Hvala vam, gospođo predsedniče. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na takozvani domski smeštaj i na korisnike domskog smeštaja. Mi smo kao poslanička grupa amandmanom tražili da se deca do tri godine obavezno prihvataju u domski smeštaj. Vi ste odgovorili neprihvatanjem amandmana, da je to moguće samo u izuzetnim slučajevima, kada zdravstveni i drugi razlozi to nalažu, tako da je taj amandman odbijen.
Mislim da ne možemo prava dece koja nemaju roditeljsko staranje, gospodine Ljajiću, a složiće se i predsednica sa mnom, pošto je na čelu Radne grupe za prava deteta, da regulišemo potpuno ovim zakonom. Mi moramo tu oblast da uredimo i da je pravno regulišemo, takozvane hraniteljske porodice i smeštaj te dece u budućnosti, posebnim zakonom. Kako ćemo da ga nazovemo i koji će on okvir sve da obuhvata, videćemo, verujem, u toku ove godine, kada budemo intenzivno radili na setu tih zakona koji se tiču prava dece.
Ono što ja danas u ovom zaista kratkom vremenu hoću da otvorim kao temu jesu upravo hraniteljske porodice. Po onoj evidenciji, odnosno po podacima koje sam našla, u ovom trenutku preko 4.000 mališana u Srbiji je bez roditeljskog staranja, a možda ih sada ima i više, a samo u Beogradu dom za nezbrinutu decu može da primi oko 300 mališana.
Sada se tu postavlja pitanje zašto država ne reaguje? Zašto, pre svega, predstavnici medija ne posvećuju pažnju ovom problemu koji je izuzetan u našoj zemlji? Jer, sami znate i vidite po novinskim naslovima da se to dešava ne samo zbog nasilja u porodici, zbog nebrige roditelja, nego su tu razni socijalni i drugi faktori, da ne ulazim u ono što je struka gospođe Đukić Dejanović, zbog čega ta deca više ne mogu da ostanu u porodici i jednostavno se zovu deca bez roditeljskog staranja.
Moram danas da pomenem jednu od akcija koje su bile vredne pažnje u Srbiji prošle godine, koju je pokrenuo naš proslavljeni plivač Milorad Čavić; on je organizovao akciju za decu bez roditeljskog staranja pod sloganom „Veruj u sebe“.
Međutim, ni ona nije imala neki veći odjek u javnosti, u pozitivnom smislu, zato što se niti vlast, a pre svega ni mediji u dovoljnoj meri ne interesuju za taj problem. Više možete da nađete, gospodine Ljajiću, po takozvanim društvenim mrežama, Fejsbuku i Tviteru, razna udruženja koja apeluju za pomoć deci bez roditeljskog staranja, nego što ćete to da vidite, kao ministar i kao građanin Srbije, u nekom mediju, zato što to nije stvar koja je komercijalnog karaktera, nego jedan ozbiljan problem u našem društvu, koji su mnoge druge države koje teže tom modelu države blagostanja na izuzetan način rešile.
Prema tome, danas ne mogu da nađem nikoga od narodnih poslanika u sali, ako se nisu posebno interesovali za ovaj problem, ko će da navede ime jedne žene ili bračnog para iz Srbije koji su odgajali i prihvatili u zagrljaj, u svoje krilo tu decu koja nemaju roditeljsko staranje, a verujte da u Srbiji ima mnogo primera. Neću sada ovom prilikom, nemam vremena, da apostrofiram mnoge porodice koje su se prihvatile tog humanog posla. Međutim, oni jednostavno nisu, ponavljam, regulisani u pravnom sistemu zemlje. S druge strane, oni nemaju mogućnost da ostvare starateljstvo nad tom decom, što u mnogim drugim državama postoji kao mogućnost posle izvesnog perioda kada se vidi da njima ta porodica odgovara, da su se socijalizovali, da prihvataju to okruženje, da imaju normalno odrastanje i normalno školovanje.
Ali, verujem da ćemo u ovoj godini, u narednom periodu, bar što se Srpske radikalne stranke tiče, to je deo našeg programa, kada su u pitanju deca i njihova socijalna i zdravstvena zaštita, ozbiljno posvetiti punu pažnju ovom problemu, koji je veliki problem u Srbiji uopšte. Hvala.
