Povodom amandmana gospodina Munjića, to bih objasnio na jedan plastičan način, iz prakse. Promenila se vlast i u opštini Vračar došli su, Mikoviću, tvoji i pojavio se…
(Predsednik: Hoćete, molim vas, da se obraćate parlamentu, a ne poslaniku. Nemojte kršiti Poslovnik.)
Slikovito, lakše se shvata. Gledaću, sa velikim zadovoljstvom, gospođu Malović.
Šta se desilo? Javno preduzeće za poslovni prostor je imalo neko potraživanje zakupa, presaviju tabak, pošalju u to vreme Službi društvenog knjigovodstva i oni prinudno naplate bez bilo kakvog rešenja, bez bilo čega, na bazi nekog obračuna. Vodio se postupak i da vam ne pričam dalje.
Videli su da su pogrešili, ali niti je bilo verodostojne, niti je bilo izvršne isprave, nego su rekli – zakupnina je javni prihod, jer poslovni prostor je preduzeće koje pripada lokalnoj samoupravi, a objekat je navodno državna svojina. To je mimo zakona, ali tako je išlo godinama.
Da se vratim na ovaj član. Znači, za advokatsku komoru advokat nije treće lice nego je on sastojak, on je deo advokatske komore. Ukoliko on ima neka dugovanja, a advokatska komora dospela potraživanja po osnovu članarine ili, kako rekoste, drugih troškova, onda takav obračun koji daje advokatska komora svom članu može da ima status izvršne isprave i da se što pre sprovede izvršenje.
Jer u protivnom, ako bi imalo status verodostojne isprave, onda bi advokat u odnosu na advokatsku komoru bio kao onaj građanin Čačka u odnosu na javno komunalno preduzeće koje mu je isporučilo toplotu.