Dame i gospodo narodni poslanici, koristim priliku da pozdravim goste na galeriji. Dobro je što su baš polaznici Diplomatske akademije tu da čuju ono što se danas govori u Narodnoj skupštini.
Gospođo Đukić Dejanović, zaista sam neprijatno iznenađen vašom konstatacijom da je u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom 1244 da se Kosovo (dakle, ne Kosovo i Metohija, nego Kosovo!) tretira kao zemlja u regionu. Izvinite, to nije tačno. Prema Rezoluciji 1244, ono što Kosovo i Metohija može da dobije jeste, citiram odredbe te rezolucije, „status široke autonomije u sastavu Republike Srbije“, a ne da bude zemlja u regionu.
Šta to znači? Da ćemo sutra imati motive iz Vojvodine i pisaće – Vojvodina? Imaćemo motive iz južne Srbije, pisaće – južna Srbija? Na kraju će pisati – Beograd. Pa ćemo da idemo dalje, pisaće – Savski venac, pisaće – Rakovica itd. Šta će ostati od Srbije?
Dakle, apelujem na vas da uklonite tu sliku. Ta slika je velika sramota, ne zbog motiva, nego zbog teksta koji se tu navodi. Dakle, ili uklonite sliku ili uklonite tekst, promenite, neka piše – AP Kosovo i Metohija, to bih nekako i mogao da razumem, ali da piše „Kosovo“, kao zemlja u regionu, to je zaista skandalozno! To zaista nema nikakvog smisla.

Naravno da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije i naravno da se radi o umetničkoj fotografiji i naravno da sam malopre već dala objašnjenje.
Gospodin Miloš Aligrudić ima reč.

Ja bih kao šef poslaničke grupe o temi dnevnog reda. Da li može? Jesmo li počeli ili nismo? Ako nismo, nisam tražio povredu Poslovnika.

Molim vas, predlagač još nije dobio reč. Mislila sam da reklamirate Poslovnik. Delujete kao neko ko želi nešto da reklamira.

Mogu da reklamiram i to. Mislio sam da ćete mi dati reč zato što ne znam da li se predlagač uopšte javio.

Javio se predlagač, naravno. Predstavnik predlagača ima reč. Izvolite, gospođo Kolundžija.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred sobom imamo zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. U ime 109 narodnih poslanika koji su potpisali ovaj predlog zakona ovlašćena sam da kažem nekoliko reči i obrazložim, prvo, razloge zbog kojih donosimo ovaj zakon i, pod dva, razloge za rešenja koja se ovim zakonom predviđaju.
Znamo da je Zakon o izboru narodnih poslanika donet još po Ustavu iz 1990. godine. Godine 2000. je donet zakon; 2004. godine je zakon menjan; Ustav Republike Srbije je usvojen 2006. godine. Dakle, pre svega, nastala je potreba da se ovaj zakon uskladi sa odredbama Ustava, i to je jedan od razloga zbog kojih ovaj zakon donosimo. Istovremeno, ustavna materija definisala je mnoga pitanja na drugačiji način u odnosu na Ustav iz 1990. godine, na osnovu kog je donet Zakon o izboru narodnih poslanika, i donela nove institute koje je bilo neophodno definisati preciznije zakonom.
Mi, naravno, želimo da istaknemo da se zalažemo za to da Srbija što pre postane punopravna članica Evropske unije. Zalažemo se za to da Srbija svoj pravni i politički sistem uskladi sa standardima modernih i razvijenih zemalja Evrope. Naravno, zalažemo se za to da razvijamo naš politički i demokratski sistem u skladu sa najboljim uzorima koje vidimo među zemljama razvijene Evrope.
Ono što smo hteli ovim zakonom da učinimo jeste, pre svega, da pođemo od osnovnih ustavnih principa. Ako mi dozvolite, ja ću ih parafrazirati: suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika i da nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana; vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima i pored ostalog se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima; jemči se i priznaje uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana; političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi; Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne funkcije.
Istovremeno, razmatrajući moguća rešenja mi smo…
(Predsednik: Gospodine Krasiću, zamolila bih da ne ometate gospođu Kolundžiju.)
Nema veze, ne smeta mi, govori o njemu, ne o meni.
Ono što je bio orijentir narodnim poslanicima koji su preuzeli inicijativu da pristupe izradi ovog zakona s jedne strane jeste bio Akcioni plan Vlade Republike Srbije, kojim je Vlada Republike Srbije predvidela da do juna ove godine između ostalih zakonodavnih aktivnosti ima i onu koja obuhvata donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Ceneći da za donošenje i sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva narodni poslanici su odlučili da oni budu nosioci inicijative za donošenje ovog zakona.
Ne želim sada da ponavljam, svi narodni poslanici znaju, a mislim da i javnost dovoljno zna o tome, ovde je na inicijativu predsednice Skupštine bila formirana jedna radna grupa. Osim poslanika vladajuće većine, mi smo želeli da u ovaj posao uključimo i druge predstavnike političkih partija i poslaničkih grupa koje predstavljaju opoziciju, sa namerom da probamo da dođemo do rešenja oko kojih bismo mogli svi da se usaglasimo, naravno, nemajući iluziju da je moguće postići opšti konsenzus.
Ono oko čega smo se usaglasili jeste da u predizbornoj godini ne treba menjati pravila izborne utakmice i da intervencije koje treba vršiti na ovom zakonu treba da budu samo one intervencije koje se tiču usklađivanja sa Ustavom i postizanja onih standarda koji jesu u skladu sa Ustavom, s jedne strane, ali jesu i standardi EU. To je bilo i naše polazište, ali i one međe koje su bile okvir za ono što smo želeli da uradimo.
Naravno da nisu sporne one odredbe koje strogo primenjuju Ustav Republike Srbije, odnosno usklađuju odredbe ovog zakona sa Ustavom Republike Srbije. Zbog toga ću više pažnje posvetiti onim odredbama, a to se pre svega tiče dva člana u ovom zakonu kojima se menja Zakon o izboru narodnih poslanika, kojima se definiše način na koji može prestati mandat pre isteka vremena na koje je izabran i, s druge strane, na koji način i po kojim kriterijumima se nakon obavljenih izbora dodeljuju mandati narodnim poslanicima.
Upravo ove dve teme su izazvale najviše polemike i bile predmet najžešćih kritika u Srbiji. Mnoge nevladine organizacije koje se bave izbornim zakonodavstvom, demokratskim principima imale su primedbe na način na koji je do sada zakon regulisao ova dva pitanja. Istovremeno, Ustavni sud Republike Srbije je u dva navrata raspravljao o ovim pitanjima.
Odluka Ustavnog suda vezana je za, kolokvijalno nazvano, blanko ostavke, koje nisu bile utemeljene u pravnom sistemu, ali su bile deo političke prakse. Dakle, blanko ostavke je sud ocenio kao neustavne, smatrajući da ako je nosilac suvereniteta građanin i ako on svoj glas daje predstavniku naroda, onda ne može neko treći da u ime narodnog poslanika koji je dobio poverenje građana odlučuje o tome da li će neko biti poslanik ili neće.
Druga stvar je pitanje redosleda po kojem se dodeljuju mandati. Tu postoji osnovni princip da ako su izbori neposredni, onda su stranke neko ko kreira političku volju građana, ko nudi građanima svoje izborne programe, ali nudi i kandidate, da je obaveza političkih stranaka da građani znaju ne samo koja će lista dobiti najveći broj glasova, već koji će kandidati na osnovu broja glasova predstavljati tu političku partiju u parlamentu Srbije. To je samo značilo da postoji jedan jedini način u sistemu koji ima Srbija, dakle, mi imamo proporcionalni sistem i Srbija je jedna izborna jedinica, i da je to moguće uraditi tako što će mandati biti dodeljivani na osnovu redosleda na listi koju stranke koje učestvuju na izborima nude građanima.
Polazeći upravo od toga kako je Ustav definisao ova pitanja predložili smo da narodni poslanik samo lično može podneti ostavku i niko drugi u njegovo ime ne može raspolagati njegovim mandatom i ne može podnositi ostavku. Istovremeno, predložili smo rešenje po kojem stranke utvrđuju liste, ali nakon obavljenog glasanja i nakon izbora, a mandati se dodeljuju po redosledu na tim listama.
Naravno da su sva ova rešenja izložena napadima i s jedne i s druge strane. Neki smatraju da ova rešenja nisu dovoljno čvrsta garancija da neće biti naknadnog upliva stranaka u proces koji je obavljen nakon izbora. Drugi tvrde da ova rešenja (u praksi možda ima argumenata za to) u velikoj meri mogu da prave problem prilikom vođenja kampanje, što se tiče motivacije pojedinaca, ali i građana da izađu da glasaju. Jer, ukoliko se zna da će na osnovu broja glasova kandidati biti određeni strogo po listi, to može da bude faktor koji će kandidate na listama političkih stranaka demotivisati da se ozbiljno angažuju u kampanji i možda će čak građane koji podržavaju tu političku stranku demotivisati da izađu i glasaju jer će pretpostaviti da njihov kandidat, ukoliko je pozicioniran nisko na listi, neće biti izabran.
Opet želim da ponovim, ono što je za nas ključno jeste Ustav, od toga polazimo i tu se i završava sva intervencija koju smo predložili. Na to nas upućuju odluke Ustavnog suda. Svako ko tvrdi da su ove odluke neustavne, neka pogleda odluke Ustavnog suda i videće da je odluka Ustavnog suda u najvećoj saglasnosti sa rešenjima koja smo ovde ponudili.
Naravno, ukoliko u okviru ove rasprave i rasprave u pojedinostima bude sugestija koje mogu da doprinesu poboljšanju ovog teksta, svakako smo spremni da to pažljivo saslušamo, ali ono što je za nas bitno jeste da se principi na osnovu kojih smo formirali ova rešenja u suštini ne mogu menjati.
Da ne bude da nisam htela da kažem, mi smo se u ovom procesu konsultovali i sa Evropskom komisijom i sa Venecijanskom komisijom, to ne krijemo. Iskreno smo govorili od samog početka tog procesa da ćemo to raditi, smatrajući, ako već radimo jedan posao i želimo da ostvarimo cilj, a taj cilj je između ostalog i sticanje statusa kandidata, da je onda nerazumno taj posao raditi bez konsultacija sa onima čiju kvalifikaciju i ocenu očekujemo na kraju, kao i potvrdu da posao koji radimo jeste u skladu sa onim na šta smo se sami obavezali svojim opredeljenjem da hoćemo da postanemo članica EU. Hvala vam.

Zahvaljujem. Da li izvestioci odbora, gospodin Boško Ristić i gospodin Vlatko Ratković, žele reč? (Ne.)
Po Poslovniku, narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Gospođo Đukić Dejanović, pozivam se na član 27. Smatram da danas posle podne vrlo nervozno vodite sednicu, ne znam šta je uticalo na vas.
Sad ću da vam objasnim u čemu ste prekršili Poslovnik. U ovoj sali se stalno dešava, kada neki poslanik diskutuje, da se komentariše, dobacuje sa strane i to nije neki veliki problem.
Moram samo da vas podsetim da smo mi davali veliku verbalnu podršku gospođi Nadi Kolundžiji uvek kada se u svom govoru pozvala na citat neke ustavne odredbe, računajući da se nešto čudno desilo, da su shvatili da postoji Ustav Republike Srbije i da on obavezuje.
Nastojali smo da gospođu Kolundžiju usmerimo na član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji se odnosi na narodne poslanike. Ustavna je obaveza da Narodna skupština zakonom uredi uslove pod kojima narodni poslanik može mandat da stavi na raspolaganje svojoj stranci. To je ustavna norma. Oko te ustavne norme se vodi celokupna današnja debata o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika.
Što se tiče onih delova slobodnog sastava mog prethodnika, da je Ustav neustavan, to sami procenite. Upozoravam vas, nemojte više da zloupotrebljavate Poslovnik i da samo mene opominjete, a ja plediram na poštovanje Ustava. Ako vam je to kriterijum, onda ćete morati da uvedete prislušne uređaje, pa ko god jednu reč kaže, svakog od njih upozorite, nemojte samo mene. Hvala.

Za vas nisu potrebni nikakvi prislušni uređaji, čuli smo svi koliko ste ometali gospođu Kolundžiju dok je govorila. Zaista vas molim da to više ne činite.
Od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javio se gospodin Ružić, a zatim gospodin Aligrudić. Gospodine Ružiću, imate reč.