Hvala vam svima na velikom broju pitanja koja ste postavili. Potrudiću se da kroz jedan nešto širi odgovor u suštini dam odgovor i na pojedinačna pitanja koja su bila, opet ponavljam, uz dužno poštovanje insistiranja nekih od poslanika na baš pojedinačnim stvarima, poput Zrenjanina, mislim da smo i juče i danas o tome razgovarali. Mislim da i kroz odgovor koji dajemo kroz tri suštinski otvorene teme, od strane potpredsednice Čomić, možemo da damo odgovor i na ta pojedinačna pitanja.
Idemo redom. Kao prvo, možemo da se složimo da Srbija, kao zemlja koja se nalazi u jednom tranzicionom procesu u dubokim reformama svog društva, ima izuzetan broj problema koji su upravo vezani za inerciju njenog državnog aparata i birokratije, a ponekad i građana da prihvate neke nove okolnosti koje treba da utiču na život, i da su ti modernizacijski procesi vrlo često sklupčani sa elementarnim nerazumevanjem u kom pravcu se ide i zbog čega se neke stvari rade.
Upravo iz tog razloga je potrebno vrlo često menjati zakone koji se tiču životne sredine, iznalazeći ona rešenja koja će još više pojednostaviti ili do potpunog temelja ogoliti i pojasniti svaku od zakonskih normi koje je zakonodavac hteo da propiše.
U Nemačkoj, na primer, svakih šest meseci je rasprava o izmenama i dopunama zakona koji se tiču zaštite životne sredine, gotovo svakih šest meseci. Svakih šest meseci industrija koja radi i koja se modernizuje, privreda koja, naravno, sve to prati, ekonomija, a i celokupno društvo mora da usaglašava nešto što su moderna stremljenja i novine, ne samo koje dolaze iz Brisela, nego koje su i deo nemačke inovativnosti, moraju da postanu sastavni deo zakonodavnosti.
Ne postoji nijedan razlog da i Srbija ne bude izložena tim da jednom godišnje ovde imamo raspravu koja će podrazumevati da nove stvari koje su danas trendovi u Evropi, s jedne strane, i potrebu bližeg definisanja vrlo često zlonamernih tumačenja naših zakona definišemo na bolji način. Upravo ove izmene i dopune zakona služe tome.
Ne mogu da se složim da institut procene uticaja na životnu sredinu ne funkcioniše u Srbiji, on funkcioniše svakodnevno, funkcioniše od 1991. godine. Ne mogu da se složim, takođe, da u Srbiji ne postoje stručnjaci koji znaju da rade procenu uticaja na životnu sredinu.
Ministarstvo je imalo pre određenog vremena konkurs za ljude koji će biti na neki način kvalifikovani, licencirani da rade procenu uticaja na životnu sredinu. Mi imamo stotine stručnjaka koji se nalaze na listi Ministarstva. To je isto uradila i AP Vojvodina, jer deo nadležnosti je sada prenesen na institucije AP Vojvodine. Svako ko radi procenu uticaja na životnu sredinu ima mogućnost da ljude koji su licencirani, odnosno prošli konkurs od strane ministarstva, može da angažuje zarad toga.
Da podelimo, opet zbog pojednostavljenja procene uticaja, s jedne strane, i strateške procene, s druge strane. Procene uticaja se rade za konkretne pogone i objekte. Ono što je veliki problem bio 1991. godine jeste što nikada nije, ili do prošle godine nije bilo precizirano kada obavezno procena uticaja na životnu sredinu mora da se radi, kada ona može da se radi.
S obzirom da je procedura koja je po tim starijim zakonima trajala predugo, to je bio jako dobar argument birokratije da kaže – ako mi ne platiš nešto malo, ja ću te staviti da ti se radi procena uticaja na životnu sredinu i to bi minimalno odložilo proceduru za, na primer, izdavanje neke dozvole za 250 dana, koliko je tada bilo vreme, ako ne i mnogo duže.
Upravo da bi to sprečili, mi smo prošlogodišnjim izmenama definisali liste objekata za koje procena uticaja mora da se radi, za koje može da se radi u skladu sa njihovim rasporedom u prostoru i tada smo skratili proceduru na 105 dana i ta procedura je i danas na snazi.
Dakle, što se tiče procene uticaja na životnu sredinu, postoje ljudi koji mogu da je rade, procedura je skraćena. Što se tiče samih strateških procena i na lokalnom nivou, i na državnom nivou, i lokalne samouprave mogu da krenu istom logikom kao što je krenula i država i da putem javnog poziva ili putem izbora struke izaberu članove komisije koji će to da rade.
Naravno, sve to ide o trošku onih koji su naručioci određenih planova ili strategija, jer strateške procene uticaja na životnu sredinu se ne rade kada su u pitanju objekti ili pogoni, one se rade kada su u pitanju planovi, projekti, odnosno programi.
Ne postoji nijedan razlog da sumnjamo u domaću pamet i struku da taj posao može da se završava. Mi smo do sada radili veliki broj strateških procena uticaja na životnu sredinu i oni žive. Ono što se ovim izmenama i dopunama zakona sprečava jeste da bilo koja od procene uticaja postane mehanizam za ucene, za arbitrarno tumačenje birokratije, za produžavanje određenih procedura ili za različite vrste zloupotreba.
Pričao sam to i pre godinu i po dana. U nekim opštinama se za kiosk tražila procena uticaja na životnu sredinu, a za pumpu nije, mada je bilo jasno da, naravno, pumpa predstavlja mnogo veće opterećenje za životnu sredinu nego kiosk.
Dakle, postojale su zloupotrebe prava ljudi koji žive u okruženju određenog objekta, da znaju da li će na njihov svakodnevni život i rad, na njihovu životnu sredinu, taj objekat doneti određene probleme.
Što se tiče drugog pitanja, moram da kažem da smo mi, prateći celokupnu situaciju oko razvoja koncepta regionalnih deponija, a tu je neko u pravu, regionalna deponija nije izraz koji je danas moderan i koji se koristi, mi ga koristimo zbog toga što je on, da kažem, u svakodnevnoj upotrebi, mi ovde pričamo o regionalnim centrima za upravljanje otpadom, koji u svom sastavu imaju deponiju koja podrazumeva jedno telo sa svojim standardima, koja podrazumeva nemogućnost da vode iz otpada dođu do vodotokova, koja podrazumeva prečišćavanje tih otpadnih voda, koja podrazumeva svaku vrstu zaštite i pored te deponije ili u njenoj neposrednoj blizini da postoji reciklažni centar koji bi podrazumevao sekundarnu separaciju otpada ili korišćenje otpada u neke druge svrhe.
U Srbiji je bilo potrebno uložiti ogroman napor da se iskorači i da se nađu rešenja za sporove koji su višegodišnji, ako ne i višedecenijski, između različitih lokalnih samouprava oko pitanja gde će da bude lokacija te regionalne deponije, koje opštine će biti sastavni deo regiona, koja firma će to da radi, da li će to da bude javno – privatno partnerstvo, da li će te opštine da se zaduže i da uzmu kredit da grade sami deponiju, kolika će biti cena komunalnih usluga, da li će neko da plaća veću cenu. To je dovodilo do velikog broja sukoba i iz tog razloga je pre dve i po godine stanje bilo prilično tužno. Mi smo imali samo dve regionalne deponije, jedna je bila izgrađena u Vranju, a druga u Kikindi.
Malopre sam čitao spisak svega onoga što smo uspeli da pokrenemo sa mrtve tačke. Dakle, da vas podsetim, u periodu od dve i po godine otvorili smo deponiju Lapovo u Leskovcu, završena je deponija u Pirotu i očekujemo da će lokalne samouprave u tom regionu naći najzad dogovor i da se ta deponija otvori. Takođe je završena deponija u Pančevu.
Ono što je ohrabrujuće jeste što se u ovom trenutku radi na deponijama Duboko Užice, koja pokriva jedan ogroman broj opština, Nova Varoš, Sremska Mitrovica, Petrovac, Sombor, Subotica, Inđija, Zaječar i Vršac. Jako smo tužni što još uvek najveći gradovi nisu našli adekvatna rešenja, ali u razgovoru sa gradonačelnicima se trudimo da oni postanu lideri u organizaciji upravljanja otpadom.
Ono što mogu da kažem jeste da je ogromna većina opština ispunila svoj zadatak, u skladu sa zakonom, a to je da urade lokalni plan upravljanja otpadom i da regioni učine svoj plan upravljanja otpadom. To je, da kažem, jedna duža priča.
Međutim, šta je tu glavni problem? Mi i danas imamo probleme koji su se u nekim regionima nagomilali i koji gotovo ne mogu da se rešavaju. Vlada je, u skladu sa prethodnim zakonom, imala pravo da odredi lokaciju regionalne deponije, ali su lokalne samouprave i dalje bukvalno plivale između više regiona, u odnosu na političke simpatije ili antipatije, u odnosu na neke trenutne interese itd. Mi smo ovim izmenama i dopunama zakona Vladi dali u ruke još jedno moćno sredstvo, a to je da definitivno iscrta regione.
Onima koji se nisu dogovorili, Vlada će da kaže koji su to regioni, Vlada će da kaže gde je mesto regionalne deponije i novim zakonom o komunalnim delatnostima koji se priprema i nadam se da će biti usvojen u novembru, mi ćemo tačno da definišemo način na koji se ulazi u javno-privatno partnerstvo sa strateškim partnerom.
Dakle, neće više postojati ni jedan razlog da neko kaže – ne mogu da se organizujem, svađamo se neprestano, npr. imamo jedan region od 12 opština, Kolubarski region, oni ne mogu da se dogovore. Zna se da je to lokacija deponije Kalenić, ona treba da počne da se gradi, nema šanse da se dogovore. Dvanaest opština u kojima postoji toliko različitih stavova o svim pitanjima, moramo da priteknemo u pomoć, u smislu da damo jedan vremenski period i da kažemo – do ovog vremenskog perioda imate pravo da se dogovorite, kada ovo prođe, Vlada će vam reći, nema druge.
Nažalost, veliki sam protivnik svake vrste centralizacije, ali kada su u pitanju ovakve stvari koje podrazumevaju usklađivanje velikog broja različitih interesa, verujem da na ovom stupnju našeg političkog i društvenog razvoja ponekada i centar mora nešto da kaže.
Mi smo ovim zakonom preuzeli tu ulogu. Budite sigurni da ćemo, nakon usvajanja ovog zakona, najzad postaviti regione u Srbiji, definisati lokacije deponija i ohrabriti lokalne samouprave da uđu u procese pregovaranja. Da li će da se zadužuju, da li će da traže strateškog partnera, da li će nekome u koncesiju da daju upravljanje otpadom, to će biti na njima, ali definitivno mora da se preseče. Srbija mora jasno da bude podeljena na ekološke regione kada je u pitanju upravljanje otpadom.
Što se tiče vaše treće teme, danas sam u raspravi nešto pričao o tome, ali ponoviću. Nije namera ovog ministarstva i kroz predlog ovog zakona da se umanje stepeni zaštite. Da bismo to demonstrirali, mi smo spremni da prihvatimo svaku vrstu kompromisa koji će, s jedne strane da očuva postojeću strogoću stepena zaštite i, s druge strane da učini ono što je nama kao ministarstvu važno, a to je da se jasno kaže šta se može, a šta se ne može uraditi u zaštićenim prirodnim dobrima. To je nama izuzetno važno zbog toga što mi imamo ogroman broj primera - kada se zakonom ne definiše jasno šta ne sme da se gradi, to se po običaju gradi.
Mi ne možemo da očekujemo da će na teritoriji svake lokalne samouprave, na mestima gde sede donosioci odluka, sedeti ljudi koji na isti način i sa istim naočarima gledaju zaštitu životne sredine i brane nacionalni i javni interes. To je nemoguće očekivati. Mi smo imali primere da u nekim opštinama vi možete u drugoj zoni da gradite šta god hoćete, jer je neko tako rastumačio zakon, a da u drugim opštinama ne možete da gradite ni ono što treba da se gradi i što je moguće graditi u skladu sa zakonom. Da bismo to sprečili, mi smo, ponavljam, došli do nečega što je bio predlog koji vrlo jasno opisuje šta ne sme da se gradi.
Mislim da postoji i prostor za kompromis. Član zakona koji je bio predložen da se izmeni je u sebi sadržao deskripciju zaštićenog prirodnog dobra. Pročitaću vam, npr, za drugu zonu: "U drugom stepenu zaštite moguće su upravljačke intervencije u cilju restauracije, revitalizacije i ukupnog unapređenja prirodnog dobra bez posledica po primarne vrednosti njegovih prirodnih staništa, populacija i ekosistema, kao i kontrolisane tradicionalne delatnosti koje tokom svog odvijanja nisu ugrozile primarne vrednosti prostora". Ovo je odličan član zakona, ovo je stav koji oni koji hoće da razumeju na pozitivan način, i te kako razumeju.
Međutim, Srbiji je očigledno potrebno da se napiše ovakav član: "Režim zaštite drugog stepena zabranjuje izgradnju industrijskih, metalurških i rudarskih objekata, asfaltnih baza, objekata za skladištenje i prodaju derivata nafte i tečnog naftnog gasa, termoelektrana i vetrogeneratora, luka i robno-trgovinskih centara, aerodroma, uslužnih skladišta, magacina i hladnjača, vikendica", jer je sve to neko dopustio da se gradi.
Dakle, mi sada moramo da napišemo član koji kaže da je zabranjeno ovo graditi, a može se, odnosno ovde stoji ograničava regulaciju i pregrađivanje vodotokova, formiranje vodoakumulacija, izgradnju hidroelektrana, solarnih elektrana, elektrana na biogas itd. Dakle, kažemo šta pod određenim uslovima može da se radi.
Ako postoji strah, mislim da je gospođa Vojić Marković insistirala na tome, kao i mnogi drugi, da mi ukidanjem ovog deskriptivnog pojašnjavanja, koje je mnogo više umetničko, nego što ima neku praktičnu pravnu primenu, ako neko misli da smo mi ovim hteli da snizimo stepen zaštite, moj predlog je da Odbor za zaštitu životne sredine predloži amandman koji će sadržati ovo što su postojeće deskripcije, ali koji će iza toga staviti ono što je vrlo jasno ograničenje šta sme, a šta ne sme da se radi. Za nas je to potpuno prihvatljivo.
Dakle, na taj način izbijamo argument iz ruke onima koji tvrde da mi pišemo zakon da bi tajkuni nešto gradili. Ne pada nam na pamet. Mi pišemo zakon da svako gradi ono što može, tamo gde može, a da tamo gde se priroda čuva ne sme da se gradi ono što ugrožava prirodu. To je cela ideja.
To je predlog i molim predsednika Odbora za zaštitu životne sredine da se dogovorimo i uklopimo taj amandman, neka on bude usvojen tako. Mislim da je to argument protiv kojeg niko ne može nijednu stvar da kaže. Ponavljam opet, nama je cilj da zaštitimo prirodna dobra, ali da u njima omogućimo da ljudi žive i da nešto rade.
Imamo, nažalost, u Srbiji dve škole mišljenja. Jedna su neka vrsta ekoloških fundamentalista koji bi voleli da se ništa u prirodi ne dira i koje suštinski brine ljudska zajednica koja tamo živi, ali ih baš briga da li će ona ekonomski da opstane, njima je samo važno da se čuva ono što u teoriji stoji kao unikat prirode na tom prostoru.
S druge strane, drugi ekstrem su predstavnici grabežljivog kapitala koje baš briga da li je to neki prostor koji je zaštićen, u kome žive neke biljne i životinjske vrste koje su važne, baš ih briga za prirodu, baš ih briga za ljude. Njima je samo važno da iskoriste neki potencijal koji su tamo pronašli da im je lep, da izgrade vikendicu, hidroelektranu ili bilo šta drugo.
Moramo da nađemo srednji put koji će promovisati ono što smo se sporili više puta i juče i danas, da li mi znamo šta je to, koji će promovisati održivi razvoj. Dakle, u prirodnim resursima koje nam je Bog dao i koji su prelepi da omogućimo da ljudi žive upravo koristeći te resurse na način da ne budu ugroženi.
Mislim da ovakvim jednim rešenjem možemo da pomirimo sve ono što jesu naša htenja koja izražena na drugačiji način, a da ne dopustimo da nijedno od ovih škola više ne pobedi.
Evo za sam kraj, ponovo i više o tome neću govoriti. Dakle, Srbija će morati da ima postrojenje za preradu opasnog otpada. Srbija je dužna da jednog dana otvori to pitanje. Gde će biti to postrojenje tretirano? Siguran sam da svako od vas koji dolazi iz bilo koje opštine intimno bi voleo da to bude baš iz susedne opštine, a da samo ne bude kod njega. Mogu da čujem razloge svakog pojedinačnog grada zašto oni misle da baš kod njih ne treba tu da bude, a evo neka bude u komšiluku. To postrojenje mora da bude tamo gde je najpristupačnije svim opštinama, jer će u tom postrojenju da se prerađuje sve ono što su otpadi koji se formiraju na teritoriji cele zemlje.
To je jedini argument koji u ovom trenutku možemo da upotrebimo i to postrojenje mora da bude izgrađeno po najnovijim tehnologijama i da ni na koji način ne ugrožava život, što će potvrditi procena uticaja na život u sredini, čak i strateška, koja se bude radila za celu tu zonu gde će se raditi.
U tom postrojenje će dolaziti otpadi koji će se prikupljati u regionalnim skladištima, koji će se pakovati i potom slati u to postrojenje. Regionalna skladišta će biti tamo gde je potrebno i ne može niko da kaže zašto mi ovde, zašto ne u komšiluku, zašto tamo proizvodimo onoliko otpada.
Opet ponavljam, svi generišemo opasni otpad koji do sada završava na deponijama, koji mora da počne da se prikuplja na uređen, sistematičan, moderan način i koji mora na kraju da završi tamo gde završavaju opasni otpadi u svim uređenim zemljama u Evropi. Ako toga ne bude, i dalje ćemo se trovati, i dalje će naša deca da se rađaju sa deformacijama, i dalje ćemo da imamo povećanje incidence mnogih bolesti, koje su direktno uzrokovane zagađenjem životne sredine, i to je naša realnost, to moramo da sprečimo.
To će da se desi bez obzira na politička protivljenja nekih lokalnih zajednica, tamo gde to mora da se desi i to isto mora da se kaže. Država jednog trenutka mora da kaže – mora da se uradi ovo, završena priča, bez obzira na neke proteste, bez obzira na dezinformaciju javnosti u nekim sredinama, bez obzira na zloupotrebu ljudskog neznanja da bi se zbog nekog kratkog političkog interesa ljudi mobilisali protiv nečega o čemu ne znaju ništa.
Sve to može da se radi, ali na kraju moramo da presečemo jednog trenutka i da to pitanje završimo i to ćemo završiti.
Da vam kažem nešto, nemam problema da za vreme trajanja mandata ove vlade i ovog ministarstva to završimo. Trudimo se da to uradimo. Može neko da se ljuti koliko hoće, ali to radimo duboko uvereni da to treba Srbiji i nemojte da se ljutite što neću da odgovaram na pojedinačna pitanja zbog čega u ovom ili onom gradu to mora da se desi. Mora da se desi negde, a samo gledamo, čisto sa stručne strane, gde je najbolje da se to desi zbog pristupnih puteva, zbog svega ostalog.
Ako u celom Banatu, Srednjobanatski okrug, sa gradom koji je najveći generator opasnog otpada, a ne generiše industrija opasni otpad, nego građani, mora da bude u blizini najvećeg grada, jer se tamo generiše 80% tog otpada, šta da vam radim, to je tako u svakom drugom gradu i svakom drugom regionu.