Kada gledamo ove amandmane i odgovor Vlade na amandmane koji su predloženi ponovo se vraćamo na iste argumente koje smo imali u načelnoj raspravi, a ovaj put u konkretnoj stvari. Ovde je reč o jednom od mogućih razloga za pritvor.
Podsetiću vas još jednom, pritvor nema retributivne elemente u sebi. Pritvor nije kazna, pritvor je mera. Pritvor služi, da to pojednostavim zbog laika, iz dve grupe razloga: jedna se tiče obezbeđenja prisustva okrivljenog, odnosno optuženog u postupku, da bi bio tu, da ne bi nekome sudili u odsustvu. Drugi razlog je da se obezbedi tok postupka, da bi taj postupak mogao da teče na odgovarajući način, da se dokazi ne bi pokvarili, da se ne bi uticalo na svedoke itd. Zato lice koje je okrivljeno i optuženo sedi u pritvoru, da bi se sprečila mogućnost da komunicira sa okruženjem, jer se i na taj način može pokvariti tok postupka. To su uglavnom svi razlozi za pritvor.
Ima još jedan mogući razlog: kada je onaj koji je okrivljen ili optužen počinio krivično delo ranije, za koje je osuđen pravosnažno, pa, uz pomoć činjenice da znamo nešto o njegovom ranijem ponašanju pouzdano, kroz krivičnu evidenciju, postoji velika verovatnoća da će se neki od ova prva dva razloga desiti, čak i ako se nisu ugrozili konkretno. Znači, neko je već ranije osuđen na neko krivično delo u trajanju od šest ili sedam godina i onda je ponovo uhvaćen za neko drugo krivično delo ili krivično delo slične vrste – onda je to dovoljan razlog za sudiju da odredi pritvor.
Pritvor je izuzetna mera. I po Ustavu i po zakonu koji proističe iz Ustava, pritvor se određuje izuzetno. Ne vidim nikakve svrhe da se jedan od uslova za pritvor, a to je visina zaprećene kazne... Jer, ako neko čak nema nameru da pobegne, niti postoje indicije da će to da radi, ne može da utiče na svedoke ili da oštećuje dokaze, znamo ko je i šta je, ne treba da utvrđujemo njegovu istovetnost i svi ostali razlozi koji stoje, znači, ništa od tih razloga ne postoji da nekoga pritvorimo. Za sudiju može biti dovoljan razlog ako je zaprećena kazna takva da se može izreći deset godina zatvora, ili teža kazna. Taj jedini razlog za pritvor, od onih šest pobrojanih u sadašnjem zakonu, jeste pravno, politički najsumnjiviji.
Da se ja kao pravnik pitam, i s vama kao sa pravnicom razgovaram, gospođo ministre, tu se može otvoriti ozbiljna polemika o tome da li je visina zaprećene kazne za krivično delo koje se stavlja na teret dovoljan razlog, kao jedini razlog za određivanje pritvora. Po meni, nije. I vi klimate glavom, kažete isto da nije. U redu je, ali vidite šta je problem. Molim vas da me saslušate, pošto vodim ozbiljnu polemiku.
Šta je problem? Ako to nije dovoljan razlog za pritvor, zašto onda on nije kumulativno propisan sa još nekim drugim? Pa, jeste sa razlogom u kome se kaže da je u pitanju krivično delo koje ima određene osobine. Tamo stoji koje osobine ima, da se radi, naravno, o posebno teškim okolnostima itd. Gledajte, čak i da je to tačno, ni tu ne mora da postoji specijalan razlog za pritvor. Znači, pritvor nije obavezan, sudija ne mora ni tada pritvor da odredi.
Slažete se tu sa mnom. Nemamo više instituciju obaveznog pritvora. Ako je to sve tako, pošto se sad slažemo u pogledu toga, u čemu je onda smisao smanjiti granicu sa deset na pet godina? Postoji li jedan racionalan razlog? Ja ne mogu da ga vidim, nema ga.
Vi pokušavate da objasnite to pravno-političkim razlozima, kažete – celishodno je. To je jedan od poslanika rekao u prethodnoj raspravi, da je to celishodno, a vi ste rekli da postoje preventivni i retributivni razlozi. Kakva crna prevencija u meri pritvora? Ona se tu ne sadrži. Može da bude samo specijalna prevencija u odnosu na konkretnog pojedinca, a ti razlozi ne stoje u tački koja se menja, nego stoje u tački 1), u tački 3), a nikako ne postoji prevencija u tački 5). Smisao tačke 5) nije u prevenciji, nego u dokazivanju države da je u stanju da zadrži nekoga u pritvoru u toku postupka, bez obzira na sve ostale razloge za pritvor, samo zbog visine zaprećene kazne i karaktera dela.
To je stvar za diskusiju, slažem se. Možda da, možda ne, ali smanjiti sa deset na pet, pa, u čemu je tu politika? Onda prihvatate amandman LDP-a i kažete – u redu, možda treba to još više ograničiti na jedan određeni krug dela. Oni ta dela zovu, kako se kaže ovde u amandmanu – odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja.
Tu se odjednom uvodi novi pravni standard. Vi nemate u KZ nigde opis pojma novog standarda – element nasilja. Prvi put ovde uvodimo u KZ... U drugim propisima da, ali u KZ prvi put uvodimo standard koji se zove – element nasilja. On nigde nije objašnjen. On će se tek objašnjavati kroz pravnu praksu i onda će studenti pravnog fakulteta učiti od svojih profesora kroz odgovarajuću praksu šta znači element nasilja.
Element nasilja je kad neko nekog teško telesno povredi. Neki put to može biti učinjeno iz nehata, ali nehatna teška telesna povreda je krivično delo, pa onda automatski znači da će u tom slučaju biti smanjen rok granice sa deset na pet godina.
Ne možemo tako, to jednostavno nije dobro. Čak ni sa ovom amandmanskom izmenom to nije dobro, nema nikakvog smisla. Ako je jedini smisao da se to uradi da se reaguje na neke društvene događaje, pa da vi kao Vlada pokažete pred građanima određeni stepen odgovornosti ili brzinu reakcije time što ćete reći – aha, dešava se to i to... Bez obzira na to što je naše mišljenje da ste vi to sve režirali, ali recimo da niste, pa da kažete – hajde sada i mi da reagujemo ili da napravimo neku reakciju i da tu reakcija bude: smanjićemo sa deset na pet, tamo ćemo povećati sa osam dana na trideset. Verujte mi, to je samo politička poruka. Ona nema nikakvu realnu sadržinu, jer postojeći propisi daju punu mogućnost državnim organima da reaguju u svakom konkretnom slučaju i da zaštite interes građana i države.
Dakle, ovo se javlja kao jedna potpuno prazna izmena koja nema nikakvu životnu sadržinu, ali zato može, uz određene pritiske izvršne vlasti na pravosuđe, što nam ne manjka u ovom društvu, da se koristi u političke svrhe u pojedinim trenucima. To je ono čega se mi bojimo. Ne kažem da se sada dešava, ali to ne znači da se neće desiti u budućnosti.
Taj strah, i konkretan i apstraktan... O konkretnom strahu ćemo tek da pričamo, a o apstraktnom ćemo govoriti zbog toga što je obaveza države i ustava jedne države i zakona koji iz ustava proističu da zaštite ljudska prava. Sve retributivne mere se primenjuju prema građanima izuzetno, a i zakon donet na osnovu Ustava ih propisuje oprezno i na takav način da se mogu i da ih treba što ređe primenjivati. Vi to ovde ne radite, radite jednu suprotnu stvar. To je krajnje lako dokazivo.
Šta god vi rekli ovde, svodi se na isto: vi ste rešili da za nešto što niste sposobni da odradite u ovom društvu nađete opravdanja i da to što niste sposobni da radite radite na ovakav način, obmanjujući javnost i praveći od zakona koji donosite u ovoj skupštini običan reklamni trik. To je ono što vi radite.