Čestitam Ministarstvu na naporima da se uradi ovaj zakon, čestitam što ste danas zaboravili Evropsku uniju, pošto obično, kada dođu, ministri kažu – evropski standard, evropski standard. Ne plašite nas više tim evropskim standardima, pošto je Putin, izgleda, završio posao za vjeki vjekova.
Da se vratimo na ovo da li treba definicija ili ne treba definicija. Stvarno nisam doktorirao na udarcu nogom u glavu u oblasti sporta, pa ne bih mogao da vam kažem tako stručno, teorijski. Međutim, znate, nije to mala stvar, nogom do glave da se udari čovek, to je veliki napor.
Mislim da nije evropski da u ovoj definiciji stoje reči „čiji je cilj, kojem svaki učesnik teži, ili pobeda protivnika“. Morate da izbacite ovo „pobeda protivnika“, to mi deluje neevropski.
Šalu na stranu, ovo je definicija nečega što se zove sportsko takmičenje. Verovatno to takmičenje postoji u nečemu što se naziva fizička kultura, što vezujemo za predškolsko, školsko, srednjoškolsko obrazovanje, i ta fizička kultura je ovoj državi, ovom narodu najpotrebnija. Onda imamo nešto što se zove rekreativni sport, ali i tamo imamo neko sportsko takmičenje, gde nije ono – pobij sve i vrati se sam, nego jednostavno da se izluftira čovek, da se druži neko vreme itd. Onda imamo taj amaterski sport, imamo onaj profesionalni sport, a imamo i ono što je reprezentacija, gde nam srce svima zaigra kada igra naša sportska reprezentacija.
Nezavisno od ovog zakona, gospođo Samardžić, mi ćemo pobeđivati ove u Evropskoj uniji i u košarci, popravićemo se i u rukometu, to vam sigurno obećavam, tako da oni imaju razloga da nas ne vole, jer ne mogu više da trpe te frustracije, pošto, znate, mala ova naša država, mali narod, u svakom značajnijem sportskom klubu u inostranstvu ima poneko naš ko igra, pa i tamo prva violina. Šta da radimo, talentovani smo, tako nas je majka rodila, Bog nas je tako stvorio.
Gospođo Đukić Dejanović, videli ste ovu našu poslaničku grupu, ovde ima vrlo važnih sportskih ličnosti. Dragan Živkov, nadimak mu je Džaja. Šta mislite zašto mu je nadimak Džaja? Igra fudbal kao Džajić. Dobrislav Prelić, nadimak mu je Dok, igrao za Vojvodinu, prva liga. Da vam ne pričao o Filipu Stojanoviću, gospođo Samardžić. On je selektor fudbalske reprezentacije Narodne skupštine; on je dokaz tolerancije gde nema politike, već samo kvalitet, to moram da vam kažem. Filip je pohvalio neke. Gde je Lapčević? On dobro igra fudbal, da znate. Što se tiče moje malenkosti, ja sam zadužen za ono – mirna ruka, bistro oko. Moja malenkost je bila strelac, nekada drugi i treći u Jugoslaviji, pa vi što pričate i zovete se na repliku, vodite računa šta radite. Malo da unesemo šale, naravno, vreme je da se malo i pošalimo.
Znači, šta treba ovim zakonom da regulišemo? Da nam deca dobiju što više nastave fizičkog vaspitanja u školi, da razvijaju srce, pluća, da se druže i da razvijaju taj mentalitet upornosti, upornosti, upornosti i da ojačaju taj sportskih duh. Kako se ono kaže, u zdravom telu zdrav duh. Onaj ko od prvog razreda počne da se bavi nekim sportom amaterski, takmičenjima, taj više ne ide na ulicu, taj više ne bleji po internetu, ne pada u depresivna stanja i po prirodi stvari dolazi u situaciju da se druži i socijalizuje, što nam je potrebno, jer danas su ljudi otuđeni, individualci sto posto.
U tom smislu, država treba da obezbedi i sportske objekte za tu vrstu fizičke kulture. To je nešto, moram da kažem, najvažnije u tom sportu. Treba da se pruži prostor za rekreativno bavljenje sportom, za amatersko bavljenje sportom, za profesionalno, gde država samo treba da uredi neka pravila da se ne bi dešavao kriminal i druge stvari.
Moramo da kažemo, i sportska veština je danas na tržištu. Naravno, tu država ima posebnu odgovornost da spreči doping i neke zloupotrebe što se tiče tela i zdravlja sportista. Verovatno naša država čini neke napore preko svojih saveza.
Na kraju, imamo ono što je naš vrhunac, to su vrhunski sportisti, naša reprezentacija, gde i država i svi oni kojima je stalo do tog patriotskog naboja treba da pomognu. Videli ste i sami koliko je narod oduševljen kada Đoković pobedi na nekom turniru. Po dva dana se ljudi raduju. Jeste, on je čovek i zaradio i treba da zaradi, najbolji je.
Vidite, i tu postoji neki prestiž, apsolutno postoji neki prestiž. Naravno, neki mrze kada neko uspe, pa ga isteraju iz Kragujevca, pa neki prave neke druge koalicije itd. Ali, to je situacija sa najboljima, u Srbiji slabo prolaze najbolji, jer imamo taj mentalitet kako da mu doskočimo, da ga spustimo niže, ali kad mu dođe sertifikat da je najbolji, sa svetskog prvenstva, evropskog prvenstva, iz inostranstva, onda svi prihvataju da je najbolji.
Još jednu stvar da vam kažem, gospođo Samardžić, nisam baš načisto sam sa sobom, čak mislim, ako bi se mnogo uložilo u sport, da bi se smanjili naši rezultati, jer dok se nešto muči da dostigne neke rezultate on sam sebe natera da pokaže nadljudske napore i ostvari neki rezultat, a kada dođe u Srbiju neko blagostanje, onda dolaze ove hijene da pokupe. To su oni koji organizuju bife u „Areni“, pa računaju tri dana, pa koliko će da uzmu, pa nema PDV-a, nema za sok, nema za ovo; na stadionima da se napuni, da se uzme, da malo oni tamo imitiraju Premijer ligu itd.
Međutim, poručite tim tamo u inostranstvu – i po pravilima Premijer lige ima da ih mlatimo i da ih pobeđujemo. To budite sigurni. Znate kakav je inat i upornost kod nas, i želja mladih ljudi da uspeju.
Samo da napravimo pravu definiciju gde počinje država, gde se završava i, naravno, da se spreči ovo što je, čini mi se, po definiciji prisutno u tom vrhunskom sportu, a to je korupcija i kriminal. To je toliko očigledno i treba na neki način da se saseče. Znam da odgovara svima u tom sistemu, i pivarama, i marketing agencijama, i upravama, pa i nekim navijačima i nekim sportistima, nekim televizijama. Ako je moguće da se tu zavede neki red, to bi bio još veći uspeh. Ali, treba da se omogući da potencijali naše dece kroz sport dođu do izražaja, da im država i društvo ne zasmetaju da se to što imaju, što su dobili od Boga na pravi način verifikuje. Hvala.
