Sedam minuta i 45 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospođo Čomić, ne znam šta mi je, ali ove nedelje stvarno samo hvalim Vladu. Imam i razloga da je hvalim. Nataša je napravila jednu grešku, narod jeste zapamtio jednu izjavu predsednika Vlade – da smo po statističkim podacima izašli iz krize. Nema gospođe Čomić. To je taj najveći skeč, koji smo ipak imali prilike da čujemo.
Nego, da krenem sa manirom da hvalim ovu vladu. Vidite, na sedmoj strani ovog predloga zakona postoji izjava o usklađenosti propisa sa propisima EU. Zamislite, EU nema zajednički propis kojim se reguliše Vlada. Kakva je ta EU? Kako ih nije sramota da nemaju zajednički standard za Vladu? Što nas vučete tamo gde ne postoje standardi? I, moram da vas pohvalim, u okviru toga, tačka 6. Da li je to prevedeno na neki službeni jezik EU? Napisali ste junački – ne.
Sad idemo na ono što je glavno. Zamolio bih prisutne da se ne smeju, zato što se radi o vrlo važnom članu, a to je član 4. predloga zakona, koji ima i naslov (to smo dobili sada i sa naslovima; od kada je Balinovac bio nekada neko u Vladi, sad svaki član ima svoj naziv i naslov), a to je – predstavljanje stavova Vlade.
U načelnoj raspravi smo čuli – šta se vi bunite zbog ovog člana kad smo mi to prepisali iz Poslovnika? Znači, što može da bude u pravilniku, može da bude u Poslovniku; što može da bude u Poslovniku, može da bude u uredbi; što može da bude u uredbi, može da bude u zakonu; što može da bude u zakonu, može da bude u Ustavu; što može da bude u Ustavu, može da bude u Povelji UN; što može da bude u Povelji UN, može da bude u Rezoluciji; može da bude u deklaraciji, može da bude u programskim načelima, može da bude gde god hoćete.
Ta vaša logika praktično devalvira sadržinu odredbe šta zaslužuje da bude, po svojoj suštini, materija jednog zakona.
Dalje, ovde iznosite da su u pitanju stavovi. U prvom stavu – predstavljanje stavova Vlade; u drugom stavu – zastupanje stavova Vlade.
Ja vas u potpunosti razumem. Nemoguće je da jedna vlada, koja snosi najveću odgovornost za stanje u državi, nastupa u javnosti ''ko u klin, ko u ploču''. To je neozbiljno. Manite vi ove političke razlike između političkih stranaka i političke interese. Interes građana je na prvom mestu. Vlada treba da bude što jedinstvenija u svojim stavovima.
E sad, koji su ovo stavovi? Ovo mogu da budu samo neki politički stavovi. Jer, ono što se tiče pravnog poretka, što je uređeno zakonima, ne trpi improvizaciju.
Idemo dalje. Ovo se odnosi samo na ono što Vlada na sednici Vlade zaključi. Ovo se ne tiče ministarstava. Imamo mi i Zakon o slobodnom pristupu informacijama. E sad vidite ovu situaciju – Vlada zauzme stav, pa kaže ''ne'', neko traži informaciju, preko Poverenika je obezbedi i na kraju se ispostavi ''da''. To je svojevrsna devalvacija Vlade.
I dobro je što je gospođa Čomić napokon prihvatila da malo pričamo o nečemu što je stvarno tema ovog zakona. To je, recimo, ostavka ministra. Znate, kada neko podnese ostavku, to je njegov lični čin. Nema tu šta da se priča više, on je rekao šta je rekao. Sad kaže – može da vrši neke tehničke poslove. Pa, može ministar pod ostavkom da vrši u Skupštini tehničke poslove – da sređuje grejanje, da sređuje radijatore, da briše prašinu. To su tehnički poslovi. Al' kako da zastupa stavove Vlade kad je rekao toj vladi ''ne''?
Vi, koji ste na vlasti, razmislite – a, šta ako Mirko Cvetković ukrade te ostavke? Čekajte, što se smejete? To smo imali ovde. Slavica Đukić je napravila poslaničku grupu, stranku, sa ukradenim ostavkama. Šta ako Mirko Cvetković ukrade ostavke, a građanin Milan Marković danas ne želi da bude ministar? Jeste li vi razmišljali o tome? Vi ćete da podržite ovaj član 4, ali kada ste pravi – 2008. ili 2011? Kakav je taj vaš odnos prema o stavkama? Ostavka je lični čin.
Mi smo imali neke ostavke, pa smo ovlastili stranku da preda te ostavke. Ministri imaju ostavke, pa su ovlastili predsednika Vlade da da ostavke predsedniku Narodne skupštine. I Mirko Cvetković ukrade ostavke. Molim vas, jeste li vi razmišljali o tome? E, ja sam vam 2008. godine pričao da ćete zbog mandata da dođete u ovu situaciju. I došli ste.
Znate, ako vi ne možete da napravite političko jedinstvo u smislu nekog programa šta je zadatak Vlade i kako da radi, nema te zakonske odredbe koja će da vas natera da dišete jednim srcem. Vama će delovati smešno – muž tuži ženu i traži od suda da sud presudom obaveže njegovu ženu da ga ona voli. To je isto što ste napisali ovde. Potpuno isto. Nemoguća činidba.
Znači, ako ste pravili vladu, morali ste da imate neki etalon. Vi ste imali pet tačaka – 200.000 ćete da zaposlite, a otpustili ste 250.000, 400.000, ne znam ni ja, neću da licitiram. Kod vas je sve u minusu, sve u kontri. Znate, vi kad kažete ''dobar dan'', odmah gledam gde je sunce, da li ga ima, da nije možda mesec. Ko još može vama da veruje?
Evo, mi smo vam dali jedan predlog. Ipak je uvredljivo da se autoritet Vlade postiže izmenama i dopunama Zakona o Vladi. Mi smo vam to rekli. Naravno, vi nećete da poslušate šta mi kažemo – vi srljajte.
I, skače vam popularnost, da znate. Neverovatno vam skače popularnost. Još kad vam dođe predsednik Republike, predsednik stranke, pa ako je malo zakrivio oči, onda mu se proširio pogled, obrali ste bostan. On, čovek, ne sme iz države da ode na dva dana, vi odmah ubrljate ovde neke stvari. Bio ministar do pre neki dan, a sad ušao kao građanin. Ajde da glumimo.
I, Nataša, zapamti, jednu rečenicu je zapamtio narod – Srbija je statistički izašla iz krize.
Hvala što me niste kaznili.

Niste ničim zaslužili ni opominjanje ni kažnjavanje. Da jeste, stvari bi se drugačije razvijale.
Narodni poslanik Aleksandar Pejčić ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice, pozdravio bih i gospodina ministra ali nije tu, javio sam se po amandmanu na član 4. mog imenjaka gospodina Martinovića. Ovaj član 4. Predloga zakona o Vladi je izuzetno interesantan. Rešava nam dve misterije. Prva je da saksija ima rupu, a druga da predstavnici Vlade moraju da brane interes Vlade.
Ovde se postavlja pitanje šta je zakonopisac hteo s ovim. A svi znamo ko je zakonopisac ovog teksta. To je naš predsednik, naš suveren, gospodin Boris Tadić. Pošto je bilo disonantnih tonova iz Vlade i nedisciplinovanih igrača, on je rešio da izvrši rekonstrukciju Vlade. Nedisciplinovanog igrača je poslao ne na rezervnu klupu, već na tribine i ja sad očekujem da on navija malo i za nas, a malo i za vas (sve zavisi, već je najavio to u sredstvima informisanja).
I sad, pošto je odlučio da rekonstruiše Vladu, u Vladu uvodi sedam novih ministara, sedam novih sekretara SKOJ-a, i svi zajedno, s ovim skojevcima, moraju da daju harmonične izjave.
Poštovani građani Srbije, te izjave će ovako izgledati. Prvo će vas ubeđivati da je danas evro 76, a ne 106 dinara. Ubeđivaće vas da je danas plata 430, a ne 310 evra. Ubeđivaće vas da je danas penzija 70% prosečnog ličnog dohotka, a ne da je pala za 40 evra. Ubeđivaće vas da danas u Srbiji nema siromašnih i da je onih milion ljudi što čekaju na kazanima u stvari propaganda opozicije. Ubeđivaće vas da Srbija nije u dužničkom ropstvu, iako su se zadužili negde oko 4,5 milijarde za ove tri i po godine. Ubeđivaće vas da će Koridor da se otvori već sutra, iako su svega 12 kilometara auto-puta uradili.
Oni će u sve to pokušati da vas ubede. Pokušaće da vas ubede da brod čiji je kapetan Mirko Cvetković nije Titanik, već da je to neka bela lađa koja čeka mirnu luku. Pokušaće da vas ubede da je danas 2008, a ne 2011. godina i da su oni socijalno odgovorna Vlada.
Međutim, građani Srbije nisu više tako naivni, već su politički iskusni i znaju da su ove sankcije koje im je uvela njihova vlada, socijalno neodgovorna, sankcije koje nisu trpeli ni devedesetih godina, kada ih je međunarodna zajednica uvela građanima Srbije.
Zato očekujemo da zakonopisac sa početka priče, zajedno sa predsednikom Skupštine, raspiše izbore i da narod kazni sadašnju vladu, da kazni sadašnju koaliciju i da ih pošalje u političku istoriju. I u redu bi bilo da posle tih izbora Srbiju vodi jedna nacionalno odgovorna vlada, koja će povesti Srbiju putem progresa i prosperiteta.

Tri minuta i deset sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ovaj član zakona kojim se ministrima nalaže da u javnosti zastupaju stavove Vlade, najbolje opisuje kakvo je stanje unutar same Vlade, najbolje pokazuje o kakvom stepenu nepoverenja se ovde radi, najbolje pokazuje razjedinjenost i najbolje pokazuje o kakvom strahu se unutar same Vlade radi.
Verujem da nikome nije jasno koliki stepen nepoverenja mora da postoji unutar same Vlade da bi uopšte nekome palo na pamet da ovakvu odredbu unese u zakon. Ova odredba istinski vređa svakog ko je pročita, zbog toga što je suprotna zdravom razumu i što ne bi uopšte ni trebalo da bude napisana u ovom zakonu. Ja se istinski divim hrabrosti onoga ko je ovu zakonsku odredbu uvrstio u tekst zakona, a želim da verujem da to nije ovde prisutni gospodin Marković.
Ovom odredbom Vlada vređa ne samo sebe, jer ona ne postoji radi sebe same, već vređa građane, zbog kojih i treba da postoji. Ova vlada vređa i ponižava građane svakodnevno, između ostalog i onom čuvenom pričom o rekonstrukciji, zbog toga što ta priča ništa dobro i ništa novo Srbiji neće doneti.
Prvo, postavlja se pitanje šta će uopšte rekonstrukcija u samoj izbornoj godini. Drugo, da li će rekonstrukcija na način kako se ovde sprovodi doneti bilo kakvu uštedu u javnoj potrošnji, u situaciji kada se poslovi iz delokruga ministarstva koje nestaje pripajaju ministarstvu koje opstaje. Ako je interes i cilj ovih izmena da se javna potrošnja smanji za samo par ministarskih plata, onda se postavlja pitanje zbog čega smo mi uopšte, kao država, ulazili u ovu farsu koja se naziva rekonstrukcija Vlade.
Vladi je, najdublje to mislim, umesto rekonstrukcije neophodna potpuno drugačija ekonomska politika. Danas u svetu ne postoji nijedna vlada koja se u prva dva meseca ove godine zadužila maltene onoliko koliko će da dobije od prodaje "Telekoma". Danas u svetu ne postoji nijedna vlada čija je industrijska proizvodnja upola manja nego što je bila '80-ih godina prošlog veka.
Danas ne postoji nijedna vlada koja ima najveću stopu inflacije u Evropi. Podsetiću da je stopa inflacije u Srbiji negde oko 10% i po toj stopi mislim da smo najgori u Evropi. Danas ne postoji nijedna vlada koja ne može da izbroji broj nezaposlenih, ali su drugi izračunali da je od njenog dolaska do sada ukupno 400.000 ljudi ostalo bez posla umesto onog njenog čuvenog obećanja da će pola od toga zaposliti.
Zbog svega ovoga što sam sada rekla, da ne ulazim u druge segmente rada Vlade, da ne ulazim u one segmente gde smo kao država i narod toliko poniženi i omalovaženi da mislim da istorija to ne pamti, da se zadržim samo na ovim ekonomskim pokazateljima, mislim da je za Vladu bilo mnogo važnije da bar delimično reši ove probleme, a ne da se isključivo i samo bavi sobom, disciplinskom odgovornošću svojih članova i veštačkom izgradnjom autoriteta svoga premijera.

Četiri minuta i 30 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažene dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, zaista je čudno s koliko nedoslednosti se pokušava odbraniti jedan amandman čija je namera da ukine odredbu kojom se jasno definiše da Vlada nije zbir političkih partija, nije zbir ministarstava ili zbir pojedinaca, već da je Vlada kolektivni organ u kome važe pravila i da, čak i ako zastupaju različite stavove o određenom pitanju unutar Vlade, odluke ne donose pojedinci.
Ukoliko odluku donosi Vlada, a samo Vlada može da donosi odluke koje su vezane za njenu nadležnost, onda zaista ne vidim na koji način može ovoliko energije da se utroši na pokušaj da se definisanje takve uloge Vlade podvrgne podsmehu, da se tvrdi čak kako je to neustavno i da je to ograničavanje prava pojedinca.
U Vladi niko ne mora da ostane. Svako može da napusti Vladu ukoliko se politika Vlade toliko duboko ne slaže s politikom koju bi pojedinac zastupao, ali je nemoguće zamisliti da pojedinac može, bez obzira na odluku Vlade, da se zalaže, zastupa ili eventualno sprovodi neku politiku koja nije u suštini zaista politika Vlade.
Mislim da je pogrešno i maliciozno pokušavati to definisati kao pokušaj da se vrati bilo kom pojedincu u Vladi autoritet. Ako je potrebno vratiti autoritet Vladi kao instituciji koja je važna za svakog građanina ove zemlje, onda mislim da ne postoji zakonska norma koja može biti bilo kome problem ako se njome postiže taj važan cilj sa stanovišta građana Srbije.
Ovde se ne radi o pokušajima da se vrati ili nadomesti nedostatak bilo čijeg autoriteta. Ovde se radi samo o tome da mi imamo ozbiljnu istoriju koalicionih vlada gde vlade ponekad nisu mogle da rešavaju probleme građana zbog toga što su neki pojedinci u njima razumevali da imaju pravo da zastupaju svoje stavove čak i ako je vlada donela drugačiju odluku.
Kako bismo otklonili svaku mogućnost da pojedinci na taj način razumeju kolektivni organ kakav je vlada, mislim da je dobro da ovakva odredba stoji u ovom zakonu i mislim da nije korektno napadati ovu odredbu tvrdeći kako ona dokazuje ovo ili ono.
Naravno, kad god razgovaramo o zakonima koji su vezani za organizaciju, nadležnosti i rad Vlade, to je uvek dobar povod da se razgovara i o samoj vladi, ali mislim da ćemo imati priliku da o Vladi razgovaramo kad budemo birali članove Vlade, nakon usvajanja ovih zakona.
Ovde se iznose kvalifikacije koje su suštinski netačne i pokazuju samo zlovolju i nesposobnost da se prizna da je ova vlada postigla u teškim okolnostima vrlo često bolje rezultate od bilo koje zemlje u okruženju, pa se kaže da nema nijedne vlade koja ima ovoliku inflaciju, da nema nijedne vlade koja se ovoliko zadužila. Ali, ima vlada čije zemlje su bankrotirale, ima vlada koje su spasavale svoje zemlje tako što su im priticali u pomoć evropski i drugi fondovi kako ne bi potpuno bankrotirale, ima vlada čije je zaduženje veće od ukupnog bruto nacionalnog dohotka itd.
Ova vlada je, u tim istim okolnostima u kojima su te vlade dovele svoje zemlje do takvog stanja, uspela da sačuva makroekonomsku stabilnost i sačuva zemlju od inflacije, i to nam sad prigovaraju oni za čije vreme je, kada su oni bili u vladi, inflacija bila 15%. Sad se postavlja pitanje da li je 15% manje od 10%. Pritom nije bilo ekonomske krize, nije bilo ovakvih posledica s kojima se ova vlada suočava, ali su svejedno imali inflaciju 15%. Da ne pominjem neke inflacije za koje ne znamo tačno ni da izgovorimo koliko je procenata pošto ima toliko nula
Ako želimo da gradimo instituciju, da pokušamo da se izmaknemo iz toga čija je vlada, ko je čini, ko su u njoj ministri i ko je premijer i da vidimo da li svi podrazumevamo da vlada jeste kolektivni organ, da kolektivno donosi odluke i da su odluke koje su donete po uslovima po kojima se propisuje donošenje odluka unutar vlade obavezujuće za sve članove ili mislite da nisu obavezujuće za sve članove.
Ako smo imali iskustva da su neke druge vlade bile doslovno formirane po principima da se partije koje su činile koaliciju nisu mešale jedne drugima u resor, da su odluke donosili autonomno ministri, kao da vlada kao celina ne postoji, onda mislim da svaka odredba koja onemogućava takvo odlučivanje unutar Vlade jeste dobra i sa stanovišta interesa građana jeste poželjna. Hvala.

Iskorišćeno je šest minuta i deset sekundi vremena predsednika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, nije vreme za političke oglede i razmatranje političkih teorija, ali Vladu Republike Srbije čine oni ljudi koje su izabrale političke stranke preko svojih legitimnih predstavnika, predstavnika građana koji su učestvovali na izborima u Srbiji.
Zašto ovo kažem? Iz razloga što oni koji najviše kritikuju našu želju, nameru i pokušaj da ustrojimo jednu vladu odgovornu prema građanima, ljudi koji najglasnije kritikuju ovu odredbu, imaju, interesantno, dva morala – jedan moral propovedaju ali ga se ne pridržavaju, a drugi, kojeg se pridržavaju, ne propovedaju.
Jer, šta kazati o onim političkim strankama koje imaju unutarstranačka akta kojima zabranjuju svojim funkcionerima da se oglase drugačije od predsednika stranke kada je reč o nekim aferama? Ja imam takva dokumenta kod sebe. Potpisana su od strane predsednika nekih stranaka koje su najglasnije kritikovale našu nameru da kroz ovakav amandman pokažemo odgovornost prema Vladi.
Šta kazati nakon rečenice da je ovo vlada koja ponižava građane? Pa, ja nisam sada ponižen ni u jednom pogledu, ni u jednom segmentu, ni kao čovek ni kao građanin ove zemlje. Mnogo sam više bio ponižen kada su neki predstavnici Vlade ubicu predsednika Đinđića dočekivali u svom kabinetu kao narodnog heroja, uz fanfare i talambase.
Mnogo puta sam kao građanin bio ponižen dok sam gledao kako se nemilice iznajmljuju mašine u Kolubari i troše pare poreskih obveznika, građana Srbije, a nema para za uređenje klizišta u Loznici, a danas čujem da su neki članovi te vlade zajedno sa svojim direktorima javnih preduzeća zloupotrebljavali taj novac. Bio sam ponižen, kao građanin ali i kao član političke stranke koja je tada bila u opoziciji, kad god sam video da je svima u svetu dobro, a samo kod nas je kriza.
Razumeo bih kritike političkih stranaka izrečene na račun ove vlade koje kažu da nikada nije bilo gore u Srbiji kada bi samo u Srbiji bilo loše. Ali, kriza je bila svuda u svetu i ovi koji zaboravljaju da su neke vlade bankrotirale a neke države htele da prodaju svoja ostrva da bi se izvukle iz krize, prenebregavaju činjenicu da nije kriza samo kod nas, nego je kriza u svetu. A kada su oni imali priliku da pokažu svoje znanje, talenat, umeće i upravljanje, pa se onda uplašili odgovornosti i vratili mandat narodu, kriza je uglavnom bila samo kod nas.
Šta kazati o poniženju kada je dr Dabić, koji se u stvari zvao dr Radovan Karadžić, pod zaštitom Službe državne bezbednosti lečio građane, a po podne išao u Belanovicu da se oporavi uz slatko i vodu? Da li je tada Srbija bila ponižena ili sada? I da li je Srbija bila ponižena kada je neko kazao da ne zna gde je Radovan Karadžić, a onda se, samo dva dana posle njegove smene, pokazalo da svi znaju gde je Radovan Karadžić? I da li možda plaćamo cenu zbog toga i takve politike?
Ja ću mirne duše glasati za ovaj amandman, zato što volim Srbiju i zato što želim da ova zemlja ima evropsku budućnost. Svi koji se plaše evropske budućnosti i prizivaju balkansku prošlost Srbije, moraju znati da se točak istorije uvek pomera napred, u pozitivnom pravcu, uprkos onima koji u taj točak stalno pokušavaju da nabiju klipove, skinu osovinu s kola i preuzmu upravljač da malo voze nekim stranputicama.
Mi smo davno upalili evropski svetionik na našem nebu. Da, mi geografski jesmo u Evropi, ali Evropa više nije geografski pojam. Za one koji ne znaju, Evropa je politički pojam, a mi, nažalost, ne pripadamo toj grupaciji. Evropa jeste bila geografski pojam kada su imali 10 i 12 godina, ali sada, kada su napunili 30 i 40 godina i kada pogledaju kako žive građani EU i sa koliko je novca EU pomogla u krizi vladama koje su članice EU, mogu samo da kažu – žao nam je što smo vodili politiku koja nas je udaljavala od Evrope, i to smo s ponosom tu politiku zastupali.
Da smo zastupali drugačiju politiku, možda bi Srbija bila danas u EU, pa bi možda krizu prebrodila uz pomoć i solidarnost drugih građana Evrope.