Pravo na repliku, narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Kolega, ne idem vašim putem, svaki dan se vraćam Ibarskom magistralom iz Beograda u Valjevo, pa efekti te akcije nisu vidljivi u tom delu gde prolazim.
Takođe sam učestvovala u mnogim akcijama "Očistimo Srbiju" od perioda kada sam bila u osnovnoj školi, pa do danas i verovatno ću to i dalje raditi, bez obzira ko stoji iza te akcije. Izgleda da je dobro da vas preusmerim, pa da prođete malo Ibarskom magistralom.

Na osnovu člana 87. i člana 90. stav 2. određujem pauzu u trajanju od nešto više od jednog sata. Dakle, prepodnevni rad završavamo sada i nastavljamo popodne u 15.00 časova, a radićemo i posle 18.00 časova.
(Posle pauze – 15.00.)

Dame i gospodo narodni poslanici,  nastavljamo rad sednice u popodnevnom delu raspravom po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima zakona od 4. do 10. tačke dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, a posle njega narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Iskoristio bih ovu priliku da čestitam Svetu Petku svim porodicama koje danas slave krsnu slavu. Takođe, čestitao bih i stranačku slavu mojim kolegama, članovima i simpatizerima SNS, uz želje za dobro zdravlje, svu sreću i napredak.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin ministar, pretpostavljam da će brzo stići, upravljanje otpadom je jedna veoma atraktivna disciplina koja je u Srbiji eksploatisana i u nauci i u medijima i na tržištu.
Činjenica je da se u Srbiji nije ozbiljno upravljalo otpadom, pa zbog toga na tom polju zaostajemo za razvijenim evropskim i svetskim zemljama i državama nekih 50-ak godina. Naša dugogodišnja praksa je bila da se otpad samo odnese iz vidokruga građana i baci na neku skoru divlju deponiju, koja je malo ili najčešće ni malo kontrolisana. Broj divljih deponija, u zavisnosti od izvora, kreće se od 2400 do 4400, po istraživanjima nadležnih inspekcija, što je za državu veličine Srbije veoma veliki broj.
Umesto Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom, o kojem danas, između ostalog, govorimo, više bih voleo da raspravljamo o dokumentu koji bi definisao ritam i rokove izgradnje sistema regionalnih deponija. Sanitarne deponije postoje u Leskovcu, Kikindi, Lapovu i Pančevu, grade se u Užicu, Pirotu i Sremskoj Mitrovici.
Međutim, šta je sa drugim opštinama i gradovima, kada će doći vreme za nas? U Vrnjačkoj Banji, turističkom mestu prve kategorije, dnevno se prikupi između 25 i 30 tona otpada, što je ekvivalent negde između 60 i 70 kubika raznog smeća koje se deponuje u depresije nastale iskorišćavanjem, odnosno eksploatacijom šljunka pored korita Zapadne Morave.
Otpad se deponuje bez ikakvog predtretmana, bez ikakve folije, bez biotrnova, iako postoji rešenje republičkog ekološkog inspektora staro nekoliko godina, kojim se zabranjuje odlaganje smeća na taj način i na toj lokaciji.
Kao dugogodišnji tehnički direktor JKP "Beli izvor" iz Vrnjačke Banje, svestan sam svih opasnosti ovog problema i nemojte misliti da teret nerešenog pitanja upravljanja otpadom u Vrnjačkoj Banji želim da prebacim na trenutnu administraciju koja vodi Vrnjačku Banju.
Problem neadekvatnog deponovanja smeća dug je bar 20 godina i nadživeo je mnoge administracije koje su se menjale na čelu Vrnjačke Banje. Samo pokušavam da animiram gospodina Dulića, kao resornog ministra, da nam pomogne, jer budžet opštine Vrnjačka Banja, koji je na nivou od 400 miliona dinara godišnje, takvu investiciju ne može da iznese.
Iako nije predmet ovog seta predloga zakona, Vrnjačka Banja ima problem i sa otpadnim kanalizacionim vodama, koje se bez ikakvog predtretmana ili taloženja izlivaju direktno u Zapadnu Moravu, iako samo par kilometara nizvodno naše komšije iz Trstenika koriste tu istu vodu kao pijaću.
Pisac ovog predloga zakona u članu 4. je predvideo da se dve ili više jedinica lokalne samouprave dogovore i zajednički obezbede i sprovode upravljanje otpadom. U suprotnom, na predlog Ministarstva, odnosno nadležnog organa AP, to će učiniti Vlada Republike Srbije.
Međutim, ono što niste predvideli, to je otpor građana. Sindrom koji se zove – ništa u mom dvorištu, ne postoji samo u Srbiji, nismo ga samo mi izmislili, već postoji i na zapadu, gde je ekološka svest na znatno višem nivou. U svesti naših građana je da se treba rešiti otpada, ali ne u svom dvorištu, već negde u komšiluku, verovatno. Taj otpor je sasvim normalan, tako je svuda u svetu.
Ono što u ovom predlogu zakona nisam prepoznao, a to je potreba da se građanima, koji žive u delovima gde su deponije, pomogne da dobiju neku drugu infrastrukturu, ali i potreba da se izvrši edukacija kojom bi se otklonio opravdani strah. Kao primer ponovo navodim moj kraj, relaciju između opština Vrnjačka Banja i Trstenik, gde lokalne samouprave pokušavaju već 15-ak godina da se dogovore o zajedničkoj deponiji.
Međutim, ne uspevamo, jer meštani Trstenika ne žele smeće iz Vrnjačke Banje na svojoj teritoriji. Razumem ih i plašim se da bi strogim sprovođenjem ovog zakona, naročito stava 2. člana 4. bili suočeni sa serijom blokada ili nekim drugim izlivima nezadovoljstva.
Ako bi se taj problem čak i rešio strogom primenom zakona ili dogovorom, što je, verujem, cilj svih nas, dolazimo do drugog problema, a to je stanje voznog parka komunalnih preduzeća. Specijalna vozila autosmećara su u proseku, u Srbiji, stara u proseku 12 i 15 godina i siguran sam da ne bi mogli da izdrže dnevni transport smeća na destinacijama koja su 30-40 kilometara duže nego što je to sada. Novi autosmećar košta oko 100 hiljada evra, transfer stanice za pretovar smeća nisu jeftine, a lokalne samouprave su sve siromašnije.
Plašim se da ćemo se suočiti sa problemom da, iako se izgradi regionalna deponija, veliki broj javnih preduzeća neće moći da preveze prikupljeni otpad. Sistem regionalnih deponija je definitivno nešto što nam je potrebno i to je osnov upravljanja otpadom.
Ako gledamo ka Evropi, a treba da gledamo, to pitanje je apsolutno prevaziđeno. Zemlje EU su već na stepenu razvoja koji im omogućuje da smanjuju broj deponija. Dakle, ono što mislim, jeste da treba intenzivno da radimo na tome, i to ne samo deklarativno, već i praktično, da kroz kompostilišta, odnosno tretiranje biorazgradivog otpada, reciklažu, insineraciju, smanjujemo količinu otpada koji završava na deponijama.
Ove tehnologije nisu jeftine, insineracija otpada košta 100 evra po toni, tretman plazma tehnologijom košta oko 80 evra po toni, a iznošenje smeća u Srbiji košta 30 evra po domaćinstvu godišnje, to je neki prosek koji se razlikuje od opštine do opštine. Zbog toga je neophodno da se u rešavanju ovog problema država snažnije uključi.
Iako potičem iz jednog takvog javnog komunalnog preduzeća, moram da priznam da veliki generator tog problema leži baš u tim javnim preduzećima. Problem u prezaposlenosti i u velikom uticaju politike na rad tih javnih preduzeća. Problem je i u stručnosti, jer nisu postojale visokoškolske ustanove koje su obrazovale kadrove iz ove oblasti.
Politika, nažalost, igra presudnu ulogu u izboru tih kadrova, pa se otpadom bave ljudi koji su završili biologiju, filologiju, filozofiju, bilo šta drugo. Menadžeri komunalnih preduzeća najčešće misle da je vrhunac i kraj posla očišćena ulica ili ispražnjen kontejner. Međutim, tada posao tek nastaje.
Ne vrši se optimizacija ruta, kojom bi se smanjila potrošnja goriva i ubrzao rad. Zbog finansijske situacije ne kupuju se dobri kamioni koji odgovaraju tipu naselja, već se kupuju i biraju što jeftiniji kamioni.
Upravljanje otpadom je krupan biznis, tržište otpada u SAD je vredno nekih 60 milijardi dolara, zaista nemam preciznu informaciju ni procenu kolika vrednost tržišta otpada u Srbiji. Ali, ono što ovaj zakon nije definisao i ne rešava, jeste dilema - da li taj posao treba da bude državno pitanje, pitanje lokalne samouprave ili privatnika.
Na kraju, ono što moram i da pohvalim je da ste u članu 6. predvideli da kvalifikovano lice odgovorno za stručni rad za upravljanje neopasnim otpadom je lice koje nije kažnjavano za bilo koje krivično delo. To je napredak u odnosu na zakonsko rešenje kojim je predviđeno da komunalni policajac može biti pravosnažno osuđivano lice na kaznu zatvora do tri godine zatvora. Tako da je ovo definitivno kvalitetan pomak. Zbog takvih gafova koji nažalost imaju težinu zakona imamo probleme prilikom izbora komunalnih policajaca recimo grada Kraljeva. Pozdravljam što ste prihvatili neke zamerke SNS i takvu grešku niste napravili ponovo u ovom predlogu zakona.

Iskorišćeno je devet minuta i 40 sekundi  vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, posle njega narodna poslanica Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospodo iz Ministarstva, ministra nema, evo počinjemo, želimo da ministar prisustvuje i da ga, ako je tu u blizini, pozovete i da krenemo sa raspravom.
Osnovni zakoni koje ste predložili, tih osam zakona vezanih za zaštitu životne sredine, mi kao republički poslanici ne možemo da u ovom trenutku do detalja izdefinišemo, odnosno da obrazložimo onako kako bi trebalo, zbog vremena, zbog svih okolnosti u kojima učestvujemo i mi i vi.
U jednom kratkom preletu prokomentarisaću par zakona iz našeg ugla, kako mi to vidimo i šta predlažemo konkretno da se uradi u vezi sa ovim čitavim setom koji ste pre tačno 18 meseci ovde predložili, odnosno koje smo mi kao republički poslanici ovde napadali, želeli da poboljšamo sve te aktivnosti koje su vezane za zaštitu životne sredine, ali nismo uspeli iz raznoraznih razloga i vi se sada ponovo vraćate na tu istu tematiku, odnosno želite da popravite određene članove tih zakona koje smatrate da treba da popravite.
Osnovni razlozi za promenu ovog Zakona o hemikalijama proizišli su iz poteškoća u njegovoj primeni. Predlagač kaže da izmene i dopune suštinski ne menjaju zakon. Ima nekih terminoloških usklađivanja i na primer obavezno angažovanje savetnika. To su ad hok primedbe povodom ovog zakona o hemikalijama.
Ima još i tehničkih komentara vezano za engleski jezik, gde mi smatramo da je srpski jezik ustavna tekovina i tako treba tretirati ove zakone. Naša primedba je u vezi sa stručnim pitanjima, koja imaju za cilj i stručnu nadoknadu. To je u stvari rojenje nadležnosti vezano za ovaj zakon.
Biocidni proizvod jeste aktivna supstanca ili smeša koja sadrži jednu ili više aktivnih supstanci, pripremljena u obliku u kome se snabdevaju korisnici, a čija je namena da hemijski ili biološki uništi, učini bezopasnim, spreči delovanje ili kontroliše nepoželjne organizme. Ovaj deo sam prokomentarisao zbog šire javnosti da ljudi znaju šta je to biocidni proizvod, odnosno čime se bave ovi biocidni proizvodi, čime se bavi ovaj zakon.
Ovaj zakon je usvojen prošle 2009. godine, a danas je ponovo pred nama u parlamentu. Mi smo vam i tada govorili, pisali amandmane i vi ništa, samo vrtite glavom i idete dalje. Rekli smo vam našim amandmanima, ako to može da se popravi, nikog vi iz opozicije ne slušate. Znamo da ste vi sami sebi dovoljni i da smo vam mi samo kao enterijer u toj vašoj demokratiji. U suštini nije tako kao što vidite, posle 18 meseci vršite ispravke, ne samo ovoga Zakona o biocidnim proizvodima, nego čitavog današnjeg seta.
Biocidni proizvodi više ne smeju da se reklamiraju po ovom novom Predlogu izmena i dopuna, već ste našli pravi izraz, a to je da se oglašavaju, član 1.
Idemo dalje, za davanje stručnih ocena mora da se plati naknada. Kome? E sada se pojavljuje EU, koja daje odobrenje za stavljanje u promet tih biocidnih proizvoda. Kada to rešite sada je na nama kupcima da taj proizvod kupimo, ako imamo čime da ga kupimo, da ga ne kupujemo kao što vi činite sa MMF-om po sistemu – dođem ti. Kad, kako i koliko - to još niko ne zna osim Đelića i Dinkića.
Naravno da bi i agencija nešto radila vi joj poveravate poverljive podatke, a znate i sami da više u svetu nema tih poverljivosti, sve se zna odmah. To ste predvideli članom 5. ovog zakona.
Sada ide sistem dodvoravanja. To je jezik. Može i na srpskom ili evropskom, a engleski je obavezan. Ima tih proizvoda koji nisu baš efikasni, jer uništavaju životnu sredinu onako kako su to činili Amerikanci i EU kada su nas bombardovali.
Sada se Agencija polako raščlanjava i stvara novu vrednost, a to je zastupnik čiji rad košta i koji mora da bude visokostručan za tu oblast. Sada u Evropskoj uniji mora da se prevede zakon i overi na srpski jezik, član 10.
Kada sve to organizujete nema više količine biocidnih proizvoda, već se ta količina pretapa u ukupan promet biocidnog proizvoda koji je ostvario u prethodnoj godini. Ali ko, ko je to ostvario?
Članom 12. komentarišete ko će davati stručno mišljenje i analizu o svojstvima i nameni određenih biocidnih proizvoda. Članom 13. predviđate da se plaća naknada, reklamiranja više nema, sada je na snazi oglašavanje. Članom 16. regulišete reč – zarada i ona sada postaje promet, i to ukupan promet biocidnih proizvoda. Član 17. u stavu 3. starog člana 44. reč "ekotoksikogolije" zamenjuje se rečju "ekotoksikologije", znači isto, ništa se ne menja.
Razlozi zbog čega ste predložili izmene i dopune su izrada podzakonskih propisa i akata. Prilikom izrade ovog zakona konsultovali ste švedske stručnjake koji su iz ove oblasti za vas pod "A", a naše konsultante i stručnjake smatrate pod "G", a mi predlažemo da konsultujete i rusku struku i nauku iz ove oblasti.
U vezi sa ovim biocidnim proizvodima, zalažemo se, na primer, da se šumovitost Srbije poveća. Tim zakonom je trebalo da ugradite i određene elemente u taj zakon, koji bi mogli da podstiču, a u vezi je sa svim za biocidne proizvode.
Na primer, naselje od pet hiljada stanovnika biće dezinfikovano ako se u njemu nađe jedan hektar kleke. Poruka je - podižite šume. Borova šuma u jednom santimetru kubnom vazduha ima 200 puta manje štetnih mikroorganizama nego jedan kubni santimetar ovde u Beogradu.
Naši preci su u prirodi i iz prirode koristili biocidne proizvode, na primer, operaciona sala u Drugom svetskom ratu je bila u hrastovoj šumi na otvorenom, zbog tanina koji ima ta svojstva da sprečava širenje negativnih organizama.
Ovo sam sve u komentaru dao da bi šira javnost i ljudi znali šta su to biocidni proizvodi i u kom smislu oni treba da funkcionišu.
Zakon o upravljanju otpadom. I u ovom zakonu ste uočili određene probleme, pa predlažete da pojednostavite ovaj zakon kako bi sve ovo što je u vezi sa otpadom moglo da se reši u grejs periodu do 2015. godine.
Znamo iz izveštaja o zaštiti životne sredine da u Srbiji ima preko 4.000 smetišta i da taj problem treba rešiti što pre. Da li ćete ovim promenama već jednom konačno zaustaviti političke ekskurzije koje obilaze Evropu i koje imaju za cilj da evropsko upravljanje otpadom prenesu na našu teritoriju. Od toga nema ništa.
Predlažem da ministar sa svojom ekipom obiđe i napravi urgentnu analizu, a posebno za smetišta i odlagališta koja se nalaze u zaštićenim delovima prirode, kao što su nacionalni parkovi i prirodni rezervati i da njima da prioritet, ako je to vezano za operativnost ovog zakona.
Opasni otpad mora i stručno i na državnom nivou da se odlaže, da ne bi došao u ruke raznoraznih finansijskih mešetara, koji će trgovinom omogućiti da se ovaj otpad odlaže i na prostorima gde to ni po koju cenu ne može da se odlaže. Možda je ovo samo opasna igra sa opasnim otpadom, a može da bude i gore od toga.
Zakon o zaštiti prirode. On je kruna ovog seta i taj zakon o zaštiti prirode ima veliku poruku, odnosno mi iz SRS se plašimo da ćete vi prilikom usvajanja ovog zakona napraviti veliku štetu građanima, a posebno zaštićenim delovima prirode.
Nacrt predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode donelo je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja bez bilo kakvih konsultacija sa strukom. Ovo potvrđujemo dopisom koji nam je uputila grupa naučnika i visokokotiranih ljudi iz Srbije, koji apeluju na Ministarstvo da se ovaj zakon i član 35. i član 57. važećeg Zakona, odnosno čl. 13. i 28. Predloga zakona, redefinišu u korist zaštićenih delova prirode.
Da je rađeno pod velom - neće oni to sve primetiti, zakon je postavljen na sajt u avgustu 2010. godine kada su svi koji su mogli da komentarišu bili na godišnjim odmorima.
Nacrt predloga zakona usvaja Vlada 28.9.2010. godine i taj predlog izmena i dopuna Zakona o zaštiti prirode se dramatično razlikuje od verzije koja je data javnosti na uvid na sajtu Ministarstva. Zašto se tako ponašate? Ko će da vam veruje i ako je istina, kad bude bila istina?
Predlog izmena i dopuna Zakona o zaštiti prirode donosi mnogo prostora za uništavanje prirode u zaštićenim prostorima. Kome to ide u prilog? Znamo da niste sposobni, ni kadri da kadrovski i ekonomski propratite oblast zaštite životne sredine. Ona iziskuje mukotrpan rad i velike pare.
Evropska unija od nas zahteva da zaštitimo 12% teritorije. U Srbiji je samo 6% zaštićeno. Možda nekako uspemo još 1% ili 2% da zaštitimo, praktično smo uništili ili bar značajno narušili predele u toj meri da više nemamo šta da zaštitimo.
Od već postojećih zaštićenih prostora pod trećim režimom zaštite nalazi se preko 80% površine, pod drugim nešto preko 15%, dok je pod prvim režimom zaštite jedva malo više od 2%. Ako novi zakon stupi na snagu, samo će ta 2% ostati zaštićena, sve ostalo će biti naselja i fabrike, ski-centri i staze, jezera za veštački sneg, ko zna šta. Kada se 2% površine zaštićenih prostora prenesu na teritoriju Srbije dolazi se do 0,01% teritorije.
Februara 2009. godine smo na ovaj Zakon o zaštiti prirode podneli 21 amandman. I ove godine smo na ovaj zakon podneli više amandmana kojima želimo da zaustavimo eroziju i uništavanje životne sredine. Niste prihvatili u prošlim predlozima naše amandmane, a danas vam oni predstavljaju osnovni razlog za ''izmene i dopune'' ovog zakona.
Kome su potrebne izmene i dopune? Razlog znate vi, a mi smo sigurni da to činite zbog velikih želja za prostorom koji je tretiran ovim zakonom, a koji čini buduće tržište građevinskoj operativi.
Beograd je zauzeo prostor više od 80 hiljada hektara i on se širi, a vi prostora nemate. Ovih dana ste i ovde u srcu Beograda obezbedili kompletnu dokumentaciju po hitnom postupku da izgradite jedan mali grad od četiri hiljade i više stanovnika.
To nam ukazuje da ćete ovim zakonom, kad vam bude bila potrebna bilo koja površina u zaštićenom prostoru, upotrebiti Vladu i Ministarstvo i time obezbediti pravno valjanu sigurnost za vaše ideje i ciljeve.
''Natura 2000'' je okosnica ovih promena. Ko je ta ''Natura 2000'' i šta ona predstavlja za naš narod? Ništa i niko, ali za vas je to nešto i neko.
Zašto u zakonu niste projektovali jedan član ovog predloga da tražite štetu koja nam je učinjena i od koje će generacije da pate, a to je bombardovanje. Između ostalih i zaštićenih prostora, ta šteta je vredna dve stotine milijardi evra i ta vrednost treba da se naplati u nekom budućem vremenu od tih koji se predstavljaju kao ''Natura 2000'' i EU.
Neprihvatljivo je i dugoročno veoma štetno da ovaj mali, a vredan deo površine država sada uništi za potrebe neodrživog ekonomskog razvoja ili drugih trenutnih parcijalnih interesa, omogućavanjem brojnih po prirodu izuzetno ugrožavajućih i neuskladivih aktivnosti koje dovode do narušavanja i nepovratne izmene zaštićenih prirodnih dobara, prostora od neprocenjivog ekološkog, estetskog, naučnog, kulturnog i obrazovnog značaja.
Ova predložena rešenja odstupaju od opštih ciljeva postojećeg zakona i još više od međunarodno prihvaćenih standarda i dobre prakse u ovoj oblasti. Najviše padaju u oči čl. 35. i 57. važećeg zakona, odnosno članovi 13. i 28. Predloga zakona nisu u skladu sa suštinskom namenom zaštićenih područja u sistemu zaštite prirode.
U jednim dnevnim novinama osvanuli su napisi "Srpski nacionalni parkovi idealni za odlaganje nuklearnog otpada". Ekolozi Srbije se oglasili i kažu da država i ministarstvo na mala vrata uvode da od Fruške Gore naprave najveću deponiju nuklearnog otpada u Evropi. Ta uznemirenost je potom stala, nisu se ekolozi više oglašavali. Zašto?
Predložene izmene zakona su korak nazad, umesto da se otklone operativne manjkavosti, nudite nešto što dodatno komplikuje usaglašavanje novih pozitivnih rešenja i zatečenog stanja. Politički laici, nestručni kadrovi od lokalnog nivoa pa do ministarstava, to ste govorili sami u više navrata, sebe smatraju znalcima iz ove oblasti, ali u suštini to nije tako.
Režim zaštite prvog stepena u zaštićenim prirodnim dobrima u Zakonu o zaštiti prirode podrazumevao je strogu zaštitu, dok predlog dozvoljava neke od turističkih aktivnosti, potpuno neprihvatljivih u zonama stroge zaštite. Imate primere da se u tim zaštićenim prostorima netaknute prirode, kada bilo ko iz vladajuće koalicije smisli ili osmisli neku nebulozu, on odmah ide tamo da gradi. Šta će da grade, to oni sami znaju, a znaju to i građani Srbije.
Režim zaštite trećeg stepena u Zakonu o zaštiti prirode podrazumevao je aktivnosti aktivne zaštite i mogućnost održivog korišćenja, dok je u članu 13. Predloga "ograničeno", nije zabranjeno, sprovođenje velikog broja sasvim neodrživih aktivnosti koje potpuno devastiraju zaštićena prirodna dobra i time sistem zaštite prirode u Srbiji pod parolom održivog razvoja.
Režim zaštite, na način kako su propisani u članu 13. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, grubo odudara od temeljnih odrednica samog zakona čl. 1. i 2. Pomenute aktivnosti u neskladu su sa principima i odredbama međunarodne konvencije koju je Republika Srbija ratifikovala: Konvencija o biološkoj raznovrsnosti, Zakon o potvrđivanju Konvencije o biološkoj raznovrsnosti, Konvencije o očuvanju migratornih vrsta, Konvencija o očuvanju divlje flore i faune i prirodnih staništa itd.
Predlog zakona o zaštiti prirode u potpunosti poništava napore i rezultate postignute u mukotrpnom procesu zaštite nacionalne prirodne baštine i prekida kontinuitet u periodu povoljnih zakonskih rešenja iz ove oblasti koji datiraju iz 90-ih godina, član 49. Zakona o zaštiti životne sredine.
Ovim zakonom ministar predlaže da se modifikuje taksa, odnosno ulazak u zaštićen prostor i da to bude jedinstveno na čitavoj teritoriji Srbije. To nije loša ideja kad znamo da su svi zaštićeni prostori u Srbiji u vrlo teškom ekonomskom stanju.
Smatrali smo da će ovim zakonom biti regulisano i finansiranje zaštićenih delova Srbije i prostora i time bi se okončala vekovna muka sa funkcionisanjem i delovanjem na ovim prostorima. Konkretno, nacionalni parkovi u Srbiji moraju biti finansirani iz budžeta Srbije, sa dugoročnim planovima i programima, da nivo finansiranja dosegne sve planirane aktivnosti na tim prostorima.
Nemojte da vam se stalno pričinjava da je jedan ili dva posto od ukupnog realizovanog prihoda sa zaštićenog prostora dovoljno da bi taj prostor funkcionisao. Obezbedite novac i uložite zbog budućih generacija koje će verovatno bolje od vas voditi računa o ovim zaštićenim prostorima.
Imao sam toliko da kažem, ali ima mnogo toga da se komentariše u vezi sa ovim zakonima. Mi smo na Odboru za zaštitu životne sredine želeli da pokušamo da skrenemo pažnju i ministru i Ministarstvu na sve ove primedbe koje su mogle do današnjeg dana da se ugrade u taj amandmanski deo, odnosno da se putem nekih amandmana popravi nešto, ne može sve, ali nismo uspeli da uspostavimo na tom odboru kontakt sa ministrom. Bilo nam je žao.
Ima mnogo otvorenih pitanja na koja ćemo mi kao republički poslanici tražiti odgovore od ministra, a sada u ovom trenutku nemamo ni vremena. To su mnoga otvorena pitanja u vezi sa ovim setom zakona koji je danas na dnevnom redu i u vezi sa drugim pitanjima, koja će možda neko spomenuti danas onako samo letimice, koja su otvorena, a u vezi su sa ovim ministarstvom i u vezi sa zaštitom životne sredine.
Kada je bio budžet, mi smo i u budžetu predlagali da se u vezi sa zaštitom životne sredine poveća budžet taj i da se poveća budžet za poljoprivredu, kako bi ova sfera zaštite životne sredine i poljoprivreda mogle da funkcionišu onako kako predviđa priroda, odnosno da taj prirodni ciklus ne poremetimo nekom voljom pojedinca ili grupe pojedinaca.

Iskorišćen je 21 minut i 20 sekundi  vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić, a posle nje narodni poslanik Đorđe Milićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, godinu i po dana posle usvajanja sistemskih zakona kojima se uređuje oblast zaštite životne sredine i održivog razvoja, mi smo pred nečim što smo i tada predvideli da će se desiti, što ne smatram manjkavošću, jer naravno u hodu treba popravljati sve ono gde smo otkrili da postoje nesavršenstva. Dakle, mi smo pred izmenama i dopunama većine od onih zakona koje smo tada usvojili.
Ono što moram da istaknem kao pozitivno jeste da pre svega moja poslanička grupa je tada vrlo aktivno učestvovala amandmanima u kreiranju tih zakona i uz veliko razumevanje ministra, veliki broj amandmana naše poslaničke grupe je usvojen.
Ono što je za nas kompliment u ovom trenutku, nijedan od članova zakona na koje smo tada podneli amandmane i koji su izmenjeni našim amandmanima nije sada u procesu izmena i dopuna, što shvatam kao vrlo odgovoran i vrlo dalekovid pristup naše poslaničke grupe i ozbiljan doprinos ovim zakonskim rešenjima.
Ovo je jedna od najmlađih oblasti koja je uređena zakonima i, slušajući ministra, njegovo obrazloženje zašto se pristupilo izmenama i dopunama, to sam sve prihvatila sa krajnjim poštovanjem, mada sam čula da je rekao da se zbog nepreciznosti i nejasnoća, neujednačenosti, dopune praznina, posebno onog kod integralnih dozvola, proširivanja ovlašćenja i ostalih manjkavosti u dosadašnjim rešenjima zakona, odnosno svim onim manjkavostima koje su se pokazale u praksi kao smetnja u sprovođenju zakona, pristupilo se izmenama i dopunama ovih šest zakona i donošenjem novog zakona koji do sada nije bio u ovom obliku usvojen u ovom parlamentu, Predlog zakona o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti u Srbiji.
Dakle, imamo pred sobom šest zakona, odnosno predloga izmena i dopuna zakona iz oblasti zaštite životne sredine i održivog razvoja. Prvi među njima je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama, u kom zaista nismo videli da postoji nekih ozbiljnih intervencija, osim onih koje se najviše odnose na terminološke izmene, pa se reklamiranje, koja jeste strana reč, zamenjuje rečju oglašavanje. Suštinu i sadržaj tog pojma ne bih komentarisala, to će verovatno praksa posle da pokaže.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o biocidnim proizvodima je pokazao da je proizveo dosta problema, pogotovo kod privrednih subjekata i sada se pristupa izmenama i dopunama koje bi trebalo da olakšaju njegovu primenu u životu, odnosno da svi ti zakoni imaju smisla, samo ako oni zaista zažive u praksi i ako zaista mogu da se primenjuju, što jeste bio cilj donošenja zakona u ovom visokom domu.
Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu je zakon koji se usklađuje sa evropskim propisima i standardima. Kod svih ovih zakona smo morali da saznamo da se oni sada usklađuju sa evropskim propisima i standardima. Zaista smo bili uvereni da smo ih prošle godine uskladili sa tim standardima i da je sve to prilagođeno sa onim što je od nas zahtevano, no sada su to neki novi momenti, o čemu smo naknadno obavešteni.
Zakon o zaštiti od buke, vrlo kratke izmene i dopune, vrlo jasne, čak i veoma potrebne i Zakon o zaštiti prirode, gde smatramo da treba svakako da se spreče neke nedopustive aktivnosti i da se povede više računa, da se obrati više pažnje na amandmane koje su podneli kolege iz različitih poslaničkih grupa, koliko znam i iz pozicije i iz opozicije, na neka rešenja, jer zaista taj zakon treba da da odgovor na ono kako ćemo zaštiti ono malo dobara za ovako malu zemlju, to je veliko bogatstvo, od daljeg devastiranja, od daljeg ugrožavanja.
Zakon o upravljanju otpadom, izmene i dopune su vrlo obimne. Ova dva zakona, Zakon o zaštiti prirode i Zakon o upravljanju otpadom, izmene i dopune su veće nego što su svojevremeno bila zakonska rešenja i sva ova obrazloženja su mnogo veća nego što su izmene i dopune.
Kod ovog zakona o upravljanju otpadom bih rekla, s obzirom na to da je naša svest nešto što se najsporije menja, da mi sa tim imamo poprilično velik problem i da sve zemlje imaju taj problem sa kojim se suočavaju što se tehnologija više razvija. To je problem sa odlaganjem otpada svake vrste, sve veći, što više imamo, to bi se moglo reći običnim narodnim jezikom, više i bacamo, tako da imamo i komunalni, i elektronski, i industrijski, i klanički, i medicinski i građevinski otpad, pa ga delimo na opasni i neopasni itd.
Vrlo je teško tu oblast, zaista, urediti zakonom tako da ona na najmanji mogući način ugrožava građane, dobra i prirodu koja najviše trpi. Svako neodgovorno i nedovoljno zbrinjavanje prirode daje katastrofalne rezultate. Znate da najbanalnija seča šuma izazove eroziju zemljišta, krađa šljunka i peska iz rečnih korita dovede od menjanja tokova korita, da ne kažem ugrožavanje mostova itd, tako da zaista ta vrsta odgovornosti i ta vrsta svesti mora neprestano i neumorno da se podiže i kod građana i kod svih onih koji žive na ovim prostorima, a nas se tiče samo ono što se tiče nas, organizacija naše države i društva.
Vratiću se samo na nekoliko članova Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom, za koji smatram da je trebalo drugačije urediti. Tu je trebalo obratiti pažnju na amandmane koji su podneti. Smatram da član 1. i nije doneo neku posebnu promenu, član koji se odnosi na postojeći član ovog zakona i donosi tačku 7, 8, odnosno menja tačku 7. i 8. Član 4, koji se odnosi na lokalne samouprave, mislim da je trebalo drugačije koncipirati, jer one su i sada previše, a biće više opterećene i možda manje kooperativne na ovaj način.
Ovo će se doživeti kao određeni pritisak Vlade na svoje angažovanje i na svoje resurse. Znamo da određene lokalne samouprave pružaju otpor prema sprovođenju takvih mera, ali tu se mora naći jedna vrsta kompromisa i zaista uspešnije rešavati taj problem.
U članu 6. imamo problem za koji možemo reći da je mač sa dve oštrice. Ovde se govori o kvalifikaciji lica. Imamo tretman otpada. Nije isto tretirati otpad, ako je to sakupljanje pet ambalaže i njihovo presovanje. Tu ne mora biti apsolutno verifikovano lice, što ćete se složiti.
Ako se ta pet ambalaža posle obrađuje, na neki način se od nje nešto proizvodi, onda je u svakom slučaju veoma važno koju će verifikaciju to lice imati. Mislim da je ovaj član možda previše pojednostavio taj problem u tom delu kvalifikovanosti lica koja će se baviti otpadom. Tu treba biti vrlo suptilan i osetljiv.
U članu 10. postoji neka nejasnoća, za koju mislim da ćete otkloniti, možda prihvatanjem nekog dobrog amandmana, a koji se odnosi na član 42. postojećeg Zakona o upravljanju otpadom stav 6. posle reči – ''nije dozvoljeno'' tačka se zamenjuje zapetom i dodaju se reči ''osim u slučajevima utvrđenim posebnim propisom''. Koji je to propis? Da li je to uredba, da li je to pravilnik, ko ga donosi? To bi trebalo, u svakom slučaju, da bude potpuno precizirano u zakonu.
Po mom mišljenju možda ključna izmena i dopuna ovog zakona tiče se član 16. koji se odnosi na član 72. postojećeg Zakona, a koji govori uopšte o, samo ću ga citirati kratko: ''Ministarstvo donosi odluku po zahtevu za odobravanje uvoza, izvoza i tranzita otpada na osnovu činjenica sadržanih u dokumentaciji koja se podnosi uz zahtev, pri čemu posebno uzima u obzir'', pa je onda nabrojano šta sve uzima u obzir, i onda se tu odnosi nešto i na sekundarne sirovine.
Pojam sekundarnih sirovina; mora biti jasno, precizno određeno šta jesu sekundarne sirovine, i to postoje standardi pod kojima se nešto određuje šta jeste sekundarna sirovina. Mislim da ono što jesu sekundarne sirovine se ovde moraju odrediti jednom ozbiljnom studijom, šta kod nas jesu sekundarne sirovine.
To su neke primedbe koje imamo suštinski praktično na ove izmene i dopune zakona koje su pred nama. Ministru predlažem da vrlo studiozno pogleda sve amandmane kolega, naravno i naše amandmane, koje smo podneli na određene članove zakona, očekujući da na isti način kako je prošle godine bio, pre godinu i po dana, kooperativan u prihvatanju amandmana i permanentno prihvati one amandmane koji su se odnosili i suštinski menjali neke članove zakona u još bolje članove zakona. Svima nam je u interesu da svaki član zakona i svaki zakon ima ishodište u dobrobiti za građane Srbije, da i ovaj put prihvati sve one amandmane na zakonska rešenja koji će ga učiniti još boljim.
Mislim da će u hodu biti ono što je upravo gospodin ministar rekao, još izmena ovih zakona, da je ovo mlada oblast i da svi zajedno učimo, da svi zajedno tražimo ono najbolje što za Srbiju i građane Srbije jeste.
Mislim da nikada nije dovoljno brige, pogotovo u ovim okolnostima o sredini u kojoj živimo. Ona je iz dana u dan sve ugroženija, i to nije samo zbog bilo kakve političke volje ili činjenja, nego jednostavno zato što su tehnološki razvoj i ekspanzija takvi da smo vrlo ugroženi i vrlo neodgovorni, često nedorasli upravljanju njome.
Ono što me interesuje, a nisam videla u ovim izmenama i dopunama pred nama, a zaista bih volela da čujem od gospodina ministra, jer to jeste nešto što tišti građane Republike Srbije. Pozdravljam sve ove namere koje stoje iza izmena i dopuna. Tek na kraju ćemo se kao poslanička grupa opredeliti da li ćemo podržati ove zakone, kada vidimo koliko su oni istinski popravljeni i šta je krajnji ishod onoga što će oni doneti građanima Republike Srbije.
Interesuje me, a to interesuje i građane Republike Srbije šta je sa onim najopasnijim otpadom, koji sada neće biti predmete neke manipulacije, da li jeste, da li nije, šta jeste i čija je namera. Onaj koji to jeste u Srbiji, koji jeste dospeo NATO bombardovanjem, sva ona mesta koliko su bezbedna, šta se radi po pitanju ispitivanja, preispitivanja, utvrđivanja štetnosti tog otpada, uklanjanja i svega onoga što građani Srbije definitivno trpe?
Posledice su ozbiljne, dugotrajne, da ne kažemo večne za generacije, s obzirom na to da svi znamo koliki je vremenski interval raspadanja osiromašenog uranijuma, da ne pričamo o onome svemu što tu jeste bačeno, koliko se po tom pitanju čini …
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Imam i vreme ovlašćenog predstavnika.

Vreme ovlašćenog predstavnika možete koristiti tek nakon iscrpljivanja liste govornika na prijavi. Ovo je sada bilo vreme poslaničke grupe. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević, koji će kasnije iskoristiti svoje pravo, zbog ranijih obaveza, kao i narodni poslanici Kenan Hajdarević, Živojin Stanković i Gordana Čomić.
Sada reč ima narodni poslanik Milorad Krstin. Posle njega narodni poslanik Momir Marković.