Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ove načelne rasprave dala bih nekoliko uvodnih napomena o predlozima zakona o kojima ćemo danas raspravljati, a čije donošenje je veoma važno, kako zbog nastavka reforme pravosuđa, tako i zbog pridruživanja EU i Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Navedene predloge zakona je predložila Vlada sa predlogom da se razmotre i usvoje po hitnom postupku, a kao resorno pripremilo ih je Ministarstvo pravde.
Tri su osnovna razloga za donošenje zakona o advokaturi. Prvi važeći Zakon o advokaturi donet je još 1998. godine, kao zakon SRJ. Imajući u vidu da je Ustav RS utvrdio advokaturu kao samostalnu i nezavisnu službu, koja pruža pravnu pomoć građanima i pravnim licima, neophodno je doneti novi zakon kojim bi se uredila ova pravosudna profesija u skladu sa ustavnim načelima i potrebama jednog demokratskog i savremenog društva koje Republika Srbija izgrađuje.
Drugi razlog je usklađivanje normativnog okvira Republike Srbije sa međunarodnim dokumentima koji uređuju oblast advokature. Treći razlog je proces pristupanja Republike Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji, gde je jedno od pitanja i liberalizacija tržišta u domenu usluga, a koje se odnosi na pružanje pravne pomoći, pa je stoga, u skladu sa zahtevima država članica Svetske trgovinske organizacije, potrebno da se zakonom na detaljniji način urede uslovi za obavljanje advokatskih poslova u Republici Srbiji za advokate strane državljane.
Rad na izradi ovog zakona traje više od godinu dana, a radne verzije zakona bile su objavljivane na veb-stranici Advokatske komore Srbije i Ministarstva pravde, kako bi svi zainteresovani advokati i druga zainteresovana lica mogla da daju predloge i primedbe, koje je kasnije razmatrala radna grupa.
Takođe, u pripremi ovog teksta održan je veliki broj okruglih stolova u svim područnim advokatskim komorama. Istakla bih i da je konačni tekst radne verzije zakona koju je izradila Radna grupa dostavljen Savetu advokatskih komora Evrope, SSB, koji je dao pozitivno mišljenje o usklađenosti zakona sa evropskim standardima vezanim za advokaturu.
Takođe bih istakla da su u izradi teksta zakona korišćeni sledeći međunarodni izvori i uporedno-pravno zakonodavstvo, i to: osnovni principu UN o ulozi advokata iz 1990. godine, preporuke Saveta Advokatske komore Evrope o osiguranju advokata od profesionalne odgovornosti i edukacije, relevantne preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope, zatim, direktive Saveta EU, direktive Evropskog parlamenta, korišćene informacije o potrebnim izmenama zakonske regulative u skladu sa zahtevima zemalja članica Svetske trgovinske organizacije, koje je usvojila Vlada Republike Srbije 2008. godine. Zatim, zakoni o advokaturi Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, Slovenije, Republike Srpske, Francuske i Nemačke.
Prema Predlogu zakona, advokatura se definiše kao nezavisna i samostalna delatnost pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima. Kao uslovi za obavljanje advokature određene su diplome pravnog fakulteta, položen pravosudni i advokatski ispit, državljanstvo Republike Srbije, kao i obezbeđen radni prostor i drugi uslovi.
Kao posebna novina u zakonu predstavlja to da je za upis u imenik advokata položen advokatski ispit. Takođe, novinu predstavljaju uslovi za upis advokata stranog državljanina. Zakon predviđa da se strani državljanin može upisati u imenik advokata u Republici Srbiji ako se bavi advokaturom u matičnoj državi, u skladu sa propisima te države i ako, u zavisnosti od vrste upisa, ispunjava druge propisane uslove.
Ovakvim zakonskim rešenjima se na potpuno drugačiji način utvrđuju uslovi za obavljanje advokature u Republici Srbiji za advokate strane državljane u odnosu na važeći zakon, jer se napušta princip uzajamnosti i precizno zakonom propisuju uslovi za obavljanje advokature stranih advokata, što predstavlja jedan od osnovnih zahteva Svetske trgovinske organizacije u procesu pristupanja Republike Srbije ovoj organizaciji u delu koji se odnosi na liberalizaciju usluga.
Novinu predstavlja zakonska obaveza advokata da se profesionalno usavršava u skladu sa programom stručnog usavršavanja koji nam donosi Advokatska komora Srbije. Pravo je advokata da odluči da li će prihvatiti pružanje pravne pomoći, izuzev ako ga kao zastupnika ili branioca u skladu sa zakonom postavi sud, drugi državni organ ili Advokatska komora.
Zakon precizno uređuje slučajeve u kojima je advokat dužan da odbije pružanje pravne pomoći, a to su uglavnom razlozi sukoba interesa. Advokat je dužan da čuva kao profesionalnu tajnu sve što mu je stranka poverila ili što je u predmetu u kome pruža pravnu pomoć na drugi način saznao ili pribavio u pripremi tokom i po prestanku zastupanja. Advokat ima pravo na nagradu i na naknadu troškova za svoj radu u skladu sa advokatskom tarifom.
Advokat strani državljanin ne može birati i ne može biti biran za člana organa i nosioca funkcije u Advokatskoj komori. Ne može da zapošljava advokatske pripravnike i ne može biti imenovan za privremenog zastupnika, poreskog zastupnika ili branioca po službenoj dužnosti, ne može pružati besplatno pravnu pomoć, niti biti punomoćnik stranke koja je oslobođena od plaćanja sudskih troškova ili ne može biti medijator.
Zakonsku novinu predstavlja ovlašćenje Advokatske komore Srbije da propiše uslove koje treba da ispunjava advokatska kancelarija u pogledu opremljenosti za pružanje pravne pomoći. Zakon posebno utvrđuje pravo advokata da, za potrebe pružanja pravne pomoći, od državnih organa i pravnih lica traži i blagovremeno dobije informacije, spise i dokaze koji su u njihovom posedu ili pod njihovom kontrolom.
Zakonsku novinu predstavlja uvođenje obaveze advokata da se osigura od profesionalne odgovornosti. Advokatska komora može zaključiti ugovor o kolektivnom osiguranju od profesionalne odgovornosti za sve advokate upisane u njen imenik advokata. Aktom Advokatske komore Srbije utvrđuje se minimalna suma osiguranja za štetu od profesionalne odgovornosti.
Predlogom zakona zadržano je važeće zakonsko rešenje i kao oblici rada advokature utvrđeni su: samostalno bavljenje advokaturom, zajednička advokatska kancelarija i advokatsko ortačko društvo.
Advokatska komora Srbije i advokatske komore u njenom sastavu definišu se kao samostalne, nezavisne i obavezne profesionalne organizacije advokata, osnovane u skladu sa zakonom i statutom Advokatske komore Srbije, koje su nadležne za vršenje javnih ovlašćenja i obavljanje drugih poslova u skladu sa zakonom i statutom. Novinu predstavlja zakonsko uređenje organa Advokatske komore.
Predlog zakona, takođe, precizno određuje povrede dužnosti i ugleda advokature, disciplinske mere, organe i disciplinski postupak. Disciplinski postupak pokreću i vode disciplinski organi Advokatske komore Srbije. Protiv drugostepenih, odnosno konačnih odluka Advokatske komore Srbije može se voditi upravni spor pred upravnim sudom, čime je obezbeđena sudska zaštita u vezi sa pojedinačnim aktima koje donose advokatske komore, a iz razloga što komore vrše javna ovlašćenja.
Zakonom je data mogućnost da se, u cilju stručnog usavršavanja i specijalizacije advokata, od strane Advokatske komore Srbije osnuje advokatska akademija. Pored toga, budući da je zakonom, kao poseban uslov za upis u imenik advokata, određen advokatski ispit, bliže se uređuje ovaj ispit.
Povodom Predloga zakona o javnom beležništvu, istakla bih da uvođenje ove nove pravosudne profesije u Republici Srbiji predstavlja još jedan korak u realizaciji nacionalne strategije reforme pravosuđa, koju je usvojila Narodna skupština. Istakla bih da je javno beležništvo 1930. godine uvedeno u pravni sistem Kraljevine Jugoslavije, ali ova institucija nikada nije zaživela na celoj teritoriji Srbije, a i ukinuta je posle Drugog svetskog rata, pa se, istorijski i pravno posmatrano, ne može uspostaviti kontinuitet sa javnim beležništvom iz predloga ovog zakona.
Imajući u vidu potrebu pravne sigurnosti i izvesnosti obavljanja pravnih poslova, u određenim poslovima pokazuje se celishodno da se poslovi od javnog značaja povere posebnoj službi od javnog poverenja, čiji je nosilac javni beležnik, što je u skladu sa članom 137. Ustava, prema kome se javna ovlašćenja zakonom mogu poveriti i pojedincima.
Takođe bih istakla da je Republika Srbija poslednja zemlja u regionu koja nije donela ovaj zakon. Donošenjem ovog zakona preneo bi se deo državnih poslova na javno-beležničku službu, što bi doprinelo pravnoj sigurnosti u prometu, kao i rasterećenju sudova i organa uprave i omogućilo građanima i pravnim licima da brže i jednostavnije ostvaruju svoja prava.
Na ovaj način ostvaruju se uslovi za efikasnije postupanje sudova, jer bi se, uspostavljanjem javnog beležništva, sudovi oslobodili poslova koji ne predstavljaju suđenje u užem smislu te reči.
Javno beležništvo, kao pravosudna profesija, ima svoje mesto u većini evropskih država i činjenica da se u našoj zemlji priznaje pravna snaga stranih javno-beležničkih akata predstavlja još jedan razlog da se institucija javnog beležništva uvede u naš pravni sistem.
Rešenja u predloženom zakonu usaglašena su sa rešenjima iz zakona koji uređuje javno beležništvo u evropskim zemljama, na odnosu načela notarijata latinskog tipa, i to kako u pogledu nadležnosti javnih beležnika, tako i u pogledu organizacije i obaveznog udruživanja javnih beležnika u komoru.
Javno beležništvo određuje se kao služba od javnog poverenja, a javni beležnik kao stručnjak iz oblasti prava, imenovan od strane ministra pravde, koji vrši javna ovlašćenja poverena zakonom. Javni beležnik je ovlašćen da sastavlja, overava i izdaje javne isprave o pravnim poslovima, izjavama i činjenicama na kojima se zasnivaju prava i overava privatne isprave, preuzima na čuvanje isprave, novac, hartije od vrednosti i druge predmete i, na osnovu zakona i po odluci suda, obavlja poslove koji mu se mogu poveriti.
Zvanje javnog beležnika nespojivo je sa obavljanjem advokature, bilo kog drugog plaćenog zanimanja, odnosno funkcije, kao i poslova koji nisu u skladu sa ugledom, nezavisnošću, samostalnošću i sa javnim poverenjem javnog beležnika.
Zakon određuje tri osnovne vrste javno-beležničkih isprava, i to: javno-beležničke zapise, javno-beležničke zapisnike i javno-beležničke potvrde. Broj javno-beležničkih mesta određuje ministar pravde. Osnovno pravilo da se jedno javno-beležničko mesto određuje za područje jedne opštine ili grada, a kao dodatni kriterijum propisana je veća koncentracija stanovništva i intezivnije privredno poslovanje i u tom slučaju se jedno javno-beležničko mesto određuje na svakih 25 hiljada stanovnika. Javnom beležniku se određuje jedno službeno sedište u kome je dužan da ima prebivalište i vodi javno-beležničku u kancelariju.
Radi očuvanja javnog poverenja u delatnosti javnog beležnika, Predlogom zakona je propisana zabrana poslovne saradnje koja se ogleda u tome da se javni beležnik ne sme povezivati, sarađivati, odnosno koristiti zajednički poslovni prostor sa advokatom ili drugim fizičkim ili pravnim licem, radi zajedničkog obavljanja delatnosti.
Iz istih razloga, javnom beležniku je zabranjeno da učestvuje u aktivnostima političkih stranaka i da bude član njihovih organa.
Radi zaštite stranaka propisana je odgovornost javnog beležnika za štetu koju je prouzrokovao trećem licu u obavljanju svoje delatnosti i propisano je obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti.
U odredbama zakona koje uređuju javno-beležničke zapise navedeni su pravni poslovi koji se sačinjavaju u obliku javno-beležničkog zapisa. To su, na primer, ugovori o imovinskim odnosima između supružnika, ugovori o imovinskim odnosima između vanbračnih partnera, sporazumi o deobi zajedničke imovine supružnika ili vanbračnih partnera i drugo.
Pored navedenih pravnih poslova u zakonu su navedeni i drugi pravni poslovi koji mogu imati oblik javno-beležničkog zapisa, kao što su, na primer, ugovori o raspolaganju nepokretnosti ili testament.
Pored toga, zakonom je propisana sadržina i izvršnost javno-beležničkih zapisa. U odredbama zakona koje uređuju javno-beležničke zapise određene su isprave koje moraju imati oblik javno-beležničkog zapisnika, a to su na primer: zapisnik sa osnivačke skupštine i druge skupštine akcionarskog društva. Takođe, zakonom se određuju činjenice, radnje i izjave o kojima se sastavljaju javno-beležnički zapisnici, kao i sadržina javno-beležničkog zapisnika.
Zakon propisuje dužnost i ovlašćenje javnog beležnika da izda javno-beležničku potvrdu. Javni beležnik je ovlašćen da izda potvrdu da je određeno lice u životu, potvrdu o protestu menice ili čeka i druge vrste potvrda. U odredbama zakona koje uređuju javno-beležničke overe, propisano je ovlašćenje javnog beležnika da overava potpise na nejavnoj ispravi, overava nejavne isprave, overava prepise isprava, zatim prevode i odluke organa upravljanja pravnog lica.
Zakonom su propisana ograničenja poveravanja sudskih poslova javnom beležniku. Sud ne može javnom beležniku poveriti poslove za koje je nadležan sud po zakonu koji uređuje parnični postupak, izuzev obezbeđenja dokaza i radnji, dostavljanja pismena, kao i poslove za koje je nadležan sud po pravilima zakona koji uređuje postupak izvršenja i obezbeđenja.
Pored toga, sud ne može poveriti javnom beležniku postupke za koje je nadležan po pravilima vanparničnog postupka, i to: proglašenje nestalog lica za umrlo i dokazivanje smrti, zadržavanje u zdravstvenoj organizaciji i druge poslove koje zakon predviđa.
Kada sud odlukom poveri javnom beležniku određene poslove izvan navedenih ograničenja, javni beležnik primenjuje pravila postupka koji mu je poveren. Sud može poveriti poslove javnih beležnicima sa područja svoje mesne nadležnosti, a takođe i obavlja nadzor nad radom javnih beležnika u postupcima koje im je poverio. Javni beležnici udružili su se u javno-beležničku komoru.
Takođe, Predlogom zakona propisano je da javni beležnik ima pravo na nagradu za svoj rad i naknadu troškova nastalih u vezi sa obavljenim poslom, u skladu sa javno-beležničkom tarifom, koju donosi ministar pravde po pribavljenom mišljenju Komore. Zabranjeni su sporazumi kojima se određuje veća nagrada od one koja je propisana javno-beležničkom tarifom.
Kao jedan od uslova za obavljanje poslova javnog beležnika određen je i javno-beležnički ispit, koji može da položi lice koje je završilo pravni fakultet i ima najmanje dve godine radnog iskustava na pravnim poslovima u javno-beležničkoj kancelariji, sudu ili advokaturi, odnosno tri godine radnog iskustva na drugim pravnim poslovima.
Javno-beležnički ispit se polaže pred ispitnom komisijom koju obrazuje Ministarstvo pravde. U delu zakona koji uređuje javno-beležnički depozit propisano je da se u taj depozit mogu predati novac, hartije od vrednosti, izuzev serijskih i dematerijalizovanih, kao i druge isprave koje se mogu unovčiti, zatim isprave koje se ne mogu unovčiti, spisi, rukopisi, zapisi, lične arhive, dokumenti, odlikovanja, plemeniti metali, nakit, dragocenosti i drugi predmeti izrađeni od plemenitih metala.
Predmeti depozita mogu se predati svakom javnom beležniku na teritoriji Republike Srbije. Predmeti depozita čuvaju se u obezbeđenom sefu, skladištu ili sličnoj obezbeđenoj prostoriji.
Prelaznim i završnim odredbama Predloga zakona utvrđeni su rokovi za donošenje podzakonskih akata, određivanje broja mesta i sedišta javnih beležnika, organizovanje ispita, imenovanje i obrazovanje javno-beležničke komore, koja se konstituiše kada bude imenovano prvih 100 javnih beležnika.
Predviđeno je da zakon počne da se primenjuje u drugoj polovini sledeće godine, kako bi se stvorili svi neophodni normativni, kadrovski i materijalni uslovi za njegovu primenu.
Na kraju bih istakla da je Predlog zakona o javnom beležništvu pripremila radna grupa Ministarstva pravde, na čijem čelu je bio profesor dr Dragor Hiber i da su u njihovoj izradi korišćena uporedno-pravna rešenja iz Francuske i Nemačke, kao i zemalja sa dugom tradicijom u ovoj oblasti, a takođe i rešenja zemalja u okruženju, koje su u skorije vreme uspostavile javno-beležničku službu.
Sada bih prešla na predstavljanje jednog veoma važnog zakona, a to je Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju. U Republici Srbiji postoji sistemski problem, kada je u pitanju izvršenje sudskih odluka u građanskoj materiji. Prema prikupljenim podacima, srednja starost nerešenih predmeta u Republici Srbiji iznosi 442 dana, a prosečno trajanje izvršnog postupka iznosi oko 260 dana.
Za razliku od Republike Srbije, u zemljama EU prosečno trajanje izvršnog postupka iznosi 60 dana. Indikator neefikasnosti izvršnog postupka u Republici Srbiji je i podatak da se od 3.500 predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu 1034 predstavke odnose na postupak izvršenja, pri tome treba uzeti u obzir da je i u 14 presuda koje je sud doneo protiv Republike Srbije, a koje se odnose na povredu prava na pravično suđenje, odnosno povredu prava na suđenje u razumnom roku, da je sud zauzeo stanovište da je izvršni postupak nastavak parničnog postupka.
Imajući u vidu ovako dugo trajanje postupka gubi se smisao sudske zaštite, budući da stranke posle vođenja dugogodišnjih parnica, nakon dobijanja pravosnažne sudske odluke, ne mogu efikasno da izvrše tu odluku u izvršnom postupku.
Na ovaj način se narušava pravo stranaka, kako fizičkih, tako i pravnih lica, i stvara stanje pravne nesigurnosti, što predstavlja veliki problem za ostvarivanje prava građana, a takođe za privlačenje investicija u Republici Srbiji.
Prilikom izrade Predloga zakona pošlo se od toga da je smisao izvršnog postupka da se pravosnažna i izvršna sudska odluka prinudno izvrši od strane države ako izvršni dužnik to ne učini dobrovoljno u određenom roku, kao i od analize postojećih zakonskih rešenja i njihovog uticaja na praksu.
Imajući to u vidu, u predloženom tekstu zakona sadržana su nova rešenja koja se odnose na nadležnost sudova u izvršnom postupku, sistem pravnih lekova, rokova za postupanje, sankcija za nepoštovanje sudskih odluka, efikasnije sprovođenje izvršenja, kao i vođenje jedinstvenog registra izvršnih dužnika i registra sudskih zabrana.
Imajući u vidu i jedan od najvećih problema u izvršnom postupku – sprovođenje izvršenja, posebna novina koju ovaj tekst zakona sadrži je uvođenje vansudskih izvršitelja, koji bi preduzimali izvršne radnje u cilju sprovođenja rešenja o izvršenju koje donosi sud.
Ova profesija postoji u mnogim zemljama u kojima je njeno postojanje veoma pozitivno uticalo na efikasnost sprovođenja izvršenja. U zakonu je propisano da izvršenje i obezbeđenje određuje sud, a sprovodi ga sud ili izvršitelj. Sud je isključivo nadležan za sprovođenje izvršenja odluka u vezi sa porodičnim odnosima i za izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad. Kao stvarno nadležan sud u postupku izvršenja i obezbeđenja određen je osnovni sud, odnosno privredni sud u privrednim stvarima.
Izvršni postupak u prvom stepenu vodi sudija pojedinac, a odluke u drugom stečenu donosi veće istog suda. Nadležnost izvršitelja određena je tako što izvršitelj sprovodi izvršenje na osnovu rešenja suda za čije područje je imenovan. Načelo hitnosti izvršnog postupka razrađeno je kroz obavezu suda da o predlogu za izvršenje odluči u roku od pet radnih dana.
Takođe, utvrđeno je da opšti rok za preduzimanje radnji koje određuje sud ne može biti duži od pet radnih dana, a stranka koja ne postupi u zakonskom roku ili roku koji je odredio sud gubi pravo na preduzimanje radnji.
Kao osnov za određivanje izvršenja određene su izvršne i verodostojne isprave. Pored toga, posebnu novinu u vezi sa izvršnim ispravama predstavlja rešenje prema kome izvršna isprava postaje izvršna onog trenutka kada postane pravosnažna, tako da nije više potrebno da bude snabdevena potvrdom o izvršnosti.
Takođe, novinu predstavlja način dostavljanja izvršnom dužniku, koje se vrši na adresu sedišta pravnog lica upisanog u registru, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta fizičkog lica upisanog kod organa nadležnog za vođenje evidencije o ličnim kartama.
Ako se dostavljanje na ovaj način ne može izvršiti u roku od pet radnih dana, sud je dužan da narednog dana po proteku ovog roka istakne pismeno na oglasnu tablu suda, nakon čega se po proteku od pet radnih dana smatra da je pismeno uredno dostavljeno, izuzev za dostavljanje rešenja na osnovu verodostojne isprave.
Pored toga, zakon predviđa da u izvršnom postupku nije dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje i veštačenje, izuzeće sudskog izvršitelja i izvršitelja, kao i predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda. Izuzeće sudije je moguće samo do isteka roka za donošenje odluke o prigovoru na rešenje o izvršenju.
Zakon određuje da je pravni lek protiv rešenja o izvršenju prigovor, o kome odlučuje veće istog suda. Radi efikasnosti odlučivanja po prigovoru, nije dozvoljeno predlaganje novih dokaza i iznošenje novih činjenica posle isteka roka za prigovor, održavanje ročišta i odgovor na prigovor, a redukovani su i razlozi za podnošenje prigovora. Takođe, prigovor ne odlaže izvršenje rešenja, a sud će fotokopirati spise predmeta i dostaviti fotokopije veću radi odlučivanja po prigovoru.
Određene su i novčane kazne za nepostupanje po odlukama i nalozima suda ili izvršitelja. Novčana kazna se izriče u povećanom iznosu ako lice ne postupi po odlukama suda ni u novom roku, a što se ponavlja dok se ne postupi po odluci. Novčana kazna se može izreći strankama i drugim učesnicima u postupku, uključujući i odgovorno lice u pravnom licu i državnom organu.
Pored toga, uređen je i postupak za dobijanje izjave o imovini. Ovu izjavu može tražiti izvršni poverilac koji je pokrenuo postupak pred nadležnim sudom u slučaju kad se obaveza izvršnog dužnika sastoji u novčanim davanjima.
Zakon propisuje vođenje knjige izvršnih dužnika u sudu i propisuje postupak za upis i brisanje iz knjige, kao i javnost knjige izvršnih dužnika. Novinu u zakonu predstavlja uspostavljanje jedinstvenog registra lica upisanih u knjigu izvršnih dužnika za celu teritoriju Republike Srbije. Izvršenje se može sprovesti od strane suda ili od strane izvršitelja.
Predlogom zakona precizno su utvrđene obaveze policije u pružanju pomoći pri sprovođenju izvršenja i utvrđena je novčana kazna za odgovorno lice u policiji ako policija po nalogu suda ili izvršitelja ne pruži pomoć.
Takođe, propisana su i prava stranaka da mogu tražiti od suda ili izvršitelja da otklone nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja, kao i pravo na sudsku zaštitu u slučaju da se nepravilnosti ne otklone. Utvrđena je i obaveza za sud da obavesti Ministarstvo pravde i Komoru izvršitelja o nepravilnostima u radu izvršitelja.
U Predlogu zakona koje se odnose na izvršenje na pokretnim stvarima dato je ovlašćenje izvršitelju da izvrši procenu vrednosti popisanih stvari i brisana je procena od strane veštaka, budući da je to vodilo odugovlačenju postupka.
U vezi sa prodajom stvari propisano je da između dana popisa i prodaje može da protekne najmanje 15, a najviše 30 dana. Takođe, zakonom se precizno utvrđuje i postupak koji se odnosi na izvršenje na nepokretnim stvarima, na izvršenje na zaradi, izvršenje na računu izvršnog dužnika, izvršenje radi ispražnjenja i predaje nepokretnosti, na izvršenje u porodičnim odnosima, na izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad itd.
Takođe, zakonom je uređen poseban postupak za namirenje potraživanja po osnovu komunalnih usluga. Imajući u vidu veliki broj izvršnih postupaka za namirenje potraživanja po osnovu komunalnih usluga koje se vode pred sudovima u cilju efikasnosti izvršenja po navedenim potraživanjima, ukazala se potreba da se propiše poseban postupak.
Novinu predstavlja da se predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi ostvarenja novčanog potraživanja po osnovu izvršenih komunalnih usluga, kao što je isporuka vode, toplotne energije, odvoza smeća i sličnih usluga, podnosi izvršitelju na čijem području se nalazi sedište izvršnog poverioca. Nadležni izvršitelj donosi zaključak kojim se određuje izvršenje. Protiv zaključka izvršitelja može se podneti prigovor nadležnom sudu.
U delu zakona koji se odnosi na obezbeđenje, uređen je postupak za određivanje prethodnih i privremenih mera.
Vođenje registra sudskih zabrana predstavlja novinu koja se uvodi iz razloga publiciteta podataka o izdatim privremenim merama. Registar sudskih zabrana predstavlja javnu evidenciju koja sadrži podatke o privremenim merama, donetim pre, u toku ili po okončanju sudskog postupka, kojima se zabranjuje otuđenje i opterećenje pokretnih stvari, nepokretnosti ili stvarnih prava na nepokretnostima, pod uslovima propisanim zakonom.
Registar je jedinstvena centralna elektronska baza podataka u kojoj se čuvaju svi podaci uneti u registar. Za vođenje registra sudskih zabrana nadležna je Agencija za privredne registre, koja ovaj postupak vodi preko registratora. Od trenutka upisa u registar smatra se da su treća lica upoznata sa postojanjem zabrane i niko se ne može pozivati da podaci koji su tu upisani nisu bili poznati.
U delu zakona koji se odnosi na izvršitelje, uređena su pitanja koja se odnose na status izvršitelja, uslove za imenovanje, nespojivost drugih poslova sa poslovima izvršitelja, određivanje broja, kao i postupak za imenovanje izvršitelja, stupanje na dužnost i razrešenje.
Zakonom je propisano da izvršitelj vrši javna ovlašćenja koja su mu poverena ovim zakonom, da obavlja delatnost kao preduzetnik i kao član ortačkog društva, kao i da izvršitelje imenuje ministar sa područja osnovnog suda i područja privrednog suda. Broj izvršitelja određuje ministar pravde.
Jedno mesto izvršitelja određuje se, po pravilu, na 25 hiljada stanovnika, s tim da ministar, u zavisnosti od potrebe ili na obrazloženi predlog Komore, može odrediti i veći broj izvršitelja. Mesta izvršitelja popunjavaju se na osnovu javnog konkursa koji raspisuje ministar pravde. Pre stupanja na dužnost, izvršitelj je dužan da zaključi ugovor o osiguranju za štetu koju bi mogao pričiniti trećem licu obavljanjem delatnosti i da obezbedi kancelariju i opremu neophodnu za sprovođenje izvršenja.
Predlogom zakona propisano je obrazovanje, nadležnost i organizacija Komore izvršitelja koja predstavlja profesionalno udruženje u koje se udružuju svi izvršitelji i zamenici upisani u imenik. Predlog zakona precizno uređuje nadzor nad radom i disciplinsku odgovornost izvršitelja.
Nadzor nad radom izvršitelja vrši Ministarstvo pravde i Komora. Izvršitelj je dužan da jednom godišnje podnosi izveštaj o svom poslovanju Ministarstvu i Komori. Podaci iz godišnjeg izveštaja izvršitelja se objavljuju na internet stranici Ministarstva i Komore.
U prelaznim i završnim odredbama zakona uređena su pitanja koja se odnose na postupanje sa predmetima izvršenja i obezbeđenja započetim po ranije važećem zakonu, rokovi za izbor izvršitelja i rokovi za obrazovanje Komore izvršitelja i donošenje podzakonskih akata i prestanak važenja Zakona o izvršnom postupku.
Predviđeno je da primena zakona počne u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu, izuzev odredaba koje se odnose na izvršitelje, čija primena počinje nakon jedne godine od dana stupanja na snagu zakona.
Na kraju bih istakla da rad na izradi Zakona o izvršenju i obezbeđenju traje oko tri godine, da je tekst pripremila radna grupa Ministarstva pravde, uz podršku međunarodnih organizacija, kao i da je o ovom zakonu vođena javna rasprava i da je pribavljeno mišljenje eksperata Saveta Evrope.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija istovremeno rešava više problema koji su prisutni u ovoj oblasti. Jedan od njih je nedovoljan broj zaposlenih u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Imajući u vidu da ovaj zakon sadrži neke specifične odredbe koje se odnose na radne odnose zaposlenih u Upravi, neophodno je iste precizirati i uskladiti sa odredbama drugih zakona koji regulišu radne odnose državnih službenika i nameštenika i stvoriti uslove za lakši prijem novih zaposlenih.
Ovde se posebno misli na omogućavanje da zaposleni iz drugih državnih organa, pre svega iz MUP i Vojske Srbije, koji su već radili na istim ili sličnim poslovima, mogu biti preuzeti na najjednostavniji mogući način u Upravu.
Takođe, podiže se starosna granica za prijem pripravnika u Službu za obezbeđenje, što je do sada takođe bio veliki problem zbog nedovoljnog broja zainteresovanih lica, kao i činjenice da veliki broj prijavljenih kandidata nije ispunjavao zakonske uslove za prijem.
Pored toga, preciziraju se odredbe o stručnim ispitima zaposlenih u Službi za obezbeđenje, kao i odredba o stručnom usavršavanju zaposlenih u Upravi. Na navedeni način očekuje se i kvantitativno i kvalitativno poboljšanje strukture zaposlenih u Upravi, što je neophodno, imajući u vidu mnogobrojne probleme u ovoj oblasti, a pre svega preopterećenost smeštajnih kapaciteta zavoda, što samim tim otežava ostvarivanje prava osuđenih lica i ugrožava bezbednost zavoda.
Druga novina je preciziranje dosadašnjih zakonskih rešenja koja se odnose na izvršenje kazne zatvora bez napuštanja prostorije u kojima osuđeni stanuje.
Imajući u vidu višegodišnji trend drastičnog porasta broja lica lišenih slobode u Republici Srbiji, na ovaj način se stvara potreban normativni okvir da se ovakva kazna može efikasno izvršiti i istovremeno stvara mogućnost za veću primenu u praksi nego što je to do sada slučaj. Time se omogućava da veći broj lica koja su osuđena na kaznu zatvora do jedne godine izvršava u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, naravno, pod uslovima predviđenim zakonom.
Takođe, novinu predstavlja odredba kojom se bliže uređuje primena elektronskog nadzora prema okrivljenom u krivičnom postupku, kada takvu meru odredi sud. Ova mogućnost nije bila do sada izričito propisana, te je bilo neophodno i u tom smislu dopuniti postojeći tekst zakona.
Na kraju, napomenula bih da su izmenjene i pojedine odredbe koje su do sada predstavljale problem u praksi, a odnose se na rok u kome se pokreće disciplinski postupak prema osuđenom licu, zastarelost vođenja takvog disciplinskog postupka, odredbe vezane za disciplinski postupak prema zaposlenima, kao i mogućnost odbacivanja molbe za odlaganje kazne u prekršajnom postupku.
Kada je u pitanju Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Međunarodnog krivičnog suda o izvršenju kazni tog suda, pre svega bih podsetila da je još 2001. godine donet Zakon o potvrđivanju Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda, a da je Narodna skupština 2009. godine usvojila Zakon o saradnji sa tim sudom.
Predloženi zakon predstavlja dalji korak u pravcu rešenosti Republike Srbije da u punoj meri pruži konkretnu podršku radu suda. Pored toga, ovo je još jedan konkretan pokazatelj odlučnosti Republike Srbije da ratni zločini moraju biti kažnjivi, bez obzira na to gde su ova dela izvršena.
Napomenula bih i da je Republika Srbija potpisala Sporazum o izvršavanju kazni Međunarodnog krivičnog suda 20. januara 2011. godine, kao i da je Republika Srbija u ovom trenutku prva država u regionu i jedna od prvih država članica koja sa sudom ima zaključen ovakav sporazum.
Na kraju, još jednom bih istakla važnost ovih zakonskih predloga za nastavak dalje reforme pravosuđa, zahvalila se na pažnji i izrazila nadu da će nakon rasprave u načelu i u pojedinostima predloženi zakoni biti usvojeni, čime će se stvoriti neophodan normativni okvir za efikasniji rad pravosuđa, kao i za zaštitu i ostvarivanje prava građana i pravnih lica.

Pre nego što pitam da li žele reč predstavnici nadležnih odbora, obaveštavam Narodnu skupštinu da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe PUPS narodni poslanik Đuro Perić.
Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora?
Narodni poslanik Boško Ristić, Odbor za pravosuđe i upravu? (Ne.)
Narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Zakonodavnog odbora, da li želite reč? (Ne.)
Narodni poslanik Laslo Varga, predsednik Odbora za evropske integracije? Narodni poslanik Laslo Varga je ovlašćeni predstavnik, tako da će tada dobiti reč, za koji minut, ali ne želi da uzima učešće kao predsednik Odbora za evropske integracije.
Da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? Narodni poslanik Laslo Varga ima reč.

Gospođo potpredsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, želim pre svega da u ime poslanik SVM pozdravim donošenje novog seta zakona iz oblasti pravosuđa.
Pored političkih pitanja, spoljnopolitičkih, odnosno pitanja saradnje sa Haškim tribunalom, sigurno da je reforma pravosuđa najvažnija oblast za dobijanje statusa kandidata. Iz tog razloga je zaista značajno da sada donosimo naredni set zakona iz ove oblasti.
Želim da iskoristim ovu priliku da izrazim svoje ponovno žaljenje zbog toga što Vlada još uvek nije smogla snage da predloži izmene i dopune onih zakona koji regulišu mrežu pravosudnih organa. U ovom trenutku se sprovodi revizija reforme pravosuđa, ali samo u jednom delu, jer ima dosta signala koji govore o tome da to neće ili ne bi bilo dovoljno bez povećanja efikasnosti pravosuđa, a za efikasnost pravosuđa ubeđen sam da je neophodna i ponovna, nažalost, reorganizacija mreže sudova.
Ova mreža sa sudskim jedinicama jednostavno nije kompatibilna, odnosno inkompatibilna je sa evropskim standardima. To nije teško proveriti u poslednjem izveštaju Evropske komisije. Nažalost, očigledno je da u ovom trenutku ne postoji politička volja za otvaranje ovog pitanja. To znači da će pitanje vraćanja svojstva ili statusa sudova po jednom broju sudskih jedinica, nažalost, ostati za saziv naredne Vlade Republike Srbije.
Ubeđen sam da sa ovom organizacijom pravosudnih organa, tj. sudova i javnih tužilaštava, neće Srbija biti u mogućnosti da zatvori poglavlje o pravosuđu, ali to će se desiti, nažalost, ne u nekoj bliskoj budućnosti.
Nije dobro ni to što se ne poštuju rokovi postavljeni nacionalnim planom integracija. Tim planom ili programom je predviđeno da do kraja 2012. godine svi zakoni budu usklađeni sa evropskim standardima. U ovom trenutku je otprilike procenat ispunjenosti oko 80% i to će imati za posledicu da do kraja 2012. godine nećemo biti u mogućnosti da taj izuzetno važan plan, odnosno program u oblasti evropskih integracija ispunimo.
Zakon o advokaturi je jedan od tih zakona, prema nacionalnom planu integracija bilo je predviđeno da će Vlada u prvom kvartalu 2010. godine taj zakon usvojiti, a sada smo najmanje godinu dana probili taj rok. Slično važi i za zakon o javnom beležništvu. Za taj zakon je bio utvrđen rok do kraja 2010. godine da bude u Narodnoj skupštini usvojen. Nažalost, ni taj rok nije ispoštovan. To stvara problem. Postavljanje nerealnih rokova jednostavno dovodi do gubljenja poverenja kod samih građana, a naravno i kod evropskih institucija.
Sada bih rekao nekoliko reči o Zakonu o advokaturi. Pre svega, pozdravljamo način donošenja zakona, odnosno način sačinjavanja Predloga zakona. Tu su advokatske komore aktivno bile uključene u ovaj proces, to je izuzetno dobro. Veliki broj javnih rasprava, javnih slušanja, jedan od njih je održan i u Narodnoj skupštini, jeste jedna dobra praksa ili bi trebalo da bude dobra praksa, a posebno je važno za nas iz Vojvodine što je ispoštovan najveći broj zahteva ili predloga Advokatske komore Vojvodine. Nadamo se da će biti usvojen i veliki broj amandmana, a među onima i amandmani koje je praktično sačinila Advokatska komora Vojvodine, a neke kolege poslanici su ih i podneli.
Smatramo da su nepotrebne tenzije stvorene oko jednog pitanja, a to je pitanje unutrašnje organizacije Advokatske komore. Postoje neke indicije da će postojati spremnost da se saslušaju argumenti onih koji ne podržavaju ovo rešenje koje sadrži Predlog zakona.
Sigurno je da ima argumenata za i argumenata protiv, ali bih pozvao svoje kolege iz vladajuće koalicije da pokažu otvorenost. Mislim da ovo pitanje nije u tom smislu suštinsko, da ne može da se učini ili da se pošalje jedna poruka i onoj drugoj strani koja se s ovim rešenjima ne slaže.
Mi smo, kao poslanici SVM, podneli ukupno 12 amandmana na zakon o advokaturi, na zakon o javnom beležništvu i na zakon o izvršenju i obezbeđenju. Tim amandmanima predlažemo, s jedne strane, da table i pečati advokata, javnih beležnika i izvršitelja budu višejezične u sredinama sa značajnom manjinskom populacijom.
Predlažemo isto da se u postupku izbora javnih beležnika i izvršitelja poštuje član 77. Ustava Republike Srbije koji govori o tome da je potrebno voditi računa o nacionalnom sastavu stanovništva. To rešenje je prihvaćeno Zakonom o sudijama i Zakonom o javnom tužilaštvu, i ne bi trebalo da to bude prepreka da se i u ove zakone ugradi.
Predlažemo da se prilikom sastavljanja javnobeležničkih isprava nedvosmisleno utvrdi pravo stranke da odabere ili izabere jezik na kojem želi da bude javna isprava sastavljena. Ne vidim razlog da u jednom mestu, u Kanjiži, gde stanovništvo 90% govori mađarski jezik, da paralelno budu sastavljene dve javne isprave i mislim da za to nema potrebe, samo u slučajevima ukoliko građanin to želi.
Na kraju, jednim amandmanom predlažemo i jedno rešenje, a to je da se zakonski isključi mogućnost da osiguravajuća društva sopstvenim aktima, nekim svojim unutrašnjim aktima, ispod neke realne mere smanjuju svoju odgovornost za štete koje proizilaze iz neprofesionalnog rada advokata. Imaćete prilike da detaljno proučite taj amandman. Mislim da će struka da podrži to rešenje, zato što to rešenje postoji u nekim drugim državama, gde to funkcioniše.
Na kraju želim da kažem nešto o jednoj pojavi koja je samo na poseban način, ali je povezana sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, ovo dramatično povećanje broja krađa u Vojvodini. Mi smo kao stranka gospođi ministarki i gospodinu ministru MUP uputili jedno pismo gde smo skrenuli pažnju na ovaj problem, i gde smo zadovoljni brzim odgovorom Ministarstva pravde, a i odlučnom reakcijom MUP, zadovoljni smo vašom spremnošću da se razmotre i uvaže naši argumenti kada dođu na dnevni red izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Radi javnosti, želim da kažem da je najvažniji predlog, odnosno da se drastično smanji cenzus od 15.000 dinara koji je u ovom trenutku cenzus u smislu kako bi se postupak po službenoj dužnosti vodio zbog krivičnog dela sitne krađe, dakle, ispod tog cenzusa, da se to krivično delo goni prema privatnoj tužbi. Mislim da je to u potpunosti nerealno u državi u kojoj je prosečna penzija 22.000 dinara, a prosečna plata 30.000 dinara, i ne može da iznos od 15.000 dinara predstavlja malu vrednost.
Mislimo da to nije u redu. Ovo zakonsko rešenje ima za posledicu da su građani u potpunosti demotivisani da prijavljuju takve slučajeve policiji i ona je demotivisana da ih istražuje, jer kada pronađe počinioca i posle toga se ne otvara krivični postupak, jer nema ko da vodi taj postupak, tako da bih apelovao da u neko dogledno vreme razmotrite još jednom naše argumente i da ministarstvo uradi detaljnu analizu i da pripremi izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Imao sam prilike od kolega da čujem da se te izmene planiraju negde za kraj godine, a mi mislimo da je prekasno. Naime, u mnogim mestima ova pojava je dovela do samoorganizovanja građana, što je izuzetno opasno. Primeri nekih drugih država gde se to dešavalo ukazuju na to da ne sme država da čeka neki kasniji trenutak, nego mora odmah da reaguje.
Kada se desi neki incident krivičnog dela, pa kasnije zbog nekog akta samoodbrane, onda to stvara jednu lančanu reakciju i siguran sam da to niko ne bi želeo i mislim da nema razloga da se za neka naredna dva, tri ili četiri meseca pripreme izmene i dopune Krivičnog zakonika u ovom smislu. Ukoliko to ne bi niko želeo, odnosno da dođe do nekih incidentnih situacija, to može stvoriti mnogo veće prepreke na putu ka evropskim integracijama, nego u donošenju nekih zakona iz oblasti pravosuđa koje nisu krucijalne.
Ovim apelom bih završio svoje izlaganje u nadi da ćete prihvatiti što veći broj naših amandmana.

Iskorišćeno je 12 minuta i 15 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, pred nama je danas set predloga zakona koji je Vlada predložila i sigurno da određeni zakoni predstavljaju novine u pravnom sistemu Srbije i određena rešenja jesu novina, ali da li će sve probleme koji su bili pred pravosudnim organima biti rešeni vreme će pokazati.
Ono što pada u oko više godina unazad, primećujemo da mnoge stvari koje su bile u nadležnosti sudova polako izlaze iz ingerencija sudova. Pre nekoliko godina smo imali uvođenje Agencije za privredne registre, pa smo napravili jednu ogromnu firmu, samo u Kraljevu to radi 10 ili 15 ljudi, a negde su dva ili tri čoveka u privrednom sudu radila registraciju preduzeća.
Na taj način smo jedan ozbiljan posao izuzeli, izmakli od sudova, a sada vidimo da uvodimo dva nova instituta. Zakonom o izvršnom postupku uvodimo praktično privatne izvršitelje i po meni je neprihvatljivo da deo sudskog postupka, izvršni postupak, izlazi iz ingerencije sudova, naročito neka rešenja, a što ću u daljoj diskusiji reći, pogotovu član 336, namerno ću apostrofirati taj stav, rešenje je potpuno neprihvatljivo.
Dakle – izvršitelj može da zaposli ili angažuje treća lica koja u ime i za račun izvršitelja sprovode pojedine radnje u izvršenju obezbeđenja. Postavljam pitanje predstavnicima Vlade: koja su to treća lica, koja je njihova kvalifikacija?
Ukoliko je taj privatni izvršitelj diplomirani pravnik, podrazumeva se kao što imamo kod notara, odnosno kod javnih beležnika jasno predviđene stavove gde se kaže, da su i zamenici isto iz delokruga diplomiranih pravnika, i možemo ovde da prihvatimo da to mogu da budu čak i diplomirani ekonomisti ili neka druga struka.
Ovakvo rešenje, Nova Srbija je podnela amandman, mora da se definiše, jer ovakvo široko davanje postoji ozbiljna mogućnost da se u naš pravni sistem, bez obzira na rešenja koja ću dalje kritikovati, s kojima se ne mogu složiti, a ovo sam namerno na početku stavio, može da ima uvođenje takvog stanja u izvršni postupak da slobodno mogu reći da mogu potpuno da se legalizuju uterivači dugova, da tako kažem.
To smo i rekli amandmanom i apelujemo na Vladu i na ministra da prihvati amandman Nove Srbije, jer ovde nešto mora da se promeni, jer dovodi u pitanje potpunu legalnost i nešto što će uznemiriti građane Srbije, bez obzira na dužničko-poverilački odnos koji se ovim zakonom želi rešiti.
Naravno, pre godinu dana Nova Srbija je ovde predložila, između ostalog, a mislim da smo se tada svi zajedno složili, i predstavnici Vlade i predstavnici opozicije, čak i ministar, da izmena izvršnog postupka bez regulisanja Zakona o sudskim taksama neće doneti nikakav boljitak.
Ovde moramo da shvatimo jednu stvar, poverioci u ovoj državi su potpuno nezaštićeni. Poverilac ulaže ogroman napor da u sudskom postupku izvrši neko svoje pravo, a kada dođe do izvršenja, tu se stane. Nova Srbija je predložila da možda, evo, sad se korigujem, osim inicijalnog akta podnošenja tužbe i obavezne takse, smatramo da taksa na odluku i taksa na izvršenje mora da bude po ostvarenom pravu.
Onda ćemo imati efikasan sistem i ukoliko ovo bude izglasano, da postoje privatni izvršitelji, isto mora važiti za njih obaveze, jer nećete ih naterati da rade svoj posao ukoliko oni budu onaj deo koji bude naplaćivao od građana, od poverioca taksu, pa neće ni oni biti svemogući.
Meni se sve čini da ovo predstavlja, ovo uvođenje privatnog izvršitelja, jednu nemoć države, odnosno pravosudnog sistema, da izvrši svoju obavezu. Ponavljam, izvršni postupak je deo sudskog postupka i on mora da ostane u tim okvirima.
Mnogo bolje je bilo rešenje od pre par godina koje smo imali, odnosno predlagali, odnosno bili u nekim radnim verzijama, uvođenje eventualne sudske policije. Pa, ukoliko smo uveli komunalnu policiju za ovakav jedan ozbiljan posao, bilo je bolje uvesti sudsku policiju i da sve ostane u legalnim tokovima države i suda.
Niko ne razmišlja o tome da će ovakav jedan zakon dovesti do toga da se smanji broj izvršnih radnika u sudovima. Ljudi će i ovde ostajati bez posla, jer ostavlja se široka mogućnost po članu 336. privatnom izvršitelju da prima neka treća lica. S tim apsolutno ne možemo da se složimo.
Smatramo da i u članu 30. ovog zakona ima potpuno nelogičnih rešenja. Naime, kod vraćanja u pređašnje stanje itd, institucija veštačenja praktično je neprihvatljivo da se potpuno izbacuje iz izvršnog postupka. Znam da je tendencija predlagača da se ubrza postupak, ali jednostavno postoje neke stvari koje je nemoguće uraditi a da se prethodne ne izveštače.
Neko će u celom tom miljeu stvari biti oštećen, apsolutno oštećen. U članu 34, kad se govori o troškovima postupka, izvršni poverilac je dužan da predujmi troškove postupka u skladu sa Zakonom o propisima koji uređuje troškove postupka. Da, ali po zaključku suda. Znači, neko mora da kanališe i da kaže šta je to, a to je opet sud. Tu je Nova Srbija podnela amandman i očekujemo da će ova praktično tehnička i ispravka radi preciznosti biti prihvaćena.
Član 47. je potpuno nepotreban, jer sve je opisano u članu 46, tako da ga apsolutno treba brisati. Naravno i kod javnog nadmetanja, kod onog konkretnog trenutka kada je izvršena prodaja stvari, mora da se ostavi neki vremenski trenutak od deset minuta, što je potpuno uobičajena stvar.
Dao sam samo nekoliko primedbi na stvari koje su potpuno, po nama, neprihvatljive, da ne bih sada dužio, jer ćemo u raspravi o amandmanima sigurno detaljnije govoriti o svemu tome, još jedanput samo ponavljam da deo koji se odnosi na privatne izvršitelje, ako i ostane, apsolutno treba precizirati članom 336.
Građani godinama ostvaruju neko svoje pravo. Samo u Kraljevu, više puta sam naveo, ima 20 hiljada predmeta, pet hiljada broj predmeta. Jeste ogroman posao, ali postojale su neke stvari koje je trebalo uvesti i lakše izvršiti i sigurno da bi ovaj zakon imao potpuni smisao.
Evo, reći ću vam konkretno kako bih, na primer, uradio to kada se odnosi na izvršni postupak. Ako postoje određene sudske presude, recimo, za plaćanje alimentacije, ako u prekršajima ko ne plati kaznu za parkiranje može da ode, gospođo ministre, u zatvor, ovde treba uvesti jedan rigidniji stav, jednostavno nešto što dužnika koji ne poštuje presudu, pravosnažnu presudu, istoga treba sankcionisati na neki način.
Ukoliko građanin ne plati sudsku taksu na vreme, on 50% po opomeni mora da plati sudsku taksu. Da li je bio problem da se na neki način, nekom kaznenom politikom u izvršnom postupku, primora stranka da izvrši svoju obavezu?
Sigurno da tu postoje neke stvari iz nekih kodeksa koji štite dužnika, ali ukoliko mi imamo situaciju da društvo sa ograničenom odgovornošću, gde su najveće zloupotrebe, gde su najveće nepravilnosti, gde uz osnivački ulog od 500 evra praktično neko iz društva ograničene odgovornosti izvara, izvara, izvara mnogo ljudi, zatvori firmu, odvede u stečaj.
Pa ne može više to lice da se bavi nijednom delatnošću, a najčešće se dešava da ono otvori pored firmu sa drugim računom i nesmetano počne da radi. Onda imamo unedogled probleme i neće privatni izvršitelji ništa tu uraditi. Jednostavno će država da kaže, odnosno sud – to je u rukama privatnog izvršitelja, sud više nema nikakve veze s tim.
Bez obzira koliko vi, gospođo ministar, imate sutra ingerencije i određene postulate da vršite na neki način kontrolu tih ljudi, mislim da se tu neće ništa bitnije uraditi, osim što će se taj deo izuzeti iz suda. Ponavljam, bilo je bolje da sudski postupak, odnosno izvršni postupak, koji je deo sudskog postupka, ostane u sudu, a da se sa nekom institucijom sudske policije ovaj problem reši.
Drugi predlog zakona je Predlog zakona o advokaturi. Naravno da ga je trebalo promeniti. Naravno da je trebalo izmeniti, od 1998. godine neke stvari nisu promenjene. Sigurno da određena rešenja, sigurno da pripadam toj branši, ali bez obzira na sve, čovek ne može da primeti neke stvari koje nisu potpuno logične.
Meni apsolutno neće biti jasno kako će sutra Ustavni sud ili predsednik potpisati nešto što je u suprotnosti sa Ustavom, a to se pre svega odnosi na one ljude koji ne budu izabrani, da im se onemogući pravo da dve godine mogu da obavljaju advokatsku delatnost.
Znam da je tako u određenim državama, znam da su to neki evropski standardi, ali sve ono što ste imali u subotu u "Sava centru", ili već ne znam gde, informisan sam samo o tome, postavljam pitanje – od čega će ti ljudi dve godine da žive? Da li ste postavili pitanje predstavnicima EU?
Po mojim informacijama, tamo država stoji iza njihovih primanja, u nekom delu, tih dve godine. Nemam ništa protiv ovog zakonskog rešenja, da dve godine, na kraju krajeva, ne mogu da obavljaju, ako se želi sprečiti neki uticaj zloupotreba, ali tim ljudima mora biti obezbeđeno od čega će oni da žive.
Postavljam i pitanje kakav je status sada neizabranih sudija, s obzirom da će zakon stupiti na snagu? Da li su oni u statusu izabranih sudija, ovi koji nisu izabrani, ili ne? Ako nisu, onda oni ne treba da primaju više lične dohotke. Dakle, postavljam pitanje šta je statusno pravo tih ljudi? Koja je njihova trenutna situacija?
Siguran sam da će, između ostalog, ovaj zakon sigurno pomoći da se oni što pre opredele šta žele da rade, jer ako ovaj zakon stupi na snagu, onda dve godine neće obavljati. Mislim da je tendencija predlagača zakona na neki način da se uz ovako nešto što pre oslobodi tih ogromnih troškova koje država ima.
Naravno, ne kažem da ti ljudi ne treba, treba da primaju određene dohotke, jer su sigurno oštećeni. Oni će verovatno dokazati da su mnogi od njih neizabrani po nekim uskostranački interesima, a ima toga puno.
Nisam potpuno siguran i ne razumem potpuno da li se ovo, osim sudija, u članu 6. tačka 10) ili javne funkcije u organu uprave, da li se to odnosi na inspektore Ministarstva unutrašnjih poslova ili ne? Da li se odnosi? Ukoliko se odnosi, onda je u redu, jer sigurno da mnogo više u advokaturi ima zloupotreba, ako pričamo o privilegijama, jer ti ljudi koji dolaze, inspektori koji dolaze u redove advokata u nekom sledećem periodu su najbrži, sve znaju, oni su pritvorski advokati, oni su informisani. Imaju određene veze, kanale i svi koji se bave advokaturom znaju da su tu i najozbiljniji, najunosniji poslovi, a siguran sam i znam da su oni bili privilegovani u nekom prethodnom periodu.
Uvođenje advokatskog ispita, posle položenog pravosudnog ispita, totalna besmislica. Mislim da to ne treba da bude tako. Zaboravio sam da kažem još nešto, ukoliko neizabrani sudija ne može da obavlja poslove advokature, postavljam i pitanje, a evo to je, na kraju krajeva i protiv mog ličnog integriteta i nekih kolega koji su u ovom parlamentu – da li je trebalo uvesti pravilo da ni advokat koji prestane da se bavi funkcijom ne može da konkuriše na mesto sudije?
Konkretno pitanje. Tu postoji uzajamni odnos. Govorim ne samo u ime tih sudija, nego govorim sa ove strane, jer i tu postoji određeni sukob interesa, ali onda se postavlja pitanje – ukoliko jedne ograničimo i druge ograničimo, dovešćemo totalno sistem u paradoksalnu situaciju i bavićemo se samo nekim sumnjičenjem da neko nešto zloupotrebljava.
Otuda i kada smo brali sudije i tužioce, ne mogu se složiti da tužioci iz drugih gradova rade u drugim gradovima, iz Kraljeva u Kruševcu, iz nekog drugog grada u Kraljevu, u Čačku ili Užicu, iz drugih gradova, ne samo da poskupljuje troškove nego sam vam i tada, a i sada rekao, vi se samo bavite određenim sumnjičenjima da će neko nešto da zloupotrebi. Ukoliko neki nosilac pravosudne funkcije hoće da zloupotrebi, pa mnogo će lakše, ministre verujte, da to zloupotrebi ukoliko ne radi u svom gradu, ukoliko ne šeta svojim gradom.
Ukoliko poznaje ljude, on ima neku odgovornost u tom gradu. Ukoliko ode u drugi grad, manja je odgovornost, njega niko ne poznaje. Skloniji je tome. To, između ostalog, nikada ne mogu prihvatiti kada je bilo obrazloženje, kada smo donosili zakone o sudijama, sudovima itd.
Nova Srbije je podnela dosta amandmana. Nadam se da će određeni amandmani, koji su sigurno u duhu da poprave zakon, biti prihvaćeni.
Ostaje mi samo dovoljna vremena da nešto ukažem i o zakonu o javnom beležništvu, pošto je kod ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnim sankcijama praktično samo neko preciziranje stvari. Još jedan zakon koji iz sudova onaj deo rada oko pisarnice izmešta u neke privatne okvire. To je institut koji je poznat u svetu, u Evropi.
Za neki prvi trenutak mislim da je primedba da možda treba spustiti taj prag od 25 hiljada na 20 hiljada ljudi. Možda treba malo više notara. Ogromna je tu odgovornost. Svi očekuju da je to jedan posao koji će biti unosan, ljudi se obučavaju, polažu određene kurseve, ali tolika je odgovornost, tamo je i osiguranje i reosiguranje itd.
Mislim da će biti vrlo opasno da u našim uslovima taj institut zaživi. Možda bi trebalo prolongirati još određeni period, da se ljudi priviknu, da ne dođemo u situaciju da tu bude ogromnih problema. Verujte, sve što se vidi u tom zakonu ukazuje da ovaj institut neće tako lako zaživeti u našem pravosudnom sistemu.
Pošto polako ističe vreme, još jedanput konstatacija: mnogo brzo mnoge zakone izvlačimo iz ingerencija sudova, to sam rekao na početku diskusije. Postavlja se pitanje – šta će, osim onih golih stvari, odnosno suđenja, sudovi raditi? Mislim da smo društvo koje nije potpuno sazrelo za ovoliko korenite promene.
Mnogo toga brzo menjamo, a kako naš narod kaže "što je brzo, to bude često i kuso", ali se nadam, kao i svi mi, da će ovo zaživeti, da će biti kako treba. Mislim da, naročito kod ovog izvršnog postupka, kod uvođenja privatnih izvršitelja, siguran sam da to neće biti tako lako i mislim da ćemo imati dosta problema, ali vreme će pokazati kako će to biti. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Judita Popović, ovlašćena predstavnica LDP.

Poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovih pet zakonskih predloga o kojima danas raspravljamo imaće podršku LDP u danu za glasanje, obzirom da smatramo da su ovi zakonski predlozi deo onog reformskog procesa pravosuđa koji je započet, između ostalog, i u ovom  parlamentu.
Mi smo na početku, kada smo raspravljali o onom setu pravosudnih zakona, rekli da smo svesni toga s kojim problemima se suočava srpsko pravosuđe, svesni smo toga kakvi su sve izazovi da se promeni to pravosuđe, svesni smo teškoća s kojima se s suočava ta reforma, a ujedno smo svesni i toga da reformu, pre svega, treba da iznesu oni koji i sprovode zakone, pre svega nadležno ministarstvo, dakle, izvršni organ, kao i sami sudovi i tužilaštva.
Mi iz opozicije, jedne konstruktivne, ozbiljne i odgovorne opozicije, možemo samo da podržimo sve one zakonske predloge koji idu u interesu građana Srbije, a smatramo da su zakoni koji su vezani za reformu pravosuđa i te kako od koristi i u interesu građana Srbije, kao i u interesu upravo tih evroatlantskih integracija, o kojima toliko puno pričamo.
Kada govorimo o ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu, moramo da uočimo jednu konkretnu stvar, a to je da se održalo obećanje da će, pored seta pravosudnih zakona koji su bili striktno vezani za rad sudova i tužilaštva, stići na red i neki zakoni koji u velikoj meri mogu da ubrzaju taj reformski proces.
I zakon o advokaturi, i zakon o izvršenju i obezbeđenju, i zakon o javnom beležništvu i zakon o izvršenju krivičnih sankcija, sve je to deo tog procesa i sve je to proces koji će u velikoj meri da rastereti radu sudova, u velikoj meri da zaštiti pravni poredak i u velikoj meri da omogući građanima Srbije mnogo lakši pristup pravdi i radu sudova.
Prema tome, kada se uzme u obzir sve ovo što sam rekla, onda možemo samo u pozitivističkom smislu da raspravljamo o ovim zakonima, normalno, očekujući da neka rešenja koja smo predlagali putem naših amandmana, koja će u znatnoj meri da poboljšaju već predložena zakonska rešenja, budu prihvaćeni i o kojima ćemo razgovarati i u toku ove parlamentarne diskusije, dok budemo govorili o konkretnim zakonima.
Predlagali smo određene promene rešenja iz Predloga zakona o advokaturi, koja su se, pre svega, ticala određivanja advokature kao obavezne organizacije, dakle, pored toga što je advokatura definisana kao nezavisna i samostalna.
Predlagali smo između ostalog i da se održi prvostepena nadležnost advokatskih komora u sastavu Advokatske komore Srbije u pogledu upisa, brisanja, poništaja i promena sedišta u svim oblicima rada u advokaturi, a time i da se obezbedi devolutivno dejstvo pravnog leka i dvostepenost u odlučivanju i kada su u pitanju ortačka advokatska društva, da bi se izbeglo svrstavanje ovih društava u režim APR-a, a dovoljno je vođenje jedinstvenog imenika u Advokatskoj komori Srbije.
Ujedno te izmene koje smo mi predlagali tiču se i sprečavanja i osnivanja novih advokatskih komora bez saglasnosti najvišeg organa komore, čije područje nadležnosti bi bilo zahvaćeno područjem nadležnosti novoosnovane komore.
Ujedno da se utvrde stroža merila za oduzimanje javnih ovlašćenja i da se izričito propiše privremenost te mere. Nikako ne možemo zanemariti činjenicu da se pod određenim uslovima advokatskim komorama u sastavu Advokatske komore Srbije omogući osnivanje advokatske akademije, stručnog usavršavanja advokata koji nakon završetka pravnog fakulteta i polaganja pravosudnih ispita sada imaju u obavezi i da se i dalje usavršavaju, a advokatska akademija je ta koja će im omogućiti takvu vrstu usavršavanja.
Sama advokatura, kao što sam već rekla, jeste samostalna, nezavisna delatnost, i jeste advokatura i obavezujuća. Bez jedne takve advokature mi nemamo zaista mogućnost da u potpunosti zaštitimo prava građana u sudovima, pred tužilaštvima, pred organima unutrašnjih poslova.
Dakle, advokatura je ta brana građanina prema državi koja je i te kako od značaja i zaista čini sastavni deo pravosudnog sistema i pravnog poretka, i bez dobre i bez jake advokature nikada nećemo dostići taj nivo i taj standard zaštite građana koja se očekuje od nas ukoliko ozbiljno mislimo da pristupimo EU.
Zakon o izvršenju i obezbeđenju takođe je veoma značajan zakon u procesu reforme. Očekivali smo možda neka revolucionarnija rešenja, možda neka rešenja koja će još u znatnijoj meri da skrate taj postupak od momenta podnošenja tužbe, pa do realizacije te sudske odluke, dakle, do okončanja samog sudskog postupka.
Očekivali smo da se možda spoje ta dva postupka, parnični i izvršni, u smislu jednostavnog nastavka parničnog postupka u izvršni, bez otklanjanja te barijere, koja nastaje nakon postizanja pravosnažnosti sudske odluke, dakle, bez odvajanja, striktnog odvajanja parničnog od izvršnog postupka, jer bi možda najcelishodnije rešenje bilo to da sudija, odnosno sudsko veće koje je sudilo u prvom stepenu, jednostavno nastavi taj postupak i u izvršnom postupku, dakle izvršenje bi bilo u nadležnosti prvostepenog parničnog suda i na taj način bi postigli mnogo efikasniji način rada i u izvršenju.
Smatramo da bi to bilo rešenje izuzetno celishodno i u znatnoj meri bi efikasnost celokupnog rada sudova povećalo, jer sudija, koji je doneo odluku koja je postala pravnosnažna, vrlo dobro zna na koji način je tu odluku koncipirao, na koji način je predvideo da ta odluka bude i moguća i u kojoj meri ona može da se realizuje prostim izjašnjavanjem parničnih stranaka o tome, odnosno tužioca, a sada već poverioca, da li se slaže sa izvršenjem te pravnosnažne odluke, mi bismo jednostavno postigli, u stvari, samo jedan kontinuitet i nastavak samog tog sudskog postupka, bez nepotrebnog odugovlačenja i nepotrebne cele te procedure oko posebnog donošenja rešenja o izvršenju, koje bi u stvari bilo sastavni deo te sudske izvršne odluke.
Normalno da podržavamo i osnivanje izvršitelja, odnosno izmeštanje izvršitelja u određenim postupcima iz nadležnosti sudova. Smatramo da je to dobro rešenje i da će to u znatnoj meri da rastereti rad sudova. Smatramo samo da je potrebno, s obzirom da je to neko novo rešenje u našem pravnom sistemu, da se pojačaju kontrolni mehanizmi rada tih izvršitelja, kako ne bismo kompromitovali i to dobro rešenje i tu dobru nameru da se ubrza postupak izvršenja.
Jeste da je potrebno da se ubrza postupak i jeste da je potrebno da se podigne efikasnost, ali nikako ne smemo da zanemarimo i kvalitet kao sastavni deo tog postupka i ne smemo da zanemarimo mogućnost zloupotreba i eventualnih korupcija, jer to moramo na svaki način da onemogućimo, pa čak i u naznakama, čak i pod znakom sumnje.
Što se tiče zakona o beležništvu, to jeste potpuno nova institucija u srpskom zakonodavstvu. Ne računamo onaj zakon iz 1930. godine, koji nije zaživeo na celoj teritoriji Srbije. Međutim, jeste zaživeo na teritoriji Vojvodine i jeste dao dobre rezultate i samo beležništvo, odnosno notarski sistem, daje odlične rezultate u uporednom pravu i u drugim državama
EU, koje imaju taj beležnički sistem i tog javnog beležnika, takođe u znatnoj meri rasterećuje rad sudova i u znatnoj meri ubrzava određene postupke koji su od izuzetnog značaja za građane. Pođite samo od pretpostavke overe bilo kog dokumenta, bilo kog ugovora, sa koliko prepreka i sa koliko traćenja vremena se suočava svaki građanin kada se pojavi na sudu i kada vidi te silne redove koje mora da sačeka da bi došao do najobičnije overe bilo kakvog akta, dokumenta.
Od početka kada smo govorili o tome da je reforma pravosuđa i u smislu smanjenja broja sudskih jedinica i u smislu nove mreže sudova od bitnog značaja i da će vremenom dati dobre rezultate, sada se samo potvrđuje, jer ukoliko u znatnoj meri rasterećujemo sudove, na taj način u stvari samo dajemo prostor sudovima da se zaista bave onim poslom kojim treba da se bave, a to je da dele pravdu, a da svi ostali poslovi koji su i te kako otežavali i odugovlačili rad sudova, sada se rade mimo sudova, preko određenih institucija koje će to samo da ubrzaju i da pojednostave.
Sve su ovo dobra rešenja. Međutim, ta dobra rešenja mogu biti mnogo bolja. Zato ćemo danas raspravljati u načelu, a za koji dan ćemo govoriti i u pojedinostima. Svaki predlog koji dolazi od strane opozicije i koji ima cilj i svrhu da se poboljšaju zakonska rešenja iz ovih predloga mislim da moraju ozbiljno da se razmotre, jer među poslanicima ima popriličan broj advokata, popriličan broj pravnika koji se razumeju u svoj posao i znaju koliko je teško u praksi primenjivati određena zakonska rešenja, ukoliko ona nisu realna, odnosno ukoliko nemaju onaj cilj koji bi svaki zakon trebalo da ima, a to je pre svega da racionalizuje pravni sistem i da racionalizuje pristup pravdi onom najobičnijem građaninu Srbije.
Prema tome, i kada govorimo o zakonu o advokaturi i kada govorimo o beležnicima, kada govorimo o zakonu o izvršenju, svi oni imaju zajednički cilj, a to je pojednostavljivanje celokupne procedure, što se tiče procedure u sudovima, rasterećenje sudova, skraćenje onog postupka od početka podnošenja tužbi, pa do završetka okončanja tog postupka.
Poslednji cilj jeste pravna sigurnost i očuvanje pravnog poretka.
Prema tome, očekivanja su velika. Želje su očigledne. Međutim, bilo bi dobro da sva ta očekivanja i sve te želje ne ostanu samo prazna slova na papiru, nego da se ovi zakoni zaista i sprovode i da daju one očekivane rezultate.
Ukoliko ostanemo samo na deklarativnom nivou, onda ne možemo očekivati ni rezultate u reformi pravosuđa, niti možemo očekivati reforme ovih pojedinačnih zakonskih rešenja odnosno ovih pojedinačnih zakona. I advokatura, i izvršenje i javni beležnik su suviše ozbiljna pitanja, suviše ozbiljne institucije da bi se bilo ko poigravao sa njima i da bi bilo ko pravio oko istih samo najobičniju političku priču i politički marketing.

Iskorišćeno je 15 minuta i 40 sekundi vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe URS.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo potpredsedniče, gospođo ministre, članovi Vlade, neću dugo zadržavati vašu pažnju na zakonima koji su previše ozbiljni i previše značajni za ovako kratko vreme koje bih inače mogao da iskoristim u celosti, pa ću onda biti još kraći, ali ću da pokušam da ne hvalim mnogo ali da iznesem određene primedbe koje URS smatraju da su bitne.
Ići ću obrnutim redosledom. Dakle, pravna sigurnost jednog sistema, jedne države i jedne zemlje se ogleda upravo u efikasnosti pravosuđa. Kruna svega toga je Zakon o izvršenju, dakle, izvršni postupak. Brzinom sprovođenja tog izvršenja u suštini se realizuju i ona prava za koja svaki građanin smatra da su mu povređena.
Ujedno taj izvršni postupak u srpskom pravosuđu jeste rak-rana, i to veća nego ona koja se zove dužina trajanja sudskog postupka. Jer, i ovo je deo tog postupka koji oduzima čak mnogo više vremena, a ishod, efikasnost i rezultati nikada nisu dovoljno dobri. Neki osećaj mi govori da će ovim zakonom biti donekle poboljšani, ali ne onoliko koliko bi moglo, trebalo, valjalo i koliko sam se nadao i očekivao.
Pročitao sam suviše malo normi u određenim delovima i umesto radikalnog skraćivanja svih mogućih rokova i otezanja, mi smo opet ušli u priču produžetka parničnog postupka, samo što ga sada zovemo izvršni. Naravno, neki novi instituti će doprineti da to bude daleko bolje i efikasnije, ali da li će biti dovoljno? Hajde da se nadamo, da budemo pozitivni, da damo šansu i privatnim izvršiteljima. Međutim, već sada mogu da vam kažem da onaj deo priče o dostavljanju će nas zaustaviti, zakočiće, iako smo pokušali da ubrzamo.
Jednostavno rečeno, da me svako razume, izvršni postupak se pokreće radi nekog namirenja, radi neke činidbe, radi neke usluge itd. Dakle, dužnik ima apsolutno pravo samo da kaže – izvršio sam, platio sam ili nisam izvršio i nisam platio, što nema pravo da kaže jer je već izvršni postupak u toku. Prema tome – platio, izvršni postupak se obustavlja. Ili – nije platio, izvršni postupak se nastavlja i završava.
Možda će, hajde da razmišljamo tako, izvršitelj kao jedan od najaktivnijih nosilaca funkcije u samom izvršnom postupku – valjalo i da taj deo priče koji se zove izvršenje, umesto ovih pet plus pet dana, umesto velikih problema koji će biti stvoreni u sudu na tim tzv. oglasnim tablama, znam kako je bilo u Novom Sadu, to se posle nedelju dana više ne vidi šta je od silnih papira – tu tehnički pomoći, ubrzati na neki drugi način.
Sve ovo ostalo nije loše. Neki instituti su čak i vraćeni i to je dobro. Mislim da ovom zakonu treba pružiti tu priliku, ali ga stalno pratiti u njegovom izvršenju i izvršavanju, ne bi li možda taj deo mogli malo ubrzati. Dakle, da ga svedemo upravo na ono – platio-nije platio. To je odgovor za sve.
Poslednji smo u Evropi, evo, Predlog zakona o javnom beležništvu je pred nama, pa kad smo poslednji, mogli smo još malo da pričekamo i da ga malo bolje upakujemo. Jer, nešto što izaziva strepnju i zebnju, a to je da nismo ništa naučili iz tuđih iskustava.
Sada imam jednu strepnju i zebnju. Bojim se da prvih sto, a tačno smo mu dali ime, prvih sto javnih beležnika u vrlo kratkom roku svih sto ne završi u zatvoru. To je slučaj Slovenije. To smo već imali i mogli smo tu videti.
Naime, ne znam zašto mi se čini, možda nisam dovoljno ušao u samu materiju, ali mnogo egzaktnije granice prema advokaturi, s jedne strane, i prema sudu, s druge strane, morale su da budu postavljene. Znači, bez diskrecije, bez poveravanja, nego striktno u zakonu navesti – notar radi to, to, to, to i kako to radi i tačka.
Hajde da i tom zakonu damo šansu, hajde da ga pratimo. Nadam se da svi koji su zainteresovani danas prate ovu raspravu jer je ona korisna za njih, dakle svi koji su zainteresovani da jednog dana uđu u notaroški ili javno-beležnički posao, nemojmo zaboraviti da smo taj zakon imali, da je važio desetak godina i da se primenjivao samo na teritoriji Vojvodine. Dakle, tu je našao neko plodno tle, u celoj Jugoslaviji ga nije bilo. Vrlo indikativno i neobično.
Advokatura se konačno samoregulisala. Evo prilike da nešto i hvalimo, gde ima najmanje loših rešenja, štaviše čini mi se da su dobra sva rešenja predložena u ovom predlogu koja su pred nama. Dobra su iz prostog razloga što je radnu grupu koja je osmislila ovaj zakon formirala advokatura. Dakle, advokatura se samoregulisala konačno. Dobro je što su i advokati shvatili da je edukacija trajna obaveza, da jednom položen pravosudni ispit nije neko vjeruju, on mora da se obnavlja.
Nikad neću zaboraviti jednog od mojih principala koji je svako veče ostajao po sat-dva u kancelariji i nešto čitao, a mi pripravnici smo se pitali kud su ovog doveli, pa ovaj ništa ne zna, on stalno nešto uči, da bi, kada sam otvorio moju kancelariju, ja ostajao i tri sata i čitao itd. Dakle, nisam siguran da su moje kolege to radile.
Isto tako, nisam siguran da kodeks advokatske etike koji postoji, koji je vrlo dobar i koji će u suštini biti jedan od ključnih predmeta buduće advokatske akademije, dakle, nisam siguran, štaviše siguran sam da je jako mali broj advokata pročitao, a još manji broj nešto iz njega naučio, zapamtio ga, a još manji broj ga primenjuje. To će da se promeni, pa ćemo to lepo vaspitanje i te lepe odnose koji su nekada važili vratiti na scenu i postaviti potpuno drugu atmosferu u advokaturi, u sudu i u pravosuđu u celini.
Sve ovo ukazuje da je poglavlje koje se tiče pravosuđa očigledno poglavlje koje je možda najkomplikovanije i najteže. Ovom prilikom moram da iskažem svoje divljenje ministarki na čvrstim stavovima, na dobrom putu, ali stalno nešto radimo, stalno nešto krečimo, moramo jednom da stanemo malo, da sačekamo da se ta boja osuši, da vidimo jesmo li je pogodili ili nismo. Nažalost, tranzicija se u pravosuđu najžešće izgleda ogleda, pa stalno nešto moramo i da dopunjujemo i da menjamo. Kakogod.
Možda je jeres, ali vraća se polako kvalitet, vraćaju se neki suštinski osnovi pravosuđa koji su nestali ranih devedesetih, potpunom devastacijom i urušavanjem, a čiji je osnovni znak i simbol bilo ukidanje Vrhovnog suda Vojvodine. Danas je sasvim bolja situacija. Teško je, jer u glavama ljudi je stalno ista poruka - menjajmo da bi sve ostalo isto, slabo se i teško menjamo. Percepcije nam zamagle sliku, pa onda ni ne znamo koliko znamo.
Velik put je srpska advokatura prošla - od kadija, preko budžaklijskih advokata za vreme knjaza, do advokature koju danas ovaj savremeni zakon pokušava da uvede i siguran sam da najveći broj advokata sadašnjih, a i budućih, sa velikim entuzijazmom prima ova nova rešenja i sigurno je da u primeni tih rešenja kao posledicu će imati svakako i bolji, daleko bolji kvalitet rada u pravosuđu u celini. Toliko. Hvala.

Jedanaest minuta iskorišćeno je vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije.