Izvolite, gospodine ministre.

Kada sam govorio o deficitu u centrima za socijalni rad govorio sam o deficitu stručnog kadra, ne samo socijalnih radnika. U to uključujem i pedagoge, i psihologe, i pravnike i druge stručne radnike koji su neophodni centrima za socijalni rad. Inače, ovaj posao ćemo obaviti i model voditelja slučaja funkcionisaće sa postojećim kadrovima koje imamo u centrima za socijalni rad, bez primanja novih ljudi. Nama su neophodna ova 102 radnika, ali ćemo zbog ograničenja koja imamo sa zapošljavanjem sve ove funkcije, uključujući i ovo što donosi novi zakon, obaviti sa postojećim kadrom.

Reč ima gospođa Paunović Milosavljević.

Meni opet nije jasno, jer prvo ste rekli da su 102 socijalna radnika potrebna, međutim, sada kažete da su to socijalni saradnici, znači ne 102 socijalna radnika, možda 20-30 socijalnih radnika. Prosto ne mogu da zamislim da nema mogućnosti da se ljudi koji su zaposleni u nekim drugim ustanovama, pravnici, pedagozi, defektolozi... Znate koliko na birou ima defektologa, koliko ima psihologa koji nemaju posao, zbog čega oni ne mogu da se zaposle ovde?

Na član 40. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili amandman sa ispravkom, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman sa ispravkom u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, gospodine ministre i saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime Poslaničke grupe SPS - JS i kao podnosilac pet amandmana, od kojih su tri prihvaćena, nadam se da će i četvrti, s obzirom na to da ga je Odbor prihvatio, iznesem nekoliko konstatacija koje se tiču zakona, a i bliže o onome što određuje ovaj amandman i još nekoliko. Neću se javljati kasnije po svakom amandmanu, ali moram da kažem da nisam učestvovao ni u načelnoj raspravi.
Želim da iznesem u ime poslaničke grupe da pred sobom imamo zakon koji je u znatnoj meri poboljšao socijalnu zaštitu u odnosu na pređašnje stanje, da jedan ovakav zakon teži jednom modernijem načinu rešavanja socijalnih pitanja, kako se to čini i u drugim zemljama, pre svega u zemljama EU. Naravno, ne smatramo da je ovaj zakon idealan i da je dostigao neki domet savršenstva, sigurno će u narednom periodu biti prilike i da ga poboljšamo, ali, u celini uzev, on svakako izražava jednu novu težnju ka boljem i sveobuhvatnom načinu rešavanja svih problema koji se odnose na socijalnu zaštitu.
Takođe bih u ime poslaničke grupe izrazio zahvalnost i istakao veliku konstruktivnost i dobru saradnju sa ministrom za socijalnu politiku i rad i sa saradnicima ministra, jer smo mogli na jedan veoma kvalitetan i sveobuhvatan način da razgovaramo o pojedinim delovima ovog zakona i da zajedničkim stavovima i na osnovu konsultacija dođemo do nekog mišljenja i do nekih zajedničkih rešenja koja su poboljšala pojedine delove ovog zakona. To je primer, zaista, gde vidimo da smo Ministarstvo i mi poslanici, bar kada je reč o Socijalističkoj partiji Srbije i Jedinstvenoj Srbiji, pravi partneri i da postoji obostrana zainteresovanost za nalaženje pravih rešenja. Nadam se da će i nadalje tako biti.
Amandmani Socijalističke partije Srbije, pa i ovaj na član 40, odnose se pre svega na poboljšanje položaja roditelja koji imaju decu ometenu u razvoju. S obzirom na pređašnje stanje, kako je to bilo rešeno, mislim da je učinjen napredak. Mi smo imali sa terena, to znaju i ministar i ljudi iz Ministarstva, kao i mi iz poslaničke grupe, a verujem i drugi, reakciju jedne kategorije ljudi, pre svega mislim na porodice i roditelje koji imaju decu ometenu u razvoju, da njihov položaj nije bio adekvatno tretiran i rešen; ako bi se poredili sa hraniteljskim porodicama, oni su bili apsolutno u nepovoljnijem položaju.
Mislim da će posle usvajanja, nadam se, svih ovih amandmana iz ovog dela položaj tih roditelja i pojedinaca koji imaju decu ometenu u razvoju ili odrasle osobe u krugu svoje porodice, svoje najbliže, biti drugačiji i bolji, mada se mora reći da ovim poboljšanjima i izmenama nije učinjen takav napredak da taj položaj bioloških porodica bude u istoj ravni sa hraniteljskim porodicama.
Mi, na primer, u hraniteljskim porodicama imamo sredstva koja se dodeljuju za potrebe i za negu ovih lica koja su u visini od nekih 50-52% od prosečnih primanja zaposlenih u Republici, koja se uvećavaju za dodatak za negu i pomoć drugog lica. Pored toga, hranitelji su imali dodatak od nekih tridesetak, tačnije rečeno, 32,5 posto za svoj rad sa decom, odnosno osobama koje su u njihovoj porodici, uz napomenu da su na ovaj dodatak išla i sredstva za poreze i doprinose za penziono osiguranje.
Naravno, u povoju je ono što je tzv. specijalizovano hraniteljstvo, a sve u cilju onoga što su nove tendencije, a to je potpuna inkluzija takvih lica. Postoji nastojanje da se lica koja su ometena u razvoju što više uključe u jedan prirodni ambijent, a najbolji ambijent je svakako porodica, da li je to hraniteljska... U svakom slučaju, ideal ili najveći domet u inkluziji bi se postigao ako bi te osobe koje su ometene u razvoju bile u svom prirodnom ambijentu, najprirodnijem, a to je svakako njihova porodica ili biološka porodica.
U odnosu na ranije shvatanje da sve ove probleme treba rešavati kroz domski smeštaj za lica ometena u razvoju sve više se ide u ovom drugom pravcu, da te osobe treba da budu u krugu porodice. Ako je cilj da inkluziju vršimo na takav način, onda moramo zaista da prihvatimo činjenicu da to jeste problem države, kao što jeste bio i ostao, ali da u vidnom polju svakako treba zadržati i imati i biološku porodicu, koja je suočena sa mnogim problemima. Lice koje je u biološkoj porodici, dete ili odrasla osoba, ne može da bude isključivo problem te porodice, treba da ima određene pogodnosti, koje zapravo i nisu pogodnosti, već prava pomoć i briga države, kao što je briga države za onu decu ili osobe koje su u hraniteljskim porodicama.
Značajno je ovde reći da smo mi kroz ovaj amandman u članu 40. zapravo postigli to da je ova grupa, da tako kažem, ili ova porodica, biološka porodica ušla u grupu usluga, što do sada nije bilo tako. U članu 41. imamo jedno bliže određenje i definisanje kada je reč o tome da su to takođe korisnici, kao i druge kategorije, o kojima treba brinuti kroz poboljšanje materijalne sigurnosti.
Takođe, osvrnuo bih se i na član 83 (napominjem da se neću javljati kasnije za reč), gde imamo posebne uslove za ostvarivanje prava na novčanu pomoć. To pravo, po ovom amandmanu koji je Vlada usvojila, ostvaruje lice ako se stara o svom detetu sa smetnjama u razvoju, tako da ne može da bude radno angažovano. To je veoma važno, jer roditelji koji imaju takvu decu, reč je o najtežim slučajevima, ne mogu da ostvare svoje pravo na rad, ne mogu da budu radno angažovani, pa i sami često postaju socijalni slučajevi, brinu o svom detetu, brinu o takvom licu. Kada se u takvom ambijentu i uz takve činjenice napravi paralela ili analogija sa hraniteljskim porodicama, zaista su te biološke porodice bile u neravnopravnom položaju.
Samo bih rekao da ovim izmenama i dopunama, koje poboljšavaju situaciju ili položaj kroz brigu države o njima i kroz jedan vid socijalne zaštite, nije postignut, da tako kažem, plafon. Izrazio bih zadovoljstvo, u ime naše poslaničke grupe, zbog toga što je učinjen jedan iskorak u tom pravcu, a možda će neke sledeće izmene i dopune ovog zakona još više unaprediti položaj ovih porodica i, u krajnjoj liniji, dovesti ih u istu ravan sa hraniteljskim porodicama koje odgajaju ili zdravu decu ili kroz specijalizovano hraniteljstvo decu ometenu u razvoju.
Naravno, za svaku pohvalu je i to što je Odbor predložio, u saradnji sa Ministarstvom, a to je član 94, koji je predvideo novčanu mesečnu nadoknadu za pojedince ili članove porodica koji u krugu svoje porodice 15 godina odgajaju decu ometenu u razvoju. Reč je o najtežim slučajevima. To je u visini minimalne penzije koja se danas prima u Srbiji. Zaista je lepo da naše ministarstvo za socijalnu politiku i rad razmišlja u ovom pravcu.
Još jednom izražavam zadovoljstvo zbog konstruktivnog doprinosa ovoj stvari i zbog lepe i dobre saradnje. Zahvaljujem se na dobroj saradnji, jer smo zajedničkim predlozima i snagama došli do ovih amandmana koji će poboljšati ovu sferu socijalne zaštite. Zahvaljujem.

Na član 41. amandman je podneo narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja prihvatili su amandman. Zakonodavni odbor smatra da je u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom. Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 41. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Milan Dimitrijević. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 44. i član 44. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Milan Dimitrijević. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 47. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Milan Dimitrijević. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 48. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Milan Dimitrijević. Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Vojić Marković ima reč.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, prosto zbog javnosti, rekla bih zbog čega preskačemo ovoliko amandmana a ne obrazlažemo ih. Naime, svi se odnose na vrlo sličnu stvar, na ono na šta sam ovde već nekoliko puta skrenula pažnju, da se u nekim dokumentima i u nekim zakonima u Srbiji kao mlada vodi osoba do 26, negde do 28, negde do 30 godina. Svi ovi amandmani sugerišu da je potrebno da se ovo usaglasi, upravo zbog primene u realnom životu. Onog trenutka kada se neko bude pozivao na jedan zakon, neko drugi će oponirati i srušiće tu presudu time što će moći da kaže da u nekom drugom zakonu stoji ovako ili onako.
Ja vas molim, i vas i sve one koji ovde predlažu zakone, molim vas da se usaglasite i kažete koliko je to godina, prosto zato što će doći u pitanje primena zakona. Hvala.

Na član 50. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospođa Radeta.

Dame i gospodo, rasprava o Predlogu ovog zakona privlači zaista veliku pažnju ne samo u ovom parlamentu, među narodnim poslanicima, već i u javnosti. Javljaju nam se ljudi i verujte da ozbiljno prate ovo što raspravljamo ovde. Skoro sam imala jedan telefonski poziv od gospodina iz Bajine Bašte koji me zamolio da pitam kako on može sa porodicom, kao invalid, da živi od 11.400 dinara. Kaže da je ljut na predstavnike vladajuće većine koji su govorili o nekakvim dodacima u Beogradu, kojih nema, recimo, u Bajinoj Bašti. Ovo je bila moja obaveza, da prenesem ono što nam narod traži.
Kada je konkretno u pitanju ovaj amandman, mi imamo istovetan amandman na svaki predlog zakona i svaki predstavnik Vlade, odnosno Vlada svaki put ima istovetan odgovor na ovaj amandman. Naime, radi se o tome da je postao manir ove vlade da određene nadležnosti koje su isključivo nadležnosti ministarstva prebacuje konkretno na ministra. Mi uporno tvrdimo da to nije u skladu, pre svega, sa Ustavom Republike Srbije, ali vi ne reagujete i dalje terate po svome.
Pre nego što precizno obrazložim šta Ustav kaže i osvrnem se na odgovor Vlade Republike Srbije, evo, konkretno, vi ste, gospodine Ljajiću, danas kada vam je kolega Bojan Đurić govorio o tome da u centrima zapošljavate predstavnike vaše partije dali vrlo interesantan odgovor. Vi ste rekli da se raspisuje konkurs, da postoji komisija ili ne znam ko vrši taj prijem i da vi samo potpisujete te odluke. Dakle, ne dovodimo mi u pitanje način kako se zapošljavaju ljudi u centrima za socijalni rad, nego je pitanje to što ste vi rekli da nemate ništa s tim i da samo potpisujete. Ne možete vi da nemate ništa s tim i da samo potpisujete. Valjda znate šta potpisujete i valjda ne dozvoljavate da vas neko prevari, da potpišete nešto što ne želite? Ovo je samo radi ilustracije našeg amandmana.
Takođe radi ilustracije našeg amandmana – vi ste nedavno nekoliko dana, petnaestak ili ne znam koliko dana, obavljali ulogu ministra zdravlja, na predlog gospodina Cvetkovića. Tada ste javno rekli da vam ne pada na pamet da vi budete i ministar zdravlja jer ste već ministar jednog resora, ali, naravno, uradićete ono što kaže premijer, i da ćete na pomoćnike da prenesete sve nadležnosti. Kako to sad može tako, trange-frange? Izgleda da u ovoj vladi može svakako.
Pitanje u vezi s ovim amandmanom je sledeće: da li ste tada mogli da radite nešto što je u raznim zakonima koji se primenjuju u okviru Ministarstva zdravlja, da li ste tada mogli da nastupate kako vas zakon obavezuje, kao ministar, ili je Ministarstvo moralo da radi određene poslove a vi kao neko ovlašćen, kako ste jutros rekli, samo da potpisujete?
Sada bih se vratila na amandman i na konkretno obrazloženje. Mi u amandmanu na član 50. tražimo da ne može nadležnosti da ima ministar, nego ih ima ministarstvo. Sad uopšte nije bitno koje su nadležnosti u pitanju, bitna je činjenica da je ministar starešina ministarstva, koje je organ uprave.
Vi kažete u obrazloženju da se ovaj amandman ne prihvata iz razloga što je formulacija iz Predloga zakona u skladu sa Zakonom o državnoj upravi, a mi vam uporno skrećemo pažnju da vam je u tom delu Zakon o državnoj upravi suprotan Ustavu. Jer, član 136. Ustava Republike Srbije kaže: „Poslove državne uprave obavljaju ministarstva i drugi organi državne uprave određeni zakonom“. Dakle, ministarstva su organi državne uprave, ministri su starešine organa.
Ovo je zaista striktno pravničko pitanje, o kojem mi govorimo svaki put pre svega radi javnosti. Ne očekujemo da ćete prihvatiti ovaj amandman zato što biste poremetili ono što je praksa ove vlade, ali kao pravnik tvrdim da je naš amandman apsolutno u skladu sa Ustavom, nasuprot vašem predlogu zakona, koji u ovom delu nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Hvala.