Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Četvrtu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 107 narodnih poslanika.

Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom usvajanja zapisnika i utvrđivanja dnevnog reda postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim vas da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali 126 narodnih poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine, u smislu člana 88. stav 5.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici Aleksandra Janković i Vlatko Ratković.

Saglasno članu 86. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predloge akata iz predloženog dnevnog reda sednice.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored predstavnika predlagača Snežane Malović, ministra pravde i Ivice Dačića, prvog potpredsednika Vlade - zamenika predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, pozvala da sednici prisustvuju i Jovan Ćosić i Zlatko Petrović, viši savetnici u Ministarstvu pravde, Milorad Todorović, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova, Zorica Lončar Kasalica, načelnik Uprave za upravne poslove u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Dostavljen vam je zapisnik sednice Sedmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godine, održane 30. septembra 2010.

Pošto današnjoj sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika, konstatujem da postoji kvorum za usvajanje zapisnika.

Obaveštavam vas da je proverom u službi za poslove Administrativnog odbora utvrđeno da tom odboru niko od narodnih poslanika nije dostavio u pisanim obliku primedbe na navedeni zapisnik.

Prelazimo na odlučivanje o zapisniku.

Stavljam na glasanje zapisnik sednice Sedmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godine, održane 30. septembra 2010.

Od 128 poslanika, 126 je glasalo za.

Konstatujem da je Narodna skupština usvojila zapisnik sednice Sedmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini, održane 30. septembra 2010.

U sazivu ove sednice koji vam je dostavljen sadržan je predlog dnevnog reda sednice.

Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno članu 92. stav 2. i članu 93. Poslovnika Narodne skupštine, potrebno je da Narodna skupština odluči o predlozima za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku i o predlozima za spajanje rasprave.

Vlada je predložila da se po hitnom postupku stavi na dnevni red Predlog zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku, koji je podnela Narodnoj skupštini 14. oktobra 2010. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Od 126 poslanika, za je glasalo 125.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Vlada je predložila da se po hitnom postupku stavi na dnevni red Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o putnim ispravama, koji je podnela Narodnoj skupštini 14. oktobra 2010. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Od 126 poslanika, za je glasalo 125.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Narodni poslanik Vesna Marjanović, na osnovu člana 92. stav 2, člana 157. stav 2. i člana 170. Poslovnika Narodne skupštine, predložila je da se obavi zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku i Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o putnim ispravama i zajednički jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o uzajamnom ukidanju viza, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžana o ukidanju vize za nosioce diplomatskih i službenih pasoša, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Federativne Republike Brazila o ukidanju viza za njihove državljane i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Federativne Republike Brazila o ukidanju viza za nosioce diplomatskih ili službenih pasoša.

Da li narodni poslanik Vesna Marjanović želi reč? (Ne.)

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Od 134 narodna poslanika, za je glasalo 125.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila predlog.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić, na osnovu člana 92. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se obavi zajednički načelni pretres o tačkama 3, 4, 5. i 6. predloženog dnevnog reda Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.

Da li gospodin Aligrudić želi reč? (Da.) Izvolite.

Gospođo predsednice, prvo, mislim da poslovnički nije u redu da kad imate dva predloga koja nemaju sasvim istu sadržinu, a odnose se na spajanje tačaka, prethodno (to je stvar nepisane procedure, ali i elementarne logike) ta dva predloga ne saslušate ili pitate predlagače da ih obrazlože pre bilo kakvog glasanja. Jer, maločas smo imali situaciju da je jedan predlog izglasan, a sada vi mene pitate da obrazložim drugi predlog, koji je na neki način sadržan u prvom, jednim delom. Pošto ne znam zašto to radite, može i ovako.

Dakle, mislim da spajanje tačaka, u smislu člana 157. Poslovnika, ima smisla kada je, kako kaže član 157, reč o zakonima koji su na dnevnom redu iste sednice, koji su međusobno uslovljeni ili su rešenja u njima međusobno povezana. Ne vidim kako su to prve dve tačke dnevnog reda međusobno uslovljene i rešenja u njima međusobno povezana. Prva tačka dnevnog reda je Predlog zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku, a druga je Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o putnim ispravama. Kakve veze te dve tačke jedna sa drugom imaju, sem što je i u jednoj i u drugoj u pitanju neko produženje? Kada je reč o putnim ispravama, produžava se važenje putnih isprava. Kada je reč o Zakoniku o krivičnom postupku, produžava se pritvor. Dakle, sem tog produženja, ne vidim nikakve druge elementarne veze.

Kada je reč o predlogu koji sam podneo, imamo tačke 2, 3, 4. i 5, u kojima je reč o međudržavnim sporazumima koji treba da budu potvrđeni, a o kojima se, po članu 170. Poslovnika, raspravlja u jedinstvenom pretresu, o svakoj tački ponaosob, a moguće ih je, upravo u smislu tumačenje odredbe člana 157, zajednički pretresati. Ne da je moguće, nego je čak i poželjno, s obzirom na to da se radi o potpuno istoj materiji u svim predlozima koji su podneti.

Maločas je bilo glasanje, bilo je 125 za, od 130 i nešto prisutnih, kako su identifikacione kartice utvrdile. Vi ćete sada staviti moj predlog na glasanje, ali istovremeno, pošto vi meni negirate pravo, ne meni, nego svim ostalim poslanicima, da se po Poslovniku javimo u ovoj fazi... Evo vam čistog dokaza da je to tumačenje pogrešno. U ovoj fazi se može javiti po povredi Poslovnika, jer je ovo očigledna povreda Poslovnika, a da ukažem na nju naknadno, to nema nikakve svrhe. Čak nema svrhe ni sada.

Jedino što bi bilo moguće to je da poništite glasanje koje je maločas bilo, da nakon mog obrazloženja stavite i jedno i drugo na glasanje ponovo, pa ako prođe ovo i posle mog obrazloženja, prošlo je, ako ne prođe, dajte da glasamo o onome što sam predložio. To je jedino moguće.

Postupila sam poštujući Poslovnik.

Stavljam na glasanje predlog gospodina Aligrudića.

Od 145 poslanika, za predlog gospodina Aligrudića glasalo je 17.

Konstatujem da Skupština nije prihvatila njegov predlog.

Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red sednice akata po hitnom postupku i o predlozima za spajanje rasprave, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, stavljam na glasanje predlog dnevnog reda, u celini.

Od 142 poslanika, za predlog dnevnog reda glasalo je 125.

Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila dnevni red Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini, u celini.

D n e v n i r e d

1. Predlog zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku, koji je podnela Vlada,

2. Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o putnim ispravama, koji je podnela Vlada,

3. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o uzajamnom ukidanju viza, koji je podnela Vlada,

4. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžana o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša, koji je podnela Vlada,

5. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Federativne Republike Brazila o ukidanju viza za njihove državljane, koji je podnela Vlada,

6. Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Federativne Republike Brazila o ukidanju viza za nosioce diplomatskih ili službenih pasoša, koji je podnela Vlada.

Prelazimo na zajednički načelni pretres 1. i 2. tačke dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU I PREDLOG ZAKONA O IZMENI I DOPUNI ZAKONA O PUTNIM ISPRAVAMA

Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o 1. i 2. tački dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, u osnovnom postupku ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova i raspodeljuje se na sledeći način: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica – 24 minuta; Poslanička grupa SPS - JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.

Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore jednom do pet minuta.

Obaveštavam da će po ovoj tački dnevnog reda poslaničke grupe predstavljati narodni poslanici: narodni poslanik Milisav Petronijević Poslaničku grupu SPS – JS, narodni poslanik Željko Ivanji Poslaničku grupu G17 plus, SRS - narodni poslanik Petar Jojić, Milica Radović će predstavljati Poslaničku grupu DSS - Vojislav Koštunica.

Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku i Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o putnim ispravama.

Da i predstavnici predlagača žele reč?

Gospođa ministar Snežana Malović. Izvolite, gospođo ministar.

Zahvaljujem se. Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove načelne rasprave dala bih nekoliko uvodnih napomena o zakonu o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, koji je predložila Vlada Republike Srbije, sa predlogom da se razmotri i usvoji po hitnom postupku, a koji je pripremilo Ministarstvo pravde.
Svedoci smo da je u poslednjih deset dana došlo do eskalacije nasilja od strane ekstremnih navijačkih grupa. Nasilje se ogleda ne samo u sprečavanju javnih skupova koji su uredno organizovani, u skladu sa zakonom u našoj zemlji, već i u nasilju na sportskim priredbama koje se održavaju van granica Republike Srbije. Na ovaj način problem poprima i međunarodni karakter i veoma šteti ugledu Republike Srbije u inostranstvu, a takođe i ometa naš strateški interes, a to je pridruživanje EU.
Treba reći da je ova eskalacija nasilja uperena protiv najvažnijih ljudskih prava koja je svaka demokratska država dužna da štiti, a to su pre svega pravo na život i ličnu bezbednost, kao i pravo na okupljanje i slobodno izražavanje mišljenja.
Takođe, nasilje je upereno i protiv ovlašćenih službenih lica policije, čiji je zadatak da u skladu sa zakonskim ovlašćenjima očuvaju javni red i mir, kao i ostvarivanje prava građana.
Isto tako, treba istaći da su nedavni događaji pokazali svoj rušilački karakter, koji se ogleda u uništavanju javne i privatne imovine u većem obimu, kao i u stvaranju psihoze nesigurnosti kod građana.
Zadatak svake demokratske države je da se sa ovakvim pojavama beskompromisno obračuna, ali, naravno, prema postupku i na način koji je propisan Ustavom i zakonom. Država je zauzela jasan stav da neće tolerisati bilo kakav vid nasilja i da će odlučno reagovati. S tim u vezi, podsetila bih vas da je Republika Srbije u proteklom periodu preduzela određene normativne aktivnosti radi rešavanja ovog problema.
Krajem 2009. godine Narodna skupština je u dva navrata menjala Krivični zakonik. Ovim izmenama prošireno je krivično delo nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi tako što se to delo odnosi i na nasilničko ponašanje na drugim javnim skupovima.
Pored toga, pooštrene su dotadašnje zaprećene kazne, pri čemu je predviđena i kumulacija kazni. Pored kazne zatvora od šest meseci do pet godina, za osnovni oblik ovog krivičnog dela kumulativno je predviđena i novčana kazna, a takođe su pooštrene kazne za druge oblike ovog dela.
U skladu sa uporednim pravnim rešenjima zemalja koje su se susrele sa istim problemima, i u naš Krivični zakon je uvedena mera bezbednosti i zabrane prisustvovanja određenim sportskim priredbama. Istovremeno, izmenjen je Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim primedbama, kojim je pooštrena prekršajna odgovornost kako za organizatore sportske priredbe, tako i za navijače i druge učesnike.
Imajući u vidu dosadašnje probleme u praksi koji su se pokazali u primeni navedenih zakona, a u cilju efikasnije borbe države protiv učinilaca predmetnih krivičnih dela, neophodno je da se izvrši i određena intervencija u Zakoniku o krivičnom postupku.
Predlogom zakona o kome je danas reč predviđena je izmena člana 142. Zakonika o krivičnom postupku, kojom se propisuju uslovi za određivanje pritvora. Predlaže se intervencija u tački 5) stav 1. člana 142. Zakonika o krivičnom postupku gde je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko pet godina, umesto, kako je do sada bilo propisano, preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.
Na taj način se za veći broj krivičnih dela, kod čijeg izvršenja postoje posebno teške okolnosti pod kojima je krivično delo učinjeno, a za koje je propisana manja kazna od deset godina zatvora, pri čemu prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku nije moguće obezbediti na drugi način, predviđa mogućnost određivanja pritvora.
Ova je izmena naročito značajna za mogućnost određivanja pritvora i za krivično delo nasilničkog ponašanja na sportskim priredbama kada je osnovni oblik krivičnog dela izvršen od strane grupe, kao i kada je nekom licu naneta teška telesna povreda ili oštećena imovina veće vrednosti, što prema važećim odredbama nije bilo moguće ako nisu postojali drugi razlozi za određivanje pritvora propisanih članom 142. Zakonika o krivičnom postupku.
Takođe, članom 2. Predloga zakona predložena je izmena člana 436. Zakonika, koji se odnosi na mogućnost određivanja pritvora u skraćenom krivičnom postupku. Ovom izmenom vrši se intervencija u stavu 2. člana 436. Zakonika tako što se produžava maksimalno trajanje pritvora u skraćenom krivičnom postupku sa osam na 30 dana.
Na ovaj način se odredba člana 436. stav 2. Zakonika usaglašava sa predloženom izmenom iz člana 1. zakona, budući da je poslednjim izmenama Zakonika o krivičnom postupku iz septembra 2009. godine skraćeni postupak proširen na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina.
Ova izmena je nužna za rešavanje aktuelnih problema, imajući u vidu da se pokazalo da u izvršenju krivičnih dela sa elementima nasilja učestvuje veći broj lica, pa je potrebno da se radi vođenja postupka protiv tih lica sprovedu istražne radnje koje nije moguće sprovesti u roku od osam dana, pri čemu je potrebno tim licima odrediti pritvor radi obezbeđenja njihovog prisustva u krivičnom postupku.
Tu bih posebno istakla da u ovu grupu krivičnih dela spada i krivično delo protiv javnog reda i mira, kao što je npr. krivično delo iz člana 23. st. 1. i 2. Zakona o javnom redu i miru, a to je ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira.
Napomenula bih da je iz svih navedenih razloga predloženo donošenje ovog zakona po hitnom postupku, kako bi se izbegle dalje štetne posledice po bezbednost zemlje, rad državnih organa i ostvarivanje prava građana, kao i da ovaj zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Na kraju bih istakla važnost ovog zakonskog predloga za nastavak dalje i efikasne borbe protiv nasilja na svim javnim skupovima i sportskim priredbama. Izražavam nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima predloženi zakon biti usvojen, čime će se stvoriti neophodni normativni okvir za konačno rešenje ovog problema.
Sada bih vas ukratko upoznala i sa izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama. Zakon o putnim ispravama počeo je da se primenjuje 9. aprila 2008. godine. Članom 53. Zakona utvrđeno je da pasoši izdati pre tog dana važe do roka navedenog u toj ispravi, a najduže do 31. decembra 2010. godine.
Do sada je ukupno izdato oko 2.700.000 biometrijskih pasoša, od čega oko 115.000 u diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Vreme njihovog izdavanja je svedeno na tri do 15 dana od dana podnošenja zahteva, bez obzira na zakonski rok od 30 dana, ako se zahtev podnosi u područnoj policijskoj upravi, odnosno od 60 dana ako se podnosi u diplomatsko-konzularnom predstavništvu.
Međutim, naša diplomatsko-konzularna predstavništva nisu u mogućnosti da prime veći broj zahteva za izdavanje biometrijskih pasoša državljanima RS koji borave u inostranstvu, s obzirom da ne raspolažu potrebnim brojem mesta za akviziciju biometrijskih podataka. Zbog toga naši državljani koji tu podnesu zahtev čekaju po više meseci na izradu biometrijskih pasoša u zemlji i njihovu dostavu u inostranstvo. Njima je položaj utoliko olakšan što ukoliko prilikom dolaska u zemlju u nadležnoj policijskoj upravi podnesu zahtev za izdavanje pasoša, njihovi zahtevi se rešavaju kao hitni u roku od 48 sati, tako da pasoše mogu preuzeti dok borave u Republici Srbiji. Ali, treba rešiti pitanje izdavanja pasoša onim našim državljanima koji neće doći u Republiku Srbiju do kraja ove godine, do kada im važe pasoši.
Imajući u vidu propisano važenje pasoša na starom obrascu, do kraja ove godine, i gotovo objektivnu nemogućnost da se u ovom roku svima koji traže izdaju biometrijski pasoši, a kako to ne bi proizvelo velike posledice po naše državljane u inostranstvu kojima pasoš u inostranstvu služi kao identifikaciona isprava, predlaže se da pasoši na starom obrascu ostanu na snazi do 31. decembra 2011. godine. Zbog toga što se u pasošu na starom obrascu izdaje viza, a pasoš u tom slučaju mora da važi još najmanje tri meseca, predlaže se donošenje ovog zakona po hitnom postupku.
Drugi predlog za izmenu ovog zakona – pored mogućnosti za izdavanje putne isprave u hitnim slučajevima (potreba za hitnim lečenjem u inostranstvu, obaveštenje o smrti ili teškoj bolesti članova porodice, neodložan službeni put) ili zbog drugih opravdanih razloga, ako su uz zahtev priloženi dokazi koji potvrđuju razloge hitnosti, i to najkasnije u roku od 48 sati od trenutka podnošenja zahteva, propisano je u članu 34. stav 3. Zakona – odnosi se na uvođenje izdavanja putne isprave po hitnom postupku i za druge razloge koji nisu obuhvaćeni citiranim članom i bez prilaganja dokaza o razlozima hitnosti.
U dosadašnjem radu na izdavanju putnih isprava MUP se najčešće susretao sa razlozima hitnosti koji nisu obuhvaćeni razlozima iz člana 34. Zakona, ali je izlazio u susret građanima i izdavao putne isprave po hitnom postupku.
Imajući u vidu da Ministarstvo izdavanje putnih isprava vrši bez ikakve nadoknade, ovom izmenom se stvara pravni osnov za utvrđivanje naknade za izdavanje putne isprave po hitnom postupku, na zahtev podnosioca.
Kao što sam rekla, još jednom izražavam nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima ovi zakoni biti usvojeni. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem gospođi ministru.
Poštovani narodni poslanici, zbog želje velikog broja narodnih poslanika da učestvuju u različitim manifestacijama vezanim za oslobođenje Beograda, a u vezi sa antifašističkom borbom i obeležavanjem 20. oktobra, tim povodom određujem pauzu od 10.45 do 12.00 časova. Dakle, u to vreme nećemo raditi.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Da li narodni poslanik Dušan Bajatović, zamenik predsednika Odbora, i narodni poslanik Boško Ristić žele reč? (Ne.)
Nastavićemo rad u 12.00 časova.
(Posle pauze – 12.05)

Dame i gospodo, nastavljamo rad. Da li neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.) Željko Ivanji.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice parlamenta, mogu da kažem da nakon ovih deset dana od nemilih događaja koji su se dogodili u Beogradu i Đenovi mogu da budem zadovoljan merama koje ova država preduzima.
Prošlog četvrtka sam na Odboru za bezbednost izneo mere koje bi država trebalo da preduzme; smatram da pitanje sankcija u ovoj državi nije dovoljno dobro rešeno, imajući u vidu da su neke kazne za krivična dela nedopustivo mala. U svakom slučaju, neophodno je procesuirati one koji su izazvali nasilje, kako u Beogradu, tako i u Đenovi. Da bi se došlo do podataka koji su neophodni za razotkrivanje te zločinačke grupe, sigurno da mera zadržavanja u pritvoru predstavlja nešto što je nužno.
Ono što je važno reći jeste da je dobro što se obistinilo ovo o čemu sam takođe u četvrtak govorio, a to je da Tužilaštvo za organizovani kriminal mora da preduzme gonjenje za ova krivična dela.
Druga dobra stvar koju sam čuo danas je to da će Republika Srbija potpisati sporazum sa Republikom Crnom Gorom o izručenju lica koja su na poternici u Srbiji. To je bio jedan od principa kako su kriminalci ili, možemo reći, huligani radili u prethodnom periodu –kada se pokrene krivični postupak oni bivaju pušteni na slobodu, zatim se obraćaju, na primer, Crnoj Gori tražeći zaštitu od tamošnjih vlasti ili pak tražeći državljanstvo da bi izbegli krivično gonjenje u Srbiji.
Treća stvar koja mora da se dogodi u narednom periodu, bez pretenzija da vršim pritisak na pravosuđe, jeste to da Ustavni sud donese odluku o zabrani onih organizacija koje su inicirale ove sukobe i ovo nasilje u Beogradu, organizacija koje predstavljaju opasnost za ovo društvo, organizacija koje predstavljaju ideologe onih koji nemaju ideologije i koje je lako zavesti, organizacije koje u programskom delovanju za svoj cilj imaju da optuže ili da proklamuju ko su neprijatelji Srbije.
Između ostalog, jedna od tih organizacija, kao što je „Obraz“, na svom sajtu kao neprijatelja srpskog naroda karakteriše jevrejski narod. Znači, imamo na delu antisemitizam koji je zvanično objavljen na sajtu jedne organizacije koja pledira da bude srpska. Podsećam vas da je za krivično delo širenja rasne, verske i nacionalne netrpeljivosti predviđena sankcija do pet godina zatvora. Znači, neonacizam koji se javlja u Srbiji je nedopustivo malo i niskom kaznom sankcionisan.
Kada govorimo o izveštajima koje smo dobijali danima, između ostalog o izveštajima BIA, u prethodnom periodu kao glavni neprijatelj srpskog naroda su karakterisane vehabije; pozivalo se na terorizam i dok smo se mi bavili problematikom Kosova goreo je Beograd, ali gorela je i Đenova. Mi smo želeli da viznom liberalizacijom omogućimo mladim ljudima da putuju u svet i Evropu, a doživeli smo da putuju organizovani huligani.
Upravo zato što je pretkrivični postupak bio neefikasan, to moramo priznati, moramo omogućiti brže procesuiranje krivičnih dela koja predstavljaju zaista veliki društvenu opasnost za ovo društvo. Sporost pravosudnih organa je nedopustiva. Od svih uhapšenih izgrednika samo 2,4% je procesuirano i optuženo u krivičnom ili prekršajnom postupku.
Zahvaljujući tome, između ostalog, slobodno mogu da kažem da je relativizovan zločin, da su bitange postali heroji, da se traži pravda za lice koje je palilo policajca dok je obavljao dužnost, da je heroj postao neko ko je zbog neefikasnosti naših sudskih organa doveo čoveka koji je vršio svoju dužnost na fudbalskoj utakmici do duševnog rastrojstva.
Takođe, na ulicama ovog grada je ubijen čovek samo zato što je govorio drugim jezikom. Da li je i on neprijatelj srpskog naroda zato što je govorio stranim jezikom? Njegovi roditelji dolaze razočarani ovde. Postupak se odlaže u nedogled zato što su lica koja su osumnjičena za krivično delo ubistva na slobodi, slobodno se šetaju gradom ili se ne odazivaju na sudske pozive ili su pobegla van zemlje.
Kada govorimo o sporosti samog postupka postavlja se pitanje šta je sa postupcima koji se vode protiv Džajića? Terzić je, navodno, u Crnoj Gori. Šta je sa postupkom protiv Bate Kankana? Šta je sa postupkom protiv Cece? Očigledno je da imamo mnogo mafije u fudbalu. To je ono što je nedvosmisleno.
Do sada su se mafijom ili huliganima na sportskim manifestacijama bavila opštinska tužilaštva. Sećam se, u nekom ranijem periodu, kada je podnošena krivična prijava u slučaju „Mobtela“, ona je završila, kako sam dobio informaciju, u fioci nekog referenta i tu je stajala godinama, sve dok predmet nije preuzelo tužilaštvo koje je moglo da procesuira sa punim kapacitetom ovo krivično delo.
Kao što sam rekao, Tužilaštvo za organizovani kriminal mora da se bavi mafijom, imajući u vidu da je mafija izražena na fudbalskim manifestacijama. Očigledno da je novac devedesetih godina bio jedino u tim fudbalskim transferima. Očigledno je da su fudbaleri reketirani od strane mafije. Očigledno je da jedan od razloga njihovog nastupa za državnu reprezentaciju predstavlja to što su im „vezane noge“, imajući u vidu da izlaze na utakmice pod pretnjama koje čuju kada ih skandiraju huligani na stadionima. Očigledno je da se radi o njihovom reketiranju. Očigledno je da oni žele da upravljaju transferima. Očigledno je da su fudbalske utakmice u Srbiji izgubile svaki smisao.
Danas imamo pitanje derbija. Postavljam jedno drugo pitanje – zašto bi bilo ko išao na derbi i kome je ta fudbalska utakmica namenjena? Da li je namenjena finoj srpskoj porodici ili huliganima? Da li mogu da odem porodično na stadion i da uživam u fudbalu, ako moje dete treba da čuje skandiranje „Ubij pedera“? Kako da objasnim detetu da je moguće da ceo stadion skandira da nekoga treba ubiti, u jednoj igri u kojoj je glavna suština prebaciti loptu preko linije između dve stative? Niko ne govori o fudbalu.
Ono što je nedvosmisleno je da imamo veliki problem sa mafijom i da je fudbal izgubio smisao. To nije slučaj sa drugim sportovima. Država mora mnogo efikasnije i jasnije da se suprotstavi tom zločinu. Ne treba da molimo UEFA da nam oprosti za ono što se desilo u Đenovi. Podsetiću da je Margaret Tačer tražila od UEFA da zabrani huliganima da idu na fudbalske utakmice i da zabrani reprezentaciji učešće na fudbalskim utakmicama koje se održavaju van zemlje, samo zato što je želela da podvuče liniju i da se obračuna sa mafijom, a to je ono što je nama neophodno. Moramo da podvučemo liniju; između ostalog, ovo je jedna od tih stvari koje radimo, izmena Zakona o krivičnom postupku, u ovom setu o kome sam govorio, a mora biti praćena zabranom neonacističkih organizacija.
Da ne govorim šta se još dešava na različitim sajtovima, npr. „Stormfronta“, gde imate spisak Jevreja u Srbiji. U 21. veku se prave spiskovi Jevreja u Srbiji! Zbog čega, postavljam pitanje. Imamo zaprećenu kaznu za to krivično delo do pet godina.
Zato, između ostalog, i sankcija predstavlja nešto čime mora da se utiče, pored preventive. Sankcije treba da budu najoštrije za vođe huligana, za mafiju koja vodi naš fudbal. Za one koji su zavedeni i nemaju ideologiju ili one koji su otrgnuti od porodice iz različitih razloga, možda zato što se ta porodica nije njima bavila, treba odmeriti odgovarajuću sankciju. Zašto ne i društvenokoristan rad? Zašto neko ko je bio motivisan od strane ideologa koji se poziva na neonacizam ne bi bio osuđen na kaznu koja podrazumeva društvenokoristan rad? Zašto ne bi pomagao obolelima od side? Zašto ne bi pomagao starima i nemoćnima? Zašto ne bi plevio bašte po Beogradu od korova, koji je, zamalo, i on mogao da postane? Na nama je da taj korov proredimo, da ga iskorenimo i da omogućimo da prave vrednosti izađu u prvi plan. Ukoliko su porodice prepustile tu decu ulici, svakako je bolje vaspitavati ih kroz društvenokoristan rad i ne dozvoliti da ih vaspitavaju kazneno-popravni domovi. Hvala.

Zahvaljujem. Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite mi da vas obavestim da deo današnje sednice sa galerije velike sale Doma Narodne skupštine prate članovi delegacije Udruženja penzionera grada Novog Sada, i to: Dragica Zelenbaba, Siniša Brankov, Milka Božić, Tihomir Nikolić, Perka Marinković, Mira Filipović, Slobodan Milosavljević, Slavko Radić, Miroslav Šparović, dr Petar Mudrinić, Branko Kaiš, Lazar Subotić, Radivoje Zorić, Milica Jović, Ferenc Musli, Milutin Vuković, Milena Žarković, Vida Sibinski, Milan Šicar, Danica Barišić, Spasa Zoranović, Milorad Mijić, Branko Ranitović, Žarko Višnjičar, Milutin Simić, Dušan Stojanovski, Milan Kozarčić, Mile Radojčić, Milan Livada, Nada Golić, Dragan Miskić i Ljiljana Grujić. Pozdravimo aplauzom naše cenjene goste.
Dajem reč narodnom poslaniku Čedomiru Jovanoviću.

Gospođo predsednice, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, želim prvo da izrazim naše veliko nezadovoljstvo okolnostima pod kojima se vodi rasprava o izmenama Zakonika o krivičnom postupku. Ne znamo šta još treba da se desi u ovoj zemlji pa da se u parlamentu pojave oni koji je vode, kako bismo mi u parlamentu razgovarali na ozbiljan način o problemima koji su više nego ozbiljni. Naravno, puno i lično poštovanje za vas i vaše prisustvo ovde, ali nama to, gospođo Malović, nije dovoljno. Sada vas vidimo kao nekog ko pokušava da svojom inicijativom uradi poslove koje niko drugi u državi nije želeo da uradi i nije sposoban da uradi i pri tome ne misli da preuzme odgovornost za takvu nemoć.
Tražili smo da se sazove vanredna sednica Skupštine. Tražili smo da se sazove vanredna sednica Vlade. Tražili smo da se sazove vanredna sednica Skupštine grada da bismo tamo razgovarali o uzrocima problema koje razdiru naše društvo. Sada smo prisiljeni da vodimo raspravu sa vama o izmenama Zakonika o krivičnom postupku, i to jednog njegovog člana kojim se spušta limit za izricanje mere pritvora, odnosno podižu mere pritvora sa osam na 30 dana. I vi i ja znamo koliko je to zapravo besmisleno.
Fan klub onog lošeg glumca iz Đenove, jer je ono bilo tragično pozorište i skaradno glumatanje, sa čarapom na glavi, u majici koja treba da posluži toj svrsi, ima 13.000 ljudi. Koliko znam, svi naši zatvori su već prepuni.
Razgovaram kao čovek koji je vrlo svestan onoga što je i sam, u političkom smislu, uradio. Uvek sam za više nego jasnu i efikasnu reakciju države. Ali, smeta mi kada nemoćna i nesposobna država, koja se prvo krije iza kordona policije, a potom ćuti i sa građanima komunicira saopštenjima, jednako grotesknim kao i ona kreatura u Đenovi, ili nas lažno uverava kako smo sigurni i bezbedni, i pri tom izvoznici sigurnosti i bezbednosti, na kraju sve svede na ideju da će problem biti rešen tako što će se pritvor sa osam dana podići na 30. To nije tačno. Odakle nam pravo da o tome ćutimo?
Zašto se nije sastao Savet za borbu protiv nasilja koji je formiran u Vladi, odlukom Vlade, nakon ubistva Brisa Tatona? Njime predsedava premijer Cvetković. Kakvi su bili njegovi zaključci? Zašto sa time nismo upoznati?
Odbor za bezbednost nam se sastao na takav način da ću ja tražiti od našeg predstavnika da napusti taj odbor, tako što su prvo zaključci SMS-om poslati većini u tom odboru, jer je važno da naši zaključci prođu, a onda smo svi otišli kućama.
Šta su uzroci svega toga? „Ultras bojsi“ neće biti „Ultras bojsi“, nego će biti „ultras grlsi“. Turskom danas upravlja partija koja je bila zabranjena pre deset godina, pa je promenila ime.
Ako govorimo o nasilju u Srbiji, onda to nasilje ima mnogo dublje korene. Ono se manifestuje u masi. Tamo gde je masa veća, nasilje je izraženije. Zato govorimo o fudbalskim stadionima kao mestima na kojima se danas ono najjasnije uočava.
Izvinite, ali nepokretno dete je izbačeno kroz prozor doma u Aleksincu. U Srbiji su dve trećine žena žrtve nasilja u porodici, 70% dece su žrtve nasilja. Kako se ovaj parlament odnosi i naša država? Nije država samo vlast, svi smo mi država. Kako se odnosi ova država prema sopstvenoj nasilničkoj ulozi u prošlosti ili prema ideji da se oštrijim sankcijama, državno kontrolisanim nasiljem reši problem o kojem razgovaramo? Hajde da te stvari spustimo u ravan istine, da počnemo da vodimo onakav dijalog kakav se mora voditi da bi ljudi razumeli u kojoj zemlji mi živimo.
Prvo, neko treba da preuzme odgovornost, i zna se ko je to, i za nasilje u sportu i za mafiju u sportu, gospodine Ivanji – vaša ministarka, apsolutno. Drugo, za nesposobnost da se zaštiti imovina Beograđana, da se zaštiti policija. Nije policija dužna da bude meta onih koji je kamenuju. Neko treba da preuzme odgovornost, neko ko je to odlučio.
Ako smo mi kao parlament doneli Zakon o borbi protiv diskriminacije, nismo doneli zakon samo da bismo ispunili neku normu, administrativnu normu u procesu evropskih integracija, nego ste dužni da taj zakon i primenjujete. Da li ste ga primenili i omogućili njegovu primenu tako što smo razvozili učesnike tog skupa „maricama“ po Beogradu? Nismo. Da li smo objasnili ljudima o čemu se tu radi? Ni to nismo objasnili.
Postoji politička odgovornost nas koji smo taj zakon doneli da reagujemo na vreme, kada pročitamo ono što je rekao gospodin Ivanji - „smrt pederima“ na zidovima. Kada čujemo na stadionu poruke da se neko čeka u Beogradu, mi politički treba da reagujemo tako što će se sazvati ovaj parlament, tako što će se sazvati Vlada, tako što će se sazvati neki skupštinski odbor, pa se obratiti javnosti i menjati ovo društvo.
Nigde nećemo stići ako jedni druge nastavimo da lažemo kako ćemo kaznom Ivanu Groznom zapravo efikasno odgovoriti na nasilje u Srbiji. Tog dana to nasilje je imalo svoj politički kontekst, meni više nego jasan. Nisu sve političke stranke, parlamentarne stranke, napadnute. Napadnute su one stranke koje vode politiku koja se onima koji su bili na ulici ne dopada.
Političke poruke koje su se naknadno čule, kao interpretacija tog događaja, za nas su samo dokaz nemoći i slabosti države. Time rukovodi Šarić iz džungle, tajkuni koji žele da zaštite svoje monopole, ruske nacionalističke grupe koje su u bratstvu sa našim nacionalističkim grupama, pa onda te osobe sa grotesknim nadimcima, Keke, ili kako se već zovu. To je jadno za ozbiljnu zemlju.
Umesto toga, podvlačenje crte. U pravu je bio moj kolega kada je nabrajao sve one slučajeve ukazujući na tu poražavajuću istinu da nam je to pred očima sve vreme i da mi o tome ćutimo. Zašto država o tome ćuti? Političari koji su u klubovima su valjda odgovorni ne samo za finansiranje tih klubova, nego i za sve ono što ti klubovi simbolizuju i predstavljaju u društvu. Da li oni preuzimaju tu ulogu na sebe i odgovornost? Ne.
Hajde da se vratimo nekoliko koraka unazad, pa da vidimo da li postoji makar etička svest u Srbiji, koju mi treba da stvorimo, o obavezi većine da štiti manjinu, o obavezi jačeg da štiti slabijeg. Ne postoji. Nije nam bila potrebna „Parada ponosa“ da bismo pokazali koliko smo usamljeni u svom nastojanju da pomognemo onome ko je slabiji.
Kako smo se odnosili prema izbeglicama, topovskom mesu te propale politike? Završili su na periferijama naših opština i gradova kao građani drugog i trećeg reda. Sada im se prave putevi, kanalizacije; ne mogu da rade, ne mogu da se školuju na normalan način. To je ta naša društvena solidarnost. Ona nije postojala ni u mnogo „srpskijim“ situacijama od te sa kojom smo se suočili 10. oktobra.
Naše društvo je deformisano i za to su odgovorne neke deformisane institucije. Nama je potreban projekat Vlade, mnogo ozbiljniji od ideje da se promeni i izrekne mera pritvora. Mi želimo da budemo demokratsko društvo, gospođo Malović. Razumemo vašu obavezu i neke procesne okolnosti koje su vas dovele u parlament sa idejom da promenite Zakonik o krivičnom postupku i pooštrite tu sankciju pritvora tako što ćete ga podići sa osam na 30 dana, ali ne može se samo pendrekom rešavati problem u Srbiji.
Zato smo napisali amandman i od toga zavisi da li ćemo glasati. Mi smatramo da ta mera treba da se ograniči na ona krivična dela u kojima postoje elementi nasilja, jer ne mislimo da svako u Srbiji treba sada da strahuje zbog toga što se mogućnost pritvora podiže sa osam na 30 dana. Predlažem da prihvatite to, ne zato što smo mi to napisali, mislim da će i vama biti lakše da sutra radite taj posao.
Ako govorimo o ozbiljnom problemu, onom sa kojim smo se suočili kada je paljena i rušena džamija u Beogradu 2004. godine i 2008. godine kada smo napadani po Beogradu, i kada je uhapšen Karadžić, kada je ponovo rušen Beograd, i ovome što se sada desilo, svaki put je iza toga bila politika. Ona politika koja ćuti i ne izjašnjava se, pa naknadno to deklarativno osudi ili ona politika koja jedino što zna da kaže jeste da sa tim nema nikakve veze i ako su nekada postojale te veze u prošlosti, one danas više nisu aktuelne. To je politika koja na tome gradi svoju poziciju i to treba da se kaže.
Ta Margaret Tačer koja se citira nije govorila u rukavicama, ona je rekla – zabraniću fudbal. Ono trčanje za loptom nema više veze sa sportom, sa kulturom. Kada 30.000 ljudi na stadionu deset minuta posle utakmice peva kako su im pesme ružne, ali su stoka, to je dijagnoza. To ne postoji nigde u 21. veku. Ali, i ti ljudi, takvi, naš su proizvod. Ona zastava koja je gorela u Đenovi, ona je ovde u parlamentu zapaljena. Ona je zapaljena u toj intelektualnoj tlapnji koja kaže kako Albanci nisu narod, nego su neko srednjovekovno pleme. Nju je zapalila naša nemoć da objasnimo ljudima, uz sve kontroverze, kako to drugačije može da se voli Srbija, kako drugačije može da se voli crkva, kako drugačije može da se izrazi neslaganje.
Veliki je posao koji moramo da uradimo. Ovo nije put do njegovog uspešnog završetka. Mi smo 2003. godine usvojili čitav niz zakona koji su policiji omogućili da se, recimo, mnogo efikasnije bori protiv organizovanog kriminala nego što je bio slučaj do tada. Nakon toga smo uspostavili i Tužilaštvo za ratne zločine. Mi ćemo u toku dana predati parlamentu predlog zakona koji će omogućiti uspostavljanje institucionalne arhitekture za efikasnu borbu protiv nasilja, ne samo na sportskim manifestacijama, nego i u javnom životu. Za to su nam potrebni i specijalno obučeni tužioci, koji imaju efikasne zakone, koje mogu da primenjuju, sudska veća koja su obučena za tu vrstu posla; posebne plate, to je ono što je takođe važno.
Ako želimo da se borimo protiv nasilja efikasno, onda moramo imati drugačije institucije, ove nisu dovoljne. Izmena jednog člana Zakonika o krivičnom postupku je kap u moru.
Mislim da moramo da tražimo od vas odgovore, ne znamo od koga drugog. Kako vi razumete, kao građanka ove zemlje, scene u kojima se pale prostorije stranke predsednika države, premijera, ministra policije? Kako se oseća običan čovek kada sve to vidi? Da li se on oseća sigurno zbog toga što je na kraju horda prošla, što je neko uhapšen i odveden u zatvor? Mislim da ne. Ta jalova uveravanja kako je sve u redu, to je ravno onome što smo gledali u vreme bombardovanja 1999. godine, i posle kada smo proglasili pobedu.
Ništa nije u redu. Jedino čemu možemo da se poklonimo je spremnost policije da trpi, da trpi batine i poniženja i da pri tom ni na kakav način ne reaguje, izbegavajući bilo kakve ozbiljnije incidente. Ali, to nije odgovor na nasilje u Srbiji. To što ste vi pomenuli – internet, stav prema Jevrejima, prema Romima, to ima svoja uporišta, ne u mišljenju anonimnih ljudi, nego u stavovima najznačajnijih ličnosti našeg društva, onih pred kojima se mi povlačimo, o kojima ćutimo.
Svaka čast našoj crkvi. Zašto da osporavamo nešto što postoji dve hiljade godina? Ako smo dovoljno tolerantni za „Paradu ponosa“, onda moramo biti tolerantni i za neku litiju. Mi iz LDP-a sa time nemamo problem. Sa nečim drugim imamo problem, imamo problem sa stavom nekoga ko nije patrijarh, a uverljiviji je od patrijarha, ko najavljuje sumporne kiše, Sodomu i Gomoru. Pri tom, institucije ove zemlje ćute o tome. Ne mislim da treba da ga uhapse, daleko od toga, ali mislim da mi moramo o svemu da razgovaramo. Policija je napadana i iz crkava. Crkva nije to. Oni koji su napadali policiju, koji su kidisali na ljude drugačije od sebe, oni su uvereni da se tako brani srpstvo. U to ih je valjda neko uverio. Definitivno nismo mi, definitivno nije ona zver iz Đenove.
Vlada nema politiku, nema jasan stav. To je naš problem. Izvinite, to je tako. U ozbiljnoj vladi premijer pozove ministarku sporta i kaže – ovo je kraj, ne možeš ti mnogo šta tu da uradiš, neko mora da snosi odgovornost, ja tražim tvoju ostavku. Onda stranka G17 kaže – čekaj, čekaj, a šta ti radiš kao premijer, podnesi ti, čoveče, ostavku.
Zemlja u krizi, mi nemamo premijera, nemamo parlament, nemamo vladu. Imamo predsednika. Jako nam je stalo da bude dobar predsednik i da bude uspešan, da bismo mi sutra kada dođemo na vlast mogli da odemo korak dalje, a da to nije korak iz novog pepela. Ali, ovo nije put do toga.
Svi su znali da su planirani incidenti u Đenovi. Apsolutno svi. To su znali čak i Italijani, koji su se samo okrenuli u stranu i dozvolili da se taj plan realizuje. Svi znaju da mafija ima igrače u klubovima. To svi znaju.
Ko je za to odgovoran? Da li onaj ko koristi tu priliku ili onaj ko mu je to dopustio? Za to je odgovorna uprava kluba koja tako nešto dopušta. Da li su tražili pomoć? Nisu. Ako nisu, oni su odgovorni. Na takav način možemo da sredimo. Nasilje u sportu je podsticaj nasilja u svim drugim segmentima našeg života, i mi želimo da o tome razgovaramo.
Na ovakav način se društvo vara. Građani se uveravaju kako će država biti efikasnija i sposobnija, a neće, ni na kakav način. Tražili smo od vas da prihvatite ovu našu korekciju, ne zato što mi želimo po svaku cenu da odigramo neku ulogu u usvajanju izmena zakona, nego zato što smatramo da je to jedini način da se afirmiše ideja demokratskog društva tako što će se suziti mogućnost države da rešenje problema traži u posledici i njenom sankcionisanju, umesto u uzroku.
Žao mi je, ali ovde smo razgovarali u februaru mesecu 2008. godine, kada je Beograd rušen. Tu, za skupštinskom govornicom rekao sam da će se „oni koji danas pale Beograd za godinu, dve ili tri toga stideti ili će otići korak dalje“. Otišli su dalje, otišli su korak dalje. Tada su bili podržani u tome. Oni koji su ih podržali nisu bili čak dužni ni da odgovore javnosti zašto su tako nešto uradili.
Postoje stenogrami sednica vaših vlada, znači, ključnih institucija ove zemlje, na kojima su se vodile polemike, recimo, između te ministarke sporta i omladine i jednog ministra iz sadašnje vladajuće koalicije, pa kolega preti koleginici da će proći kao i oni koji su prebijeni na ulici. Je li tako? Što ćutite vi iz G17? Nije samo „Telekom“ tema za vas, bavite se malo politikom. Recite istinu. Izađite sa tim stenogramima i recite – to su uporišta.
Izašli su na izbore u Aranđelovcu u koaliciji Nova Srbija i „Naši“. To je politički projekat. Pa je onda Nova Srbija u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom, pa pošto jedan šef peče rakiju i kopa bunar, ovaj drugi zato vodi politiku…
(Predsednik: Vreme.)
…pa on zna da su svi nevini, a narednog dana vidimo tu „nevinost bez zaštite“ kako lomi Evropu.

Narodni poslanik Milisav Petronijević ima reč.