Narodni poslaniče, molim vas da uskladimo izražavanje. Jedini problem ovde mogu da imaju narodni poslanici koji krše Poslovnik, pa vas molim da u skladu s tim svi uskladimo svoje izjave i izrazimo svoje političke stavove.
Narodni poslanik Velimir Ilić ima reč. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodo narodni poslanici, mi danas imamo jednu raspravu koja je, nažalost, trebalo da bude objedinjena i koja je trebalo da se završi pre osam meseci, ali vi to niste želeli. Vama je trebalo tada da donesete jednu Rezoluciju o Srebrenici, da biste sa njom mahali po svetu i da bi ta rezolucija, koju ste tada doneli, bila udarna vest na svim medijima svetskim. To je bila udarna vest da je Srbija osudila zločine u Srebrenici, da je Srbija priznala maltene genocid koji su joj nametali.
Međutim, šta se dogodilo? Danas ste napravili neku rezoluciju i čisto da zadovoljite javno mnjenje i opoziciju koja vas je više puta upozoravala zašto toliko dugo ne donosite drugu rezoluciju koju ste obećali i vi ste ovu drugu napisali, koja je limunada i koju niko u svetu neće objaviti jer nikoga i ne interesuje. Cilj sa onom prvom je postignut.
Zato smo mi hteli da skrenemo pažnju i svetskih medija i svih svetskih moćnika da se na prostoru bivše Jugoslavije dogodio izuzetno veliki zločin i da zločinci treba da budu kažnjeni i da je zločin identičan, bez obzira nad kim je izvršen, da li nad Srbima, da li nad nekim drugim narodima.
Međutim, vi danas to delite. Tamo ste rekli da je zločin, a danas donosite Rezoluciju koja pominje žrtve NATO bombardovanja. Velika je razlika između žrtve i zločina. Velika je razlika između zločinca koji počinje zločin nad civilnim stanovništvom i vi to izbegavate jer tu reč ne smete da upotrebite, jer smatrate da ćete se time dodvoriti nekome ko će vam opet doći u Srbiju i reći u lice - kad kršite sopstveni Ustav sopstvene države o statusu Kosova, nema razgovora, o nezavisnosti Kosova nema razgovora mi kažemo, a vi kažete – pa dobro, nešto ćemo razgovarati, važno je da se vidimo sa tim ljudima iz Prištine, nešto ćemo naći da pričamo, možda o sportu, možda o nečemu.
Prema tome, sve ovo danas ne liči ni na šta jer ovo što vi hoćete mi ne možemo podržati, Nova Srbija to nikada neće podržati. Mi smo hteli da podržimo tu jednu rezoluciju koja je jedinstvena, koja mnogo znači za jedne i druge.
Ali, mi sada želimo da vam postavimo jedno pitanje – da li je zločin i da li je neko zločinac ko, pored zabrane i međunarodnih konvencija, baci kasetne bombe na grad Niš? Da li je zločinac onaj ko baci na Kopaonik kasetne bombe koje do danas nisu demontirane? Da li je zločinac u okolini Kraljeva prema Jarčujku, gde još i danas stoje kasetne bombe koje niko nije demontirao?
Posle se dodvoravamo onima koji su ih bacili da dođu da nam daju neki dinar da ih sklone, da bi naša deca, naši građani mogli da uđu u svoje njive i da obrađuju zemljište ili da bi građani Niša bezbedno mogli da šetaju određenim prostorima teritorije svoga grada ili na Kopaoniku, da bi neko mogao da se skija. Bio sam prisutan kada je trebalo da otvorimo jednu žičaru, kada su ljudi pronašli kasetnu bombu na nekoliko metara od grupe naroda koja je tu stajala. To za vas nije zločin.
Ako neko iskoristi osiromašeni uranijum i baci na gradove i bombarduje određene ljude nevine u naseljima, ako čovek koji se brije u kupatilu pogine od NATO bombe, ako dete na noši pogine, ako ono na mostu pogine, ako poginu građani koji su izašli na ulicu da kupe nešto, pošli u prodavnicu, da li je to zločin nad civilnim stanovništvom?
Kako možete da nazovete bombardovanje RTS, kada ljudi koji su došli uredno i radili svoj posao i obavljali svoje radne zadatke da bi zaradili koru hleba da prežive budu pobijeni, zatrpani u ruševinama onog silnog betona koji se sručio? Da li je to zločin ili su to žrtve koje je neko tamo, naš neki prijatelj, dobronamerno uradio da bi nas opomenuo na nešto?
Prema tome, molim vas da se ovim što ste danas podneli ne brukamo, te da se to usaglasi i da se zajednički ponovo usvoji sa onom Deklaracijom o Srebrenici koja je već usvojena. Ovo sve liči na jednu lakrdiju opštu, na nešto da mi ne smemo da kažemo ko smo, šta smo, da ne smemo da kažemo da je bombardovana osiromašenim uranijumom fabrika konfekcije. Kome je ona pravila zlo? Šila je jakne, šila zimske kapute, konfekcija u Čačku.
Ne smemo da kažemo da je bombardovana građevinska firma "Hidrogradnja" koja je imala tu armirački pogon, mehanizaciju, ljudi radili svoj posao; da su bombardovana silna naselja koja jednostavno su gađana osiromašenim uranijumom i da danas u Srbiji umire desetine i desetine mladih od leukemije, od karcinoma, da su nam deca u osnovnoj školi obolela od karcinoma.
Da li bi to neko u svetu prećutao? To nije greh prema EU, EU će da shvati to da mi želimo da osudimo i da nazovemo pravim imenom zbog toga da se nikad u istoriji tako nešto ne dogodi ni u jednoj zemlji sveta, da nikada nijedno dete od pet godina ili tamo niz dečaka na Banjici od karcinoma leži i umire iz osnovne škole.
Gradovi koji su bombardovani doživeli su jedno uništenje koje će vekovima trajati i bolesti koje će vekovima harati na tim područjima. Grad koji sam tada vodio, kao gradonačelnik Čačka, dobio je na poklon 254 tone bombi sa tim osiromašenim uranijumom. Razorene su fabrike, hiljade ljudi ostalo je bez radnih mesta, stotine mostova u Srbiji, nadvožnjaka, pruga. Da li je bilo humano da neko gađa voz pun putnika i da pobije narod u njemu ili pun most u Varvarinu, koji je bio na pazarni dan, prepun da gađa, kada je stradalo toliko nevinih ljudi koji su jednostavno pošli na pijacu da kupe nešto.
Prema tome, sve je to zločin. Zločin je bio i u "Bljesku". Zločin je bio i u "Oluji". Zločin je bio na hiljade mesta na Kosovu. Zločin je bio kada su oni gađali iz snajpera decu koja su se bezbrižno kupala na jednom seoskom potoku. Zločin je bio kada su snajperima gađali decu dok su igrala fudbal, iz osnovne škole. To niko danas ne sme da kaže. Zašto? Mi smo za EU. Ali, i Evropa je pravila greške i NATO je pravio greške i ti koji su rukovodili su pravili greške.
Kada smo razgovarali sa hiljadama ljudi koji su dolazili u Srbiju, svi su kao građani pojedinih zemalja koje su izvodile ove zločine osuđivali ovo kao zločin.
Evo sada kada prođete Nemanjinom i pogledate Generalštab, da li je to bio zločin? Da li je bio zločin gađati bolnicu? Jeste, sigurno jeste bio zločin.
Prema tome, trebalo je ta zajednička rezolucija da pokaže da smo mi jedan veliki narod, jedan narod koji poštuje i ceni mnoge narode, ali poštuje i ceni sebe i svoju teritoriju koju je neko ugrozio zbog nekoga. Sada taj neko nije više među živima, ali oni traže opet nekog drugog, pa je neko drugi sada kriv. Zašto ne sme da se kaže, kada smo mi ovde u Srbiji bili kažnjavani, kada su naši stadioni zatvarani, kada je bio incident, bačena baklja ili nešto drugo, "Zvezda", "Partizan", mi smo bili kažnjeni zbog toga.
Šta nas briga što Italija nije obezbedila i zaštitila utakmicu koja se igrala u Đenovi, jer to je bio njihov problem i oni su odgovorni za tako nešto. Kako su mogli tako nešto da dozvole, neka je bilo 10 ili 20 huligana, da ugroze i one momke koji su navijači, koji su pravi navijači, koji idu i gledaju i prate utakmice? Da li je moguće, ja sam pažljivo pratio, desetak ljudi je tu bilo aktivno, a ostali su posmatrali.
Mi sada kažemo – huligani. Gde su toliki karabinjeri, kome je odgovarao rezultat tri nula da dobije bez igre? Njima. Zašto je sudija prekinuo utakmicu, kada je bilo hiljada utakmica gde su bačene baklje i nisu bile prekinute širom sveta? Jedva se čekalo da se napravi incident.
Da li je to možda u saradnji sa našim službama? Da li su ti ljudi plaćeni da to urade tamo? Pored one mirne dece koja su demonstrirala, jer svaki skup ima i kontraskup.
Gospodo, iz vladajuće koalicije, sećam se kada smo mi pravili miting opozicije, vi ste nam pravili kontramiting na 50 metara. Bili ste nezadovoljni mitingom, izašli ste da kontrirate i okupili ste silnu policiju i šta sve. Prema tome, i na ovaj protest ukaže se drugim protestom.
Jedno pitanje veoma bitno, imam mnogo prijatelja u policiji i razgovaram s njima. Na toj vašoj gej paradi bilo je najmanje naših domaćih, kako oni kažu, gejevaca. Oni se žale udruženju, kažu da uopšte nisu tamo došli. To su bili neki stranci dovedeni tu, bilo je 500 policajaca koji su igrali gejovce i bilo ih je sramota što su morali u civilu to da odigraju, duboko su navukli kape na glave i morali su da prošetaju, da se usnimi i da se pokaže, da ste vi u stanju da to napravite i jedno 200 novinara u civilu koji su prošetali.
Kako je moguće da pet ili šest marica sve to razveze za 15 minuta? Raspitao sam se kod policije, u jednu maricu stane pet ili šest ljudi. Kako je moguće 1.200 ljudi da se razvezu za 15 minuta? To je nemoguće.
Prema tome, vi ste napravili jednu cirkusku zabavu i hteli ste da pokažete svetu, ali eto, neka deca su se probudila i protestovala su zbog toga. Naravno, vi ste pokupili koga ste stigli. Uzeli ste momka sveštenika, pričestio se u crkvi Svetog Marka i produžen mu je pritvor na 30 dana, navodno su mu našli u pretresu i piše u zapisniku. Znači, dečko se pričestio, ali je bio smotan u toj gužvi i otišao je. Umalo i onu svadbu niste pokupili, da nije bilo mlade u venčanici, odoše i mladenci. I oni bi tako bili huligani.
Malo ohladite priču, non-stop pričate i pričate, jutros na TV "Pink" državni sekretar Ministarstva za omladinu i sport priča o radionicama koje su oni pravili o edukaciji.
Loše ste radili. Kakve radionice vi to pravite? Mladima trebaju radionice gde će da rade i da primaju platu, a ne da ih tamo neki Dinkićev brat od tetke…

Narodni poslaniče, molim vas, nakon pet minuta izlaganja da dovedete u vezu sa temom. Deset minuta ste govorili o temi, a pet minuta tačno molim da dovedete izlaganje u vezu sa temom, a tema je osuda zločina učinjena nad pripadnicima srpskog naroda.

Ovo je vrlo važno, odnosi se na temu. Kako je moguće da vama iz vladajuće koalicije neko naloži pred jednu važnu posetu da pustite Jurišića na slobodu? Da li je to sramota za Srbiju da neko ko je ubio 51 dečaka, naložio da se streljaju i ubiju, da bude pušten i bude dočekan kao narodni heroj u Tuzli i da prikazuju svi svetski mediji kako on likuje, širi ruke, ljubi se. Da li je to moralo da bude tako?
Šta je on, da li je on zločinac, možda ste ga prevaspitali dok je bio u zatvoru ili je bio u nekoj radionici, da on nije bio predavač u nekoj radionici?
Prema tome, velike se pare troše i mnogo se danas atakuje na nešto što ne bi smela država tek tako da radi. Bio sam predsednik Atletskog Saveza Srbije. Aktuelna ministarka koja dođe ponekad i sedne ovde rekla je – nećete dobiti dinara dok je Ilić predsednik. Ja sam odmah presavio tabak i podneo ostavku. Šta se dogodilo? Taj savez je propao, nema dinara i dalje.
Vi ste uneli tu mržnju između "delija" i "grobara". Vi ste uneli taj razdor između srpske omladine, jer zloupotrebljavate, uzimate, povlačite, a sećam se posle 5. oktobra, svaki političar i vaš lider je dao izjavu i rekao – "delije" i "grobari" su podneli, uz kamiondžije i policiju, najveći deo posla.
Onda su se hvalili, ministar pravde nije ispuštao iz usta, pa ste se takmičili ko je više imao "grobara", a ko "delija". Danas su to za vas huligani, kriminalci, neke bande itd. Ko može u svetu da zabrani, sad će neko da mi zabrani da navijam za klub koji volim?
Evo, Toma je "grobar" i voli "grobare", a ja volim "delije" i mi se dobro slažemo, nema nikakvih problema tu. Molim vas, figurativno sam rekao, jer mi volimo kad nas tako prozivaju. Mi smo ponosni kada odemo na utakmicu, mi smo srećni kada se navija i sa juga i sa zapada…

Narodni poslaniče, sada vas upozoravam, član 106. stav 1. i obaveza poslanika, narodni poslaniče, imate obavezu da nakon upozorenje i podsećanja predsedavajućeg da imate poslovničku obavezu da govorite po dnevnom redu, da vaše izlaganje, tok vaših misli i vaše argumentacije povežete sa temom dnevnog reda. Trenutno je u raspravi osuda zločina nad pripadnicima srpskog naroda.
Molim, ako ne možete da dovedete u vezu utakmice i prijateljstva koja imate pri igranju utakmica sa ovom temom, da onda ni ne spominjete utakmice.
Imate još tri minuta kao predsednik poslaničke grupe i ako želite o dnevnom redu, molim vas da se prijavite i da iskoristite vaše pravo.

Gospođo Čomić, vi imate jednu praksu da volite da polemišete sa poslanicima dok govore, da ih prekidate, dekoncentrišete, ali mene to ne ljuti. Prema tome, hoću da nastavim priču tamo gde smo stali i da vas podsetim da ovu rezoluciju povučete kao vladajuća koalicija, da je objedinite sa onom iz Srebrenice, da je zajednički ponovo usvojimo, jer ovako nećemo nigde postići ništa.
Hteo sam da govorim, kao što su mnogi prethodnici rekli, niste smeli zbog Kacina da pomenete Slovence, jer Jelko je vrlo nezgodan, ako čuje da spomenete Slovence, ode mast u propast. Nemate sa čim da se pohvalite. Međutim, Slovenija je to uradila, što je uradila.
Sećate se Splita, kada su civili naskočili na tenk i udavili onog nesrećnog vojnika javno, kada su Makedonci to isto radili, kada se snimak vrteo na svim svetskim medijima? Zašto ga nekad ne ponovite, da vidi narod da je to bio težak zločin prema civilnom stanovništvu, dečake koji nisu bili naoružani, goloruki, jer ih neko pustio goloruke u masu? I da ih dave javno pred kamerama. Kako je roditeljima te dece danas? Kako je roditeljima kada su videli da je Jurišić pušten?
Prema tome, zločinci moraju da se osude, zločinci moraju da odgovaraju. Zar je moguće na Kosovu da nema zločina? Nedavno sam doživeo i gledao šta rade, kako provociraju da napravite neki incident, jer sam bio priveden u Kosovsku policiju satima.
Držali su me satima i vozali po Kosovu da bi napravio neki incident. Međutim, samo sam se smeškao, a to ih je mnogo nerviralo. Ostavili su me do mraka, pa me vozili u Podujevo, pa u Prištinu, obišao sam Kosovo, mislim da niko od političara nije uskoro obišao tako u pratnji policije.
Euleks je bio protiv toga i nije hteo da potpiše zapisnik. Ali, oni su to radili. Zašto? Rekli su mi, njihov direktor policije lično – dobili smo spisak od kabineta vašeg predsednika koji ljudi ne mogu da uđu. Evo vam telefon, okrenite kabinet, ako oni potvrde, mi vas puštamo i dajemo vam vozilo da vas vozi gde god hoćete.
Prema tome, gospodo iz vladajuće koalicije, vi ispod žita vrlo dobro sarađujete sa rukovodstvom Kosova. Zato ne smete nigde da ih nagazite ovako javno. Ali, da li je to dobro i što to ne kažete javno narodu? Imate jednu rezoluciju za svet, sada imate jednu ovde za ovaj naš napaćeni, namučeni narod. Kao što imate dvostruke aršine za sve vaše izjave koje dajete napolju i izjave koje dajete ovde. Posebno izjave koje dajete u ovom parlamentu…

Dvadeset minuta. Vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno. Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Suzana Grubješić.

Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, moralo je, čini mi se, da prođe 10 godina od raspada bivše Jugoslavije da se Srbija koliko-toliko vrati u normalnost, pa da se postavi i pitanje zločina nad srpskim civilima i nad ratnim zarobljenicima srpske nacionalnosti.
Tek u poslednjih 10-ak godina Srbija je dobila pravo da oplakuje svoje žrtve na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Stradanja Srba su ili mistifikovana, jer se insistira samo na licitiranju broja stradalih, a ne i na poštovanju prema konkretnim žrtvama koje imaju ime i prezime ili se odabranom i doziranom istoriografijom utvrđuje monopol nad istinom prošlosti.
Pravilan odnos prema sopstvenoj istoriji je nešto što je svih ovih godina nedostajalo, ali ne samo u Srbiji, već u čitavom regionu. To je nešto što tek treba da se uradi, ali ne treba da imamo iluzija i da se zavaravamo da će se to desiti uskoro. Uvek nekome odgovara da preuveličava svoje, a nipodaštava tuđe žrtve. Ili se dešava čak i obrnuto, da uvek neko krivi više svoj narod za zločine, a da opravdava druge.
Takmičenje u političkoj korektnosti i zaklanjanje iza ili zaklinjanje u evropske vrednosti ne mogu da budu recept za uspostavljanje trajnog mira i stabilnosti u ovom našem regionu. Bez primene krivičnog zakona nema mira i saradnje u regionu. Pravosuđa u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini ne mogu da nađu izgovor za nepokretanje istraga i suđenje za ratne zločine počinjene nad Srbima. Ostali su nekažnjeni mnogi zločini počinjeni nad Srbima jer su bili, a i danas su, na dnu liste prioriteta u pravosudnim institucijama Hrvatske i BiH.
Međutim, sređivanje ratnih računa i proces pomirenja ne zavisi samo od suđenja ratnim zločincima.
Ključne uloge moraju da odigraju političari i kreatori politike, kroz obrazovanje i kulturu i kroz stalno unapređivanje dijaloga među narodima koji od 90-ih godina prošlog veka žive u zasebnim, novim državama, a Srbija ima poseban interes za normalizacijom odnosa u regionu, jer izvan Srbije žive naši sunarodnici sa različitim stepenom političkih i drugih prava.
Istovremeno, u Srbiji žive izbeglice i raseljena lica iz skoro svih krajeva bivše Jugoslavije i raseljena lica sa KiM. Po broju izbeglica i raseljenih lica Srbija je na prvom mestu u Evropi.
Od Srbije se traži i očekuje suočavanje sa prošlošću. Moram da kažem da je to jedan difuzan koncept kome nedostaje jasna definicija i zbog toga je teško reći da li se to suočavanje odvija ili ne. Sam termin ima i jednu jaku ideološku konotaciju, jer se pretpostavlja da onaj ko govori o tome jedini zna istinu o prošlosti i da svi drugi treba da se sa tom istinom saglase, odnosno suoče.
Istina ima uvek više strana. Naša znanja iz prošlosti ograničena su samo prošlošću, jer nismo svi istoričari i ne možemo sve rekonstruisati na osnovu izvora. Pri tom postoji i prošlost koja je kreirana i od strane medija, prosvete, kolektivnih uspomena, ali i potrebe određenog trenutka.
Suočavanje sa prošlošću nije trgovačko licitiranje i ne uspeva ako je nametnuto. Baš kao i izvinjenje, i suočavanje treba da bude iskreno, da se obavi bez uvijanja, prenemaganja i svakojakih drugih trikova, i to ne zato što to neko od nas traži, što nas neko time uslovljava, nego što smo mi na to spremni, i to ne samo mi nego i svi ostali narodi iz bivše Jugoslavije.
Postoje i nepobitne činjenice: država Srbija i ova Narodna skupština pružile su ruku pomirenja donošenjem Deklaracije o Srebrenici. Nema većeg poštovanja prema sopstvenim žrtvama nego kad se izvinite onim drugim, tuđim. Ne možemo da utičemo na to kada će i da li će i drugi ukazati poštovanje prema srpskim žrtvama, ali možemo da ih pozovemo da to učine. Isto tako, ne možemo ni očekivati da neko drugi ima razumevanje, pijetet za naše žrtve, ako mi sami ne razvijemo poštovanje i trajno sećanje.
Srpski narod je u 20. veku i ginuo i stradao, a u 21. veku treba da nauči da živi. Ova deklaracija je korak u tom pravcu i zato ćemo danas glasati za nju.

Pet minuta i 50 sekundi je iskorišćeno vremena predsednika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da kažem da SRS neće glasati za predloženi tekst deklaracije iz jednog jedinog razloga: ova deklaracija treba da predstavlja političku veš-mašinu u kojoj treba da se opere savest onih narodnih poslanika koji su glasali pre nekoliko meseci za to da se u Srebrenici desilo nešto što se nije desilo, dakle, da je srpski narod kolektivno odgovoran za navodni zločin genocida nad Muslimanima u Srebrenici.
Kada pročitate tekst deklaracije, prvo što pada u oči jeste da su oni koji su pisali ovaj predlog deklaracije zaista pažljivo vodili računa da deklaracije ne odiše suviše nacionalnim tonovima, da nam sutra neko ne bi zamerio, kad kažem nama mislim, naravno, na skupštinsku većinu koja će ovo da izglasa, da smo bili suviše veliki nacionalisti, da smo bili suviše agresivni i da smo bili suviše ratoborni.
Pa su se pisci Predloga deklaracije dosetili da iskoriste sintagmu - srpski narod i građani Srbije, da slučajno ne piše samo zločini nad srpskim narodom, nego smo se ogradili time što smo rekli – da, desili su se zločini nad Srbima, ali su se desili zločini i nad građanima Srbije.
Čak se u preambuli ove deklaracije kaže da Narodna skupština oseća duboko žaljenje za žrtvama koje su pretrpeli drugi narodi i, zamislite, nacionalne manjine. Sada, kada čovek čita tekst predloga deklaracije, a da ne zna zaista šta se desilo od 1990. godine pa do danas, teško da bi mogao da sabere dva i dva, i teško da bi mogao da dođe do te toliko željene istorijske istine o tome šta se zaista desilo na prostorima bivše Jugoslavije u proteklih 20 godina.
Predlagači ove deklaracije propustili su da objasne građanima Srbije, da objasne svetskoj javnosti kako se u stvari i zašto se u stvari desilo sve ono što se desilo od 1990. godine? O tome u ovoj deklaraciji ni jedne jedine reči.
Zašto su se desili zločini nad Srbima u Hrvatskoj, BiH i na KiM? Zašto su se desili zločini, koje niko ne osporava, i nad Hrvatima i nad Muslimanima? Zato što je neko iz međunarodne zajednice dozvolio da se suprotno povelji UN, da se suprotno međunarodnom javnom pravu raspadne jedna međunarodno priznata država, da se bez uporišta u međunarodnom pravu prizna nezavisnost Slovenije, Hrvatske i BiH, i da se pri tome u političkom smislu, u medijskom smislu, u finansijskom smislu, u smislu neposredne vojne pomoći naoružaju paravojne formacije u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH i na KiM. Eto tako je sve počelo.
U svojoj knjizi "Postherojski rat zapada protiv Jugoslavije", poznate beogradske profesorke dr Smilje Avramov, citiran je "Njujork Tajms" iz 1989. godine, pazite 1989. godina, u kome se kaže da će Slobodan Milošević biti najodgovorniji za sve zločine koji će se desiti na teritoriji SFRJ. Dakle, neko je unapred isprojektovao, da je ne samo Slobodan Milošević, nego da će Srbija i srpski narod biti najodgovorniji za raspad bivše Jugoslavije.
Da li ste vi, gospodo iz vladajuće koalicije, skinuli ili pokušali da skinete hipoteku sa leđa srpskog naroda ovim predlogom deklaracije? Niste. O tome u ovom tekstu nema apsolutno ni jedne jedine reči. Zašto su Srbi dobili više od hiljadu godina zatvora u famoznom Haškom tribunalu? Zašto je 16 Srba ubijeno u tom istom Haškom tribunalu u proteklih 15 godina? Zašto se danas ugrožava život na najbezočniji mogući način jednog građanina Srbije, koji nije samo predsednik SRS, koji je građanin Srbije, koji uživa, valjda, sva prava koja uživaju i svi drugi građani Srbije, a u pitanju je Vojislav Šešelj? Zato što postoji hipoteka koju niste ni pokušali da skinete – da su Srbi najodgovorniji za raspad bivše Jugoslavije.
Kada su najodgovorniji, onda nije nikakav problem da se taj najodgovorniji narod bombarduje, da se tom najodgovornijem narodu lepi žig genocida i da se pripadnici tog istog, navodno, genocidnog naroda u Haškom tribunalu osude na 1000 godina zatvora. Da ne postoji nikakva istorija, da ne postoje nikakve deklaracije, da ne postoje nikakve zvanične evidencije o žrtvama, dovoljno je samo uzeti presude Haškog tribunala, pa videti, ako je jedan narod osuđen na 1000 godina zatvora, pa valjda je taj narod zaista i najodgovorniji za ono što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije.
Propustili ste, gospodo, u ovom predlogu deklaracije da osudite jedan zločin koji predstavlja uvod u sve druge zločine na prostoru bivše Jugoslavije, a to je zločin protiv mira. SAD, Nemačka, Vatikan, zemlje NATO pakta su najodgovornije zašto mi danas uopšte raspravljamo o deklaraciji o osudi zločina nad srpskim narodom i, kako vi kažete, građanima Srbije. Da te zemlje nisu dozvolile naoružavanje paravojnih formacija u bivšim jugoslovenskim republikama, da separatiste, da teroriste nisu proglašavali oslobodiocima i borcima za demokratiju, mi danas ne bi imali potrebe da o ovom tekstu razgovaramo.
Vrlo ste se trudili, gospodo iz vladajuće koalicije, da kada je reč o zločinima nad srpskim narodom izbegnete reč genocid. Ako i jedan narod može da se označi žrtvom genocida u 20 veku, pored Rusa, Poljaka i Jevreja, onda su to Srbi. U ovom tekstu predloga deklaracije nema apsolutno ni jedne jedine reči, ni jedne jedine rečenice gde se spominje da je nad srpskim narodom izvršen genocid, ali zato genocida ima u Srebrenici, tamo gde ga nije bilo.
Tamo gde ga je bilo na području Republike Srpske Krajine, na području Republike Srpske, odnosno BiH, na KiM, tamo ste izbegli da upotrebite reč genocid. Opet iz jednog politikantskog razloga, da oni sa Zapada koji budu čitali ovu deklaraciju slučajno ne pomisle kako je Narodna skupština Republike Srbije bila suviše militantna u ispoljavanju srpskih nacionalnih osećanja.
Propustili ste da osudite zločine nad srpskim narodom u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i isključivo ste se usredsredili na događaje iz devedesetih godina. Događaja iz devedesetih godina ne bi bilo da se nije desio zločin nad srpskim narodom, nezapamćen zločin genocida nad srpskim narodom u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U ideološkom, u političkom, u moralnom smislu današnja Republika Hrvatska je u najvećoj meri nastavljač mračne politike Nezavisne Države Hrvatske u periodu od 1941. do 1945. godine.
Možete vi sto puta na dan da kažete da ste za dobrosusedske odnose i da nam je Hrvatska prijatelj i da će nam dati prevode tih famoznih evropskih zakona da bi brže ušli u EU, ostaje činjenica, gospodo iz vladajuće koalicije, vi koji gledate hrvatsku televiziju, koji imate priliku da gledate hrvatsku radio-televiziju, danas u 2010. godini, a tako će verovatno biti i u narednim godinama, nema dana da se na hrvatskoj radio-televiziji na bilo koji način, u političkoj emisiji, u nekoj zabavnoj emisiji, u nekom igranom filmu, u nekom dokumentarnom filmu, ne udari šamar srpskom narodu.
Ako nikako drugačije, na onom famoznom TV Dnevniku, koji uređuje bivši Srbin, a sada veći katolik o Pape, Obrad Kosovac, iz naftalina se izvlače događaji i tzv. domovinskog rata i onda se Srbi optužuju da su odgovorni za zločine koji su se desili u Hrvatskoj.
Snimaju se filmovi danas u Hrvatskoj uz pokroviteljstvo Vlade Republike Hrvatske, u kojima se veličaju ustaški zločinci. Ne znam da li znate da u toj demokratskoj i prijateljskoj Republici Hrvatskoj danas imate ulice koje se zovu po imenu jednog od glavnih ustaških ideologa dr Mile Budaka, koji je proklamovao zvaničnu politiku Nezavisne Države Hrvatske, da jednu trećinu Srba treba pobiti, jednu treba raseliti, a poslednju trećinu treba prevesti u katoličku veru.
Da li je to neko osudio od vas? Da li je neko rekao jednu reč protesta, kad ste se susretali sa predstavnicima sadašnje Republike Hrvatske? Nije. Da li znate da od 1990. godine do danas, uključujući i ovu 2010. godinu, srpska deca se u osnovnim školama u Hrvatskoj izjašnjavaju kao Hrvati. Izjašnjavaju se kao rimokatolici. Ne smeju da pomenu da su Srbi i da ispovedaju pravoslavlje.
Da li je to neko pomenuo kao problem u odnosima sa ovom i ovakvom Republikom Hrvatskom? Nije. To je problem tih Srba koji tamo žive. To nije naš problem. Dajte da oni nama daju te famozne prevedene evropske zakon, a šta se dešava sa srpskim narodom u Hrvatskoj, baš nas briga.
Moje kolege iz drugih poslaničkih grupa su tačno primetile da je deklaracija nepotpuna i zato što se ne pominju zločini u Sloveniji. Taj zločin se zaista desio krajem juna 1991. godine, kad je teritorijalna odbrana Slovenije pucala u vojnike JNA kojima prethodno nije podeljena bojeva municija.
Trebalo je da brane granične prelaze prema Austriji sa praznim puškama. Za to isto vreme, slovenački teritorijalci su ih ubijali, streljali, pucali u potiljak. Imate čak i onu monstruoznu fotografiju na kojoj se vidi kako jednog uhvaćenog vojnika JNA bukvalno okreću na ražnju.
Zbog istorije, vi to niste ubacili u tekst deklaracije, pa to neće ostati kao zvaničan dokument Narodne skupštine Republike Srbije, ali zbog ljudi koji su poginuli u Sloveniji, zbog porodica, želim da podsetim i vas i građane Srbije, da su u junu 1991. godine u Sloveniji mučki ubijeni: kapetan prve klase Anton Mrvak, poručnik Dragan Bubalo, potporučnik Aleksandar Milošević, stariji vodnici Bojanče Obinovski i Milko Brnaušanović, razvodnik Zoran Ješić i vojnici Zoran Stojanović, Ljubo Babić, Branko Bojanić, Dušan Dejanović, Antonije Šumanović, Ratko Jovanović, Mirko Lučić, Goran Maletić, Zoran Marković, Stojan Mitić, Vojko Obradov, Dragan Đokić, Borislav Pevač, Špiro Ponjević, Dragan Rodić, Goran Stanković, Obrad Stevanović, Slobodan Stojković, Muhamed Palić, Doma Gligotovac, Spiro Tati, Kalmi Popaj i mnogi drugi. Kao što vidite, ne samo Srbi, nego i Hrvati i Muslimani i Albanci.
Šta reći za ovaj drugi deo Predloga deklaracije gde ne osuđujete NATO bombardovanje, nego izražavate žaljenje zbog žrtava koje su se desile u toku NATO bombardovanju. Potpisujem sve što je rekao gospodin Dragan Marković Palma i svi smo toga svesni da se desio zločin i na Varvarinskom mostu, i u Grdeličkoj klisuri i da je zverski ubijena mala Milica Rakić u Batajnici.
Sad pitam gospodina Dragana Markovića Palmu, koji trenutno nije u sali, zašto to ne piše u Predlogu deklaracije? Šta vredi sad da se junači i da nas podseća na nevine srpske žrtve u NATO agresiji, kad to ne piše u Predlogu deklaracije za koju će glasati on i svi vi. Što niste smogli tri čiste da to stavite na papir i da kažete da je NATO pakt odgovoran za zločine koji su se desili 1999. godine.
Ako uzmete puni naziv Međunarodnog krivičnog tribunala u Hagu, videćete da je on odgovoran za gonjenje onih koji su počinili zločine na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. godine. Valjda se u taj vremenski tesnac uklapa i NATO bombardovanje 1999. godine. Što niste rekli da je NATO počinio zločin? Ne smete da kažete, zato što po informacijama koje mi imamo, Hilari Klinton prvo što je rekla Borisu Tadiću jeste da nema ništa od ulaska u EU dok Srbija ne uđe u NATO. Da li je to istina?
Da li je neko poveo raspravu o tome? Kako je moguće i gde to u belom svetu u diplomatskoj praksi se razgovori obavljaju, kažu, u četiri oka. Najpre sa gospodinom Borisom Tadićem, a posle toga sa ministrom inostranih poslova Vukom Jeremićem. Ko može da bude svedok razgovora u četiri oka? Možemo li mi da znamo koja je prava poruka gospođe Hilari Klinton, ako zanemarimo ono kurtoazno smeškanje za TV kamere i rukovanje. Možda zbog toga niste smeli da napišete da je NATO izvršio ratni zločin na području SRJ.
Kako razumeti vašu nameru da osudite i da podstaknete druge države da istražuju zločine učinjene nad pripadnicima srpskog naroda i građana Srbije. Kažite mi koji sud u Hrvatskoj, koji sud u BiH, koji sud na teritoriji ove lažne države Kosovo će da pokrene krivični postupak zbog zločina nad srpskim narodom kad mi, u centru Beograda, u sedištu države Srbije puštamo na slobodu čoveka koji je odgovoran za ubistvo oko stotinu vojnika JNA u Tuzli.
Ko ozbiljno nas da doživljava? Ko će da kaže, ovi ljudi zaista veruju u ovo što su napisali. Mi tražimo od drugih država da pokrenu krivične postupke zbog onih koji su počinili zločine nad Srbima, a mi te iste zločince puštamo na slobodu. Smeju nam se u lice.
Da li je kraj ponižavanju Srbije? Da li je kraj zveckanju oružja u Srbiji? Nije. Ako pogledate internet izdanje "Sandžak pres", onda možete, između ostalog, da pročitate i sledeći tekst: "Hoće Srbi sličan rat kao u Bosni, samo što Sandžaklije nisu glupi, videli smo šta ste uradili u Bosni, pa smo svi oružje lagerovali, vi zapucajte, a mi ćemo da nastavimo; ako bude došlo do čega će doći, branićemo se, to sigurno znajte, ima nas koji će i sa strane da dođu; mi koji smo u dijaspori i koji jedva čekamo da se zarati u Sandžaku, da se i to jednom više rješi, kad ne može na miran način da dođemo i da zađemo redom; iz dijaspore bi došlo najmanje 500.000, jer nas ima više od pet miliona, pola Kosova bi došlo u Sandžak, nema sa koje strane nas ne bi stiglo; više vas" misli se Srba "nema u policiji zaposlenih 90% nego 5% i sad na ulicu kad vaši šetaju po ušima su se pokrili, ne smiju da pogledaju nikog, spustili nos, četnici potuljeni".
To se danas objavljuje u Republici Srbiji, u jednom delu Republike Srbije koji se zove Raška oblast. Da li je neko reagovao od zvaničnih predstavnika države Srbije na ovakve tekstove? Nije.
Moram da podsetim moje kolege iz SPO, 1986. gospodin Vuk Drašković je objavio jedan sjajan tekst "Šta to kuva Vjesnik"? Taj tekst je deljen po Beogradu, po intelektualnim krugovima. Sad vas ja pitam, zašto ćutite vi iz SPO? Šta to kuva "Sandžak pres" danas u Novom Pazaru i zašto ćuti država Srbija? Zašto vi ćutite? Zašto se oni, kako sami kažu, lageruju oružje i spremaju se da udare na Srbe i proglašavaju borcima za demokratiju?
Da li znate da "Sandžak pres" poziva EU da pošalje posmatrače u Novi Pazar i da spreči, kako oni kažu, zločine države Srbije nad Bošnjacima. Da li je neko od vas zbog toga reagovao? Nije. Kao što nisu reagovali ni odgovorni u JNA na pravi način, kad su se naoružavale Tuđmanove formacije u Hrvatskoj ili kad su se naoružavale Zelene beretke u BiH.
Sve u svemu, završavam gospođo Čomić, jedan prazan tekst, jedan bezličan tekst, jedan tekst koji ne da neće doprineti utvrđivanju prave istine o tome šta se desilo na području bivše Jugoslavije. Jedan tekst deklaracije koji ćete vi danas da usvojite, koji će samo dodatno da ponizi ionako već ponižen srpski narod.