Hvala. Evo, gospođo Dragutinović, pokušavam ovde u ovoj zemlji, koja nije zadužena i gde Vlada vodi odgovornu ekonomsku politiku, da dovedem u neku logičnu vezu ove papire koje danas imam pred sobom, pa mi nikako ne uspeva, počev od onoga što će popodne uslediti, a to je ovih 400 miliona dolara za refinansiranje dugova i finansiranje budžetskog deficita, da dovedem u vezu sa Predlogom zakona o kojem danas razgovaramo, o Predlogu zakona kojim Republika Srbija preuzima obavezu da kao garant izmiri obaveze Javnog preduzeća "Jugoimport-SDPR" do iznosa od nešto malo više od 42 miliona evra. Onda, pri tom, ne mogu da zanemarim činjenice koje se tuču nekih drugih zakona, a ovo je valjda zemlja gde se zakoni poštuju, pa tako Zakon o javnom dugu u članu 16. kaže da Republika može dati garanciju iz stava 1. i stava 2. ovog člana, u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije za tekuću godinu.
Imam još jedan papir, a to je valjda taj najvažniji zakon, Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, u kojoj jesmo, član 3, tog istog zakona, kaže – u 2011. godini izdaće se garancija Republike Srbije do iznosa tog i tog, pa, u dinarima, dolarima, evrima, kako god, prilično su velike cifre, i ono što mi predstavlja najveći problem jeste to što nigde ne mogu da nađem vezu sa onim o čemu danas razgovaramo i onoga o čemu pretpostavljam da će neka skupštinska većina dati odobrenje da se usvoji, dakle, Predlog zakona o zaduživanju za obaveze "Jugoimport-SDPR".
Prema tome, zaista mi nije jasno, pre svega i u tom pravnom smislu, a i u ekonomskom, čemu ovo danas o čemu razgovaramo.
Član 3. Predloga zakona jasno i glasno kaže da se garant, odnosno država Srbija, obavezuje da će obezbediti u budžetu za odgovarajuću godinu, a to je valjda ova 2011, sredstva neophodna za izvršavanja obaveza preuzetih po ovoj garanciji. Toga nema ovde.
Kao obrazloženje, odnosno razlog za celu ovu priču, imamo da jedan od glavnih ciljeva Strategije povećanja izvoza, koja je usvojena, time bi, valjda, trebalo da demantujemo sve podatke koji se tiču izvoza Srbije, a koji su poražavajući, jeste ulazak domaćih privrednih subjekata na nova tržišta, što će u značajnoj meri doprineti geografskoj diverzifikaciji izvoza na novim tržištima koja se mogu grupisati u dve grupe, i to: tržišta sa velikim potencijalom rasta ili velike kupovne moći i ona tržišta koja su bila tradicionalni partneri u spoljnotrgovinskom poslovanju sa bivšom SFRJ.
O nekim poslovima smo govorili, a jedno od potencijalnih novih tržišta pripada i jednoj i drugoj grupi, tržište Narodne Demokratske Republike Alžir, koja u skladu sa stopom rasta BDP i obimom spoljnotrgovinske razmene sa bivšom SFRJ, a prema kriterijumima Strategije, spada u red zemalja sa umerenorastućom stopom BDP i relativno visokom tradicijom spoljnotrgovinske razmene. Ne bih da budem maliciozan, ali, sva ova dešavanja proteklih meseci, ili dva, na Severu Afrike, mogu u priličnoj meri da dovedu u pitanje kredibilitet jedne ovakve odluke, koja, opet ponavljam, i upozorava, a i pitam, čini mi se, nema uporište u oblasti prava, a još manje u oblasti ekonomije.
I ovde imamo, u okviru ovog predloga zakona, ponovo, nekakvo, famozno Pismo o namerama, valjda, kao i ono kada je NBS slala to pismo Svetskoj banci – plašim se da će efekti biti isti, dakle, poražavajući. I, kada sve ovo imamo u vidu ne mogu da zanemarim ni činjenicu, a to je jedno logično pitanje koje se nameće – kako će srpska industrija naoružanja da se vrati na svetsko tržište sa postojećom tehnologijom, sa serijama koje bi trebalo da prevazilaze postojeće proizvodne kapacitete? A, kada je izvoz oružja u pitanju, svakako, ne treba zanemariti ni posledice koje bi po kredibilitet zemlje mogla ostaviti činjenica da Srbija izvozi neku vrstu naoružanja koje je svrstava u grupu retkih država Evrope koje još uvek nisu ratifikovale Konvenciju o njihovoj zabrani.
Svedoci smo jednog, 'ajde da kažem, terora koji se vodi u okviru te akcije, pristupanja Srbije NATO-u, odnosno ''smislu'' ulaska u Partnerstvo za mir i valjda bi taj ''smisao'' trebalo da bude da se uposli domaća industrija, odnosno, pre svega, proizvođači municije, kao i da srpski proizvođači uđu u sistem nabavki NATO, jer svakako da smo po kvalitetu i ceni konkurentniji od, recimo, Turaka, Bugara i drugih.
Međutim, očigledno da neko u vrhu vlasti to i ne želi, jer bi se time izgleda izgubila mogućnost nekih drugih znatno unosnijih poslova, pa je ovo za sada unosnije da se prodaje po Africi, a o priči o novim radnim mestima, ne toliko kao o onih 200 hiljada obećanih, verovatno da ni u ovoj oblasti nema ništa, jer u nekom takvom sistemu, kao što je pominjani NATO, ne bi imali šta da traže. Naravno, nas ništa ne sprečava da kao država trgujemo i da imamo koristi, ali je sve pod znakom pitanja upravo zbog ljudi koji predstavljaju ovu oblast i čiji, očigledno, poslovni rezultati nisu na potrebnom nivou.
Podsetiću samo na nekadašnju mogućnost da se Kuvajtu prodaju modernizovani tenkovi M84, da smo počeli sa cifrom od 300 miliona dolara, da se došlo do 150, pa se i to završilo tako da se sada čak i Hrvati pominju kao ozbiljan partner da urade to što nismo mi. A, sve je počelo, tako da kažem, upravo privatnom inicijativom SDPR-a, čak bez učešća Vojnotehničkog instituta, i sada nekakve najave o prodaji borbenog oklopnog vozila "Lazar", otprilike, mnogo podsećaju na tu situaciju.
Međutim, kada bih bio maliciozan mogao bih da kažem da je sada doba tranzicije i tržišnih zakona, pa je očigledno i "Jugoimport-SDPR" ovlašćen da proizvodi i, naravno, ima i dodir sa svim mogućim kupcima, dok, recimo, Vojnotehnički institut nema. Takva je, jednostavno, organizacija koja bi bila postavljena na pravnim i pravim osnovama, jedino ako bi SDPR imao taj zadatak da u kontaktu sa kupcima, uz tehničku podršku Vojnotehničkog instituta, nalazi poslove i za VTI i naše fabrike namenske industrije.
To je neka prava organizacija i tako rade firme koje na tržištu žele da naprave pare. Tu nema neke velike filozofije, ali je problem u tome što se očigledno jedna grupa ljudi koja se bavi prilično unosim poslom, dakle, naoružanjem, prodajom naoružanja, podelila na više firmi i radi zasebno, umesto da sve to bude u jednoj organizaciji, da se izvozi. Takav učinak, odnosno tako napravljena organizacija, svakako može dugoročno da unazadi naše potencijale i nastup na trećim tržištima.
Dakle, u vreme kada se privreda Srbije suočava sa ekonomskom krizom, kada je politika očuvanja dogovorenih poslova, a samim tim i očuvanje radnih mesta i uslov kakvog-takvog socijalnog mira, mi u SRS smatramo da bi vojna industrija Srbije mogla da bude taj tehnički-tehnološki zamajac, koji bi zemlju povukao unapred, nešto kao što je svojevremeno bio francuski program "Eureka", koji je celokupnu francusku privredu podigao na mnogo viši nivo, izvukao zemlju iz tadašnje recesije. Ali, da bi se do toga došlo, potrebno je mnogo, mnogo stvari izmeniti.
Za kraj ću samo još jednom podsetiti da Predlog zakona o kome raspravljamo, Zakon o javnom dugu i Zakon o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu nas kao poslaničku grupu, koja poštuje zakone i Ustav ove zemlje, a argumentovano kritikuje katastrofalnu ekonomsku politiku, navodi na to da ne glasamo za ovo o čemu danas govorimo. Hvala. (Aplauz)
