Hvala. Pošto smo iscrpeli liste poslaničkih grupa, na kojima više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa dajem reč gospodinu Čolakoviću, pa gospođi Kolundžiji, kao predsednicima poslaničkih grupa. Pozivam i druge koji imaju svoje pravo iz člana 96. da se prijave.

Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, poštovana ministarka i predstavnici ministarstava i Vlade, uvaženi narodni poslanici, pre nego što kažem nešto u vezi s temom, želim da se u ime penzionera iz Novog Sada koji su danas bili gosti Narodne skupštine RS zahvalim na tome što smo im omogućili da vide u kakvim uslovima i kako rade njihovi predstavnici.
U vezi s Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, želim u najkraćem da iznesem nekoliko osnovnih stavova Poslaničke grupe PUPS. Želim odmah da kažem da podržavamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama. Smatramo da ponuđeni zakon treba prihvatiti, treba ga usvojiti i poslanička grupa će učiniti to u danu za glasanje.
Međutim, to je, po našoj oceni, samo jedna strana medalje. Druga strana medalje je mnogo ozbiljnija i mnogo važnija. Ovde je mnogo poslanika na to ukazalo. Po našem mišljenju, postavlja se pitanje šta je sa porodicom, njenom odgovornošću, njenim učešćem u procesu i problemima koji se dešavaju? Danas je o tome bilo malo reči ili nije bilo uopšte reči. Porodica mora da preuzme odgovornost za sve ono što se dešava danas u društvu, posebno u ovim problemima.
Drugo, šta je sa obrazovnim sistemom? Da li obrazovni sistem nosi odgovornost i treba da nosi odgovornost za stanje u kojem se nalazi mlada generacija? Škole, obrazovne institucije i drugi moraju preuzeti odgovornost za sve to.
Treće, gde i kako rade i deluju udruženja? Mi smo doneli zakon u vezi s tim. Nažalost, nismo još doneli zakon o sportu, zakon o privatizaciji u sportu i to je veliki problem. Gde je njihova odgovornost? Šta tu treba činiti?
Poslednja stvar za koju smatramo da bi trebalo da kažemo nešto, gde je odgovornost Narodne skupštine i nas poslanika? Ne možemo se mi osloniti samo na to šta nam ministarstva, Vlada ili neko drugi ponudi. Mi imamo kontrolnu funkciju nad svim onim što ovde donosimo i usvajamo. Mislim da snosimo odgovornost za ono što se dešava i moramo u okviru naših odbora da pripremamo dokumenta, da pripremamo mere i da preduzimamo mere u vezi s tim. Na taj način ćemo potpuno našu kontrolnu funkciju ostvarivati. Moramo priznati da toga nema.
Na samom kraju, dolazimo do ovog zakona, tek posle svega ovog. Svako ko odudara, svako ko krši vrednosti o kojima sam govorio, i posebno bih želeo da istaknem ono o čemu su govorile naše uvažene mlade poslanice Videnović i Jovišić, taj mora da snosi odgovornost i da dođe pod udar zakona.
U tom smislu, mi mislimo da treba prihvatiti ovaj zakon. Normalno je da u procesu dešavanja u društvu, u procesu sazrevanja društva dolazi do izmena i dopuna i zbog toga razumemo zašto se često menjaju i dopunjuju zakonski propisi.
Naša poslanička grupa ceni izuzetno i može da pohvali rad Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnjih poslova zbog svega što su preduzimali i zato što su sprečavali posledice nekih nemilih događaja koji su se ovde dešavali. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala, gospodine Čolakoviću. Reč ima gospođa Nada Kolundžija.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministarka, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo danas ovde razgovarali o izmenama jednog zakona koje izgledaju kao male izmene, ali su otvorile ogromnu temu. Ako je išta korisno iz ovog današnjeg dana izašlo, to jeste da je jedna važna tema razmatrana, vrlo često, nažalost, partijski obojeno, neobjektivno, ali je svejedno otvorena jedna važna društvena tema.
Slažem se sa svima koji smatraju da izmene zakona neće do kraja rešiti problem nasilja u društvu, ali ono sa čime ne mogu da se saglasim... To jeste kompleksan problem, koji zahteva sveobuhvatnu analizu stanja u društvu, stanja i u drugim oblastima, a ne samo u pravosuđu, policiji i drugim državnim organima, već i u obrazovanju, u politici takođe.
Ono što može da se izvuče kao nekakav zaključak iz ove današnje rasprave, po mom dubokom uverenju, jeste da političari snose odgovornost za sve ono što javno kažu. Dakle, svaki pokušaj da se opravda nasilje jeste poziv nekom drugom na nasilje. Svako ko pokušava da tvrdi da je neko nasilje rezultat socijalnog nezadovoljstva zapravo podstiče nasilje koje za izgovor može uvek potražiti nacionalne ciljeve, velike nacionalne ideje, odbranu tradicionalnih vrednosti itd., ali u samoj suštini ipak ostaje nasilje.
Dakle, nijedan socijalni razlog, nijedna velika nacionalna ideja ne može biti izgovor za nasilje, niti bilo koji nasilnik može biti amnestiran od odgovornosti za nasilje, bez obzira na to kakvu je navodnu ideju imao.
U vezi s tim, pošto je ovde bilo pokušaja da se ovo nasilje, koje na neki način sada raste u Srbiji, opravda navodnim nasiljem koje se dešavalo 2000. godine, želim samo jedno da kažem. Demokratska stranka je uvek smatrala da se vlast dobija i gubi na izborima i jedino smo se za to borili, da izbori budu fer, da se takmičimo svi pod jednakim uslovima i da onaj ko dobije podršku građana ima priliku da sprovodi politiku koju je građanima ponudio kao alternativu. Za to smo se borili i 2000. godine i 1996. godine kada je opozicija pobedila u gradovima Srbije i kada su ti izbori bili poništeni. Mi nikada nismo pozivali na nasilje. Nikada niko nije dobio pravo da na nasilan način ostvaruje bilo koje svoje pravo.
Ako neko ima potrebu da opravda svoju politiku, u čijoj samoj prirodi je bilo nasilje, tako što će optuživati nekog drugog za nasilje, onda mora ipak da se zapita da li time daje argumentaciju svakom sadašnjem i budućem nasilniku da posegne za nasiljem kao sredstvom za ostvarivanje nekog, bilo kakvog cilja. Ne postoji cilj za koji je nasilje dopustivo sredstvo.
Zato ćemo mi u danu za glasanje podržati ove izmene zakona, čvrsto uvereni da ovo jeste jedna od alatki kojima će se državni organi poslužiti kako bi odbranili svakog građanina ove zemlje od svakog nasilnika u ovoj zemlji, imao on za izgovor nacionalne ideje, imao za izgovor socijalni status i socijalne probleme. Mi ne negiramo da postoje socijalni problemi, ali rešenje za njih sigurno nije nasilje. Kao što ne negiramo nikome pravo da se bori za tradicionalne vrednosti, da se zalaže za očuvanje onog što smatra da je vrednost, kulturološka, nacionalna, bilo kakva druga, ali ne sme da posegne za nasilnim sredstvima kako bi to ostvario.
Opet ponavljam, ko god pokuša da opravda sadašnje ili bilo koje buduće nasilje ispravnošću neke ideje ili da, falsifikujući istoriju, ono što se zaista dešavalo 2000. godine i 1996. godine predstavi kao nasilje koje dovodi do današnjeg i budućeg nasilja, ne samo što pokušava da opravda mržnju i nasilje u sopstvenoj politici, već pokušava da stvori društvo u kome će nasilje biti legitimno. Mislim da je odgovornost svakog ko sedi u ovom parlamentu da se bori, bez obzira na različite ideje koje imamo, protiv toga da se bilo koja ideja ostvaruje nasilnim sredstvima. Hvala vam.

Hvala.
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku i Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o putnim ispravama.
Rad nastavljamo sutra, u četvrtak, 21. oktobra, u 12.00 časova sledećim zajedničkim jedinstvenim pretresom. Hvala.