Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, na kraju kalendarske 2010. godine kada je trebalo da svi u Srbiji, građani Srbije, konstatuju da je reforma pravosuđa u Srbiji uspela došli smo u situaciju da danas sa ovakvim izmenama kažemo da ništa nije bilo dobro. Posebno iritira ova situacija oko Evropske komisije, da je ona dala određene preporuke.
Da se ne lažemo, za ovo što je Evropska komisija rekla znali smo odmah posle izbora. Dugo se to sakrivalo od javnosti. Neke stvari su pokušane u hodu da se peglaju. Međutim, kako stara poslovica kaže – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Neke stvari pokušavamo da prolongiramo, ali vrlo teško se ispravljaju.
Ovu situaciju i Vladu i predlagače ovih izmena zakona je druga situacija naterala na ovakve izmene, a to su ustavne žalbe, odluke Ustavnog suda i kada su se desile jedna i druga ustavna žalba po kojima je odlučeno u korist neizabranih sudija, onda brže-bolje menjamo zakon pod izgovorom da je ustavnih sudija malo, žalbi je mnogo i da moramo na neki drugi način to da rešavamo. Kako? Prigovorom tih neizabranih lica onom organu koji je izabrao te sudije, odnosno neizabrao.
Postavljam pitanje – šta će se tu bitno promeniti? Imaćete zadršku od prvog izbora, prigovor Visokom savetu, i ako ne bude negativan imate ustavno pravo da podnesete ustavnu žalbu. Jednostavno, nisam siguran da će onaj organ koji nije izabrao te ljude da će nešto bitno promeniti prigovor na to.
Znači, ovde je jasna situacija. Ustavna žalba i broj tih ustavnih žalbi, praktično paralisanje Ustavnog suda, nađeno je ovakvo jedno rešenje, a videli smo i pre nekoliko dana kada je predsednica Vrhovnog kasacionog suda bila u Skupštini da je došlo do toga da je tu nešto pogrešno protumačeno, pa onda idemo ka ovakvom zakonskom rešenju.
To je suština problema. Verovao bih u to da nije bilo dovoljno transparentnosti, da smo ovakvu izmenu radili u martu i aprilu pre odluka Ustavnog suda pojedinačnim rešenjima.
Sada ćemo doći u jednu paradoksalnu situaciju, a to je sledeće – šta će se desiti ukoliko 700 ili 800 sudija koji imaju pravo na žalbu podnesu prigovor i ispostavi se da većina od njih, jer nisu baš svi podneli žalbu, neki su pronašli zaposlenje u advokaturi, u nekim drugim zaposlenjima, ako se ispostavi hipotetički 400 ili 500 ljudi kompetentnih?
Imali smo reformu pravosuđa. Osnovni postulat je bio da smanjimo broj nosilaca pravosudnih funkcija sa nekih 2.300 na 1.500. Šta ćemo sada uraditi ako se pojavi 2.100? Šta smo uradili? U Srbiji na terenu je jedna stvar. Ovo je formalna stvar da li imamo 1.500 ili 2.300 sudija.
Gospođo ministre, više puta smo to isticali, trenutno u parničnim postupcima suđenja, konkretno u Kraljevu, zakazivana su pre reforme pravosuđa mesec za mesec. Možete da proverite. Sada se zakazuju za četiri, pet ili šest meseci suđenja.
Gde su tu građani Srbije koji ionako pritisnuti ogromnim sudskim taksama nisu u situaciji da pokrenu postupak da ostvare svoje pravo, a kada se upuste u sve to, onda nikad kraja okončanju postupka? Slažem se da je onaj deo zakonskog rešenja, gde se jedanput može ukinuti, a sledeći put mora presuditi, dobra stvar. Ne mogu da kritikujem sve.
Prihvatam da je priznanje krivice odlična stvar koja je doneta. Ali, gospođo ministre, proverite malo. To uopšte ne funkcioniše. Kada predložite nešto tako svi vas gledaju belo u sudovima. To je ono što je na terenu.
Možemo ovde da menjamo, da popravljamo stvari i da se bavimo samo sa nekih 500-600 neizabranih sudija, ali postavljam osnovno pitanje – gde je tu zaštita građana Srbije, jer ovakvim rešenjima narušen je temelj države, a to je sudska vlast? Znači, zakonodavna, izvršna i sudska vlast su temelji države, a mi smo ozbiljno poljuljali bitnu kariku koja se zove sudska vlast.
Očekivao sam danas, gospođo ministre, da počnemo da razgovaramo o nekim bitnim stvarima koje će zaista definisati pravosuđe. Da li smo pre pet ili šest meseci ovde govorili da donesemo zakon o izvršnom postupku, da tu pokušamo da napravimo neka rešenja?
Verovaću u reformu pravosuđa onda, to sam vam rekao pre tri-četiri meseca, kada se sudske takse građanima Srbije budu naplaćivale na kraju postupka, kada sve stranka završi, kada ostvari svoje pravo, onda naravno da država treba da naplati svoje sudske takse. A ne da se ide sa tužbama i ako se ne plati sudska taksa sa 50% kažnjavanja građana Srbije, koji objektivno ne mogu da plate tu sudsku taksu, i oni koji sve isplaćaju, u izvršenjima je kraj.
Očekivao sam, bilo je nekih nagoveštaja da ćemo taj zakon o izvršnom postupku doneti, ali kao što vidimo imamo nešto, vrtimo se u krug, odlučujemo ponovo o odlukama. Čim se nešto ponovo menja znači da nije bilo dobro. Nije bitno da li je to uradila Evropska komisija, da li je kriv ovaj ili onaj. Ovde najveću štetu trpe oni koji hoće da ostvare neko svoje pravo kada je u pitanju sudska vlast.
Dakle, mnogo toga ostaje škakljivo. Mnoga rešenja, gospođo ministre, veoma su loša. Ponovo ću morati da vam kažem da je nepodnošljivo ono što trenutno, bez obzira koliko vi mislite i mi svi iz Beograda da je to normalna stvar, da sudije putuju iz mesta u mesto. Nije normalno da se u određenim sredinama biraju ljudi za tužioce po 100 kilometara u drugi grad iz razloga da ne bi trpeo pritisak u svome gradu i to je neki vid borbe protiv korupcije.
Ako je neko korumpiran, on je korumpiran u Zaječaru, on je korumpiran u Boru, on je korumpiran u Šapcu, uopšte ne znači gde on obavlja funkciju. Ubeđen sam u to da onaj ko živi u svom gradu, koji obavlja tužilačku funkciju u svom gradu, on debelo mora da razmisli da li to obavlja savesno, pošteno i časno.
Kada ode u neki drugi grad, znate, može da se desi da – eto, ne živim ovde i završiću možda neki posao. To nije bio dobar izgovor, ali to je bio glavni izgovor zašto ste rekli da ste određene ljude premeštali u druge gradove. Ako vam kažem da su neki ljudi završili u nekim gradovima, da uopšte nisu konkurisali, to je već i svima poznato.
Nisam oduševljen ovim, da se prigovorom rešavaju stvari. Ne mogu da prihvatim da neko, ukoliko je već podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu, preuzima obavezu. Praktično, to će se tretirati kao prigovor? To ne može da bude neko rešenje. To može da bude nešto za buduće vreme. Ako je neko podneo ustavnu žalbu, to mora da se okonča. Ovakvo neko zakonsko rešenje za ubuduće je u redu.
Osim toga, jedna od bitnih stvari netransparetnosti jeste prilikom izbora i to što sudije nisu pozivane na razgovor. Podsetiću vas ovde, a siguran sam, smatram da ste korektni, da je Nova Srbija upravo podnela amandman kojim je rekla da bar pet minuta se kandidati pozovu na razgovor. Taj amandman je odbijen.
Znate, jedna od osnovnih stvari kada uđete u neki sud, onaj ko ima kontakt sa sudom je, da kad vidite onog čoveka tamo za pultom, jako je bitno osim znanja i neka figura, neki stav, neko ponašanje. Vi ste to lagano zaobišli. Jedno od upravo stvari Evropske komisije jeste i ta.
Neki put treba poslušati i opoziciju. Mislim da smo imali dovoljno vremena. Mislim da je kompletna reforma pravosuđa urađeno brzo. Ovo je trebalo raditi laganije, jer je vrlo osetljiva grana. Ne mogu do kraja da krivim bilo koga, zbog toga što je praktično suočavanje sa jednim ovakvim izborima, bilo ko da radi, imao bi određene probleme.
Ako se neko ne posluša, ko ipak može da ukaže na to da je trebalo laganije to uraditi, nešto bi uradila biologija. Biologija u smislu penzionisanja određenih lica, neki bi ljudi možda prepoznali u nekim stvarima koje će se desiti, možda neko ne bi hteo da putuje u drugi grad, pa bi otišao ranije u advokaturu, trebalo je to uraditi malo laganije.
Urađeno je preko kolena i, praktično, od reforme pravosuđa mi trenutno nemamo ništa, osim što se ponovo bavimo nečim što je trebalo već da bude završena stvar i da se donose određeni zakoni koji će zaista promeniti pravosuđe u smislu nabolje u interesu građana Srbije.
Još jedanput moramo da istaknemo to, kolega iz SPS, navodno, ne bih da se ponavljam, mora da se reši v.d. stanje predsednika sudova. To je nešto što je objektivno mnogo ranije trebalo da se uradi. Naravno, ne bih hteo da ponavljam, ima tu i određenih izbora koji su krajnje problematični, naravno, nije naše u parlamentu da to procenimo, ali svi argumenti koji su izneseni, neću da ih ponavljam, vezano za Osnovni sud u Novom Sadu, jedan proces koji je bio, gde smo mi sve to istakli prošli put pred sudijom Mesarović. To je lice ponovo izabrano.
Mi ćemo sigurno preduzeti sve ono što je zakonski dozvoljeno da ukažemo to Visokom savetu. Vi verovatno formirate neki disciplinski sud ili nešto već za ocenu neku, to je stvarno skandalozno.
Još jedanput, ukazaću vam na to, da reforma nije dobro urađena. Konkretno, da ne bude samo da kritikujemo, postavljam ministarki pravde konkretno pitanje –2011. je, 1. januar, da li spremno tužioci u Srbiji dočekuju da tužilačku istragu počnu da vode?
To je bio onaj amandman kojim smo prolongirali, da li ste vi to u međuvremenu promenili ili ne? Jeste. Dobro. Ako je tako, onda u redu. Mislim da je to, u svakom slučaju, razgovarajući sa kolegama u tužilaštvima, u ovom trenutku zaista nešto što ne bi moglo da funkcioniše.
Gospođo ministre, još jedanput ću reći, nije dobro da se zaklanjamo samo iza Evropske komisije. Mnogo veći problemi su ovde kod nas. Jednostavno, ovo što je Ustavni sud počeo da donosi u korist sudija, mislim da je to nateralo i Vladu i vas da donesete jedan ovakav zakon, na neki način, da pomognete i Ustavnom sudu da se rastereti nekih predmeta, koji bi, verovatno mnogo od njih, neću da prejudiciram, bili završeni na isti način.
Ne sviđa mi se to što će se kroz ovaj zakon sve navodno rešavati prigovorom. Na kraju krajeva, opet, ako vi odlučite negativno, neizabrani kandidati će imati pravo na ustavnu žalbu.