Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo sedam finansijskih zakona o tržištu kapitala, deviznom poslovanju, investicionim fondovima, finansijskom lizingu, dopunama zakona o visini stope zateznih kamata, dobrovoljnih penzijskih fondova i platnom prometu.
Naravno, ovoliko zakona u jednoj raspravi onemogućava da o svima kvalitetno govorimo za predviđenih 20 minuta. Ograničiću se samo na dva aspekta. To su izmene Zakona o visini zateznih kamata i izmene Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima.
U zakonu kojim se menjaju stope zatezne kamate, to su više tehničke stvari, da se visina stope zatezne kamate više ne određuje na osnovu rasta cena na malo, već na osnovu potrošačkih cena zbog drugačijeg njihovog vođenja. Kaže se da će se stope zatezne kamate ubuduće utvrđivati na mesečnom nivou u iznosu koji je za 0,5% veći od stepena potrošačkih cena. Ako se ima u vidu da su te potrošačke cene, naročito zadnjih nekoliko meseci, toliko otišle u nebo, ne piše se dobro građanima Srbije.
Tu je jedan vrlo interesantan nastup, gde država pokušava, odnosno zakonskim rešenjima obavezuje građane da sve ono što oni duguju prema državi moraju da plate u određenom roku. Odnosno, za svako kašnjenje moraju da plaćaju dodatne kamate sa zateznim kamatama, što u nemalom broju slučajeva, gotovo po pravilu, dugovanja koja u početku budu realno mala za nekoliko meseci narastu u astronomske cifre, da praktično građane dovedu u jedno dužničko ropstvo koje se provlači godinama i koje građani apsolutno ne mogu da isplate.
Bezbroj je takvih primera. Jedan od karakterističnih primera je i dugovanje za utrošenu električnu energiju. Tu je karakterističan primer grada Niša i okoline, koji zbog ranijih političkih izleta i nepromišljenih izjava vuče problem sa ogromnim dugovanjima za električnu energiju koja su tokom deset do 15 godina toliko narasla da je praktično ogroman broj ljudi zapao u dužničko ropstvo i skoro nema načina da ogromna dugovanja može da isplati, jer su prvobitna dugovanja za potrošenu električnu energiju, kroz valorizaciju i primenu zateznih kamata, otišla u nebesa, udesetostručila su se.
Praktično, sada za područje niške elektrodistibucije građanstvo duguje više od sedam milijardi dinara. Preko pet milijardi dinara od tih sedam milijardi spada u kamate, bilo one redovne, bilo one zatezne, što dovodi nemali broj građana u bezizlaznu situaciju, da ne mogu da isplate ogromna dugovanja koja se nekada kreću i do više stotina hiljada dinara, pa i preko milion dinara.
Za prosečnu porodicu, koja i ako ima nekog zaposlenog sa primanjima od 40.000 dinara, skoro je nemoguća misija da redovno finansira obaveze koje ima, da se plaćaju komunalni troškovi i ono što se duguje za struju. U tim dugovanjima, rekao sam, skoro 80% otpada na kamate.
Taj problem je toliko nerešiv da je nemoguće, niti je realno da će ta dugovanja biti skoro naplaćena, prosto, ekonomska situacija je toliko teška da ne postoji način sem realnog pretvaranja kilovata i plaćanja po nekim normalnim, po sadašnjim cenama, bez zateznih kamata. Drugačije rešenje je neodrživo.
S druge strane, imamo primere, bezbroj, opet koji govore suprotno, koji ne važe za građane, ali za to država ne plaća penale. Pre neki dan, odnosno juče je navodno završen štrajk putara koji su štrajkovali zato što im država duguje ogromne pare za izvedene radove. Tu se postavlja pitanje – da li će država platiti kamate za ta dugovanja? Koliko su ta dugovanja obezvređena u međuvremenu?
Država naruči određeni posao i krene u određenu investiciju, raspiše tender. Naravno, jave se privatne firme da to rade, ponude određene ponude za taj posao. Kada se dobije posao, ta firma mora da uzme kredit da bi počela da radi taj posao. Nakon završetka tog posla, nakon četiri, pet, šest meseci, zavisi od toga kakav je posao u pitanju, ispostave se fakture prema državi.
Istog trenutka mora da se plati PDV, jer ako se ne plati PDV, ulazi se u krivično delo. Takođe, onaj ko je radio mora da uzme kredit da bi platio PDV državi, a država će mu platiti onda kada bude imala para.
Nije bio mali broj slučajeva da su ta dugovanja isplaćivana nakon šest meseci ili godinu dana, a onda vi vidite koliko su ta potraživanja obezvređena, ili rastom evra ili kamatama koje su pojele banke, jer je onaj koji je tražio kredit da bi platio PDV državi ili da bi uradio posao za državu morao da se zaduži kod banke i da plaća ogromne kamate po tom osnovu.
S suprotne strane ne važi to da je firma naplatila ta svoja potraživanja s kamatama. Onaj ko se tuži s državom, obično sebe diskvalifikuje da sutra može da radi neki drugi posao kod te iste države. Nažalost, u ovoj državi je jedini poslodavac upravo budžet i državne ustanove.
Ljudi su praktično dovedeni u jednu bezizlaznu situaciju, da moraju da rade poslove za državu i da pri tome u nemalom broju slučajeva trpe štetu, a da ovakve zakonske regulative za njih, iako su teoretski moguće, praktično su neprimenljive. Ljudi će sebe time diskvalifikovati, ukoliko budu primenili rešenja i tužili državu da traže odštetu i zatezne kamate za dugovanja.
Što se tiče Zakona o izmenama Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, Srbiji je zaista potrebna temeljna reforma penzijskog sistema. U tom smislu, ove izmene zakona nude određena rešenja, ali ta rešenja sigurno neće rešiti ogromne probleme koji se nalaze u ovom sektoru.
Stvaranjem sadašnje vladajuće koalicije pre tri godine, zahtev jedne koalicije unutar vladajuće koalicije je bio da prosečne penzije budu minimum 70% od prosečne plate, što se naravno, nakon ove tri godine nije desilo. Naprotiv, nekada su prosečne penzije realno iznosile oko 240 evra, a danas su one oko 210 evra. Ako se na to doda da su potrošačke cene i kurs evra, potrošačka korpa, visina cena komunalija otišle daleko iznad onoga što je bilo pre tri godine, jasno je u kom su položaju danas penzioneri i kako oni preživljavaju.
Nažalost, Srbija je stara zemlja. Prosečna starost je preko 42 godine. Ono što je najveći problem je to što je broj zaposlenih i broj penzionera skoro isti. U Srbiji ima, prema zadnjim podacima, milion i 623.000 penzionera, a jedva nešto više od milion i 730.000 zaposlenih.
Dakle, na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner. Kad se tome doda činjenica da je među tih 1.730.000 zaposlenih otprilike oko 450 hiljada ljudi koji rade u državnom sektoru, na raznim mestima, da li je to državna uprava ili je to sudstvo, policija, vojska, zdravstvo, prosveta, svejedno, dakle, oni korisnici, oni zaposleni koji primaju plate iz budžeta, onda se jasno može videti koliko je opterećenje ljudi koji rade u realnom sektoru.
Oni moraju da svojim radom zarade sopstvenu platu, da plate dažbine državi, da zarade penziju za po jednog penzionera i da zarade plate za one koji rade u državnom sektoru. To je zaista ogromno opterećenje za realni sektor i prosto je neodrživo ovakvo stanje na duže staze.
Iz državnog budžeta ukupnom penzijskom fondu dotira se 40%, što sigurno ne može da bude održivo na duže staze i temeljna reforma penzijskog sistema je nešto što je neophodno, usklađivanje najmanjih i najviših penzija je preko potrebno, jer je danas slučaj da imate najviše penzije u iznosu od preko 100 hiljada dinara i najniže koje se kreću oko osam hiljada dinara, a u principu svi imaju iste ili slične potrebe.
Prosečna potrošačka korpa, prema podacima sindikata, kreće se oko 50 hiljada dinara. Sada zamislite jednog penzionera koji treba da plati sve komunalije i da preživi sa tih osam ili prosečnom penzijom od 20-tak hiljada dinara, to je prosto nemoguća misija.
Zato nije ni čudo što se, nažalost, u Srbiji u 21. veku nemali broj ljudi odlučuje, naročito među penzionerima, da sebi prekrati život jer ne žive onakav život kakav je dostojan čoveka, a nažalost u zadnje vreme smo svedoci da čujemo u medijima da ljudi umiru od gladi zato što su im primanja takva ili nemaju nikakva ili su im takva primanja da ne mogu da obezbede sebi ni osnovnu egzistenciju.
Juče je bila jedna potresna priča iz mog grada, gde je čovek, nemajući posao koji je izgubio pre desetak godina, već 40 dana svoju mrtvu majku morao da drži u kapeli jer nema para da je sahrani, a traži pomoć države da je sahrani. Prosto, kao ilustracija jednog teškog socijalnog stanja u Srbiji.
Pored ovih stvari, koje su toliko očigledne, treba pomenuti i to da dobrovoljni penzijski fondovi jesu način da ljudi na duge staze razmišljaju o svojoj starosti i da od zarade koju imaju izdvajaju deo novca ne bi li uplaćivali u dobrovoljne penzijske fondove, međutim, ako se ima u vidu da su prosečne plate za preko 100 evra manje nego što su bile 2008. godine i da su među najnižim u Evropi, pitanje je koliko ovaj zakon može da pomogne ljudima koji danas rade da odvajaju i mogu da odvajaju da bi eventualno sutra dočekali mirnu starost i odvajali deo novca da dostojno završe svoj vek.
S druge strane, država na sve moguće načine pokušava da uvede neke nove poreze i nove takse, pa je prošle godine uvedena tzv. ekološka taksa ili ekološki porez koji plaćaju svi proizvođači i trgovci, odnosno uvoznici bele tehnike. Obrazloženje za to je bilo da se ta taksa mora plaćati jer imamo ogroman problem sa reciklažom starih aparata bele tehnike i ta taksa iznosi u proseku oko 10% od cene proizvoda.
Pre petnaestak dana je Vlada povećala tu taksu za nekih 12%, a pouzdan je podatak da velika većina onih koji treba da plaćaju te takse to ne rade, pa bi bilo jako dobro saznati podatak i čuti od predstavnika Vlade - ko plaća te poreze, da li imamo strukturu prihoda od te takse, za šta se troše te pare i ko od uvoznika, odnosno proizvođača izbegava da plaća ove takse.
Dokle ćemo više da pričamo o tome da su jedni povlašćeni, imaju dobre odnose s Vladom i s vlastima i ne moraju da plaćaju ono što propisuje država, a oni drugi koji nisu po volji moraju da plaćaju i, naravno, da njihove cene proizvoda budu veće, da budu manje konkurentni i da, naravno, propadaju na tržištu?
Na kraju opet sve to građani moraju da plate, bilo preko cena, bilo preko poreza, što je još jedna sličica u nizu opšte slike stanja u državi i opterećenja koje građani moraju da podnose, ne bi li izdržavali ovako skupu državu. Država nam je previše skupa. Privreda nam je previše slaba.
Za ovolike troškove jako mali broj ljudi radi u realnom sektoru da bi mogao da izdržava i preskupu administraciju i ovoliki broj penzionera, te je potrebno, bez obzira da li će se izbori desiti za mesec, dva ili za godinu dana, svako ko bude sutra bio u prilici da formira novu vlast moraće da se ozbiljno suoči sa ovim problemima i da realno kaže ljudima kakvo je stanje u državi, da ih više ne zamajava time da će prebroditi probleme time što će se zaduživati svaki put kad imaju rupu u budžetu, već će morati neke stvari da se jasno iznesu na videlo i da se napravi presek.
Da se prestane s besomučnim zaduživanjem budućih generacija jer to ničemu ne vodi i da se zateže kaiš, da se državna administracija smanjuje, a da se podstiče realni sektor, kako bismo mogli u nekom doglednom periodu da imamo i rast opšteg standarda i realne penzije koje će se isplaćivati iz realnih fondova, a ne da budu podsticane ogromnim zahvatanjem iz državnog budžeta.
Demokratska stranka Srbije ima mnogo primedbi na sva ova predložena rešenja i, naravno, nema razloga da podržava ovakve zakone, ali ukazuje da ima još puno problema na kojima treba raditi, kako bismo kao država i kao narod mogli da živimo dostojanstveno i da možda sutra, kada uredimo svoje odnose, možemo da hladne glave razmišljamo da li nam je EU prioritet par ekselans i i da ćemo u nju ući ili ne, zavisno od svojih interesa.

Sedamnaest minuta i 30 sekundi iskorišćeno je vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe DSS.
Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa javlja za reč, da iskoristi svoje pravo iz člana 96? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe PUPS, DSS, ZES, Napred Srbijo i SRS.
Prelazimo na raspravu prema prijavama za reč i u skladu sa članom 27, zbog obaveza koje narodni poslanik Zoran Krasić ima, dobija reč pre narodnog poslanika Konstantina Arsenovića. Izvolite.

Mnogo vam hvala što ste mi izašli u susret. Stvarno je teško kada se veliki broj zakona stavi da bude jedna ista tačka dnevnog reda. Mora da se vodi računa da se ipak ne ponovi nešto što su prethodnici rekli, ali kao uputstvo poslanicima preporučio bih ono što je Dragan Stevanović rekao u ime SRS i Mladen Grujić je prilično tačno ispričao kakvo je stanje na finansijskom tržištu Republike Srbije.
Krenuo bih redom po ovim zakonima, pošto imamo neko ograničeno vreme. Vidite, meni uopšte nije jasno zašto se menja Zakon o finansijskom lizingu i zašto ubacujete nepokretnosti kao predmet finansijskog lizinga.
Moram ipak da ukažem da je praksa pokazala nedostatke tog zakona, pa je kroz ove izmene i dopune može se reći verovatno 80% zakona promenjeno novim članovima i da tu ima nekih članova koji odgovaraju amandmanima SRS još iz 2003. godine. U onoj zgradi smo taj zakon doneli i tada smo ukazali na sve te primedbe i naravno u praksi se pokazalo koje su te primedbe i zato i ne čudi ova situacija da je potrebno srediti, doraditi ovaj deo, kako bi se očuvale one banke koje obezbeđuju sredstva za rizik.
I ove tačke što ste spojili u stvari su tačke o bankama. Ovde nema korisnika, potrošača, građanina, ovde se priča o bankama, kako da one zaštite svoj kapital, kako da uvećaju svoj kapital, kako da im se omogući da rade neke poslove koje izvorno ne mogu da rade prema naslovima ovih zakona. U svim ovim propisima koje menjamo.
Znači, ono što je 2003, 2004, 2005, 2006. godine kada su prvi put doneti ovi zakoni od strane predlagača, predstavnik Vlade u to vreme pretežno je bio gospodin Dinkić čini mi se, tada je rečeno te poslove rade pretežno investicioni fondovi. Ove poslove ne mogu da rade direktiva, zabranjeno itd. specifikacija poslova itd., e sad se sve to vraća i sada mi u suštini imamo banka i parabanke.
Investicioni fond je parabanka. Institucije koje se bave finansijskim lizingom takođe su kvazibanke. Ako idemo na ovo dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje u suštini se pojavljuju bankarski poslovi. Zašto? Zato što ovo tržište ne može da omogući jedno kvalitetno poslovanje niti kad je u pitanju lizing, niti kad je u pitanju investicioni fond, niti kad je u pitanju dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje.
I Đelić je pogodio malopre jednu rečenicu – svi oni koji smatraju da dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje može da zameni obavezno u teškoj su zabludi, to je nemoguće. To je neki dodatak, to je jedna podvrsta investicionog fonda ili nešto šire štednja. I pričamo o štednji. Sada dolazimo u situaciju da država različito reaguje u gotovo identičnim situacijama kada je u pitanju garancija.
Vi se sećate pre nekoliko godina promenjen je propis po kome svi ugovori o prometu nekretnina stanova moraju da se registruju kod nadležnog suda. Juče smo imali tačku dnevnog reda javni beležnik, ne treba više registar, sada će to da pređe kod javnog beležništva, a dok pređe kod javnog beležnika, u međuvremenu ide konverzija svojine, svi oni što su uzeli na 50 i više godina u zakup poljoprivredno zemljište, izvršiće konverziju, nije bitno koje zemljište i preko noći će postati vlasnici.
Znači, ova država je omogućila da neko prevaziđe kao pojedinac bogatstvo lično koje prevazilazi evropski standard.
Zato se malo šalim, ali velika je zbilja, pošto čekate ovaj potpis oktobra, novembra, decembra, dajte da vam potpišem odmah. Šta bi moj potpis značio? Svi evropski standardi su sprovedeni u Srbiji. Imamo organizovani kriminala, imamo drogu, imamo prostituciju, imamo nastranost, imamo parade, nemamo vojsku, imamo ministra odbrane, sve smo standarde ispunili što je Brisel tražio.
Ovaj potpis o kome pričate, to je čista fatamorgana. U pustinji ljudi kada ožedne njima se priviđa oaza, voda, i oni idu kroz pustinju, idu i idu, dok ne crknu. Tako je i u Srbiji, građani veruju, idu i idu, i kada treba da crknu, oni će da kažu – gde sad crče, sutra smo hteli da te primimo u EU.
Sada imamo problem koliko ljudi veruje? Iluzorno je da vam pričam podatke o bilansima finansijskih organizacija, pa o bilansima investicionih fondova, pa dobrovoljnih penzijsko-invalidskih društava, pa u čemu su oni prevazišli banke, pa zašto se finansijski lizing potencira, a bankarski kredit, to je sve ista priča i isti su igrači.
Sve potiče od Bečkog sporazuma. Bečkim sporazumom je ova vlast prihvatila da strane banke u našoj zemlji svake godine iznose zagarantovanu sumu kapitala, to je nekada bilo 450 miliona evra, to je neka dobit koja se transferiše, nosi u inostranstvo, a ako se u toj količini ne iznese, pošto je celokupni finansijski sistem u rukama stranaca, oni mogu da blokiraju državu za 16 sekundi. To je ta cela priča.
Ono što je bio evropski standard pre nekoliko godina više nije, sada ide neki novi evropski standard, samo zavisi od toga kako će gospodin Đelić s kojim tonalitetom da kaže – hajmo, hajte, a sada je smanjio, zato što on vrlo dobro zna da se ono penkalo istrošilo.
Nisam hteo da vam čitam ove vaše podatke iz Ministarstva finansija, prihodi i rashodi prema Zakonu o budžetu, tabela dva, tabela tri, tabela četiri, jer svi podaci koji su dati o deficitima, o minusima, nisam hteo da vam čitam koje je stanje javnog duga 31. marta 2011. godine, jer svi znamo da se to povećava, i unutrašnji i spoljni, i kako direktni tako i indirektni, i to su te negativne posledice koje će da nas pratre zbog te politike zaduživanja.
Da ipak nešto malo ispričam o nečemu, da vas podsetim, da nije dobro kada se razmatra neki predlog zakona, a vi računajući da imate 126 ne uključite razumno razmišljanje o problemu, nego podatak da li je fizički u vazduhu 126 ruku, onda dolazite u jednu nenormalnu situaciju.
Gospođo Čomić, nisam pogrešio ako sam rekao gospođo Čomić, kao da sam rekao gospođo Đukić Dejanović, a zašto? Mi u ovoj zemlji imamo Komisiju za hartije od vrednosti. Da li vi znate da je nekim članovima te komisije istekao mandat, odavno.
Mi ne možemo da sprovedemo postupak da izaberemo, i sada pazite, to što je fatamorgana, treba da bude po zakonu garancija, recimo uzeću Zakon o investicionim fondovima, i sada vi meni kažete, kakva je to garancija i kakva je poruka kada se vi pozivate, garancija zaštite prava regularnosti prometa, sigurnosti je komisija i vi mislite da ste završili posao, onda vas neko podseti, čekajte, mi imamo komisiju koja je problematična sa gledišta legaliteta i legitimiteta.
Neću da vas zamaram to smo ranije pričali i o otvorenim i o drugim fondovima itd. Samo dva investiciona fonda beleže rast. Znate koji je? Ovaj što je skoro slavio, ima razloga.
Sada će neko da pomisli, oni su potrebni nama, jer kada država zapadne u neke probleme, onda se država komercijalno zaduži od tih banaka, i to je velika korist. Nismo se zadužili MMF-a, nego kod Banke Inteze, nema tu Đelića da ne pominjemo Kredi Agrikol banku, gde je on imao velike deonice, ali to će Dačić da završi.
Pazite, to je jedna priča, a realnost je potpuno drugačija. Ko se štiti preko investiocionih fondova, da ne pričam o prednostima, zašto je važno da čovek bude u investicionom fondu, da ima neke investicione jedinice, nego da kao pojedinac preko brokerskih kuća kupuje hartije od vrednosti na tržištu.
To radi 0,01% građana Republike Srbije, to rade oni koji imaju pare. U Srbiji je etalon da ljudi nemaju para, najveći broj građana nema para. Najveći broj građana ne interesuje Zakon o investicionim fondovima, ali ih interesuje u onom delu da neko ne pokupi kajmak.
Dalje, oko Zakona o dobrovoljnom penzijsko-invalidskom osiguranju, samo su se neke jake firme snašle i ušle sa svojim radnicima u plan dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja, pa neka imaju dva i tri, i to su odabrane firme, prebogate firme. Onda se postavlja pitanje - ako bankarski sistem ulazi u neku vrstu kontrole, ima loše bilanse, hajde da damo malo prostor ovima i sad se tu priča prazna priča. U načelnoj raspravi nećemo o tome da pričamo. Tu ste pogrešili i to mnogo ste pogrešili.
Kod Zakona o platnom prometu uvodite registar menica. Zašto to radite? Što niste to dali privatnom izvršiocu? Što sad pravite nešto posebno? Pazite, registar menica biće isto kao registar u sudu za promet nepokretnosti zaključenih ugovora. Znači, vrti se jedno te isto. Zašto? Da se neko ne doseti.
Kod zateznih kamata, molim vas, pa kako je moguće da država naplaćuje veću kamatu nego što banke naplaćuje? Objasnite mi, molim vas, kako je to moguće? Znate koje ćete imati probleme sa ovim novim zateznim kamatama? Vi mislite da se formula promenila ako ste izbacili iznad razlomka rast cena na malo sa rastom potrošačkih cena ili onom kontrolnom odredbom ne više od 10% od referentne stope Narodne banke?
Kad vam zaigraju uvoznici i kad vam zaigra kurs, da li znate šta će da se desi na našem tržištu? Da vam ne pričam o tome. Ništa vam ne valja ovo što ste uradili. Nijedan problem neće da reši. Nikome sutra neće biti za promil bolje kada se donesu ovi zakoni.
Vi to znate, ne konkretno vi koji ste prisutni, bankari koji komanduju, trgovci ljudskih duša, Banka "Inteza". Banke su ovde uspešnije nego tamo gde im je sedište. Kako je to moguće na ovoj teritoriji jadne, napaćene Srbije, koja nema neku proizvodnju, ili se uspešno prikriva pranje velikih para preko tih nazovistranih banaka ovde kod nas?
Vi nemate čak ni direktno plaćanje između Srbije i Crne Gore, nego ide preko nemačke banke, u okviru iste banke, "Erste" ili ne znam šta. Pričamo o nekim epohalnim rezultatima!
Verovatno vas je neko uslovio, vidim da sve manje koristite EU i NATO pakt kao argumente, jer to ne pomaže, pošto više od 70% građana ne želi da čuje za EU i NATO pakt, a uspeli ste da izjednačite broj zaposlenih i broj penzionera i raste vam popularnost. Čitajte novine, raste vam popularnost, to je prosto neverovatno. Toliko vam je porasla popularnost da bi za vas verovatno glasalo i pola Hrvatske. Zašto? Njihovi investicioni fondovi drže sve kod nas. Kao što je njihova trgovina ovde, tako su i njihove banke, tako je i njihov kapital.
Kad budete donosili, Žiko, zakon o restituciji, kada se okrenete videćete da nećete imati šta da vratite. Već je neko u demokratskoj proceduri, uz poštovanje ljudskih prava, obezbeđenje sigurnosti, dodvoravajući se Briselu, rasprodao, a onda mogu da se prodaju i traktori, jer nema zemlje koja treba da se obradi.
Pamet u glavu, građani Republike Srbije, nisu ovo beznačajni zakoni, ovo su vrlo važni zakoni. Ako neko od ovih zakona nema direktne posledice, onda će imati indirektne posledice. Kada se govori o indirektnim posledicama, onda se samo menja vremenski tajming, nije danas nego za nekoliko dana.
Tu leži ta velika opasnost, jer slepo ispunjavajući uslove Brisela, mi živimo po briselskim uslovima i nešto nam loše ide, a narod očekuje nešto bolje. Nema bolje, ljudi. S ovima i ovom politikom nema bolje. Mora da se promeni politika. Ne može više politika da bude "Evropa nema alternativu" pa sve.
Kažite "Život u Srbiji nema alternativu", "Građani Republike Srbije nemaju alternativu", "Srbija nema alternativu". Ako ne možete mene da poslušate, onda pogledajte kako radi Novak Đoković na terenu, a Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu.

Iskorišćeno je 16.15 minuta vremena poslaničke grupe.
Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Konstantinu Arsenoviću, na osnovu članova 90. i 87, samo da dam obaveštenje da ćemo danas raditi do okončanja rasprave po zajedničkom načelnom pretresu tačaka koje su u toku.
Procena o vremenu koje nam je potrebno za rad, od ovog trenutka nadalje, jeste oko dva časa, tako da postoji mogućnost da radimo bez pauze, ako se slažete. Po Poslovniku, član 87, imam obavezu da u 14 časova dam pauzu. Samo uz saglasnost prisutnih možemo da radimo bez pauze. Otprilike bi između 15.00 i 15.30 časova bio okončan rad. Poslanici imaju pravo na pauzu, to je obaveza i ne mogu da odlučim. Ukoliko bilo ko od vas želi da bude pauze…
Narodni poslanik Žika Gojković želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Replika, zato što sam prozvan.

Dobili ste reč da govorite o povredi Poslovnika.

Vrlo kratko ću odgovoriti, zato što na dnevnom redu nije tema restitucija. Samo želim u par rečenica da pojasnim. Za SPO restitucija…

Narodni poslaniče, dobili ste reč da govorite o povredi Poslovnika.

Dobio sam repliku, jer me je gospodin Krasić prozvao imenom i prezimenom, koliko sam uspeo da razumem. Pretpostavljam da nema još jedan Žika Gojković koji se zalaže za restituciju.