Pet minuta i 25 sekundi iskorišćenog vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Žika Gojković, pa narodna poslanica Aleksandra Janković.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, danas razgovaramo o deklaraciji o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.
Ulazimo, polako ali sigurno, u deveti sat rasprave o ovoj temi. Već od samog početka je bilo jasno da rasprava o ovoj temi, o kojoj danas govorimo, a koja je bolna kada god da se otvori, jeste idealna prilika za takmičenje u patriotizmu, iza kojeg vrlo često stoji samo i isključivo želja za prikupljanjem jeftinih političkih poena, što je lako uočljivo u današnjem izlaganju pojedinih poslanika.
Iznošenjem paušalnih procena, poluistine, ali često i neistinitih tvrdnji kada su ovako teške teme u pitanju, pokazuju, nažalost, da iz istorije nismo baš puno naučili, a onda nije ni čudo što se uvek iznova susrećemo sa problemima koji su odavno trebalo da budu deo naše prošlosti.
Gospodin Ostojić se dotakao jedne vrlo interesantne stvari, rekao je da kada govorimo o evropskim vrednostima, onda su evropske vrednosti i to da starac 90-ih godina, koji je činio ratne zločine, procesuiran je i završio je u zatvoru. Nažalost, danas u Srbiji starci od 90 godina, koji su vršili ratne zločine, poput Jove Kapičića, u najudarnijim terminima imaju priliku da vrlo jasno kažu svojim sugrađanima da bi to radili i danas i da ih nimalo nije sramota.
Danas, kao i mnogo puta do sada, imamo priliku da vidimo koliko je duboko podeljeno naše društvo i koliko politikanstvo i demagogija pojedinaca utiču da te podele budu još veće. Imamo priliku i da vidimo da nam ništa nije sveto i da ne možemo da se složimo čak ni kada su u pitanju zločini prema sopstvenom narodu.
SPO, nažalost, nije imao priliku da učestvuje u izradi ove deklaracije. Smatramo da je ovo bila idealna prilika da se država konačno odredi prema komunističkim zločinima počinjenim u periodu od 1941. do 1953. godine, uglavnom od 1944. do 1953. godine, kada je za kratko vreme stradalo i nestalo oko 100 hiljada nedužnih ljudi, na osnovu lažnih izjava i svedočenja, a njihova imovina trajno otuđena, uglavnom od strane onih koji su svedočili. Kakva slučajnost.
To se najčešće dešavalo tokom poslednjih meseci rata i prvih godina slobode, pre formiranja regularnih sudova, kada je svaka neproverena informacija, laž i kleveta bila dovoljna da neko izgubi glavu i da izgubi svoj život na nekim od stratišta Srbije i bivše Jugoslavije, od Grgura, Bileća, do Golog Otoka.
Na spisku za likvidaciju, što je interesantno, uglavnom su bili simpatizeri Ravnogorskog pokreta, sveštenici, članovi policije, oficiri, diplomatski i građanski službenici, članovi vladajuće dinastije, predratni kulaci, ali i svi samosvesni ljudi koji su odbili da se svrstaju na stranu revolucionarnih snaga.
Primera je jako mnogo i svaki od njih pokazuje brutalnost na koji je način funkcionisao sistem i na koji način su se vršili zločini. Jako je puno primera, a malo je vremena za govor. Podsetiću samo na jedan.
Jedan od najvećih ljudi srpske istorije, čovek koji je jedini prihvatio da brani Dražu Mihailovića, Dragić Joksimović, inače član DS, odmah posle procesa kada je završen, uhapšen je, ubijen i sahranjen u dvorištu zatvora. Dve godine posle toga, oni koji su želeli da naprave normalnu sahranu su na njegovom grobu pohapšeni. To pokazuje koliko se mi još uvek nismo odredili prema tim ljudima koji su činili zlo i, što je najgore, zlo prema sopstvenom narodu.
Zakon o rehabilitaciji ima za cilj da spere ljagu sa imena svih onih koji su bili nevine žrtve tadašnje vlasti, ali te žrtve treba definitivno izjednačiti sa drugima u jednoj ovakvoj deklaraciji i konačno napraviti otklon od komunističkog nasleđa. Ali, ono što je još važnije, na delu pokazati koliko smo ozbiljni kada govorimo o nacionalnom pomirenju.
Prošla je 21 godina, dame i gospodo, od pada Berlinskog zida, a partizani su i dalje tabu tema u Srbiji. Svaki dan smo bombardovani partizanskim filmovima na televiziji. Zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti entuzijasta.
Jedan od tih entuzijasta je i Nemanja Dević, momak koji je sa nepunih 18 godina napisao knjigu "Istina pod ključem", u kojoj je izneo osnovne biografske podatke, način i mesto stradanja 1.270 njegovih sunarodnika iz okoline Smederevske Palanke. To je učinio momčić sa 18 godina. Zato je taj momak mnogo veći od ovih godina koliko ih poseduje. Ako je to učinio momak od 18 godina, šta nas kao državu i kao narod sprečava da uradimo isto?
Ovde se i danas najvećom državnom tajnom smatraju grobovi nevino ubijenih, a niko nikada nije podigao optužnicu za te zločine, iako su poznati mnogi zločinci, kao i lokacije gde se nalaze grobnice. To je veliki greh na savesti srpskog naroda i dok se ne oglasi sud i ne proglasi zločin, kolektivno ćemo trpeti posledice tog greha, a boljem se možemo nadati samo onda kad i mi sami budemo bolji, tj. kada se bolje budemo odnosili prema žrtvama.
Posle 1989. godine novoformirane demokratske vlasti u postkomunističkim zemljama otvorile su tajne dosijee, otkopavale masovne grobnice, pravile popise žrtava i dostojno ih sahranjivale, čak pripadnike Ravnogorskog pokreta, što je učinila Slovenija odavno. To su učinile, kao što sam već rekao, Slovenija i Hrvatska. Ironijom sudbine, Hrvatska je postala prva zemlja bivše Jugoslavije koja je raspisala poternicu za jednim partizanom. Ostali smo samo mi i, naravno, naša braća Rusi.
SPO iskreno žali sve nevine žrtve koje su stradale u suludim ratovima 90-ih godina i zbog toga ćemo glasati za predloženi tekst deklaracije, kao što smo glasali i za Srebrenicu. Takođe, pozivamo sve međunarodne činioce da tragaju za mirovnim rešenjima, kako se ovakve žrtve nikada ne bi ponovile. Vrlo jasno želimo da kažemo da SPO nikada neće odustati od borbe za ispravljanjem silnih nepravdi koje je komunizam naneo ovom narodu i nećemo biti mirni dok se žrtve i zločinci ne nazovu pravim imenom.

Iskorišćeno je sedam minuta i 55 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima Aleksandra Janković.       

Već jednom sam rekla da ne spadam u osobe koje veruju u slučajnosti, posebno ne u politici. Na dan koji je ranije bio poznat kao dan proslave srpske nove godine, 13. januara, osoba u ulozi predsednika Srbije dala je izjavu kako moramo razdvojiti Rezoluciju o Srebrenici i rezoluciju o srpskim žrtvama, pri čemu naglašava kako je on sam inicirao usvajanje Rezolucije o Srebrenici, jer smatra da to pitanje nije ni stranačko, ni političko, već vrednosno i moralno. Nije nam objasnio zašto bi usvajanje jedinstvene deklaracije o osudi svih zločina, posebno zločina nad Srbima, bilo političko i stranačko, a ne jednostavno ljudsko i moralno pitanje.
Rezolucijom o Srebrenici se skida anatema sa našeg naroda, štiti nacionalni interes, a ona će biti potvrda da ne postoji kolektivna krivica i da svaki zločinac ima svoje ime i prezime. Tako je govorio Zaratustra, a opet nije objasnio zašto je protivno srpskom nacionalnom interesu istovremeno osuđivanje zločina i nad Srbima.
Nije vredelo ni to što je dan posle, 14. januara, u centru Beograda, nedaleko od zgrade predsednika Srbije osvanuo grafit "Sarajevski genocid nad 6.350 Srba". Više od 3.000 sarajevskih Srba mučeno je u 126 logora koji su tokom poslednjeg rata postojali u ovom gradu, a do sada je identifikovano i dokumentovano 179 zločina silovanja. Prema podacima MUP-a Srpske, u Sarajevu je ubijeno 3.299 Srba.
Džabe apel na savest čoveka koji bi bar, obzirom na mesto rođenja, morao da se seti sarajevskog genocida nad Srbima. Da stvar bude paradoksalnija, grafit je ispisan tačno preko puta famoznog Manježa, za koji od 10. oktobra mnogi tvrde kako je opravdao ime "Svratež za manjinu".
NATO agresija na našu zemlju započela je 24. marta 1999. godine, a 11 godina kasnije, upravo 24. marta 2010. godine, BT se sreće sa hrvatskim predsednikom IJ, obećavajući mu osudu svih zločina i zločinaca osim, naravno, nad Srbima.
Imajući na umu već čuvene Bajdenove uslove, anticipirajući one koji će mu dan posle gej parade dosoliti Hilari, predsednik države Srbije izbegava da Josipovića potresa podsećanjima na žrtve holokausta i činjenicu kako je ustaški logor Jasenovac u nacističkoj marionetskoj NDH bio treći najveći, verovatno i najsvirepiji logor za istrebljenje Srba u Drugom svetskom ratu.
Kao najtemeljniji naslednik jednog Josipa, on izbegava da Josipovića smara sa tako trivijalnim podacima, kakvi su oni koji se tiču genocida Hrvatske nad Srbima u periodu od 1991-1995. godine. Iz njegovog izlaganja izostale su tada sve one tragične žrtve akcije "Oluja", žrtve u Bratuncu, Milićima, Skelanima, na KiM. Nestali su i mala Sanja iz Varvarina, cela porodica ispod kuće u Aleksincu, ljudi u vozu kod Surdulice, Milica Rakić.
Da nesreća bude veća, oni nisu nestali samo tada, prilikom susreta našeg Klunija i njegovog hrvatskog kolege, nema ih ni sada u tekstu koji je kao Predlog deklaracije Skupštine Srbije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda podnela vladajuća većina. Naime, u tom dokumentu se najoštrije osuđuju samo zločini tokom oružanih sukoba u Republici Hrvatskoj, BiH, na KiM, dok se nad žrtvama NATO bombardovanja izražava samo žaljenje i solidarnost s njima. Vladajuća većina je iz predloga deklaracije o osudi zločina nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije samo izostavila zločin NATO bombardovanja učinjen 1999. godine.
Predlog sadrži šest članova, od kojih se u prvom najoštrije osuđuju zločini nad Srbima i građanima Srbije tokom ratova u Hrvatskoj, BiH i na KiM. Naravno, u tom članu se nigde ne pominje NATO bombardovanje Srbije, već se pozivaju parlamenti drugih zemalja, pre svega sa prostora bivše Jugoslavije, da osude ove zločine.
NATO intervencija se zato pominje u drugom članu, u kome Skupština samo izražava žaljenje nad žrtvama NATO bombardovanja, dok je najoštrija osuda kada su u pitanju NATO zločini izostala.
Mene stvarno ne bi čudilo da je kao predlagač predloga ove deklaracije bio potpisan gospodin ministar Šunatovac, koji sa Hilari sarađuje bolje nego iko na svetu. Ne bi me čudilo ni da su potpisnici ovog predloga ljudi iz američkog Ovalnog kabineta. Ali, ono što me zaista čudi je da su potpisnici takvog predloga ne samo oni koji su puštali balone kada je bivši predsednik Srbije umirao u Hagu, već oni koji su sa svom svojom čašću, dušom i srcem, koje je na levoj strani, zaklinjali da NATO zločin nikada ne sme biti zaboravljen.
Utoliko izražavam ogromnu žalost i solidarnost sa žrtvama vladajuće ideologije, posebno kada je u pitanju gospođa predsednica Skupštine, Slavica Đukić-Dejanović, kojoj je bilo toliko neprijatno što su iz teksta osude NATO zločini izostali, da je kao objašnjenje upotrebila racionalizaciju – ovaj tekst je usvojen kako bi dobio veću podršku među poslanicima.
Za razliku od čestite osobe koja se stidi što je morala u svemu da učestvuje, poslanik i portparol DS Jelena Trivan, koja je spremna na teške reči osude samo kada su u pitanju gnev mladih ljudi i ujedi pasa, kaže kako NATO bombardovanje nije osuđeno u prvom članu zajedno sa zločinima u svim oružanim sukobima zato što je reč o različitim vrstama zločina.
To bi bilo isto kao kada bih sada rekla da se ne mogu osuditi, i ne mogu, svi psi, jer je reč o različitim vrstama pasa i njihovim gazdama, i svi ujedi, jer postoje različite vrste ujeda, pa je svakako ujed prve kategorije kad pas ujede narodnog poslanika, dok je ujedeno dete u nekoj drugoj ili trećoj kategoriji.
Istoj personi, kao i njenom kolegi Šunatovcu, nije nimalo smetalo to što se tokom gej parade na ulicama nalaze različite vrste mladih ljudi, već su ih paušalno osudili kao snage haosa i bezumlja. Po starom, dobro poznatom receptu, nisu se potrudili ni da objasne otkud trudnica u sedištu DS dežura nedeljom i da li je to možda mobing ili diskriminacija.
Očigledno je da, uprkos usvojenom Zakonu o zabrani diskriminacije, jedni mogu da diskriminišu, a drugi imaju pravo samo da budu diskriminisani, čak i kada su žrtve. Hrišćanska žrtva jeste osnova svake vrline, a posebno ljubavi, no svakako je treba razlikovati od mazohističke instrumentalizovane žrtve, koja zarad ostvarivanja svojih skrivenih interesa na stub srama razapinje sve koje stigne.
Ovakva pozicija ostvarivanja individualnih interesa opstanka na vlasti ne podrazumeva samo da se kleči pred Bajdenom, Kacinom, Hilari, ona nalaže i mnogo više, a to je da se sopstveni narod umesto žrtve učini dželatom. Nemoralna i krajnje nečovečna politika koja put u Evropu utire preko razdvajanja mrtvih i omalovažavanja nevinih srpskih žrtava.
Za ime boga, ako smo svi mi kao ljudi različite boje kože, nacije, verske orijentacije, čak i seksualne orijentacije, jednaki samo u jednom, pred činjenicom smrti, da li je moguće da ovde ne možemo da napravimo konsenzus i da se dogovorimo da ne smemo razlikovati žrtve i da time što su srpske naše žrtve nikako ne mogu biti manje važne.
Svaki zločin ima počinioca sa imenom i prezimenom koji mora biti priveden pravdi, kao što i svaka nevina žrtva ima svoje ime i prezime koje se ne sme zaboraviti. Da se ne bi ponovili, nijedan zločin se ne sme ni pravdati, ni prikrivati, ni ostavljati nekažnjenim. Počinioci ratnih zločina su pojedinci i kao pojedinci moraju odgovarati za počinjene zločine.
Zločin je zajednička nesreća, a pojedinačna odgovornost. Tako stoji u deklaraciji o osudi svih ratnih zločina na prostoru nekadašnje Jugoslavije koju su podneli DSS i NS 1. februara ove godine. Osnovni tekst te deklaracije datiran još iz 2005. godine. Danas vam je DSS ponudila amandman koji sadrži zapravo tekst ove deklaracije.
Šta vas je to sprečilo da usvojite jedinstvenu deklaraciju koja bi bez diskriminacije žrtava osudila svaki zločin, ne praveći razliku po mestu zločina, na osnovu vere i nacionalnosti nevinih žrtava? Takva jedinstvena deklaracija bi izrazila zaista našu nedvosmislenu osudu zločina počinjenog u Srebrenici, ali i masovnih ratnih zločina počinjenih u "Bljesku", "Oluji", Sarajevu, Tuzli, na KiM posle 1999. godine. Da ne govorim o tome kako bi Narodna skupština morala da otkrije još neotkrivene masovne grobnice Drugog svetskog rata na stratištima nekadašnje Jugoslavije.
Samo otkrivanje svih zločina i suočavanja sa ukupnom prošlošću može nas dovesti do konačnog ozdravljenja koje je preduslov svakog napretka. Srbija ima poseban životni i istorijski interes da se rasvetle i osude svi ratni zločini počinjeni u novijoj istoriji Jugoslavije, u kojima je srpski narod bio najveća žrtva. Prva po žrtvama, Srbija mora biti prva u osudi svih zločina, piše u deklaraciji DSS i NS.
Koji vam je deo nejasan i neprihvatljiv? Onaj o jednakosti žrtava ili onaj o istini? Zar išta sem istine i samo istine o svim tim zločinima i o svim žrtvama može biti pretpostavka stvarnog pomirenja na ovim prostorima?
Zar je bilo zaista neophodno da se u Predlogu ove deklaracije, koja samim tim što je posebna i posledični izraz diskriminacije srpskih žrtava, izostavi i činjenica da je NATO bombardovanje zločin, kao i da je Srbija pred Međunarodnim sudom pravde pokrenula tužbu protiv Hrvatske za genocid nad Srbima u periodu od 1991. godine do 1995. godine?
U duhu nedavno demonstriranih ''uspešnih'' akcija naših međunarodno-pravnih timova, u članu 5. ovog predloga samo se konstatuje da Skupština pruža punu podršku timu koji zastupa Republiku Srbiju u postupku protiv Republike Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde.
Ostaje još samo da se u skladu sa ovim četvoroočnim prihvatanjem Hilarinih zahteva o indirektnom priznanju Kosova kroz uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa tom državom, puštanjem niz vodu Republike Srpske i ulaskom u NATO predvidi novi sedmi član koji bi podrazumevao dodelu odlikovanja predsednicima zemalja koje su nas bombardovale…

Narodna poslanice, vreme koje je na raspolaganju poslaničke grupe je iskorišćeno. Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Milan Stanimirović, a posle njega narodni poslanik Borislav Pelević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, celokupna svetska istorija, nažalost, satkana je od ogromnih žrtava i to u najvećem broju od nevinih žrtava. Dok je ogromna većina polagala često i jedino što je posedovala, a to je go život, što joj je bilo najdragocenije, inspiratori, ideolozi, vođe i zločinci najčešće su izmicali i ljudskoj i božijoj pravdi.
Pred nama je deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije. Uvek osećam nelagodu kada, govoreći o žrtvama i zločincima, ispred njih stavljam prefiks nacionalne pripadnosti.
Onaj ko je spreman da nevinoj žrtvi oduzme život, ispisuje se iz ljudskog rada, a ne iz svoje nacije i postaje tim činom po nacionalnosti zločinac, bez obzira na veru, nacionalnost i rasu kojima je do tog čina pripadao. Istovremeno nevina žrtva dobija anacionalni status, kako neko reče, kao da je kroz nju ubijeno čovečanstvo i osnovne ljudske i civilizacijske vrednosti.
Istorija Evrope je istorija bezbrojnih žrtava, a sledstveno tome udeo žrtava građana Srbije u zajedničkoj istoriji potpuno je nesrazmeran u odnosu na njenu veličinu i broj stanovnika. Samo u prošlom veku bezbrojne su bile žrtve po Šumadiji i Mačvi pre poslednjeg izdisaja Austrougarske monarhije, a svoj danak su uzeli i prelaz preko Albanije "Plava grobnica", "Solunski front". I u drugom velikom ratu zamašno je bilo naše učešće u nevinim žrtvama, od Aušvica preko Šumarica do Jasenovca.
Raspad Jugoslavije i nastupajući građanski rat u poslednjoj deceniji prošlog veka uveliko je bio popločan žrtvama Srba i drugih građana Srbije. Da bi tačku na ''i'' stavilo NATO bombardovanje godinu dana pre isteka veka i milenijuma.
Kada već govorimo o toliko pominjanom NATO bombardovanju, moram reći da je ono bilo protivpravno, mimo povelje UN, bez odluke Saveta Bezbednosti, mimo čak i povelje NATO pakta, koji je kao odbrambena organizacija mogao da upotrebi vojnu silu samo u situaciji kada je napadnuta neka od članica NATO pakta.
Ovo bombardovanje je bilo i nehumano, jer su nevine žrtve nazivane kolateralnom štetom, a i bilo je kontraproduktivno, jer ukoliko je bilo upereno protiv režima, nije ono dovelo do promene režima, samo bombardovanje, nego je do promene režima došlo na izborima od 24. septembra 2000. godine.
Svi su ovde govorili o posledicama. Malo je ko govorio o uzrocima. Inspirisan nekim od današnjim diskusija, postaviću samo neka od pitanja, a neka svako od nas, makar u sebi, pa i sam sebi, odgovori.
Kako to da smo ušli u rat koji je izgubljen pre nego što je počeo? Kako to da neki od vizionara od pre 20 godina ne vide ni danas, na kraju, ono što su mnogi videli na početku i što su i oni morali videti na početku? Šta je razlog što se neki danas ponose onim od čega bi trebalo da se lečimo?
Postavljajući ova pitanja, ne gubim iz vida misao velikog srpskog pesnika koji je ustvrdio da se često drugima i zločin opravdavao kao nužna odbrana, a nama i za nužnu odbranu sudilo kao za zločin. Što bi rekao pokojni Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima, ne možete da je priznate ili ne, već da se adaptirate. Naše žrtve umnogome bi bile izbegnute ili značajno manje da na ovim prostorima nije bila ideja ludističkog pokreta, kao politička ideja vodilja, slomiti sopstveni narod, sopstvenu državu i sopstvenu naciju da zaustavite nezaustavljivo.
Patriotizam je prirodno i normalno osećanje pripadnosti zajednici. On nije buka, javne demonstracije, on pripada čovekovoj intimi, a ne buci i besu te javne demonstracije. Ovo osećanje je jače kad je otadžbina u opasnosti ili kad joj se čini nepravda, ali reakcije moraju biti dostojanstvene.
Svrha bavljenja politikom mora biti ostvarenje političkog cilja, a ne zadovoljenje političkog besa, ljutnje i gneva. Emocije nikad ne smeju biti iznad interesa Srbije. Autodestrukcija, kao reakcija umnogome prouzrokovala je i mnoge nevine žrtve srpskog naroda i njenih građana druge nacionalnosti u neposrednoj prošlosti.
Parafrazirajući velikog Njegoša, moram reći nekima koje sam danas s pažnjom, mada dosta teško, slušao: Spuštasmo se mi niz vaše uže, umalo se uže ne pretrže, od tad smo viši prijatelji, u glavu nam pamet ućeraste.
Na Balkanu ne treba isprobavati stvari koje nisu primenjene na drugim mestima. Evropa je, kao odgovor, na krvavu istoriju ponudila ujedinjenje i pomirenje. Deklaracija o Srebrenici, današnja deklaracija i poziv parlamentima drugih zemalja regiona treba shvatiti kao poziv za evropeizaciju ovih prostora, kako se nikad više zajednička istorija ne bi pisala preko leševa nevinih žrtava. To smo dužni svim nevinim žrtvama. To smo dužni svim građanima Srbije. To smo dužni i svim budućim generacijama.
Zato će poslanici DS, članovi poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, podržati ovaj predlog deklaracije o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.

Šest minuta i 10 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Borislav Pelević, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, današnja tema je veoma teška i veoma osetljiva, jer se radi o žrtvama zločina nad srpskim narodom, ali je nikako ne odvajam od one teme koju smo već elaborirali, a to je tema o žrtvama muslimanskog naroda u Srebrenici.
Za SNS svaka žrtva zločina je sveta žrtva, a svi zločinci su prokleti, ma kom narodu pripadali, srpskom narodu ili nekom drugom narodu. Zato, pre svega, želim da izrazim duboko žaljenje zbog svih žrtava zločina tokom 90-tih godina i srpskog naroda i svih drugih naroda.
Nažalost, moram da konstatujem da ovaj predlog deklaracije ne može služiti na čast ovoj skupštini. Ne možemo se njime ponositi ni pred žrtvama zločina nad srpskim narodom, ni pred porodicama. Ovo je, zapravo, jedno blago zamazivanje očiju građanima Srbije, jer ovu deklaraciju smo morali doneti onda kad smo doneli i deklaraciju o Srebrenici.
Tek onda bi ona bila validna i tek tad bismo mogli reći da smo osudili sve ratne zločine. Ovako ova rezolucija služi vladajućoj većini da opravda donošenje rezolucije o Srebrenici i da opravda donošenje ponižavajuće rezolucije o Kosovu u UN pred Generalnom skupštinom.
Usvojili su rezoluciju koju su nam diktirali iz EU i to rezoluciju koju je kasnije pohvalio Hašim Tači. Kad on pohvali srpsku rezoluciju, onda dobro znamo svi kako ona izgleda i kakva jeste. Ova deklaracija je zakasnela, zato što je doneta mnogo kasnije, nekoliko meseci posle usvajanja rezolucije o Srebrenici.
Ne treba da usvajamo mi ovu rezoluciju, nego parlamenti Slovenije, BiH, Hrvatske i tzv. parlament tzv. lažne države Kosovo. Dakle, ova deklaracija je nepotpuna, bleda, napisana na samo dve stranice i mislim da bi bilo bolje da je niste ni predlagali.
Ona je, takođe, nerealna, naročito u tački 2. deklaracije koja poziva parlamente zemalja sa prostora bivše Jugoslavije da osude zločine nad srpskim narodom i da poštuju srpske žrtve. Svi vi dobro znate, a i oni su nam jasno stavili do znanja, da oni to nikad neće uraditi i nemojte se zamajavati time da će njihovi parlamenti ikad govoriti o zločinima nad Srbima i o poštovanju srpskih žrtava.
Svi dobro znamo da rat nije započela Srbija, nego je rat započela Slovenija, posle nje Hrvatska, zatim BiH, a za celo to vreme se pripremala zločinačka OVK da bi započela rat na Kosovu i Metohiji. Dakle, svi su oni imali svoje zapadne mentore i zapadne tajne službe i pokroviteljstvo NATO pakta.
Duboko poštujući muslimanske žrtve u Srebrenici i osuđujući Srbe koji su učinili zločine u Srebrenici, moram da kažem da uvek sa žaljenjem moramo da konstatujemo da se uvek govori samo o Srebrenici, a ne govori se o Bratuncu. Ne govori se o 600 žrtava koje su pobijene juna 1992. godine, dakle, godinu dana pre Srebrenice, žrtvama u oko 100 sela oko Srebrenice, Bratunca, Milića i Skelana.
Naser Orić je lično komandovao tim paravojnim snagama muslimanskim koje su pobile preko 600 žena, dece i staraca. To se može nazvati genocidom, jer se želeo istrebiti jedan deo srpskog naroda koji je živeo u tim krajevima.
Naravno, sve to ne opravdava srpske zločine u Srebrenici, makar oni bili počinjeni iz osvete.
Pomalo smo zaboravili svi "Bljesak" i "Oluju". Zaboravili smo da su hrvatski topovi, hrvatski vojnici topovima gađali kolone izbeglica posle "Oluje". Ljudi na traktorima, sa osnovnim stvarima koje su pokupili iz kuća, koji su bežali ka Srbiji, bili su izloženi artiljerijskoj paljbi hrvatske ustaške vojske. O tome malo pričamo.
Zaboravili smo šta je sa izbeglicama iz Hrvatske i posle "Bljeska", a naročito posle "Oluje". Nekoliko stotina njih je došlo u Srbiju. Malo se njih vratilo, uglavnom staraca, a i oni koji su se vratili, oni su doživeli samo neprijatnosti, a mnogi od njih su čak ubijeni. U ovoj deklaraciji nema reči o izbeglicama, niti o raseljenim licima sa KiM.
U drugoj tački Rezolucije se kaže da Narodna skupština Republike Srbije izražava žaljenje i solidarnost žrtvama NATO bombardovanja i uverenje da mir i stabilnost počivaju na poštovanju međunarodnog prava. Ovo samo predstavlja nedostatak hrabrosti da predlagač pravim imenom nazove ono što nam se desilo u NATO bombardovanju 1999. godine. Bio je to užasni ratni zločin nad civilnim stanovništvom.
Naravno, niste hteli verovatno tako da ga kvalifikujete zato što smatrate da nas neće primiti u EU zbog toga ili ste možda želeli da učinite poklon gospođi Hilari Klinton, supruzi čoveka koji je naredio NATO bombardovanje i NATO zločine NATO pakta u Srbiji.
Niste u pravu. Neće nas zbog toga odbiti Evropljani. Niko ne voli narod koji ne ceni sam sebe i koji ne poštuje sam sebe. Niko ne voli narod koji ne može da smogne hrabrosti da istinu nazove pravim imenom, a pravim imenom moramo nazvati ono što su nam učinili tokom bombardovanja.
Nabrojaću samo nekoliko najstrašnijih NATO zločina koje su činili predstavnici NATO pakta. Nazvali su tu agresiju "Milosrdni anđeo", ali najbolje je nju formulisao komandant NATO avijacije, francuski general Žofret, koji je, dajući izjave "France info" i "France international", rekao: "Avijacija je dobila naređenje da uništi život u Srbiji".
U agresiji je poginulo više od dve i po hiljade ljudi, od toga preko 30% dece. Neću spominjati njihova imena iz pieteta prema i poštovanja prema njihovim roditeljima. Teško je ranjeno preko 10.000 osoba, od toga preko 40% dece. Uništene su 33 bolnice, 480 školskih ustanova, studentskih domova i obdaništa, 66 mostova, 23 železničke stanice i pruge, 16 puteva, 50 predajnika, 35 električnih centrala, stotine fabrika, hiljade porušenih kuća. Bombardovan je voz u Grdeličkoj klisuri. Poginulo je oko 50 civila. Ne zna se tačan broj, jer se mnogi vode kao nestali, njihova tela nikada nisu pronađena. Bombardovana su sva naftna postrojenja u Srbiji, RTS, kada su poginuli radnici koji su radili mirno svoj posao.
Šta su im smetali mostovi oko Novog Sada? Pa, oni su bili stotinama kilometara daleko od KiM. Bombardovana su čak i srpska groblja u Vitini i Prištini. U Prištini je srpsko groblje bombardovano čak pet puta. Valjda su im smetali i mrtvi Srbi.
Bombardovali su nas zabranjenim kasetnim bombama, bombama sa osiromašenim uranijumom, a grafitnim bombama su Srbe ostavljali bez struje i bez osvetljenja.
Kosovo i Metohija je poseban problem. OVK je tamo počela zločine, ali takođe uz mentorstvo svojih zapadnih saveznika i saveznika iz NATO pakta.
Posle dolaska KFOR i UNMIK proterano je 360.380 ljudi, od čega više od 280.000 Srba i Crnogoraca, a ubijeno je 1.010 ljudi, od čega 888 Srba, 75 Albanaca i 45 pripadnika ostalih nacionalnih manjina. Ranjeno je 924 lica, od toga 867 Srba, 20 Albanaca i 37 pripadnika ostalih nacionalnih manjina. Kidnapovano je 936 lica, od kojih 860 Srba, 42 Albanca i 34 ostalih.
Setimo se "žute kuće", Dnevnika, memoara Karle Del Ponte o vađenju ljudskih organa i o prodaji ljudskih organa lica koja su kidnapovana i koja se vode kao nestala, a preko 250.000 Albanaca iz Albanije je došlo na KiM uz prećutnu saglasnost KFOR i UNMIK i naselilo se u napuštene srpske stanove i srpske kuće.
Pušteni su iz Haga i Ramuš Haradinaj i Fatmir Ljimaj. Ramuš Haradinaj je pušten zbog toga što nije bilo svedoka jer su po njegovom nalogu svi ubijeni. Ponovo je pritvoren, ali ne sumnjam da će ga ponovo pustiti, jer je tada bio njihov saveznik. Fatmir Ljimaj, ratni zločinac, za koga je njegov saborac Bekim Mazreku izjavio i govorio o njegovim zločinima, koje neću ovde citirati, jer su zaista teški i za uši i za sva ostala ljudska čula.
Otkrivene su i mnoge masovne grobnice, masovna grobnica u Klečki i to zahvaljujući hrabroj istražnoj sudiji Danici Marinković, zatim Radonjićko jezero, Ugljare kod Gnjilana, Volujak, Mališevo i drugo.
Od 1999. godine, dakle od dolaska međunarodnih snaga na KiM, žao mi je što to niko nije danas spomenuo, srušeno je ili teško oštećeno 156 srpskih crkava i manastira i nekoliko stotina srpskih grobalja. Nije zabeleženo u istoriji čovečanstva da jedan narod drugom narodu ruši i skrnavi sveta mesta, groblja.
O svemu ovome, gospodo iz vladajuće većine, nema jedne jedine reči u vašoj deklaraciji o osudi zločina nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije, vi ste sve zločine nad srpskim narodom sveli na svega dve stranice. Deklaracija je nepotpuna, bleda i nije dostojna žrtava srpskog naroda, niti je dostojna jedne jedine suze njihovih porodica.

Iskorišćeno je 12 minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, donošenje ove deklaracije danas nije nikakvo takmičenje u patriotizmu, nije guslarsko veče niti je seoska olimpijada na kojoj se takmičimo u bacanju kamenja s ramena na naše komšije i države u okruženju.
Danas donosimo jednu rezoluciju i dajemo pun doprinos nastojanjima i naporima da se zločini nikada ne zaborave, da se zločini nikada ne ponove, ali pre svega istrajavamo u nastojanju da svi zločinci budu izvedeni pred lice pravde.
Posle donošenja jedne veličanstvene Deklaracije o osudi zločina u Srebrenici, s punim pravom možemo očekivati, zahtevati i tražiti od parlamenata drugih država da donesu deklaraciju o osudi zločina nad našim narodom.
Deklaracije ne mere zločine. Deklaracije ne broje žrtve. Deklaracije ne pišu istoriju. Deklaracije ne revidiraju istoriju, kao što to neki tvrde. Deklaracije su posledica istorijskih zbivanja i mnogi u ovoj sali danas koji su govorili o Deklaraciji i mnogi koji su naricali nad sudbinom srpskog naroda bili su u poziciji vlasti, imali apsolutnu većinu u ovom parlamentu i mogućnost da donesu tu deklaraciju.
Evo, građani Srbije, njihove deklaracije – beo, prazan papir. Tako su oni kada su bili na vlasti pokazali brigu o srpskom narodu i građanima Srbije. Građani Srbije, oni imaju jednu retoriku kada su u opoziciji, drugu retoriku imaju kada su na vlasti. Brigu o srpskom narodu kada su na vlasti iskazuju za srpski novčanik i novčanik srpskoga naroda.
Ti ljudi koji su danas tako glasno naricali nad sudbinom srpskog naroda direktno su svojim činjenjem krivi i odgovorni zbog toga što je ta sudbina srpskog naroda takva kakva jeste. Poznaje istorija srpskoga naroda, ali poznaje i istorija ljudskoga roda takve primere.
Međutim, istorija civilizacije ne poznaje primere da neko zanoći kao ljudožder, a probudi se kao vegetarijanac. Toga bilo nije. Svako ko ovoj deklaraciji nalazi bilo kakvu prljavštinu, svako onaj ko želi da žrtve deli na žrtve prvog, drugog ili trećeg reda, ruga se tim žrtvama.
Svako onaj ko ima taj neuspeo pokušaj da podeli žrtve na žrtve prvog, drugog i trećeg reda neka odgovori meni, Srbinu iz Kruševca, u čemu je razlika između Srbina iz Livna, Srbina iz Banjaluke ili Srpkinje iz Banjaluke, Srbina ili Srpkinje iz Prizrena ili Peći, iz Knina, Leskovca, Čačka i Kruševca? Majci koja je u prošlim ratovima ostala bez sina, sestri koja je ostala bez brata, deci koja su ostala bez roditelja, to su žrtve prvoga reda. Te ljude ne interesuje gde su i kako njihovi poginuli. Njih zanima pravda, i žele pravdu i žele da se njihovi dželati kazne.
Neki koji su govorili u ovoj sali o žrtvama najbolje bi bilo da su ćutali ili da su makar pognuli glavu kada govorimo o žrtvama u prethodnim ratovima. Neki koji su spominjali Sloveniju moraju znati da tamo nije ratovala srpska vojska, već JNA koju je napala teritorijalna odbrana Slovenije, a JNA su činili i Srbi, i Hrvati, i Slovenci i Bošnjaci. Naravno da istrajavamo da odgovorni i za te zločine odgovaraju. Znate, neki kažu da je ova deklaracija, a pogotovo Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici, prečica za EU. Ne postoji prečica za EU.
Ova deklaracija i veličanstvena Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici su plod i želja nas da iskažemo sva osećanja i solidarnost sa svim žrtvama, solidarnost i saosećanje su nešto što ljudska bića razdvaja od drugih bića na planeti. To je ono što razdvaja ljude od neljuda.
Ne delimo žrtve na žrtve ovoga ili onoga roda, niti dželate svrstavamo u dželate onoga ili ovoga roda. Oni koji kažu da se ne ide u EU puzeći, go i bos, na kolenima, moraju znati da se ne ide u EU ni natraške. Ne ide se u EU tako što ćete jednoga dana na Skupštinu Srbije lepiti plakat "Sigurna kuća za Ratka Mladića", drugog dana sa tribine i bine gledati kako gori američka ambasada i druge ambasade u Beogradu, a trećeg dana trčati u te ambasade da se rukujete sa diplomatama jer se obukli evropsko odelo.
Ne ide se u Evropu tako što neko ne zna razliku između 6.000 huligana koji lome Beograd i dva miliona građana koji 5. oktobra brane svoju izbornu pobedu. Oni koji prete da će surovo kazniti svakoga ko se drzne da napadne Srbiju neka se sete kako su surovo kaznili napadače koji su nas napali kada su bili na vlasti i neka se sete kako su nas branili, a ja se sećam, pa ih molim da mene više ne brane. Sam ću se braniti.
Za kraj, svakog 22. aprila u Srbiji se obeležava nizom prigodnih manifestacija Dan sećanja na žrtve genocida počinjenih nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. To je i dan sećanja na žrtve nacističke okupacije za vreme Drugog svetskog rata.
Jakob Matijas je ime čoveka, jednog od 107 ljudi koji se probio iz logora Jasenovac. Evo šta je govorio na toj komemoraciji: "Ne smemo zaboraviti zbog mladih, zbog generacija koje dolaze da im se to nikada ne vrati. Kada sam svom sinu pričao o doživljenom, rekao sam mu – voli sve, pomozi i budi pošten. Dozvolimo da naša različita mišljenja možemo ukrstiti. Zbog toga ne treba da budemo neprijatelji".
Dame i gospodo narodni poslanici, ispred parlamenta Republike Srpske u Banjaluci nalazi se spomenik pod nazivom "Topola užasa". Ta "Topola užasa" podseća na stravične zločine počinjene srpskom narodu u Jasenovcu, nad Romima, Jevrejima i drugim antifašistima. Ta "Topola užasa" upozorava i o toj "Topoli užasa" Gordana Kuić je kazala: "Ovo drvo zapis je patnje. To nije topola bola. To je čitanka našeg juče i stablo srpskog neprebola. Ta "Topola užasa" osušila se 1978. godine na ušću reke Une u Savu, a tu je pobijeno hiljade i hiljade ljudi."
Nikada se neće osušiti sećanje našeg naroda na nevine žrtve i ova deklaracija, danas koju donosimo, jeste naša topola bola. Nju su posadile neke druge ruke, ne naše ruke, a ruke nas koji ćemo glasati za nju čuvaju tu topolu od nezaborava. Zahvaljujem vam se, dame i gospodo iz DS i koalicije ZES, zato što tu topolu, tu uspomenu čuvamo čistih ruku i čiste savesti.