U redu. Dakle, prvo, sloboda govora, sloboda okupljanja i protesta nisu krivična dela, pa se nikakvi elementi nasilja u okviru toga i ne razmatraju.
Kada je reč o krivičnim delima, mnoga krivična dela u sebi sadrže elemente nasilja. Pošto se ovde ne definiše o kakvom je nasilju reč, semantički gledano, nasilje može biti verbalno, pa se samim tim i krivično delo uvrede može javiti kao krivično delo sa elementom nasilja, jer kad nekoga povredite na taj način, psihološki, time vršite nad njim odgovarajuće nasilje. U sociološkom smislu i u smislu nauke koja se bavi izučavanjem psihologije, elementi nasilja u porodici nisu samo elementi fizičkog nasilja, nego i druge vrste nasilja. Tako da krivična dela kao što je izdavanje menice bez pokrića mogu biti uzeta u obzir kao krivična dela bez elemenata bilo kakvog nasilja, ali brojna su krivična dela sa elementima nasilja.
Upravo zbog toga, kad je reč o ovom amandmanu, koji navodno poboljšava tekst zakona, pod jedan, nedefinisanost kao pravnog standarda pojma „element nasilja“ u opisu krivičnog dela, koje ne zatičemo u Krivičnom zakoniku, nego ga sad zatičemo, pošto ćete ovo usvojiti, u noveliranim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, ne nalazi svoje uporište. To će u budućnosti, ako ovo opstane u našem pravnom poretku, ovakva odredba, biti interesantno za izučavanje na pravnom fakultetu.
Kada je reč o smislenosti i osnovnog teksta zakona i amandmanskog teksta, i dalje ponavljam da, po meni, to sve zajedno nema nikakvog smisla. Pritvor je fakultativna mera i, prema članu 30. Ustava, lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, pa onda zakon razrađuje tu odredbu i govori o tome.
Naše zakonodavstvo novijeg doba, za razliku od starog socijalističkog, ukinulo je obavezan pritvor. Ranije smo imali obavezan i fakultativan pritvor, danas ga nemamo. Danas imamo samo fakultativan pritvor. Šta on znači? To znači da će sudija procenjivati, sud procenjuje kada će nekoga staviti u pritvor da bi se obezbedilo vođenje krivičnog postupka. Ako nema razloga za to, neće ga staviti.
Zato sam u prvom delu rekao da je po svojoj prirodi i po prirodi značaja pritvora u našem pravnom sistemu sama odredba stava 5. koja govori o tome da se neko može pritvoriti, da sudija može odlučiti da nekog pritvori, iz ona dva kumulativna razloga navedena u stavu 5, takođe besmislena. Jer, svi ostali razlozi koji se navode za pritvor, koji u osnovi ometaju krivični postupak – ili ne možemo utvrditi identitet lica, ili nije tu, ili očigledno ne želi da bude prisutno, želi da pobegne, da prikrije dokaze krivičnog dela, želi da izvrši bilo kakvu drugu manipulaciju, samo ili u vezi sa ostalim licima koja su vezana za sam postupak ili krivično delo – sve su to razlozi da nekoga zadržimo u pritvoru. Ako svi ti razlozi otpadnu, ovaj je, sam po sebi, apsolutno besmislen i svodi se na retribuciju.
Znam da je i moja poslanička grupa nekada učestvovala u donošenju jedne takve odredbe, kada je krivično zakonodavstvo modelirano. Intimno se nisam ni tada slagao sa tim. Nije u tome stvar. Stvar je u sledećem: kada već takva odredba postoji u našem zakonodavstvu, a postoji i u drugim, to je jedna šira polemika, to nije polemika srpskog parlamenta, onda ne vidim razloga da se granica koja je postavljena na deset godina smanji na pet, jer ništa se u realnosti neće time promeniti.
Ako pokušamo da zamislimo da se neko sada hapsi zbog sumnje da je izvršio krivično delo u kome ima elemenata nasilja i da je za to krivično delo zaprećena kazna zatvora do tri godine, sudija može odlučiti da to lice pritvori, bez obzira na to da li je ovaj cenzus smanjen ili ne, onog trenutka kada utvrdi da to lice možda želi da izbegne poziv, da postoji opasnost da će pobeći, da će uticajem na svedoke uticati na tok krivičnog postupka itd. Postoji mnogo razloga da to lice bude pritvoreno, ne mora ovo biti razlog.
Zato vam sve vreme govorim o besmislenosti ove izmene. Kako je moguće da to ne shvatate? Kako je moguće da ne shvatate elementarnu logiku u ovome? O tome se radi.
Kada je reč o onoj drugoj izmeni, ona je skandalozna, zato ću sačekati vreme kada budemo razgovarali o članu 2.
Član 1. nije ni skandalozan, on nema nikakvu sadržinu. To je suština priče. Zato sam govorio o onoj političkoj insinuaciji na početku, o nekakvim namerama koje stoje iza ovoga. Namere su političke prirode, da se pošalje poruka. Na koju se sve adresu ova poruka šalje, preko Skupštine Srbije, od strane predlagača, to je takođe bio deo današnje rasprave. Čuli smo od kolega različita mišljenja.
Ali, u pravnom smislu, u smislu načina vođenja krivičnog postupka, nema nikakvog sadržinskog efekta ovo što se donosi, sem da iritira one koji se imalo razumeju u pravo i sem da ljudi prevrću očima, uvaženi profesori Pravnog fakulteta u Beogradu i da se maltretiraju studenti i da nam bude nakaradno zakonodavstvo. Nema nikakvog realnog, sadržinskog efekta u stvarnom životu.