Gospodine ministre, izvolite.

Pošto je i u načelnoj raspravi o ovome bilo dosta reči i primedaba poslanika, hteo bih samo da kažem zašto ne možemo da prihvatimo ovaj amandman. Naime, mi samo normiramo faktičko stanje koje imamo, a još uvek imamo tri međuopštinska centra za socijalni rad. Nekada ih je bilo puno više, ali smo otvorili mogućnost...  Svakako da ste vi u pravu da usluge treba da budu dostupne korisnicima. Ukoliko se stvore mogućnosti, i ova tri međuopštinska centra će biti razdvojena i formiraće se centri za socijalni rad u svakoj opštini. Ali, s obzirom na to da postoje neke finansijske obaveze tih opština, oni u ovom trenutku nisu u mogućnosti da se osamostale. Svakako, intencija jeste da dobijemo u svakoj opštini centar za socijalni rad, bez međuopštinskih, regionalnih centara.

Narodna poslanica Marija Bugarčić ima reč.

Uvažena predsednice, uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, poslanici Liberalno-demokratske partije su u više navrata govorili o potrebama donošenja ovog zakona. Neću pričati o potrebama donošenja ovog zakona, govoriću o problemima koji proizilaze iz ovog zakona.
Zapažam u zakonu preveliko breme odgovornosti koje se stavlja na centre za socijalni rad. Bez obzira na jasno definisane poslove u centru za socijalni rad, koji su precizirani zakonom, ne mogu ljudi iz centra za socijalni rad odgovoriti na sve potrebe korisnika koji dolaze svakodnevno sa raznoraznim zahtevima. Centri za socijalni rad su postali mesta na koja ljudi dolaze svakodnevno obraćajući se za raznorazne informacije i tražeći od centara za socijalni rad da im reše raznorazna pitanja.
U malim sredinama, kao što je moja opština, opština Lučani, u Centru za socijalni rad, gde gravitiraju uglavnom seoska područja i uglavnom su korisnici Centra za socijalni rad ljudi sa seoskih područja, svakodnevno radnici Centra za socijalni rad dolaze i omogućavaju korisnicima raznorazne usluge.
Ono što se postavlja kao pitanje je sledeće: da li će ti ljudi, izvršioci u centrima, kojih ima vrlo malo, moći da odgovore na sva pitanja korisnika, kojih svakodnevno ima sve više i dolaze u sve većem broju? U opštini koja ima 23.000 stanovnika ima preko 1.500 korisnika raznoraznih vrsta pomoći, a postoji samo šest izvršilaca u tom centru. Postavila bih pitanje da li je moguće da tako mali broj ljudi odgovori na sve potrebe koje su svakodnevno bitne za život svakog građanina u njima?
Takođe, manje lokalne samouprave nisu u mogućnosti da finansiraju oblike pomoći iz tzv. proširenih prava, to su narodne kuhinje, vaninstitucionalno zbrinjavanje i ostalo, a u zakonu u članu 111. piše da predlagač može, a nije u obavezi, znači, ne mora, da otvori narodnu kuhinju i da omogući sredstva za narodne kuhinje i druge vrste vaninstitucionalnog zbrinjavanja. Predložila bih Vladi i resornom ministru da ipak moraju da nađu način da pomognu socijalno ugroženom stanovništvu, kojeg svakodnevno ima sve više, i da svakoj opštini gde je to potrebno omoguće povećane transfere za socijalna davanja.
Takođe, mi smo puno pričali o aktivaciji korisnika i o kancelariji za materijalna davanja u okviru centara za socijalni rad. Postavlja se pitanje mogućnosti izrade individualnih planova aktivacije na nivou kancelarije za materijalna davanja jer ipak ta vrsta planova podrazumeva kontinuirano praćenje, evaluaciju ostvarenih zadataka i opet dolazimo do istog problema – manjak stručno osposobljenog osoblja u tim centrima za socijalni rad. Izlišno je da ponavljam da je suma od nešto više od šest hiljada dinara mnogo mala za socijalna davanja. To je, takoreći, smešna suma. Pitala bih ministra – da li je moguće da od te sume neko prehrani porodicu, plati obaveze i ostalo?
Suština je u tome da nema, pogotovo u manjim sredinama, otvaranja novih radnih mesta, da ljudi svakodnevno ostaju bez posla, da kriza ne da nas nije zaobišla, nego je zahvatila sve slojeve društva, a najviše se odrazila na socijalno najugroženije slojeve stanovništva.
Takođe, nerazdvojan je i onaj član 217. stav 2. Kako uopšte razumeti ovaj stav, ukoliko je budžetom ustanove nemoguće realizovati određeni program stručnog usavršavanja, naročito kada znam da lokalne samouprave nisu baš osetljive na izdvajanja za stručno usavršavanje, smatrajući da troškove usavršavanja treba svaka institucija posebno sama (ili sam pojedinac) da snosi.
Ministre, navela bih vam primer iz Niša od pre nekoliko dana, kada je 55 radnika koji su sociolozi poslato na prekvalifikaciju. Oni su se prekvalifikovali u socijalne radnike, a znamo da je socijalni radnik deficitarno zanimanje u Srbiji. I, naravno da nisu dobili, kada su sve to uradili, potvrdu od Ministarstva za rad i socijalna pitanja da mogu da se bave tom problematikom. Šta će biti sa tih 55 ljudi iz Niša?
Takođe, kod izrade projektne dokumentacije za određenu vrstu programa gde ustanova konkuriše najčešće je neophodno mišljenje lokalne samouprave o opravdanosti tog projekta. U više navrata nemamo baš razumevanja lokalnih moćnika i lokalnih čelnika lokalnih samouprava zbog pogrešne procene prioriteta, političke volje i raznoraznih drugih interesa.
Mnogo puta smo mi iz Liberalno-demokratske partije govorili o neophodnosti depolitizacije i departizacije javnih preduzeća. Sada posebno napominjem da je neophodno da se depolitizuju i departizuju centri za socijalni rad, gde se uglavnom direktori biraju po političkim funkcijama, i omogući tom malom broju izvršilaca u centrima za socijalni rad što veća autonomija i što bolji rad za dobrobit svih korisnika i građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem gospođici Bugarčić. Gospodin ministar ima reč, a i Vjerica Radeta, po ovom amandmanu.

Vi ste, naravno, potpuno u pravu kada govorite o deficitu u stručnom kadru, kada su centri za socijalni rad u pitanju. Broj izvršilaca često nije dovoljan za redovne aktivnosti centara za socijalni rad. Nama nedostaju 102 stručna radnika ukupno u centrima za socijalni rad u celoj Srbiji, ali nažalost, zbog ovih finansijskih ograničenja i ograničenja u broju zaposlenih mi nismo u mogućnosti da uposlimo neophodna 102 stručna radnika u svim centrima za socijalni rad.
Takođe, tačna je vaša konstatacija da neke jedinice lokalne samouprave nemaju dovoljno finansijskih sredstava za neke usluge iz oblasti proširenih prava. Upravo je to bio razlog što smo u zakon uneli odredbu o namenskim finansijskim transferima, kako bi 75% opština moglo da koristi ta sredstva, jer upravo toliko opština ne može da razvije sve ove usluge koje su neophodne da bi reforma socijalne zaštite u celoj zemlji na jednak način zaživela.
Što se tiče iznosa, o tome smo razgovarali u načelnoj raspravi, složićemo se da oni nisu veliki, da su nedovoljni, ali želim da vas podsetim da se do sada taj raspon kretao od minimalno šest hiljada dinara za pojedinca do četrnaest hiljada dinara za petočlano i višečlano domaćinstvo. Po novom zakonu, taj raspon je sada od šest hiljada i pedeset dinara za pojedinca, do 21.000 dinara. Složićete se da se ne radi o malom povećanju imajući u vidu realne finansijske i ekonomske mogućnosti zemlje u ovom trenutku.
Što se tiče ovog problema sa socijalnim radnicima, njihovom prekvalifikacijom, Ministarstvo je uradilo sve što je moglo da uradi. Na kraju, to je i ombudsman konstatovao. U ovom trenutku čekamo stav Ministarstva prosvete, da čujemo da li je ispoštovana celokupna procedura i da li je moguće da za godinu dana neko bude prekvalifikovan i dobije diplomu za socijalnog radnika. Ako Ministarstvo prosvete kaže da je celokupna procedura urađena, mi ćemo to ispoštovati.

Vjerica Radeta, najpre.

Vi ste, gospodine ministre, poznati po tome da ste ministar koji odlično zapaža probleme u okviru delokruga svog ministarstva i, više puta smo vam na to skretali pažnju, kad se pojavljujete u medijima ljudi nisu sigurni da li ste opozicija ili vlast. A mi vam opet uporno skrećemo pažnju da vi niste ministar da konstatujete loše stanje. To jeste dobro za vas kao predsednika stranke, ali kao ministar morate da pronađete rešenja, da ponudite rešenja. Nije odgovor da ne možete da prihvatite amandman koleginice Dušanke Plećević zato što legalizujete postojeće stanje.
Znate, juče je vaš kolega Oliver Dulić, izvinjavam se na ovoj digresiji, odbio da prihvati neke amandmane gde je trebalo da konstatuje u okviru legalizacije postojeće stanje, što je potpuno logično. On je to odbio sa nekim svojim obrazloženjem, jer se zakon ne donosi da se legalizuje stanje, kaže. A vi donosite zakon da legalizujete nešto što nije dobro.
Dakle, vi ste morali da stvorite zakonski osnov, da prihvatite ovaj amandman, pa da se onda u okviru Vlade izborite za ova sredstva. Ako to ne možete ove godine, treba da ostane u zakonu i da to bude zakonski regulisano. Kad je zakonski regulisano da svaka lokalna samouprava ima centar za socijalni rad, da to tako mora, onda će neka buduća vlada morati da realizuje to što je napisano u zakonu. Pa, ne mislite valjda da ćemo jednog dana kad se budu izdvojile pare za to samo zbog ovoga da menjamo zakon i da opet trošimo pet sati za raspravu o predlogu zakona gde će biti samo izmena ovog člana zakona?
Dakle, mi vam krajnje dobronamerno sugerišemo, prihvatite amandman, preuzmite obavezu, a kad se budu stvorili uslovi onda to svakako možete i da realizujete.
Mi ne znamo, ni u načelnoj raspravi ni danas vi nam niste rekli koji su to delovi Srbije gde ne možemo da ostvarimo tu mogućnost da svaka lokalna samouprava ima centar za socijalni rad. Pretpostavljamo da se radi o posebno siromašnim opštinama. Ako su siromašne opštine, onda su i veće potrebe za funkcionisanjem centra za socijalni rad. Kako mislite i kakvo je to faktičko stanje, jer vi govorite o faktičkom stanju, kako se došlo do toga da se nadležni organi tih jedinica lokalnih samouprava međusobno dogovore o pravima i obavezama osnivača tog zajedničkog centra? Ko je tu podređen, a ko je nadređen? Mora taj odnos da postoji.
Opet moram... jer i ovo govori o tome kako funkcioniše Vlada. Sličnu priču smo imali kada je pravljena mreža sudova, pa je onda ministar pravde određivala gde treba da postoji sedište suda, a gde ne treba. I dan-danas imamo stravične posledice i sve ono što smo pričali dešava se kao problem na terenu danas.
Ovo što je koleginica Plećević napomenula kao problem možda se čini kao bukvalno, da li će neko iz jednog mesta da ide u drugo mesto u narodnu kuhinju. To verovatno neće, ali će ići po socijalnu pomoć u drugo mesto, u okviru ta tri. Mi ne znamo o kojim opštinama se radi. Ko će snositi troškove? Taj neko mora da plati autobusku kartu, od jednog do drugog mesta da ode i da uzme tu crkavicu koju dobija od centra za socijalni rad, a dok ode i vrati se treba da potroši jednu trećinu toga što će dobiti kao pomoć.
Dakle, morate da imate hrabrosti, ministre, da prihvatite ovaj amandman i da obavežete Vladu u kojoj ste vi, ili neku buduću, da taj problem reši. Onda ćemo prihvatiti da zaista vodite računa ne samo da lepo zvuči ono što pričate, nego da zaista nešto uradite.
Evo još jednog konstruktivnog predloga, ministre: konsultujte se sa vašim kolegom ministrom Milanom Markovićem, jer ste rekli da imate problem i da nemate dovoljno zaposlenih u centrima za socijalni rad, 102 zaposlena nedostaju, ne znam koji je profil, ali nije ni bitno. Predlažemo konkretno rešenje: usvojen je u ovom parlamentu zakon koji je predvideo da zaposleni u lokalnim samoupravama dobiju otkaz kao višak zaposlenih. Zar ne možete da uspostavite takvu komunikaciju i da one koji su višak u lokalnim samoupravama, određenog stručnog profila, uz neku prekvalifikaciju, dokvalifikaciju prebacite u centre za socijalni rad?
Oni su i dalje u lokalnim samoupravama, i dalje, narodski rečeno, „vise“ kao nekakav višak i strahuju kada će dobiti otkaz. Znači, sredstva iz budžeta za njihove plate su obezbeđena; vi lepo rasteretite lokalne samouprave i u dogovoru sa ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu ove ljude prebacite u centre za socijalni rad. Što bi se reklo, i vuk sit i ovce na broju: dakle, vi imate dovoljan broj zaposlenih, pa nema problema u funkcionisanju centara za socijalni rad; lokalna samouprava nema više problem sa viškom zaposlenih, sredstva iz budžeta već izdvojena, ovi ljudi i dalje primaju platu, i oni zadovoljni.
Dakle, ministre, treba da prihvatite konstruktivne predloge poslanika SRS i da vidite kako sve lepše i bolje funkcioniše. Hvala.

Gospodine ministre, izvolite.

Kao prvo, želim da kažem da se ovde ne radi o tome da li neko ima hrabrosti ili nema hrabrosti, već da li sve jedinice lokalne samouprave imaju sredstava ili ne.
Rekao sam da imamo tri međuopštinska regionalna centra za socijalni rad: jedan sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, kojem pripadaju susedne opštine, drugi u Ranilugu, sa susednim enklavama, i treći centar je zajednički centar za socijalni rad Vlasotince - Crna Trava. Sredstva se u 95% slučajeva obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije. Jedinice lokalne samouprave obezbeđuju 5% sredstava. Ne možete očekivati od Crne Trave da obezbedi ni tih 5% sredstava.
Mi želimo da i u najmanjoj opštini imamo centar za socijalni rad. Tamo gde nemamo centre imamo ispostave tih regionalnih centara, tako da neko iz Crne Trave ne mora da ide u Vlasotince za neku uslugu, već preko ispostave koja postoji u Crnoj Travi to pravo može da ostvari. Čim se steknu uslovi, biće ukinuta i ova tri međuopštinska regionalna centra.
Prema tome, ne postoji zabrana da svaka jedinica lokalne samouprave otvori centar za socijalni rad, samo čekamo pretpostavke, elementarne pretpostavke da jedinice obezbede taj minimum sredstava za njihovo funkcionisanje.