Gospođo predsednice, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, želim prvo da izrazim naše veliko nezadovoljstvo okolnostima pod kojima se vodi rasprava o izmenama Zakonika o krivičnom postupku. Ne znamo šta još treba da se desi u ovoj zemlji pa da se u parlamentu pojave oni koji je vode, kako bismo mi u parlamentu razgovarali na ozbiljan način o problemima koji su više nego ozbiljni. Naravno, puno i lično poštovanje za vas i vaše prisustvo ovde, ali nama to, gospođo Malović, nije dovoljno. Sada vas vidimo kao nekog ko pokušava da svojom inicijativom uradi poslove koje niko drugi u državi nije želeo da uradi i nije sposoban da uradi i pri tome ne misli da preuzme odgovornost za takvu nemoć.
Tražili smo da se sazove vanredna sednica Skupštine. Tražili smo da se sazove vanredna sednica Vlade. Tražili smo da se sazove vanredna sednica Skupštine grada da bismo tamo razgovarali o uzrocima problema koje razdiru naše društvo. Sada smo prisiljeni da vodimo raspravu sa vama o izmenama Zakonika o krivičnom postupku, i to jednog njegovog člana kojim se spušta limit za izricanje mere pritvora, odnosno podižu mere pritvora sa osam na 30 dana. I vi i ja znamo koliko je to zapravo besmisleno.
Fan klub onog lošeg glumca iz Đenove, jer je ono bilo tragično pozorište i skaradno glumatanje, sa čarapom na glavi, u majici koja treba da posluži toj svrsi, ima 13.000 ljudi. Koliko znam, svi naši zatvori su već prepuni.
Razgovaram kao čovek koji je vrlo svestan onoga što je i sam, u političkom smislu, uradio. Uvek sam za više nego jasnu i efikasnu reakciju države. Ali, smeta mi kada nemoćna i nesposobna država, koja se prvo krije iza kordona policije, a potom ćuti i sa građanima komunicira saopštenjima, jednako grotesknim kao i ona kreatura u Đenovi, ili nas lažno uverava kako smo sigurni i bezbedni, i pri tom izvoznici sigurnosti i bezbednosti, na kraju sve svede na ideju da će problem biti rešen tako što će se pritvor sa osam dana podići na 30. To nije tačno. Odakle nam pravo da o tome ćutimo?
Zašto se nije sastao Savet za borbu protiv nasilja koji je formiran u Vladi, odlukom Vlade, nakon ubistva Brisa Tatona? Njime predsedava premijer Cvetković. Kakvi su bili njegovi zaključci? Zašto sa time nismo upoznati?
Odbor za bezbednost nam se sastao na takav način da ću ja tražiti od našeg predstavnika da napusti taj odbor, tako što su prvo zaključci SMS-om poslati većini u tom odboru, jer je važno da naši zaključci prođu, a onda smo svi otišli kućama.
Šta su uzroci svega toga? „Ultras bojsi“ neće biti „Ultras bojsi“, nego će biti „ultras grlsi“. Turskom danas upravlja partija koja je bila zabranjena pre deset godina, pa je promenila ime.
Ako govorimo o nasilju u Srbiji, onda to nasilje ima mnogo dublje korene. Ono se manifestuje u masi. Tamo gde je masa veća, nasilje je izraženije. Zato govorimo o fudbalskim stadionima kao mestima na kojima se danas ono najjasnije uočava.
Izvinite, ali nepokretno dete je izbačeno kroz prozor doma u Aleksincu. U Srbiji su dve trećine žena žrtve nasilja u porodici, 70% dece su žrtve nasilja. Kako se ovaj parlament odnosi i naša država? Nije država samo vlast, svi smo mi država. Kako se odnosi ova država prema sopstvenoj nasilničkoj ulozi u prošlosti ili prema ideji da se oštrijim sankcijama, državno kontrolisanim nasiljem reši problem o kojem razgovaramo? Hajde da te stvari spustimo u ravan istine, da počnemo da vodimo onakav dijalog kakav se mora voditi da bi ljudi razumeli u kojoj zemlji mi živimo.
Prvo, neko treba da preuzme odgovornost, i zna se ko je to, i za nasilje u sportu i za mafiju u sportu, gospodine Ivanji – vaša ministarka, apsolutno. Drugo, za nesposobnost da se zaštiti imovina Beograđana, da se zaštiti policija. Nije policija dužna da bude meta onih koji je kamenuju. Neko treba da preuzme odgovornost, neko ko je to odlučio.
Ako smo mi kao parlament doneli Zakon o borbi protiv diskriminacije, nismo doneli zakon samo da bismo ispunili neku normu, administrativnu normu u procesu evropskih integracija, nego ste dužni da taj zakon i primenjujete. Da li ste ga primenili i omogućili njegovu primenu tako što smo razvozili učesnike tog skupa „maricama“ po Beogradu? Nismo. Da li smo objasnili ljudima o čemu se tu radi? Ni to nismo objasnili.
Postoji politička odgovornost nas koji smo taj zakon doneli da reagujemo na vreme, kada pročitamo ono što je rekao gospodin Ivanji - „smrt pederima“ na zidovima. Kada čujemo na stadionu poruke da se neko čeka u Beogradu, mi politički treba da reagujemo tako što će se sazvati ovaj parlament, tako što će se sazvati Vlada, tako što će se sazvati neki skupštinski odbor, pa se obratiti javnosti i menjati ovo društvo.
Nigde nećemo stići ako jedni druge nastavimo da lažemo kako ćemo kaznom Ivanu Groznom zapravo efikasno odgovoriti na nasilje u Srbiji. Tog dana to nasilje je imalo svoj politički kontekst, meni više nego jasan. Nisu sve političke stranke, parlamentarne stranke, napadnute. Napadnute su one stranke koje vode politiku koja se onima koji su bili na ulici ne dopada.
Političke poruke koje su se naknadno čule, kao interpretacija tog događaja, za nas su samo dokaz nemoći i slabosti države. Time rukovodi Šarić iz džungle, tajkuni koji žele da zaštite svoje monopole, ruske nacionalističke grupe koje su u bratstvu sa našim nacionalističkim grupama, pa onda te osobe sa grotesknim nadimcima, Keke, ili kako se već zovu. To je jadno za ozbiljnu zemlju.
Umesto toga, podvlačenje crte. U pravu je bio moj kolega kada je nabrajao sve one slučajeve ukazujući na tu poražavajuću istinu da nam je to pred očima sve vreme i da mi o tome ćutimo. Zašto država o tome ćuti? Političari koji su u klubovima su valjda odgovorni ne samo za finansiranje tih klubova, nego i za sve ono što ti klubovi simbolizuju i predstavljaju u društvu. Da li oni preuzimaju tu ulogu na sebe i odgovornost? Ne.
Hajde da se vratimo nekoliko koraka unazad, pa da vidimo da li postoji makar etička svest u Srbiji, koju mi treba da stvorimo, o obavezi većine da štiti manjinu, o obavezi jačeg da štiti slabijeg. Ne postoji. Nije nam bila potrebna „Parada ponosa“ da bismo pokazali koliko smo usamljeni u svom nastojanju da pomognemo onome ko je slabiji.
Kako smo se odnosili prema izbeglicama, topovskom mesu te propale politike? Završili su na periferijama naših opština i gradova kao građani drugog i trećeg reda. Sada im se prave putevi, kanalizacije; ne mogu da rade, ne mogu da se školuju na normalan način. To je ta naša društvena solidarnost. Ona nije postojala ni u mnogo „srpskijim“ situacijama od te sa kojom smo se suočili 10. oktobra.
Naše društvo je deformisano i za to su odgovorne neke deformisane institucije. Nama je potreban projekat Vlade, mnogo ozbiljniji od ideje da se promeni i izrekne mera pritvora. Mi želimo da budemo demokratsko društvo, gospođo Malović. Razumemo vašu obavezu i neke procesne okolnosti koje su vas dovele u parlament sa idejom da promenite Zakonik o krivičnom postupku i pooštrite tu sankciju pritvora tako što ćete ga podići sa osam na 30 dana, ali ne može se samo pendrekom rešavati problem u Srbiji.
Zato smo napisali amandman i od toga zavisi da li ćemo glasati. Mi smatramo da ta mera treba da se ograniči na ona krivična dela u kojima postoje elementi nasilja, jer ne mislimo da svako u Srbiji treba sada da strahuje zbog toga što se mogućnost pritvora podiže sa osam na 30 dana. Predlažem da prihvatite to, ne zato što smo mi to napisali, mislim da će i vama biti lakše da sutra radite taj posao.
Ako govorimo o ozbiljnom problemu, onom sa kojim smo se suočili kada je paljena i rušena džamija u Beogradu 2004. godine i 2008. godine kada smo napadani po Beogradu, i kada je uhapšen Karadžić, kada je ponovo rušen Beograd, i ovome što se sada desilo, svaki put je iza toga bila politika. Ona politika koja ćuti i ne izjašnjava se, pa naknadno to deklarativno osudi ili ona politika koja jedino što zna da kaže jeste da sa tim nema nikakve veze i ako su nekada postojale te veze u prošlosti, one danas više nisu aktuelne. To je politika koja na tome gradi svoju poziciju i to treba da se kaže.
Ta Margaret Tačer koja se citira nije govorila u rukavicama, ona je rekla – zabraniću fudbal. Ono trčanje za loptom nema više veze sa sportom, sa kulturom. Kada 30.000 ljudi na stadionu deset minuta posle utakmice peva kako su im pesme ružne, ali su stoka, to je dijagnoza. To ne postoji nigde u 21. veku. Ali, i ti ljudi, takvi, naš su proizvod. Ona zastava koja je gorela u Đenovi, ona je ovde u parlamentu zapaljena. Ona je zapaljena u toj intelektualnoj tlapnji koja kaže kako Albanci nisu narod, nego su neko srednjovekovno pleme. Nju je zapalila naša nemoć da objasnimo ljudima, uz sve kontroverze, kako to drugačije može da se voli Srbija, kako drugačije može da se voli crkva, kako drugačije može da se izrazi neslaganje.
Veliki je posao koji moramo da uradimo. Ovo nije put do njegovog uspešnog završetka. Mi smo 2003. godine usvojili čitav niz zakona koji su policiji omogućili da se, recimo, mnogo efikasnije bori protiv organizovanog kriminala nego što je bio slučaj do tada. Nakon toga smo uspostavili i Tužilaštvo za ratne zločine. Mi ćemo u toku dana predati parlamentu predlog zakona koji će omogućiti uspostavljanje institucionalne arhitekture za efikasnu borbu protiv nasilja, ne samo na sportskim manifestacijama, nego i u javnom životu. Za to su nam potrebni i specijalno obučeni tužioci, koji imaju efikasne zakone, koje mogu da primenjuju, sudska veća koja su obučena za tu vrstu posla; posebne plate, to je ono što je takođe važno.
Ako želimo da se borimo protiv nasilja efikasno, onda moramo imati drugačije institucije, ove nisu dovoljne. Izmena jednog člana Zakonika o krivičnom postupku je kap u moru.
Mislim da moramo da tražimo od vas odgovore, ne znamo od koga drugog. Kako vi razumete, kao građanka ove zemlje, scene u kojima se pale prostorije stranke predsednika države, premijera, ministra policije? Kako se oseća običan čovek kada sve to vidi? Da li se on oseća sigurno zbog toga što je na kraju horda prošla, što je neko uhapšen i odveden u zatvor? Mislim da ne. Ta jalova uveravanja kako je sve u redu, to je ravno onome što smo gledali u vreme bombardovanja 1999. godine, i posle kada smo proglasili pobedu.
Ništa nije u redu. Jedino čemu možemo da se poklonimo je spremnost policije da trpi, da trpi batine i poniženja i da pri tom ni na kakav način ne reaguje, izbegavajući bilo kakve ozbiljnije incidente. Ali, to nije odgovor na nasilje u Srbiji. To što ste vi pomenuli – internet, stav prema Jevrejima, prema Romima, to ima svoja uporišta, ne u mišljenju anonimnih ljudi, nego u stavovima najznačajnijih ličnosti našeg društva, onih pred kojima se mi povlačimo, o kojima ćutimo.
Svaka čast našoj crkvi. Zašto da osporavamo nešto što postoji dve hiljade godina? Ako smo dovoljno tolerantni za „Paradu ponosa“, onda moramo biti tolerantni i za neku litiju. Mi iz LDP-a sa time nemamo problem. Sa nečim drugim imamo problem, imamo problem sa stavom nekoga ko nije patrijarh, a uverljiviji je od patrijarha, ko najavljuje sumporne kiše, Sodomu i Gomoru. Pri tom, institucije ove zemlje ćute o tome. Ne mislim da treba da ga uhapse, daleko od toga, ali mislim da mi moramo o svemu da razgovaramo. Policija je napadana i iz crkava. Crkva nije to. Oni koji su napadali policiju, koji su kidisali na ljude drugačije od sebe, oni su uvereni da se tako brani srpstvo. U to ih je valjda neko uverio. Definitivno nismo mi, definitivno nije ona zver iz Đenove.
Vlada nema politiku, nema jasan stav. To je naš problem. Izvinite, to je tako. U ozbiljnoj vladi premijer pozove ministarku sporta i kaže – ovo je kraj, ne možeš ti mnogo šta tu da uradiš, neko mora da snosi odgovornost, ja tražim tvoju ostavku. Onda stranka G17 kaže – čekaj, čekaj, a šta ti radiš kao premijer, podnesi ti, čoveče, ostavku.
Zemlja u krizi, mi nemamo premijera, nemamo parlament, nemamo vladu. Imamo predsednika. Jako nam je stalo da bude dobar predsednik i da bude uspešan, da bismo mi sutra kada dođemo na vlast mogli da odemo korak dalje, a da to nije korak iz novog pepela. Ali, ovo nije put do toga.
Svi su znali da su planirani incidenti u Đenovi. Apsolutno svi. To su znali čak i Italijani, koji su se samo okrenuli u stranu i dozvolili da se taj plan realizuje. Svi znaju da mafija ima igrače u klubovima. To svi znaju.
Ko je za to odgovoran? Da li onaj ko koristi tu priliku ili onaj ko mu je to dopustio? Za to je odgovorna uprava kluba koja tako nešto dopušta. Da li su tražili pomoć? Nisu. Ako nisu, oni su odgovorni. Na takav način možemo da sredimo. Nasilje u sportu je podsticaj nasilja u svim drugim segmentima našeg života, i mi želimo da o tome razgovaramo.
Na ovakav način se društvo vara. Građani se uveravaju kako će država biti efikasnija i sposobnija, a neće, ni na kakav način. Tražili smo od vas da prihvatite ovu našu korekciju, ne zato što mi želimo po svaku cenu da odigramo neku ulogu u usvajanju izmena zakona, nego zato što smatramo da je to jedini način da se afirmiše ideja demokratskog društva tako što će se suziti mogućnost države da rešenje problema traži u posledici i njenom sankcionisanju, umesto u uzroku.
Žao mi je, ali ovde smo razgovarali u februaru mesecu 2008. godine, kada je Beograd rušen. Tu, za skupštinskom govornicom rekao sam da će se „oni koji danas pale Beograd za godinu, dve ili tri toga stideti ili će otići korak dalje“. Otišli su dalje, otišli su korak dalje. Tada su bili podržani u tome. Oni koji su ih podržali nisu bili čak dužni ni da odgovore javnosti zašto su tako nešto uradili.
Postoje stenogrami sednica vaših vlada, znači, ključnih institucija ove zemlje, na kojima su se vodile polemike, recimo, između te ministarke sporta i omladine i jednog ministra iz sadašnje vladajuće koalicije, pa kolega preti koleginici da će proći kao i oni koji su prebijeni na ulici. Je li tako? Što ćutite vi iz G17? Nije samo „Telekom“ tema za vas, bavite se malo politikom. Recite istinu. Izađite sa tim stenogramima i recite – to su uporišta.
Izašli su na izbore u Aranđelovcu u koaliciji Nova Srbija i „Naši“. To je politički projekat. Pa je onda Nova Srbija u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom, pa pošto jedan šef peče rakiju i kopa bunar, ovaj drugi zato vodi politiku…
(Predsednik: Vreme.)
…pa on zna da su svi nevini, a narednog dana vidimo tu „nevinost bez zaštite“ kako lomi Evropu.