Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, meni je jako žao danas što u parlamentu slušamo jednu raspravu na kojoj je govorio pola vremena gospodin ministar, a svi ostali poslanici drugu polovinu. Ne može se replicirati i razgovarati na svako pitanje.
Meni bi bilo drago da ministar sasluša šta poslanici misle, šta poslaničke grupe iznose, a naravno da posle toga sigurno odgovara. Ovako imamo jednu raspravu čitavog dana koja traje uporedo, jedna rasprava koja se vodi čisto jednom polemikom između ministra i pojedinih poslanika.
Mi znamo da je danas jedan vrlo težak dan za Srbiju, kada Srbija danas gubi nešto što je bila velika i teška obaveza, a koju je s ponosom primala, to je obaveza služenja vojnog roka.
To je bilo nešto časno za Srbiju, za svakog građanina Srbije i svaki Srbin je ponosno odlazio u vojsku, u vojnike, svaki roditelj je čekao dan kada će poslati sina u vojsku, mada je to uvek bilo i škakljivo i problematično, i bilo je ratova, bilo je svega, ali te obaveze mali broj ljudi se odricao.
Mi danas rušimo jednu instituciju koja je po svim parametrima kod građana Srbije izazivala ovako najveće poštovanje i koju su i građani Srbije najviše cenili i kojoj su se najradije uvek radovali što imamo dobru vojsku itd.
Mislim da je gospodin Šutanovac, ministar vojske, izuzetno hrabar čovek, kada je u ime čitave Srbije rešio da predloži Vladi da se ukine vojna obaveza, a i Vlada je izuzetno hrabra da s tom malom većinom u parlamentu jednu takvu obavezu prihvati i preporuči tom parlamentu, toj maloj većini, da je usvoji u ime svih građana Srbije.
Mislim da ta mala većina ne može da odluči o ovako jednom važnom pitanju za Srbiju, o jednom izuzetno značajnom momentu u razvoju srpskog naroda, o nečemu što ruši našu tradiciju, naše obaveze, naše običaje i da je ovo pitanje trebalo da se pred građane Srbije postavi i da se referendumom o ovome izjasne. Ovo je izuzetno važno pitanje za našu državu.
Čujem i danas se potencira da ćemo imati 11.000 plaćenih vojnika i dobro obučenih. Jesam za profesionalnu vojsku, da vojska bude i profesionalna i dobro obučena, da starešinski kadar bude izuzetno obučen, profesionalan itd, ali naše mogućnosti nisu takve da ovog momenta možemo da uložimo u visoke tehnologije, u izuzetno kvalitetnu opremu u Srbiji, da bi mogli da ispunimo tu obavezu. Zato broj vojnika je izuzetno važan u Srbiji.
Pogledajmo zemlje u okruženju. Kosovo, koje je novoformirana tzv. država, ima preko 50.000 vojnih obveznika, kako u redovnom, tako i u rezervnom sastavu. Hrvatska ima oko 57.000 vojnika. Mi imamo 11.000, imaćemo. Međutim, to je dovoljno, a možda i nedovoljno da odbrani krug dvojke i ovo malo Dedinja, koje je izuzetno važno za ovu državu.
Mislim i nedavno se pokazalo na gej paradi da 6.000 žandarmerije izuzetno opremljene, spremne, izašli su neki klinci tamo i razbili to sve i napravili čuda, da ta žandarmerija nije mogla sa 6.000 da se suprotstavi i nastali su problemi. Jedva se to utišalo i dovelo u red. Izuzetno sam razočaran sada kada ozbiljni ljudi koji ozbiljno u ovoj državi razgovaraju i razmišljaju, kažu – da je zasad najspremnije u Srbiji, kao vojna formacija, lovačko udruženje. Nažalost, tako je.
Mi pričamo ovde o višku naoružanja, o zastarelosti oružja, tačno je. Kada je zadnji put Vlada ili Srbija nabavila neki novi vojni model aviona? Nema para, ja to znam. Znam da nema novca i da je veliki problem. Znam da u Ponikvama ne mogu da se demontiraju rakete.
Sećam se da sam kao ministar uradio piste, okrpio, izvadili mine, sve smo završili, ali nismo mogli da ove avione koji su bili sa bojevim naoružanjem sklonimo jer su bili zatrpani u hangarima i nisu mogli da se izvade. Ne znam da li je to u poslednjih meseci i urađeno.
Isto znam da mi nismo mogli da se suprotstavimo kada smo imali napade na našu državu jer nismo imali adekvatnu protivvazdušnu odbranu koja može da zaštiti teritoriju Republike Srbije. Bilo je smešno gledati da se pucalo iz svega i svačega, a neko mirno nadleće i mirno nas bombarduje, a mi nemoćni to samo posmatramo.
Da li sada nema novca za to? Sigurno da nema, ali mi sada činimo jedan potez koji nije dobar za Srbiju u ovom teškom momentu, u ovom mutnom vremenu kada Balkan do usijanja je doveden i nemojmo pričati priče da je mirno stanje.
Nemojmo pričati priče da smo mi postigli velike sporazume i dogovore, da smo postali značajni u proizvodnji, da u proizvodnji baruta, u proizvodnjama nekim veoma značajni, ali u visokim tehnologijama potpuno beznačajni. Nemamo mogućnosti, znam, razumem gospodina ministra da bi i on želeo da imamo dobru opremu, ali nemamo od čega da je kupimo. Ne možemo da preživimo, a kamoli da je kupimo.
Znam da je bilo mučno gledati poslednjih godina kada vojnici u kasarnama nisu mogli da se prehrane, a kamoli da izvedu neke ozbiljnije vežbe. Možda ne u poslednju godinu-dve, ali znam da je bila velika kriza u jednom periodu, kad su slati kući na vikende, da bi jednostavno se smanjili troškovi vojnog budžeta koji je ionako bio izuzetno glomazan za jednu zemlju u kojoj je privreda u veoma teškom stanju.
Ali, isto tako znam da je ovo jedna ishitrena u ovom momentu odluka i da je nije trebalo sada donositi i da je moralo o ovome mnogo više da se razgovara i da se o tome donesu neke kasnije možda odluke, da vidimo u kakvom će stanju država biti. Prema tome, imamo mnogo problema i svi to razumemo, ali svaki građanin Srbije od danas će se osećati nespokojno, neće moći mirno da spava u državi koju nećemo moći da zaštitimo i čuvamo.
Znam, gospodine ministre, isto tako da vojska ima, Ministarstvo odbrane, izuzetno veliku imovinu, koja nažalost propada. I to je mnogo, mnogo više moglo da se uradi. Da se učini, da se ta imovina nepotrebna iz vlasti proda, vrati opštinama, žalosno je danas i bedno gledati kasarne koje se raspadaju.
Dolazim iz grada u kome sam ceo život proveo neposredno pored kasarne "Tanasko Rajić", a u neposrednoj blizini druge kasarne "Ratko Mitrović", koje su danas jedno ruglo grada, obrasle u korov, od bombardovanja oprema je ostala na najboljoj lokaciji i u centralnoj ulici u gradu, još stoje od gelera porušeni krovovi, sa velikim rupama, napušteni topovi, tenkovi, neki kamioni pored glavne ulice u centru grada i to je jedna bruka.
Da, ta lokacija, koja je zlata vredna, stoji danas zatrpana tim lomom, koji niko ne posećuje, mi tamo nemamo nijednog vojnika, bar ga ja nisam video godinama i lokacije koje su desetine hektara u užoj zoni centra grada su u korovu, ulaze civili, krade se municija, preprodaje, bilo je i ranjavanja i niz problema koji su se odigrali.
Nažalost, to je tačno i da bi to pitanje vojne imovine moralo da se razreši veoma brzo, jer Srbija ne može dozvoliti da nekada nešto što je bilo elitno u državi, najčistije, najopremljenije, najelitnije, znam kao dete uvek kad sam prolazio, igrali se oko kasarne, kad smo je gledali, to je sve blistalo, a danas sa polupanim prozorima, sa padnutim krovovima, sa jednostavno opalim malterima, to je stvarno ruglo grada.
I tu treba nešto da se preduzme i tu stoje milioni koji se mogu uložiti u opremu i u nove tehnologije, i to stoji i to je sigurno i to treba odmah da se radi.
Prema tome, danas nisam srećan, neki se raduju vidim, presrećni su, gubimo obavezu vojnu, ne mora da se služi, ako neko dobrovoljno baš hoće ići će negde tamo da odspava, da bude, da ubije vreme, naravno profesionalci koji ih je malo radiće svoj posao koliko mogu i ja verujem da će ti ljudi časno i čestito raditi svoj posao, ali ih je mnogo malo.
Kada ih poredimo sa jednim Izraelom, koji danas ima stotinu i nešto hiljada redovnih vojnika i milion i dvesta hiljada rezervnog sastava zbog situacije u okruženju. Kada pogledate zemlje u okruženju, koje se nalaze u jednom vrlo mobilnom stanju. Kada smo nekad govorili, ja se sećam kao vojnik da smo svi mi spremni kao da će rat biti sutra i braniti, išli na vojne vežbe, i branili ovu državu, gospodine Šutanovac vi možda niste, ali ja jesam i odlazili ponosno da je branimo kad god su nas pozvali i nikad nismo odustali od vojnog poziva.
Sećam se da smo služili vojsku časno i pošteno, ja sam služio u Hrvatskoj. U najvećem ustaškom mestu. Kad izađete da pijete vode, oni vam priđu i pljunu vas u lice, ali mi smo to podnosili i bili ponosni jer smo vojnici jedne ozbiljne države i čekali smo i branili je kad god zatreba i na svaki poziv smo se odazivali.
Ali, evo sad, sad tu obavezu nećemo imati i možda je to nekome smešno, možda vi jedva čekate da se toga oslobodite da kažete – evo mi smo napravili reformu u vojsci.
Tako su se radovali neki ministri kada je bila reforma u pravosuđu. A sada vide koliko je problema, isto tako, gospodine Šutanovac, kao vi, smeškali se i rekli – evo mi smo reformisti pravosuđa, mi vam donosimo reforme, to nalaže EU, budite srećni imaćete ih od sutra, a evo šta je nastao sad problem u pravosuđu, evo sad i oni koji su terali na te reforme kažu da to ne valja ništa. Morate to sve ponovo.
E, za vojsku nam niko neće reći, svi će nas pozdraviti i reći, bravo momci, to je prava stvar. Samo, vi gasite svoje institucije, i mi ćemo to uvek pozdravljati.
Prema tome, da ne dužim, ja vam neću replicirati, mene replike na ovu temu ne interesuje, ovo nije tema na kojoj će neko poentirati, dobijati neke političke poene.
Ovo je jedno veoma bitno pitanje za Srbiju, za njen opstanak, za Srbiju koja je sad u velikim problemima, ali nažalost, te probleme oni koji treba najviše da shvate, ne shvataju. Oni se bore za svoje stranačke utakmice, ko će biti glavni šef ko u šefa, oni se bore ko će zadržati svoj resor u Vladi, još koji mesec da se to produži, ali šta ćemo, takva je situacija i nadamo se da neće to biti dugo.
Stalno se priča o nečemu da će tek doći i da svaka odluka će doneti mnogo bolji život, mnogo više radosti Srbiji, međutim, od toga nema ništa. Svaka odluka donosi više problema i Srbija svakodnevno ima velike probleme.
Prema tome, gospodine ministre, ponavljam ono s početka, vi ste dosta hrabar čovek kad ste ušli ovo sve.
Da li vas je neko naterao da ukinete ovu vojnu obavezu ili nije, ali ja vam kažem da je to hrabra odluka i svima onima koji sede pored vas i koji to podržavaju, ovo je prava odluka ali mi ćemo je ispraviti veoma brzo.
Nadam se da ono bure koje sam zapečatio, kada mi sin jedinac pođe u vojsku, da ću ga otvoriti i ispratiti u vojsku, a ne da mi sedi kući i da ne odsluži ono što su naši preci stalno s ponosom služili.
Nadam se da će ovo neka druga vlada veoma brzo promeniti i da će Srbija kroz jednu profesionalnu vojsku i profesionalni starešinski kadar dobro plaćen, situiran, stambeno obezbeđen, koji će živeti i biti ponos Srbije i imati svoju vojnu obavezu, koju će građani Srbije uvek ispunjavati sa ponosom i velikim dostojanstvom. Nadam se da će to veoma brzo doći.
Prema tome, nadam se da je ovo prolazno gospodine Šutanovac i da ste vi to uradili. Možda vi to niste želeli. Znam vi to sigurno ne želite u duši, ali viša sila, neko vas je na to sigurno naterao, ali mi ćemo to, nadam se, promeniti i veoma će biti brzo drugačije. Hvala.
