Poštovana predsednice, reklamiram član 27. važećeg poslovnika. Želim da uporedim neke situacije koje se događaju ovde i odnos predsedavajućih Skupštine (ne vas, naravno, hvala Bogu da vi trenutno predsedavate jer možemo da govorimo) sa nekim stavovima poslanika iz vladajuće koalicije danas.
Uopšte ne želim da tumačim šta su rekli koleginica Nada Kolundžija i kolega, čini mi se, Nikolić, samo nije dozvoljeno da oni vas upućuju na poštovanje Poslovnika i kome vi treba da date kaznu. To je zabranjeno, to nam sami kažete.
Gospodin Spasojević je pre neki dan od gospođe Čomić u 56. sekundi dobio opomenu zato što je ona smatrala da nema povrede Poslovnika. Prema tome, i gospođa Nada Kolundžija i gospodin Nikolić su reklamirali, a očigledno nije bilo povrede i trebalo je da im date opomenu. Inače, da je bilo povrede Poslovnika, vi biste izrekli neku kaznu gospodinu Iliću. Dakle, molim vas, ovo je sada primer dvostrukih aršina, to omladinu nervira, nepravda – prema jednim poslanicima ovako, a prema drugim poslanicima je tako.
Gospodine Jovanoviću, iskoristiću ovih pedeset sekundi koliko još imam do dva minuta. Ne borim se sa svojim mišljenjem i savešću. Možda sam konzervativan, gospodine Jovanoviću, ali ono što sam mislio pre dvadeset i trideset godina o Ravnoj gori mislim i sada.
(Predsednik: Nemojte se obraćati, molim vas, gospodinu Jovanoviću.)
Izvinjavam se. Problem nekih poslanika koji su govorili pre mene je što su bili ravnogorci, što su imali čast da ih vladike krste, pa im se to sada ne sviđa, zato što to nije isplativo, a liberalne ideje su isplative. Odakle, valjda će se jednom saznati u ovoj zemlji.
Dakle, ja sam ostao ravnogorac, gospodine Jovanoviću, za razliku od vas. Vi ste u politiku ušli sa krstom i kao predstavnik Ravnogorskog pokreta. Odričete se tih ideja, ali nemojte da pljujete na one koji su ostali verni tim idejama, gospodine Jovanoviću. Hvala lepo.

Gospodine Markićeviću, mislim da nisam povredila Poslovnik. Vi ste učinili što i gospođa Kolundžija, savetujete mi kako da vodim sednicu.
Pravo svakog poslanika je da stavi primedbu na način kako ja vodim sednicu, da se pozove na određeni član, a moja obaveza je da procenjujem vaše sugestije i da ih najčešće, kada ste vi u pitanju, ne prihvatim.
Gospodin Čedomir Jovanović, replika.

Naravno, biću kratak. Mislim da je svakom normalnom čoveku valjda jasno koliko je nesrećna zemlja u kojoj svi moramo da živimo pod jednim šinjelom.
Ne mislite valjda da vama ja sada ovde u parlamentu objašnjavam razloge zbog kojih sam kršten i način na koji sam kršten. Mislim da je to stvarno glupo, pre svega. Valjda je to neko ljudsko pravo.
Što se tiče tog drugog, ušao sam kroz studentski protest. Iako nemam nikakvih sklonosti ni razumevanja za to što simbolizuje Ravnogorski pokret, mislim da ih mi ničim nismo ugrozili, a pogotovo ne na onaj način na koji su oni koji sebe smatraju zaštitnicima srpske tradicije svoju borbu sveli na jurišanje na Urgentni centar, paljenje stranaka i pljačkanje radnji. Bar da ste krali domaće patike, nego ste krali omražene američke.
Ovim ću završiti svoju repliku. Prosto mislim da je način na koji vodimo ovu raspravu u velikoj meri uzrok problema o kojima razgovaramo, svakako u mnogo većoj nego što su to navijačke grupe koje smo deformisali svojim nevaspitanjem.

Gospodine Jojiću, vi imate pravo na repliku, isto ste pomenuti. Izvolite.

Imam samo objektivan pristup svim oblicima nasilja i želeo bih da se zakon primenjuje podjednako za sve, i za one nasilnike, ako su nasilnici, ali oni su se zvali 5. oktobra demonstrantima….
(Predsednik: Izvinite, kome replicirate? To ste vi govorili. Sebi?)
Čedomir Jovanović je na tu temu upravo govorio i osporavao neke činjenice.
(Predsednik: Ne razumem kome replicirate, a javili ste se za repliku.)
Izvinite, molim vas, dozvolite da obrazložim, jer on je mene pogrešno protumačio. Podjednako gledam one koji su palili Skupštinu 5. oktobra 2000. godine i one koji danas rade nešto što predstavlja krivično delo i prekršaj.
S druge strane, isto tako moram da vam kažem, a tu su i kolege pravnici iz Demokratske stranke, da su građani pred zakonom i Ustavom jednaki. Što se tiče ovih protesta, paljenja i ovih nezadovoljstava, vidite da imate i u Francuskoj velike proteste, u Sloveniji, Nemačkoj i u drugim zemljama. I tamo ima paljenja, ali tamo Sarkozi nije rekao Francuzima – vi ste fašisti, kriminalci, džukele, lopovi i bitange. Ne, on primenjuje zakon.
Upravo zato sam ja legalista, u smislu da svi treba da budemo jednaki pred zakonom. Svaki oblik nasilja mora biti sankcionisan, ali adekvatno. Ako je njih troje ili četvoro predvodilo grupu... Molim vas, 5. oktobra „delije“ su ovde palile i žarile sa Makijem, upadale u ovu stanicu u Majke Jevrosime i oduzimale oružje. Morate da shvatite da svi oni koji ne misle kao aktuelna vlast u svakom slučaju nisu neprijatelji ove države i neprijatelji ovog naroda, to su samo nezadovoljni građani.

Gospođa Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici vlasti, Vlada nas danima obasipa nekim vrlo čudnim odlukama. Poslednja u nizu tih vrlo čudnih odluka je i ova danas. Od nas se traži da Zakonik o krivičnom postupku menjamo zbog jednog društvenog događaja, zbog jedne utakmice koja tek treba da bude odigrana. Da li je to normalno? Da li smo mi uopšte normalna zemlja ako takve stvari činimo? Da smo banana država, da smo neka bantu država, gde ne postoje zakoni i gde državi na raspolaganju ne stoje nikakva druga sredstva, ja bih ovo razumela.
Gospodo, podsetiću vas, mi smo država u kojoj je na snazi najrigorozniji zakon, Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim utakmicama. Osnovni problem je samo u tome što se on ne primenjuje. Ja sada upućujem pitanje, ne samo ministru pravde, već uopšte predstavnicima vlasti, zbog čega se on ne primenjuje? Šta je to toliko sporno u njemu da bi se primenio?
Podsetiću vas da je za vreme naše vlasti taj zakon izmenjen. Izmene su izvršene u skladu sa engleskim modelom i on je postao najrigorozniji. To je urađeno za vreme naše vlasti. Država, da želi i da hoće, može da obezbedi da svaki sportski događaj u državi prođe mirno. Zašto se to ne radi? Ne radi se samo zbog toga što pod udar tog zakona mogu da dođu i sami sportski klubovi, gde sede predstavnici naše vladajuće većine. Sada pitam prvenstveno ministra pravde da li je to ključni razlog zbog čega se on ne primenjuje?
Takođe ću da vas podsetim da u tom zakonu postoji jedna odredba koja kaže da je moguće da se licu za koje policija ima saznanja da će da čini nasilje na sportskim priredbama, odnosno utakmici, i koje poseduje kriminalni dosije, izrekne mera udaljenja sa sportske priredbe. Da predočim javnosti šta to znači: ukoliko ona bude izrečena (izriče je sud), sam nazoviizgrednik bi imao obavezu da se javi u policiju neposredno pre same utakmice i da iz te iste policijske stanice posmatra utakmicu preko televizije, ukoliko je za to zainteresovan.
Ponovo ću da uputim pitanje gospođi ministru – da li je ova mera prema ikome izrečena? Ako jeste, priznajem da možda nemam informaciju o tome. Neka nam samo odgovori protiv koliko lica je ona trenutno na snazi.
Gospođo ministre, u ovoj oblasti se ne radi ništa, sem što se daju jake senzacionalističke izjave. Naravno da razlozi za to postoje, upravo sam ih objasnila pre par minuta, ali mi nije jasno da se apsolutno ništa ne radi, iako mogućnosti za to postoje.
Umesto primene zakona, vi posežete za promenom Zakonika o krivičnom postupku, gde se pritvor pretvara u krivičnu sankciju. Jako dobro znate da pritvor nije kazna i da je to izuzetna mera i da ne može da se primenjuje kao pravilo. Ovom izmenom Zakonika o krivičnom postupku vi činite da ona postane pravilo. Znam da ste vi imali u vidu da se ovo pravilo odnosi na izgrednike, ali ovakvom izmenom Zakonika o krivičnom postupku vi ste nam dali pravo da se ono primeni protiv svih lica i protiv svih krivičnih dela za koja su propisane kazne zatvora više od pet godina. Ako je namera bila da se prvo lica pritvaraju, pa da se protiv njih traže dokazi dok su u pritvoru, hajde onda da ukinemo sudove. Šta će nam sudovi, neka policija hapsi, neka privodi, neka ona presuđuje.
Da li je to cilj ove države? Da li smo mi dostigli taj nivo demokratskog razvoja da nam je to cilj? Nažalost, ovo podseća na neke neuspešne akcije iz nedavne prošlosti, gde su se flagrantno kršila ljudska prava. Nadam se da ovde nije takav cilj. Ne bi trebalo da nam ovakve izmene predstavljaju ponavljanje nečega što se u istoriji pokazalo da nije dobro.
Takođe ću da vas podsetim da su kapaciteti naših pritvora 12.000; znači, 12.000 lica može da bude pritvoreno, odnosno zatvoreno u isto vreme u našim zatvorima. Trenutno kaznu zatvora... Znači, pravosnažne presude kojima su izrečene kazne zatvora izrečene su protiv 16.000 lica. Zaključujete sami da 4.000 lica čeka na izdržavanje kazne zatvora. Da li je to tendencija koju treba da sledimo ovakvim izmenama?
Takođe, nisam sigurna da su ova rešenja u skladu sa međunarodnim standardima. U ovo sam imala prilike još više da posumnjam onog trenutka kada sam u obrazloženju pročitala da ovakva rešenja nisu u suprotnosti sa međunarodnim standardima. Moraćete da priznate da je to vrlo čudna formulacija, koju nismo imali do sada prilike da vidimo u obrazlaganju naših zakonskih predloga. Naravno, to je, onako nesigurno i za samog predlagača, napisano u poslednjoj rečenici.
Nije mi bilo teško, imala sam vremena da pogledam kako stvari stoje u drugim državama, prvenstveno u državama u samom okruženju. Uzećemo primer BiH, gde se kaže: „U vanrednim okolnostima, ako je reč o krivičnom delu za koje se može izreći kazna zatvora od deset godina ili teža kazna“. Govorim o prvoj izmeni ZKP. Zatim, Hrvatska: „Istražni zatvor je nužan radi neometanog odvijanja postupka zbog posebno teških okolnosti počinjenja kaznenog dela za koje je propisana kazna dugotrajnog zatvora“. Ako pročitate na šta se odnosi dugotrajni zatvor, kroz sam zakon videćete da se on odnosi upravo na ona dela za koja su propisane kazne zatvora iznad deset godina. Crna Gora – isto deset godina.
Dalje, uzeću jednu evropsku državu, Norvešku. U članu 172. se kaže: „Pritvor će se odrediti prema licu koje je osumnjičeno za krivično delo za koje je predviđena minimalna kazna od deset godina zatvora“.
Znači, šta mi ovde činimo? Mi ovde činimo nešto što nije u skladu sa međunarodnim standardima, što nije u skladu sa evropskim zakonima.
Druga izmena Zakonika o krivičnom postupku tiče se skraćenog postupka i ovde se pritvor sa osam dana produžava na trideset dana. Podsetiću sve da je uloga skraćenog postupka da se postupak brže okonča. Znači, podrazumeva se da već imamo dokaze na osnovu kojih je moguće neposredno optuženje, na osnovu kojih postoji mogućnost da se direktno optuži, odnosno da se podigne optužni predlog. Sama istraga je u toj situaciji preskočena. Naravno, postoji mogućnost da sudija, istražni sudija, predvidi određene istražne radnje, ali to su istražne radnje, one se završavaju, predmet se vraća. Znači, suština skraćenog postupka je upravo brzo postupanje. Ovim izmenama Zakonika o krivičnom postupku vi obesmišljavate sam smisao skraćenog postupka. Ne radi se to na takav način. Iza ove odredbe stoji samo neznanje, stoji nesposobnost da se u roku od osam dana preduzmu sve neophodne mere za samo postupanje.
Ovako se, nažalost, prvenstveno mislim na ovu prvu izmenu Zakonika o krivičnom postupku, i na ovu drugu koja je vezana za sam skraćeni postupak, menjaju međunarodni krivično-pravni standardi. Menja se nešto što postoji decenijama unazad i što jedna normalna, stabilna, pravna država sebi nikad ne bi smela da dozvoli.
Dalje, umesto da se ugledamo na neke stare evropske zemlje sa dugom krivično-pravnom tradicijom, u kojima je, naravno, nezamislivo menjanje ovih standarda, mi smo se odlučili da promenimo ZKP zbog jedne utakmice.
Da bi javnosti bilo jasno o čemu govorim, samo ću da se pozovem na neke krivične zakone koji su važili, ili još uvek važe, dugi niz godina. Recimo, nemački zakon važio je od 1871. do 1950. i neke godine. Je l' vi shvatate koliko je to vreme? Francuski – od 1810. do 1994. godine, znači 180 i nešto godina. Holandski, sa nekim izmenama, pošto to vreme samo nalaže, još važi, od 1886. godine. U Danskoj je na snazi zakon iz 1930. godine, a u Švajcarskoj iz 1942. godine.
Zašto sve ovo govorim? Govorim zbog toga što efekti promene jedne odredbe u krivičnom pravu ne mogu da se vide odmah, oni se vide za dvadeset, odnosno više godina. Vi tek na osnovu toga možete da znate da li je neko rešenje dalo ili nije dalo rezultate.
Zato je potpuno besmisleno ad hoc menjati zakon, a još besmislenije je menjati same krivične standarde. Ovim pokazujete, naravno, da nemate viziju, da nemate znanje i da nemate stručnost kako određeni problem, koji vam se pojavio u društvu, da rešavate. Nije isključivo cilj i način represija. Ne može se samo represijom rešavati nasilje. Ono na taj način postaje veće, ono se samo produbljuje.
Vlast treba prvenstveno da stvori uslove za bolji život. Vlast treba da stvori bolje društveno-ekonomske uslove u samoj državi, umesto što obećava da će nekad, za dvadeset-trideset, možda i duže, biti bolje. Ta nerealna obećanja su nas dovela do toga da je danas, za dve godine više od 250.000 ljudi ostalo bez posla, da imamo najnižu prosečnu platu u regionu, nižu nego u Albaniji i da je 650.000 ljudi bukvalno na ivici gladi. To su pogubne činjenice koje opisuju beznađe situacije u Srbiji.
Nasilje je nesumnjivo nešto pred čim crveni celo društvo, nikom od nas nije bilo prijatno da gleda one scene iz Đenove, ali ono se ne može posmatrati izolovano, izopšteno od sveukupnog društvenog konteksta. Zato je neophodno da se svi zajedno potrudimo da nam bude drugačije društvo, prvenstveno mislim na preventivno delovanje kroz ulogu porodice, škole, medija, sportskih klubova.
Takođe ću vas podsetiti da u Zakonu o sprečavanju nasilja postoje odredbe koje jasno apostrofiraju edukativnu ulogu sportskih klubova. Da li su sportski klubovi ikada do sada održali bilo koje predavanje, tribinu, pa, recimo, seminar o tome kako treba da se ponašaju lica na samoj utakmici? Naravno da nisu.
Nekome ovo deluje vrlo smešno, ali to je izuzetno važno za one koji prvi put dolaze na fudbalske utakmice. Vrlo je važno da shvate kodeks ponašanja koji ne sme da se krši.
Sudovi i policija su poslednja karika u ovom lancu. Oni na raspolaganju imaju samo zakon, koji je dobar, samo je potrebno da se primeni. Nažalost, rekla sam zbog čega se ne primenjuje – i zbog toga što bi možda pod njegov udar došli i neki predstavnici vladajuće koalicije. Sada se, na kraju, od „reformisanog“ pravosuđa traži da primenjuje ovaj ZKP, i to od subote. Vrlo zanimljivo.
Moram da kažem da je pravosuđe kao takvo vrlo negativno apostrofirano u izveštaju Evropske komisije. Da li će možda i zbog primene ovih odredaba o pritvoru, koje ne nalaze svoje mesto ni u jednom zakonodavstvu evropske države, pravosuđe da trpi kritike Evropske komisije, videćemo u samom izveštaju.
Naravno, jedno je sigurno, da Evropska komisija ne gleda blagonaklono na postupak reizbora. Smatraju da on nije izvršen u skladu sa evropskim standardima i, naravno, da je pravosuđe, to smo imali priliku svi da čitamo u poslednje vreme, na vrhu najnegativnijih učinaka ove vlade i najveća zamerka Evropske komisije. Da li će i ono da nađe svoje mesto u izveštaju, ostaće da vidimo 9. novembra.
Na kraju, da zaključim, Demokratska stranka Srbije podržava svaku odlučnu akciju države, uopšte društva, da se problem izgrednika i nasilnika potpuno, jednom za svagda, stavi ad akta. Smatramo da za to postoje zakonske mogućnosti i da država, odnosno sudovi i policija treba da primenjuju ono što već imaju na raspolaganju.
Mi smo kao stranka, protiv koje se u poslednje vreme vodi najbrutalnija kampanja upravo kada je ovo pitanje na dnevnom redu, vrlo zainteresovani da se ovo pitanje reši, ali ako je način da se rešava putem onoga što danas predlažete, onda ste na pogrešnom putu.
Vrlo je čudno, ukoliko već postoji najrigorozniji zakon u našoj državi, koji na efikasan način može da se obračuna sa samim izgrednicima i nasilnicima, da uopšte nemamo nikakve rezultate ili da su rezultati tog obračuna jedva vidljivi.

Od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe je iskorišćeno šesnaest minuta.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, za svojih pet minuta ću kratko reći, kroz primere, recimo, današnjih naslova u novinama, u kojoj smo situaciji, vezano za predložene izmene krivičnog zakonika.
Srbija postaje izvoznik bezbednosti, kaže ministar odbrane povodom učešća srpske policiji i vojske u mirovnim misijama. Za to vreme treba da promenimo ove članove zakona, valjda zato što smo manje bezbedni. Kako onda, kao nebezbedni, ugroženi od huligana, možemo nekome da izvozimo bezbednost?
Kaže, u otpad, povodom ovih vakcina za svinjski grip, ko se toga još seća, 4,8 milijardi evra... Krajem meseca im ističe važenje. Za to vreme, ministar juče vređa poslanike u parlamentu.
Kažu, moguć je uvoz mleka iz Nemačke. Za to vreme pričamo o Keki i danas, a ne o tome što nema mleka.
Četvrtina građana u Srbiji boluje od depresije, naučno utvrđeno, a očekujemo da svaka četvrta porodica, koja ima nekog depresivnog, na pravi način vaspitava omladinu, upućuje je da zna šta je tolerancija itd.
Inflacija je iznad gornje granice, gura je nagore rast cena prehrambenih proizvoda. To je nasilje nad porodicama koje nemaju novac za hranu, a posle su kriva njihova deca, ili roditelji što ne stignu da decu vaspitavaju na pravi način.
Nemojte da neko pomisli da na ovaj način pravdam nasilje. Ne, samo govorim šta su uzroci i šta je sve dovelo do toga.
Sledeći izveštaj o napretku Srbije ka EU sadržaće kritike na račun, pod jedan, reforme pravosuđa. To je danas objavljeno. Verovatno će ove izmene i dopune doprineti da se poboljša slika o našem pravosuđu ili o nama kao donosiocima zakona u Srbiji. Neotpočinjanje procesa restitucije, situacija u Sandžaku, situacija u medijima, to su četiri najveće primedbe.
Svi se spremaju da potroše „Telekom“. Vlast će „pojesti“ sav novac od „Telekoma“. Naravno, ovde se o tome ne govori, nego se govori o derbiju. Derbi je mnogo važniji.
Sto hiljada gladnih više u ovoj godini. Nekada se na utakmice išlo porodično, to je takođe jedan današnji naslov. Recimo, ja sam prvi put na fudbalsku utakmicu išao sa svojim ocem, koji je inače, gospođo ministarka, penzionisani sudija Okružnog suda. Radio je u pravosuđu četrdeset godina. Ne znam koji roditelj može danas decu da vodi i koliko njih ima da na fudbalske utakmice idu sa svojim očevima? Odakle mu novac za dve, tri, šest karata u toku meseca, koliko ima utakmica, da bi ih posmatrali?
Nisam išao sa svojim vršnjacima, išao sam na utakmice sa svojim ocem, pa tek kasnije, kada sam postao punoletan, sa svojim vršnjacima, ali sam već u to vreme imao izgrađeno mišljenje šta je sportski događaj, šta je utakmica, za koga se navija i zbog čega se navija, i zašto se onaj drugi ne mrzi.
Danas nije takva situacija. Svi smo za to krivi. Da li ove izmene, čak postoji pitanje, ZKP-a krše prava građana? Mislim da krše i zbog toga neću glasati za ovaj predlog izmena, a o detaljima ću pričati kada bude rasprava o amandmanima. Zašto? Zato što Evropska povelja o ljudskim pravima i Univerzalna deklaracija zabranjuju donošenje novih zakona ili delova zakona kojima se umanjuje već postignuti stepen ljudskih prava.
Gospodo poslanici, naročito iz vladajuće većine, toliko ste se ovih dana zalagali za poštovanje ljudskih prava, i bili ste u pravu. Ovi su imali pravo da protestuju i niko nije imao pravo da ih fizički u tome sprečava, mada su i ovi drugi imali pravo da protestuju protiv njih, ali ne da upotrebljavaju nasilje. Ali, ako već tako mislite i ako se već za to zalažete, upravo zbog Evropske povelje o ljudskim pravima i Univerzalne deklaracije, koja zabranjuje donošenje novih zakona ili delova zakona kojima se umanjuje već postignut stepen ljudskih prava, bilo bi dobro da u danu za glasanje glasate protiv ovog predloga, jer on upravo to čini i ovo će takođe doprineti tome da Srbija sporije napreduje ka EU. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.