poslanika da treba spomenuti NATO agresiju nad Srbijom i s tim mogu složiti. Naravno da je bila u pitanju agresija, ali se treba podsetiti da nije počelo NATO agresijom, nego je počelo osam godina ranije i nije to bio izdvojen čin, nego samo jedan u lancu. Hajde onda da vidimo sve ostale stvari o kojima treba da govorimo.
Moraju se spomenuti srpske žrtve, ako želite tako da nazivate nesrećnike koji su proterani pre 15 godina iz Hrvatske, tu mislim na operacije "Oluja" i "Bljesak", ali bi bilo potpuno čudnovato u tom istom kontekstu ne spomenuti građane Srbije, recimo, četrdeset hiljada Hrvata iz Vojvodine koji su nasilno iseljeni iz svojih kuća, kojima su bacali aktivisti SRS bombe u dvorišta i na taj način ih iseljavali.