Samo kratko, radi istine. Ovde se često govori neistina, a mislim da građani Srbije treba da znaju da predsednik Tadić nikada nije imao državljanstvo Bosne i Hercegovine, već je predsedniku Tadiću otac iz Crne Gore, pa je imao državljanstvo Srbije i Crne Gore. Drugo, predsednik Tadić je služio vojsku, kao što sam i ja služio, pošto sam čuo i takve komentare.
Treće, pošto vi meni postavljate pitanja, pitao bih i ja vas koji su to eminentni stručnjaci koji su procenili da Srbija treba da ima sto hiljada vojnika? Jedna Rumunija, koja ima gotovo 20 i nešto miliona ljudi, ima 90 hiljada i to smanjuje. Samo me zanima koji je taj stručnjak sa kojim se vi savetujete koji vam je rekao da mi treba da imamo minimum 100 hiljada vojnika i da nam napokon kažete da znamo s kim u stvari mi korespondiramo, pošto ste vi očigledno samo prenosnik, a neki stručnjaci negde tamo sede i šalju signale?
Sedim ovde ceo dan i slušam razne stvari koje zaista ne stoje. Razumem ako napadate mene, ali nemojte pričati nešto što ne stoji, jer nema niko brojčano stanje u vrednosti od 1,2% od svoje populacije. Jedino to ima Izrael, koji se nalazi u situaciji u kojoj jeste i niko drugi.

Narodni poslanik Nemanja Šarović. Pravo na repliku.

Hvala vam, gospodine Šutanovac, ali podsetiću vas da ne vodite vi sednicu nego gospođa Čomić. Vi polako preuzimate jednu po jednu funkciju, ali bili ste dugo u parlamentu, setite se kako stvari funkcionišu.
(Predsedavajuća: Apsolutno nemojte da budete zabrinuti.)
Gospođo Čomić, pokušao sam da vas zaštitim od ovako navalentnog ministra odbrane. Sada bih se vratio temi.
Gospodine Šutanovac, odgovorno tvrdim da je Boris Tadić upisan u knjigu državljana SRJ i Republike Srbije dan pre nego što je podneo kandidaturu za predsednika Republike Srbije prvi put. Njegov otac je možda iz Crne Gore, ali je Boris Tadić rođen u Sarajevu. Obavljao je funkciju ministra odbrane i bio državljanin Bosne i Hercegovine, a upisao se u naše državljanstvo tek dan pre nego što je podneo kandidaturu za predsednika Republike Srbije.

Reč ima ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Kako vi imate sve te informacije i kako sve to znate? Tačno je da se upisao u državljanstvo Republike Srbije, ali nije tačno da je bio državljanin Bosne i Hercegovine. Znači, bio je državljanin jedinstvene zemlje u to vreme – Srbije i Crne Gore. Kad se kandidovao za predsednika Republike, bio je državljanin Srbije i Crne Gore, odnosno u to vreme Crne Gore. Ako ne znate, tada nije bilo po mestu rođenja već po mestu gde vam je otac upisan. Ako se ne varam, onda ste i vi isto bili državljanin Bosne i Hercegovine? Ova situacija je vrlo jasna i lično sam u tome učestvovao, tako da bez veze trošite vreme i energiju.

Reč ima poslanica Jadranka Jovišić.

Nemate više prava na repliku. Ova vrsta razgovora ne koristi diskusiji.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da za razliku od svog prethodnika posmatram malo pozitivnije ovu promenu, jer zaista smatram da je jedna od pozitivnijih koje su se desile u našem društvu u poslednje vreme. Razloga za zadovoljstvo i pohvale ima zaista mnogo. Čuli smo danas ministra.
U tom smislu, osvrnula bih se, pre svega, na dobre rezultate koje je Ministarstvo odbrane ostvarilo i u 2009. godini. Iako mnogi smatraju da je rasprava o vojnim uspesima isključivo muška tema, želim da kažem da i žene veoma dobro znaju da je prošle godine završena baza Jug kod Bujanovca, da su tu održavane različite domaće i međunarodne vojne vežbe, da su usvojena dokumenta koja su od strateškog značaja za sistem odbrane.
Dakle, odlični rezultati i mislim da ih treba pomenuti kada govorimo o ovoj reformi koja je pred nama, jer je ona rezultat jednog kontinuiteta i dobrog rada Ministarstva u prethodnom periodu, pa do dana današnjeg.
Kada govorimo o profesionalizaciji Vojske, treba u stvari da govorimo o važnosti Ministarstva odbrane da reforme koje su započeli sprovedu do kraja. Dakle, moram da kažem da se naši ljudi već pomalo plaše političara koji reforme započnu a nikad ih ne sprovedu u delo. Veoma mi je drago što je upravo ministar iz DS reformu koju je započeo sproveo u delo. Dakle, dokazao je da ono što se započne može i da se završi, bez obzira što je budžet za 2010. godinu bio sve samo ne razvojni.
Šta profesionalizacija Vojske znači za mlade ljude? Ona znači mogućnost izbora. Dakle, svako ko želi može da služi vojni rok. Sa druge strane, onaj ko ne želi, ne mora da služi. Dakle, ukida se obaveza služenja. U prošlosti nismo imali mogućnost da biramo i svi znamo gde nas je to odvelo.
Profesionalna Vojska Srbije biće snažna i spremna da odgovori na sve prepreke koje pred nju budu postavljane, mnogo bolje nego što bi to činila vojska sačinjena od vojnika koji podležu vojnoj obavezi, pre svega zato što profesionalni vojnik ima mnogo veću motivaciju. Dakle, on je plaćen za svoju službu, veoma dobro je spreman i u neprekidnom je trenažnom procesu i uz kvalitetnu obuku, uz dobro školovanje, on vredi kao četiri regruta.
Predstavnici Demokratske stranke vide Srbiju kao modernu evropsku državu, a takva treba da nam bude i vojska, dakle savremena, moderna, kompatibilna sa savremenim armijama sveta. Građani imaju ogromno poverenje u vojsku. Čuli smo danas iz izlaganja ministra Šutanovca da to nije došlo ni od kuda i da su i ministar i članovi njegovog Ministarstva ljudi kojima se u Srbiji danas veruje. Svima koji stupe u profesionalnu vojsku želim uspeh, a posebno prvoj istorijskoj generaciji devojaka među kojima će biti devojaka pilota.
Lično verujem u neophodnost ove reforme. Verujem da će ogroman broj mladih ljudi biti zadovoljan, jer neko im je konačno pružio mogućnost da biraju. To do sada nikada nije bio slučaj. Drago mi je što ću svojim glasom doprineti da se ovakva situacija promeni na bolje. Pozivam i druge moje kolege da učine isto. Hvala vam.

Tri minuta i 15 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Milan Vučković, a posle njega narodni poslanik Milan Avramović.

Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, veliko je zadovoljstvo videti da nešto što ste možda pre nekoliko godina doživljavali kao san postaje realnost. To se ne događa svaki dan u Srbiji.
Ukidanjem obaveznog služenja vojnog roka postići ćemo dve jako bitne stvari za svakog građanina Srbije. S jedne strane, imaćemo bolju vojsku, znači, bolju zaštitu, profesionalce na svojim mestima. S druge strane, i ono što je moja prethodnica Jovišić govorila, imaćemo slobodu izbora, ono što moje generacije i generacije pre moje nisu imale.
Momci koji danas imaju 18, 20, 25 godina, žive u Kragujevcu, Kruševcu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu, celoj Srbiji, imaće slobodu izbora da li žele da svojih šest meseci ili devet meseci, oni koji su služili civilno, ranije godinu dana, pa i više, provedu u vojsci, ili s druge strane, žele da se posvete školovanju, da se zaposle, da reše neke lične probleme. Ukoliko žele da uđu u vojsku, ukoliko žele da služe vojni rok, dobrodošli su i to je za pohvalu.
Zašto je profesionalna vojska bolja? Čuli smo danas bezbroj argumenata. Ukratko, zato što je profesionalna. Da li ima nešto što je profesionalno, a da nije bolje od onoga što nije profesionalno. Čuli smo i takođe da jedan vojni profesionalac vredi najmanje četiri u operativnom smislu regruta, koji su samo došli da ispune patriotsku ili zakonsku obavezu, ali nemaju tu vrstu motivacije, nemaju tu vrstu treninga, ne primaju platu, na kraju krajeva, od vojske i države.
Profesionalni vojnik spreman je 24 sata da stupi u akciju. S druge strane, svaka nova generacija regruta se iznova obučava i taman kad nauče nešto onda odu nazad kući, a ako godinama ne koriste to znanje, to zna svaki učenik, svaki student, ono znanje koje se ne koristi, ono prestaje da bude operativno, dakle, za nekoliko godina onaj koje prošao vojnu obuku veliko je pitanje da li je spreman da se priključi vojsci.
Srbija nema pretenzije prema drugim zemljama. Mi ne želimo da budemo osvajačka zemlja, mi se ne spremamo u pohode na okolne zemlje, niti imamo ideju da uđemo u oslobodilačke ratove, kao što smo imali tokom balkanskih ratova. Ne treba nam ogromna vojska koja će mobilisati celo stanovništvo. Treba nam profesionalna vojska, koja će odgovoriti savremenim izazovima.
Naša vojska je već danas, a sa ovom reformom naročito, najmodernija u regionu i doživljava se kao faktor stabilnosti. Pripadnici Vojske Srbije su danas u misijama u Obali Slonovače, Liberiji, Kongu, Libanu, nadam se i u drugim zemljama, kao što su nekada pripadnici Ujedinjenih nacija, zemalja, članica Ujedinjenih nacija dolazili u Srbiju, odnosno u Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, na prostor bivše Jugoslavije da čuvaju mir, i dan danas tako naša vojska radi, tako će i u budućnosti, nadam se sa sve većim kapacitetom.
Nama treba kvalitetna vojska koja služi kao sredstvo odvraćanja neprijatelja. Mi ne želimo da pretimo da ćemo bombardovati Beč, da ćemo bombardovati Rim, jer u tom slučaju, ako hoćemo da pretimo Beču i Rimu, nama nije dovoljno da regrutujemo i bebe, žene i starce, ni tada nam neće biti dovoljan broj vojnika na raspolaganju i nećemo biti bezbedni, ukoliko to planiramo da radimo. Naša politika je miroljubiva i takva treba da ostane.
Vidim da ima mnogo preobraćenika, onih koji su pozivali takođe da se bombarduju evropski gradovi i danas na svoje stranačke skupove pozivaju ambasadore zemalja Evropske unije i oni su prihvatili makar formalno našu politiku, ali ne shvataju do kraja šta ona znači, jer da shvataju danas bismo čuli, umesto nemuštih rečenica, nedvosmislenu podršku Odluci o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka.
Zašto je za moju generaciju ova odluka ostvarenje sna? Prosto zato što je nekada vojska jurila mlade ljude po Srbiji, terala ih u ratove koje nisu razumeli, koje ni sama vojska nije razumela. To je radila država. Ti ljudi nisu bili slobodni građani, oni su bili topovsko meso promašenih ideja i propale politike.
Danas vojska više nikoga ne poziva. Od 1. januara sledeće godine vojska više nikoga neće pozivati, ali će mnogi pozivati vojsku, da joj se priključe. Da je tako, govori vam i podatak da je prošle godine za prijem 2.400 profesionalnih vojnika prijavilo se devet i po hiljada ljudi, od čega 14% žena.
Obavezno služenje vojnog roka uvedeno je u Srbiji tek krajem 19. veka. Dakle, kada govorimo o tradiciji, treba da imamo u vidu i tradiciju pre toga. To je uvedeno zbog toga što su potrebe bezbednosti i odbrane zemlje to zahtevala. To je tada bio svetski trend, kao što je danas svetski trend profesionalizacija. Mi ne ukidamo tradiciju, mi samo dajemo jedan racionalan odgovor na potrebe današnjice.
Čuo sam žal od nekih govornika danas u raspravi, eto, neće moći da piju rakiju, neće moći da prave ispraćaje, a dobra vest je za njih, i to je ministar odgovorio, svako ko želi da uđe u vojsku i da prođe tu obuku, moći će to da uradi, tako da će biti ispraćaja u Srbiji. Jako je bitno i treba svi da radimo na tome da ti ispraćaji ne budu kao u prošlosti, ispraćaji u rat. Hvala vam.

Pet minuta i 50 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, a posle njega narodni poslanik Dejan Nikolić.