Dobro. S obzirom na to da DSS ne može da koristi svoje Poslovnikom dobijeno vreme od 24 minuta, odnosno 20 minuta, ja kao ovlašćeni predstavnik grupe, zbog toga što pokušavate da nam objasnite nešto što ne stoji, neću propustiti priliku da govorim o ovome o čemu sam danas naumila da govorim jer smatram da je vrlo važno. Za razliku od predstavnika Vlade, koji nemaju potrebu da govore o važnim stvarima, predstavnici, odnosno poslanici DSS i te kako imaju potrebu da govore o važnim stvarima.
Kako ste ovde spojili predloge zakona koji su prilično različiti, čini mi se da je podela koja je napravljena u mojoj poslaničkoj grupi vrlo suvisla. Neke od mojih kolega će govoriti o konvencijama, odnosno zakonima, predlozima zakona o ekstradiciji i slično, a ja ću svoju priču bazirati na ovom poslednjem, Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH o veterinarskoj saradnji.
Dakle, Vlada Srbije i te kako se trudi da Srbiju predstavi kao vrlo ozbiljnu poljoprivrednu, agrarnu zemlju, ali sve što radi pokazuje koliko ona zapravo misli o zemlji Srbiji kao poljoprivrednoj i agrarnoj zemlji. Po potencijalima, naravno, Srbija može da bude takva, ali kako Vlada radi, ona će zaista dugo ostati samo na tome da ima kapacitete.
Primer za to kako se ova zemlja odnosi prema poljoprivredi jesu česte nestašice mleka, ulja i šećera. O tome u kakvom je stanju poljoprivreda najbolje govori to što je stočni fond nemilosrdno uništavan u protekloj godini i smanjen za 110.000 grla stoke; u poslednje dve decenije ukupna stopa smanjenja stočnog fonda bila je između 3 i 4%. Proizvodnja mesa pala je sa 600.000 tona na 457.000 tona.
Koliko je situacija u Srbiji ozbiljna kada je u pitanju stočarstvo pokazuje i činjenica da smo uvozno-izvoznu kvotu koju nam je Evropska unija odobrila za juneće meso, od 9.000 tona, ispunili samo na nivou jedne petine, odnosno izvezli smo samo 1.600 tona. Uz to, Srbija svaki čas ima problema sa nestašicom, odnosno sa manjkom neke vrste mesa; svedoci smo, pre nekoliko meseci je to bila svinjetina, pa živinsko meso i slično. To pokazuje da ova vlada nema ama baš nikakvu strategiju kada je u pitanju poljoprivreda, niti ima strategiju kada je u pitanju zemljišna politika, koja mora da bude osnov i baza svake reforme u ovom pravcu.
Podaci koje ću izneti su potpuno istiniti, iako deluju neverovatno. Samo u 2009. i početkom 2010. godine mi smo uvezli poljoprivrednih proizvoda u vrednosti od 1.300.000 evra, a proizvodi koji su prednjačili u tom uvozu bili su luk, krompir i jabuke. Deluje li vam ovo kao nešto što može da se uvozi u jednu zemlju koja je poljoprivredna? Uvezli smo, verovali ili ne, i 400 tona malina, za koje volimo da kažemo da su naša izvozna šansa, da ne kažem da su naš izvozni brend!
Doduše, Srbija još uvek ostvaruje suficit kada je u pitanju hrana, ali nas organizacija UN za hranu i poljoprivredu, tzv. FAO organizacija, upozorava da smo došli do neke granice i da ćemo vrlo brzo postati zavisni ako nastavimo sa ovakvom praksom da uvozimo sve i svašta, što se hrane tiče.
U Srbiji je 2009. godine potrošeno po stanovniku 41,4 kilograma svinjskog, goveđeg, živinskog, ovčijeg mesa i ribe. Ta količina je za 2,7 kilograma manja nego 2006. godine. Ako uporedimo te dve godine, 2006. i 2009. godinu, primetićemo da se za sve vrste mesa, osim živinskog, koje je najjeftinije, beleži pad potrošnje. Smatra se da su razlog svemu tome ekonomski uslovi u kojima se ova zemlja nalazi. Zahvaljujući ovoj neodgovornoj vladi, koja za sebe voli da kaže i tepa sebi da je socijalno odgovorna, smanjena je kupovna moć građana Srbije, a istovremeno su povećane maloprodajne cene.
Zbog onih koji stalno vole da oponiraju i smatraju da podaci koje koristim nisu verodostojni reći ću da su ovo podaci iz komparativne analize „Potrošnja mesa u Republici Srbiji“, čiji su autori Branislav Vlahović, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i magistar Anton Puškarić, istraživač Beogradskog instituta za ekonomiku poljoprivrede.
Ako uporedimo sada ovo što sam rekla o Srbiji sa onim što se dešava u svetu, videćemo neverovatnu razliku. Kada je u pitanju svetska potrošnja mesa, ta potrošnja je 56,8 kilograma po stanovniku, što je za 15,5 kilograma više nego u Srbiji. Kada govorimo o evropskom proseku, tek tu treba da se zabrinemo. Evropski prosek je 97,4 kilograma, čak 56 kilograma više nego u Srbiji. Ovde ću navesti izvor: ovo su izveštaji Svetske organizacije za ishranu i poljoprivredu i nešto iz našeg Republičkog zavoda za statistiku.
Ima još stvari po kojima se i te kako razlikujemo od Evrope. Recimo, za razliku od evropskih zemalja, u kojima se sveže meso kome je istekao rok trajanja spaljuje ili završava u preradi za hranu za životinje, bajato meso u Srbiji se na neki volšeban način ponovo pojavljuje na trpezama potrošača u Srbiji i građana Srbije. Evo vam podatka, to je objavio i „Blic“, 7. marta 2011. godine: stručnjaci kažu da se bajato meso najčešće vraća na trpeze u obliku mesa za ćevape i pljeskavice, u obliku prerađevina kao što su salame ili kobasice, ili u radnjama koje uslužno peku meso.
Trgovci i veterinarska inspekcija, zbog koje sam smatrala da bi bilo prirodno da ovde bude predstavnik Vlade, jer bi mogao da kaže da li je ovo što ja govorim istinito ili ne, tvrde da se oni ne igraju svojom reputacijom i da ni trgovine ni veterinarska inspekcija ne bi dozvolili da se ovo meso prodaje, niti da se nađe na trpezama građana, ali podaci sa terena očigledno govore nešto sasvim drugačije.
Predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije Goran Papović tvrdi da ova organizacija svakodnevno dobija pritužbe potrošača na meso koje kupuju, kako u velikim tako i u malim radnjama. Namerno podvlačim, jer u velikim radnjama, u megamarketima se obično kaže da to oni ne bi dozvolili i prebacuju krivicu na male radnje. Gospodin Papović kaže – najčešće se ljudi žale na neprijatan miris i ukus svežeg mesa; trgovci ih ubeđuju da to što meso koje im prodaju ima malo jači miris nije ništa strašno i da potrošači taj miris mogu da izvuku tako što će meso potopiti u čaj od kamilice. To je nedopustivo, jer se radi zarade igraju zdravljem potrošača.
Gospodin Papović dalje nastavlja – kad mesu istekne rok ono treba da se uništi, a ne da se uz gomilu začina vraća potrošačima kao svež ćevap, kobasica ili pečena šnicla. Verujemo da se tako (pazite, podatak!) 90% mesa kome je istekao rok ponovo nađe na trpezama potrošača. Verujemo da veterinarska inspekcija nalaže uništavanje takvog mesa, ali nikada nismo dobili povratnu informaciju da je to zaista i učinjeno.
Veterinarska inspekcija dalje kaže da je ona samo u prošloj godini i samo u Beogradu zaplenila 18.130 kilograma neispravnog mesa, dok je u januaru ove, 2011. godine samo u Beogradu zaplenjeno 430 kilograma mesa. Šta su oni zatekli? Kažu u inspekciji da su tokom kontrole zaticali više nepravilnosti: od nepotpunih deklaracija, zatim, nepostojanja žigova na mesu, preko promene organoleptičkih svojstava, a to su boja i miris, recimo, do mesa sa istekom roka trajanja.
Kada sam prošli put govorila ovde je bio prisutan ministar Dragin, koji je tada tvrdio da sve što ja govorim nije moguće i da ako imam neka saznanja u vezi sa tim gde se prodaje takvo meso treba da ga obavestim, njega i državne organe koji bi to istražili. Međutim, Srbija je upravo u to vreme brujala, imala aferu tzv. mesa iz Brazila, imala aferu mesa švercovanog sa Kosova, i to su bile činjenice. Gospodin Dragin sada više nije ministar i mislim da bi sada, kad malo prođe, mogao da promeni mišljenje, ali to Srbiji, naravno, ništa neće značiti. Dok nije otišao, ostavio je izmene i dopune Zakona o veterini. To je njegov kapital koji je ostavio Srbiji. Te izmene i dopune su zapravo napravile veliku pometnju i situaciju da „koza čuva kupus“. Posledica svega toga jeste ovo što sada pričam.
Srbija je danas dobila, ne danas, ali ovih dana, novog ministra poljoprivrede, advokata. To je jako veliki doprinos, biće veliki doprinos poljoprivredi, s obzirom na ono čime se gospodin ministar do sada bavio. No, neću se baviti tim. Od novog ministra očekujem konkretne i ozbiljne korake, naravno i brze korake, u zaštiti potrošača, jer to je ono o čemu pričam. Pre svega, mislim da ministar mora da donese podzakonska akta, koja očigledno Dragin nije doneo. Smatram da je neophodno da se što pre formira nacionalni savet za bezbednost hrane.
Kad sam pomenula nacionalni savet za bezbednost hrane, a s obzirom na tačku o kojoj govorim, moram da govorim o jednoj činjenici, o nekoliko stvari koje su vrlo uznemirile srpsku javnost i o kojima treba reći nešto, s obzirom na to da je bivši ministar Dragin vrlo nemušto javnosti objasnio da on ne zna o čemu se radi, a da je kasnije priznao da se ovaj zakon nalazi na pravnoj analizi. Naravno, radi se o nacrtu novog zakona koji treba da legalizuje uzgoj genetski modifikovanih organizama. Gospodin Dragin je tada govorio da to nije moguće, da dok je on ministar to neće proći. Očigledno, on više nije ministar, dakle, sada očekujemo nešto slično, jer taj predlog zakona je gotov, nacrt zakona je gotov i nalazi se na pravnoj analizi.
Sada bih prokomentarisala nešto što je posledica ovog što je govorio gospodin Dragin, a na šta je srpska javnost reagovala, a to je tzv. Codex alimentarius. Jedna velika fabrika mesa se reklamirala time da svojim proizvodima dodaje i standarde koje propisuje Codex alimentarius. Načelnik veterinarske inspekcije je rekao da je, što se njega tiče i veterinarske inspekcije, to još jedan plus za ovu firmu i da on ne vidi u čemu je ovde problem i zašto se buni javnost. Sve ovo dalje je pripisao poslovičnoj srpskoj neobaveštenosti. Volela bih da sada malo razjasnimo o čemu se tu radi, pa da srpska javnost bude obaveštena, jer smatram da je ovo vrlo važno.
Šta je Codex alimentarius? To je skup pravila za potpunu kontrolu poljoprivrede, poljoprivrednog proizvoda, hrane, i to od semena do gotovog proizvoda. Sam naziv je latinski i znači pravilnik hrane, znači svetski zakon o hrani. Kodeks podrazumeva postepeno izbacivanje i zabranu, pazite, nemodifikovane hrane! Na primer, u Iranu, koji je postupio slično Srbiji pa svoje seme upropastio, zabranjeno je seljacima da čak i u svojoj bašti zaseju zdravo seme. Naravno, u igri je samo „Monsantovo“ seme, koje u ovu zemlji uvozi jedna firma.
Dalje, zabranjuje se upotreba vitamina, minerala i lekovitih biljaka, uopšte, prirodnih sastojaka i prirodne medicine. Kodeks dalje nalaže obaveznu upotrebu hormona rasta i antibiotika u odgoju životinja koje se uzgajaju zbog mleka i mesa; zatim, upotrebu herbicida i obaveznog zračenja, da bi meso ili seme ostalo duže sveže. U proizvodnju hrane ponovo se uvode davno zaboravljeni, zakonom zabranjeni otrovi, poput diditija. Dalje se zabranjuje da se na etiketama hrane navodi da se u toj hrani nalaze genetski modifikovani organizmi, tako da ljudi neće znati šta jedu, niti će znati zbog čega su bolesni. Ko će ih lečiti? Pa, farmaceutske fabrike, koje stoje iza cele ove priče.
Hajde da vidimo koji su kriterijumi u proizvodnji hrane dozvoljene ovim kodeksom i zbog čega su proizvodi te mesne fabrike toliko traženi. Uvođenje GMO hrane na globalnom nivou... Osim toga, na proizvodima više uopšte ne mora da piše da je neki proizvod GMO, a do sada je to bilo obavezno. Zatim, uvodi se više od 300 različitih aditiva, većinom sintetičkih, koji su odobreni kao „sigurni“. Među njima su: aspartam, BHT, potasijum bromat i slično. Oni su do sada tretirani kao kancerogeni i bili su zabranjeni za upotrebu kod ljudi i životinja. Više nije obavezno ni potrebno obeležavati životinje koje su genetski modifikovane, a to je do sada bilo obavezno.
Eko-proizvođačima je dozvoljeno da svoje proizvode podvrgnu zračenju da bi meso ostalo duže sveže. Na etiketama eko-proizvoda ne moraju da budu navedeni sastojci neorganskog porekla. Dozvoljene su povišene koncentracije više od 3.275 vrsta pesticida u hrani, uključujući i one koji su direktno kancerogeni ili remete rad endokrinog sistema.
Radi li se ovde o bezbednosti potrošača? Evo vam odgovora načelnika Odeljenja za veterinu Slobodana Šibalića – moram da naglasim da je reč o pravilniku o kvalitetu, a ne o bezbednosti hrane. Dakle, ako je nešto kvalitet, onda je bezbednost hrane. Ministarstvo ne smatra da je ovo uopšte problematično. Ali, stručnjaci zato upozoravaju, ja ovde imam ko su ti stručnjaci, da antibiotici, hormoni, mnogi lekovi i aditivi, kada se nađu u hrani, izazivaju prevremeno polno sazrevanje dece, što zatim dovodi do pojave kancera, naročito kancera materice i dojke u dvadesetim godinama.
Da li je obavezno ovo potpisati? Nije, ali ako hoćemo da budemo član Svetske trgovinske organizacije onda je obavezno, onda je Codex alimentarius obavezan. Ako hoćemo da budemo član EU, onda je obavezno. Čak nam i naš vrli prijatelj, ambasador SAD u Srbiji, gospođa Vorlik, kaže da bi za Srbiju bilo jako dobro da potpiše Kodeks. Blago nama sa svim ovim.
Ako niste razumeli, evo jednog vrlo smelog zaključka: dakle, ovo je biološki udar na srpsko tlo i na srpske građane. Razmislite o tome. Svaka vrsta saradnje treba da dođe u obzir, ali ova ne. Hvala.
