Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 39. ima samo jedan stav i glasi: „Korisnik koji nije zadovoljan pruženom uslugom, postupkom ili ponašanjem pružaoca usluga može podneti pritužbu nadležnom organu“.
Mi smo napisali stav 2, koji je naš amandman, i on glasi: „Dete, korisnik usluge, koje nije zadovoljno pruženom uslugom, postupkom ili ponašanjem osoba angažovanih u socijalnoj zaštiti, može podneti pritužbu nadležnom organu u skladu sa zakonom“.
Dete, prema ovom zakonu, ali i prema Konvenciji o pravima deteta, ima već pravo na informisanost, pravo da u skladu sa uzrastom i zrelošću učestvuje i da slobodno izrazi svoje mišljenje u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima.
Smatramo da je naš amandman prirodan nastavak nečega što je zakonodavac, odnosno predlagač zakona započeo ovim zakonom, ali je u nekom trenutku zastao kod ovog člana 39.
Odgovor koji ste nam dali na ovaj amandman kaže da se dete kao korisnik usluga podrazumeva u ovome što ste napisali – korisnik usluga, ali vas podsećam da u članu 34. stav 2. i stav 3. vi odvajate dete kao korisnika usluga, u članu 35. stav 3. odvajate dete kao korisnika usluge, u članu 41. stav 2. odvajate dete i mladu osobu kao korisnika usluge. Zato smatramo da i u članu 35. treba da odvojite dete, kojem dajete pravo na žalbu, dajete mu mogućnost da ima pravo na žalbu, tim pre što u članu 41. u stavu 2. kažete: „Maloletno lice (u daljem tekstu: dete) i punoletno lice do navršenih 26 godina...“, što je opet vrlo sporno zato što se u nekim zakonima u Srbiji (vi se pozivate na Porodični zakon) osoba do 26 godina tretira kao mlada, a u Strategiji o mladima se smatra da je mlada osoba do 30 godina.
Prosto, ta neusaglašenost će biti problem kasnije u primeni zakona, jer, budite sigurni, korisnici će se pozivati na jedno, drugo ili treće, a ne možete prihvatiti da kažete – ponašaćemo se prema Porodičnom zakonu, zato što morate da poštujete celokupno zakonodavstvo ovde.
Ono na šta hoću da skrenem pažnju je ovo što se dalje razvija u ovom stavu 2. Kažete da maloletno lice i punoletno lice do 26 godina jeste korisnik u smislu stava 1. ovog člana kada mu je usled porodičnih i drugih životnih okolnosti ugroženo zdravlje, bezbednost i razvoj, odnosno ako je izvesno da bez podrške sistema socijalne zaštite ne može da dostigne optimalni nivo razvoja. Sada navodite zašto.
Jako se plašim ovog „optimalnog“, jer neko drugi treba da procenjuje šta je to optimalan nivo razvoja za to dete. Imamo, i vi sami kažete, manjak socijalnih radnika, imamo službu centara za socijalni rad koja je prilična deficitarna, koja ima jako malo ljudi koji će da procenjuju, a oni će da procenjuju šta je optimalan razvoj. Prosto mi se čini da ste dali preveliku ingerenciju. I sama reč „optimalan“ za mene je vrlo opasna u ovom trenutku, zato što mislim da niko neće toj proceni prići ozbiljno, to je već sledeći član, ali zato smatram da je u ovom članu 39. stav koji smo ponudili u korist ovog zakona i ne remeti koncepciju, nego upravo ide u pravcu koncepcije koju ste dali. Hvala.
